Menu

logo

Uzrok smrti ne pominjati

Otvorio je vrata vrlo tiho i ušao u kancelariju. Sekretarica ga nije primetila sve dok svoj šešir, šmekerski, nije bacio na čiviluk koji je stajao na suprotnoj strani.
„Pa gde si ti, Šone, tražim te po celom Londonu?“, upita ga sekretarica. Ne dobivši odgovor, podiže slušalicu: „Stigao je, gospodine. Razumem. Primiće te za minut“, reče Šonu, nakon čega ga udari po ruci jer je brčkao po njenim papirima.
„Zaboga, Džejn“, začuđeno će Šon. „Čemu to?“
„Zato što guraš nos tamo gde mu nije mesto!“
„Misliš prst?“
„Nebitno šta. Bitno je da se muvaš. A to nije u redu. Možeš isprljati smoking. Zašto si uopšte u smokingu?“
„Bio sam na večeri...“
„Sa nekom ženom?“
„Znaš da džetlmen nikada ne govori o tome...“
„Mene nikad nisi izveo na večeru tako obučen... Ti u suštini mene nikad nisi ni izveo na večeru!“
„Rado bih te izveo, ali će me onda šef poslati na vojni sud zato što zloupotrebljavam državnu imovinu!“
„Laskanje ti nije opravdanje, ali ipak nemoj da prestaješ.“
Lagani flert prekinuo je zvuk lampice na vratima, koja je nakon istog, iz crvene prešla u zelenu boju.
„Možeš ući.“
„Hvala ti Džejn.“

***

Otvorio je, najpre, vrata napravljena od prvoklasnog američkog oraha, a zatim i druga, tapacirana. Kročio je u kancelariju, zatim zatvorio jedna, pa druga vrata. Kancelarija je s jedne strane izgledala obično, druge prenatrpano. Kod ulaza, odmah sa leve strane, stajao je radni sto sa stolicom, malih dimenzija, koji očigledno nije služio onome za šta je projektovan, već kao postolje za, metar visoku, stonu lampu, koja je zauzimala celu njegovu površinu. Na zidu iznad stola nalazile su se četiri fotografije. Uramljene. Sa desne strane bio je stočić za goste, sa dve stolice. Iznad njih na zidu Slika uličnog ćoška sa figurama, Džejmsa Bejnsa, poznatog engleskog slikara, koji je najčešće radio vodenim bojama. Sa obe strane slike stajala je po jedna zidna lampa sa po dva sijalična grla. Na sredini kancelarije veliki tepih sa pirotskim  šarama. Na desnom zidu, sa leve strane prozora koji se nalazi na sredini je jedna uramljena fotografija, dok se sa leve strane nalaze tri u vertikalnom nizu. Ispod ove jedne fotografije je i visoka stona lampa, a zavese na prozorima su dunkel-zelene boje... U uglu desnog i centralnog zida, gledano iz pravca ulaska u kancelariju, nalazi se ogromni sef marke Erbracht Fleischer takođe dunkel-zelene boje.  Ispred kase je visoka lampa u istom dezenu. Iznad sefa, normalno, dve uramljene fotografije. U uglu levog i centralnog zida, nekako u šrek, stoji radni sto šefa službe napravljen od čiste orahovine , na kome sem bež telefona sa sivom  slušalicom i fascikli sa dokumentima nema ničeg.

***

Šef službe sedeo je u svojoj kožnoj fotelji i ponudio Šona da sedne u stolicu koja se nalazila odmah preko puta njega.
„Nema te nešto, Šone?“
„Ima, ali na drugim mestima.“
„Jedva smo te pronašli...“
„Kakva ste vi to služba kad ne možete da pronađete ni svog bivšeg agenta?“
„Svakako odlična, čim smo uspeli da svoje agente tako obučimo da im čak ni mi ne možemo ući trag!“
„Gledano iz tog ugla, da. Ali gledano iz mog ugla...“
„Nemoj da gledaš iz svog ugla. Više se vidi iz mog.“
„To je zato što ste napravili takav raspored u kancelariji, gospodine. I onda vi gledate u skoro sve što je opisano na prethodnoj strani, a ja u ovaj zid koji, jadan, jedini nije opisan...“
„Pretpostavljam da ćeš ga zato ti sad opisati?“
„Ma ne. Na šta Vam ja ličim? Na Lava Tolstoja?! To je on imao vremena da se zamlaćuje i da opisuje najobičnije gluposti na desetine strana. Ja, kao prvo, to ne radim, a kao drugo, i kad bih radio, to bi bilo veoma kratko. Čitaoci danas ne vole duge i beznačajne opise. Koga je uopšte briga kako izgleda Vaš četvrti zid?! Nego da ne dužimo bez potrebe, kažite, zašto ste me zvali?''
„Vidim da te smisao za humor nije napustio. Stari dobri Šon. Takvog te volim. Takav si nam i potreban.“
„Čekajte! Prvo, to što mi izjavljujete ljubav mislim da nije u redu. Ipak su sedamdesete! Sačekajte da dođu dvehiljadite pa će tad biti prihvatljivije! A drugo, kako to mislite 'potreban sam vam'? Zar ja nisam izašao iz službe?!“
„Pa jesi, ali si zadržao sve druge bitne osobine agenta, čak i pogodnosti. Smatram da to znači da si uvek na raspolaganju njenom veličanstvu?! Zar ne?“
„Ne...“
„NE?! Kako to misliš 'Ne'?“
„Pa kad sam vam rekao da ne želim više da budem to što jesam, mislio sam da sam bio dovoljno jasan?“
„Zašto si onda zadržao sve privilegije?“
„Vrlo prosto, zato što je lepo biti privilegovan. Izvinite šefe, ali u prethodnih deset godina navikao sam se na izvestan glamur i pogodnosti, pa mi nije lako da se sad odjednom svega toga odreknem.“
„Sram te bilo! I ti si mi neki kraljičin oficir! Bruko! Tebe je taj lagodni život zaista upropastio. Svi su mi govorili da će se to desiti i da ti ne popuštam previše, ali ja sam se zavaravao misleći da će ti dobro doći da se nakon svake akcije izduvaš. Ali izgleda da si preterao. Tvoja škotska narav je izgleda pobedila naše britanske principe!“
„Mislite engleske principe?“
„Mislim britanske! I nemoj tu da mi podvaljuješ! Ja sam najpre Britanac, pa onda Englez. A ti... Ti si izgleda prvo Škot, pa onda Britanac.“
„Kakav sam – takav sam, ali sam ipak najbolji agent.“
„To je tačno. Iako nisi ni malo skroman, najbolji jesi. Zbog toga sam te i zvao. Imamo jedan delikatan zadatak i mislio sam da ćeš ti to najbolje rešiti. Zato sam želeo da te ponovo angažujem.“
„Nešto prefinjeno?“
„Da.“
„U inostranstvu?“
„Da.“
„U interesu kraljevstva?“
„Da.“
„Znao sam, to baš liči na slučaj za mene! A gde je?“
„U Jugoslaviji...“
„U Jugoslaviji?! Pa bio sam tamo pre nekoliko godina, kada sam se vraćao iz Rusije. Umalo život ne izgubih u onom njihovom vozu!“
„Pa šta ćeš. Takve su ti Jugoslovenske železnice. Ali to i sam znaš. Dakle pristaješ?“
„Ipak ne.“
„Zašto, pobogu?“
„Ne znam ni sam. Mislim da je krajnje vreme da prestanem s tim!“
„Kako možeš? Koliko ja znam više od šest meseci nikog nisi ubio?!“
„Osam, tačnije. Još od one frke s dijamantima.“
„I kako izdržavaš? Nemaš li potrebu za tim?“
„Za ubijanjem?“
„Da.“
„Ne. Mislim da me je prošla volja. Naubijao sam se dosta za čitav život. Pa prethodnih deset godina sam radio to. Čovek se jednostavno zasiti.“
„Ti si stvarno lud! A i neodgovoran si! Ostavljaš nas na cedilu sada kada si nam najpotrebniji!“
„U redu, ne dramite! Za šta sam vam to toliko potreban?“
„Kako za šta? U pitanju je ugled i čast Ujedinjenog Kraljevstva!“
„Objasnite mi molim Vas, kako to ugled i čast Ujedninjenog Kraljevstva zavise od neke tamo Jugoslavije, koja je, pored svega,  komunistička zemlja?“
„Nisu oni baš toliko komunisti koliko se čini da jesu! Oni su ti neka mešavina komunizma i kapitalizma i u proteklih desetak godina stekli su ogroman ugled u svetu! Zbog toga i mogu da nanesu veliku štetu našoj zemlji. Ispričaću ti sve, ako mi prethodno obećaš da ćeš preuzeti slučaj.“
„Dobro, preuzeću slučaj, ukoliko Vi meni prethodno obećate da nakon ovoga odlazim u penziju, ali odistinsku!“
„To nije sporno, ali da znaš, ako stvarno želiš da se povučeš, izgubićeš sve privilegije, čak i dozvolu za ubijanje!“
„Mislim da ću nekako moći da živim s tim!“
„I nikada više nećeš moći da budeš agent!“
„U zvaničnom pogledu da, ali možda ću ipak moći u nekoj nezvaničnoj produkciji. Znate za onu izreku: Nikad ne reci nikad!“
„U redu. Još ovaj zadatak i završili smo saradnju. Naravno, ukoliko uspe...“
„Kako to mislite ukoliko?! Pa nikada do sad nisam omanuo!“
„Nikad ne reci nikad!“

Add comment


Security code
Refresh