Menu

logo

Trash

Funeral Doom na niški način

19

The Bloody Earth - Inevitable (Miner Records, 2017.)

Piše: Ivana I. Božić

 

Muzička scena Niša obiluje predstavnicima skoro svih žanrova a pre gotovo dvadeset godina iznedrila je jedinstven bend ne samo u gradu već i u celoj zemlji – The Bloody Earth, koji su tek prošle godine održali prvi javni nastup u svojoj karijeri.

The Bloody Earth su unikatan slučaj na domaćoj muzičkoj sceni, ne samo u pogledu žanra već i zbog same svoje biografije. Nastali su pre dve dekade u najvećem gradu na Nišavi, u vreme kada je bend tog kalibra bio zahtevan ne samo po pitanju okupljanja članova, već i po pitanju javnih nastupa. Pioniri nacionalne death doom scene, The Bloody Earth, nastali su, sada već davne, 1995. godine. Bend je radio do 1998. godine, da bi nakon toga usledila duga pauza. Deo članova, predvođen osnivačem benda Goranom Mladenovićem Zizijem, nastavio je neko vreme da stvara u još jednom autentičnom niškom bendu, Duh predaka. Iz prvog perioda, The Bloody Earth ostavio je za potonje generacije album Requiem Of Weeping Souls, koji je 1996. godine objavljen za kragujevačku etiketu Butcher Sound.

Albumom Inevitable, doomeri The Bloody Earth nastavljaju tamo gde su stali pre gotovo dve dekade. Vraćaju se na scenu sa postavom podmlađenom novom krvlju i sa zvaničnim izdanjem koje potpisuje nezavisna domaća izdavačka kuća – Miner Records. Pored gitariste Gorana Mladenovića Zizija i bubnjara Vladana Kitanovića, koji su deo prvobitne postave, The Bloody Earth čine i Marko Tričković na basu i vokalu, Strahinja Đorđević na gitarama i Nikola Zlatković na orguljama i klavijaturama.

U suštini, bend je ostao veran svojim doom/death korenima kada je zvuk u pitanju. Pazilo se gotovo na sve kako bi dojam predanom slušaocu bio ugodan (iako je kod dooma to ipak relativno). Iako je dobra stvar što je domaća scena dobila jedno ovakvo izdanje, prava je šteta što ovaj album svetlost dana nije ugledao u nekoj od zemalja severne ili zapadne Evrope.

Turobna atmosfera, od prvog do poslednjeg minuta, kojom odiše album Inevitable osvojiće srca i najtvrdokornijih doomera. Onima koji su navikli na malo vedrije note, preslušavanje ovog albuma u početku može biti pravi podvig ali, istovremeno, preti i da dovede u zabludu u pozitivnom smislu jer ovakav album ljubomorno bi poželela i najveća imena u okviru žanra. Međutim, slušaocima nenaviknutim na ovakav zvuk Inevitable može biti težak za slušanje. No, ako se zanemari činjenica da se nekome dopada ili ne dopada ovaj žanr, pred nama je jedno zrelo, temeljno i zaokruženo delo. U nepunih sat vremena stao je čitav jedan svet uvijen u tamu; skladno uklopljene deonice orgulja, gitara i bubnja, teške i lepljive poput naftne mrlje koja se lenjo proteže duž velike vode, temeljno izbalansirani snaga i atmosfera zaokruženi su growl vokalom.

Za produkciju je bio zadužen Vladimir Milosavljević, čovek koji stoji iza Associated Act studija u Nišu. A kako ovo nije materijal koji se sreće svaki dan u radu, Milosavljević je majstorski uradio svoj posao, u stilu ”ničega previše, ničega premalo”, i  očuvao estetiku ovog albuma.

Kompaktan materijal uobličen je tako da svih šest pesama, koliko ih ima na ovom izdanju, drži kao teško odvojivu celinu. Pesme se nadovezuju jedna na drugu poput niza teških talasa koji u svom ritmu hitaju ka obali, što posebno dočarava ”Thou Devour The Sea”. Jednostavno, posle ovakve muzičke bombe, retko ko ostaje ravnodušan; ”I Am Doom” bukvalno to i ilustruje.

Inevitable je upisao The Bloody Earth ne samo u muzičku istoriju Niša, već i muzičku istoriju cele regionalne metal scene. I ostaje nada da do narednog izdanja ovog benda nećemo morati da čekamo dvadeset godina.

The Spa of Niš

20

Prevod broja: Niška Banja

Spa of Niš got

Hot springs water
So the home boys

Won’t be bother’d

Spa of Niš got

Famous street lights
Working all day

Switch off at nights

Spa of Nišgot

Hot springs waters
That cure ladies’

Stomach problems

One, two, three, four

Five, six, seven
Seven, eight, nine

Ten, eleven

Nine, eight, seven

Six, five, shake it

I got somethin’

You ain’t take it

Home boys from Niš

Never fake it
With no brandy

Cannot make it

With no brandy

Cannot make it
And young ladies,

We must say it

One, two, three, four

Five, six, seven
Seven, eight, nine

Ten, eleven

Nine, eight, seven

Six, five, shake it

I got somethin’

You ain’t take it

Preveo:  Aleksandar Blagojević

Smrt svetu, živeo svet

18

Kontras - Smrt svetu (Mascom Records, 2017.)

Piše: Ivana I. Božić

Malo niških mladih bendova može se pohvaliti činjenicom da su uspeli da svoj drugi album izdaju za jednu od eminentnih domaćih izdavačkih kuća. Ska pank sastavu Kontras to je pošlo za rukom i oni su uspeli da svoj drugi album objave za beogradski Mascom Records.

Možda u bilo kojoj drugoj zemlji ovako nešto ne bi bilo čudno, ali u Srbiji je skoro sve, pa i muzika, nažalost, podeljena na mainstream „beogradskog pašaluka“ i underground ostatka Srbije. U duhu svog imena (Kontras – kontra pravac u odnosu na muziku ali i život, prim. aut.) ovaj bend porušio je dugogodišnji tabu koji vlada na muzičkoj sceni.

Krajem 2012. godineuNišujenastaojedinstvenbendkojikombinujeskaipankzvukipevaosvakodneviciobičnihljudi. Svoj prvi album „Grad“ izdali su za online etiketu Balkanrock records 2014. godine. Tokom godina bend je menjao postavu a trenutno Kontras čine: MilanStevanović, AleksandarMitić, PetarMilošević,EdinRadončić, LazarNikolićiIlijaStanković.

Album „Smrt svetu“ dosta je zreliji od svog prethodnika. I dok je „Grad“ mahom razigran i šaljiv, pun neopterećujućih tema o drugarstvu, pivu, ulici (s izuzetkom rodoljubive pesme „Ostajte ovde“ Alekse Šantića, koja u aranžmanu Kontrasa zaista deluje moćno), „Smrt svetu“ predstavlja pobunu protiv ove naše uspavane i izmanipulisane stvarnosti, nepravednog sistema koji nas guši, života koji je sveden na puko preživljavanje i borbu za zdrav razum. Jer pank jeste i oduvek je bio pobuna i poziv mladima da se osveste, prepoznaju manipulatore i izbore se za vrednosti kakve su čast, drugarstvo i data reč. Jasna poruka izbija iz svake pesme, iz svakog teksta rasterećenog preterane estetike, svedenog na gotovo ispovedni, prijateljski nivo. Muzika nije u ulozi pukog dekora, ona diktira ritam, a ska vuče na ples koji je satkan od pokreta i slobode.

Iskrenim poznavaocima pank kulture naziv albuma impliciraće sećanje na pravoslavni fanzin „Smrt svetu“, pokrenut 1994. godine, koji izdaju monasi, inače bivši pankeri, (prema njihovoj teoriji, i pravoslavni hrišćani i pankeri su u pobuni protiv sveta, njegove ispraznosti i izveštačenosti, prim. aut.) manastira svetog Germana Aljaskog u mestu Platina kod San Franciska. Fanzin još uvek izlazi i distribuira se na pank svirkama i u underground klubovima. Postoji i verzija fanzina na srpskom jeziku u izdanju manastira Studenica i Svete gore. U osnovi, album „Smrt svetu“ i jeste svojevrsna pobuna i poziv na buđenje iz nametnutog uspavanog, sistemu jednog čoveka podređenog sveta.

Za vizuelni dizajn albuma bio je zadužen niški ilustrator i strip crtač Predrag Stamenković. Muziku i tekstove pisali su zajedničkim snagama gitarista i pevač Milan Stevanović i basista Aleksandar Mitić, dok su montažu albuma uradli Predrag Stamenković i bend Kontras.

Tužna, univerzalna biografija fabričkih radnika u Srbiji, „Radnička pesma“, otvara album. Fabrička jutra sa gorkim ukusom u ustima i mirisom nepravde. Sledi je kontroverzna “AV!” za koju je snimljen i video-spot u produkciji samog benda (montažu je radio basista Aleksandar Mitić). “AV!” predstavlja jedno od razmišljanja članova benda o našoj dugogodišnjoj stvarnosti gde su politika i političari bukvalno okupirali sve medije i pretvorili ih u šoubiznis oruđe za sticanje profita. Članovi Kontrasa su, inače, poštovaoci panka stare škole i nekako je logično da se ovakva pesma nađe na albumu. I hipsteri, nova supkultura razmaženih buntovnika iz udobne fotelje maminog i tatinog doma, dobili su posvetu u vidu pesme „Ajfon 6“.

          Među pesmama posebno se izdvaja i autobiografska „Frankfurt“, koja govori o mislima i osećanjima našeg čoveka u ovom gradu, a tu su i ljubavno-spoznajne ode omiljenom piću, „Rakija“ i „Sasvim obična priča“ (interno prozvana „Rakija 2“). Nijedanmuzičar, aposebnoizovog žanra, nemožedabuderavnodušanpremastanjudruštvaukojempravimuziku. Otud i retoričke „Šta se desilo“ i „Zašto“. Jedina koja malo odskače po senzibilitetu, i vuče u rege, jeste „Više me nema“.

Iako je sam naziv albuma na prvi pogled destruktivan, sve pesme, gledane kao celina, šalju jasnu pozitivnu poruku i zagovaraju pozitivan stav prema životu. A ovi momci i te kako vole život i sve one male stvari bez kojih bi on bio dosadan.

Glas generacije otplovio ka "uzvišenoj istini"

17

 

In memory of Chris Cornell (1964 – 2017)

Maybe you and I one day
Will finally choose
A higher truth

“Higher Truth” - Chris Cornell

Piše: Ivana I. Božić

Glavni “arhitekta” grunge pokreta tokom devedesetih i jedan od najboljih rok vokala na sceni, Chris Cornell, odlučio je da 17. maja, nekoliko časova nakon nastupa Soundgardena u Detroitu, okonča svoj život. Vest o smrti “glasa generacije”, kako su ga nazivali, gotovo mesec dana punila je novinske stupce, a onda, kao što to obično i biva, potonula u more minulih dešavanja. 

Tokom devedesetih, u svetu koji nije bio omeđen sankcijama, cool je bilo slušati i svirati grunge. Era vladavine thrash metala bila je već uveliko na izmaku, a novi muzički izraz polako je osvajao svet. To je bilo vreme kariranih košulja i zlatno doba bendova Nirvana, Pearl Jam, Alice in Chains, Soundgarden... U trenutku kada su nezaustavljivo stremili ka vrhuncu slave, jedno povlačenje oroza pokrenulo je mehanizam Pandorine kutije sudbina grunge frontmena. Već 1994. godine u legendu je otišao Kurt Cobain, frontmen Nirvane, a naredne dekade (2002. godine) pridružio mu se i Layne Stanley, frontmen benda Alice in Chains. Niti sudbine, sredinom maja ove godine, obavile su se i oko vrata frontmena Soundgardena, Chrisa Cornella. Jedini koji i dalje odoleva je frontmen benda Pearl Jam, Eddie Vedder, poslednji od četiri velika kralja grunge muzike.

Bilo je prilično neizvesno kojim putem će krenuti pomalo depresivni klinac prodorno svetlih očiju kada je sa devet godina, u podrumu kuće u kojoj je živeo, pronašao vinile legendarnih The Beatles. Jedno je bilo sigurno – biće to put muzike. Ali, niko nije mogao ni da pojmi da će taj isti klinac jednog dana biti jedan od najvećih muzičara i predstavnik tada novog žanra koji je, u kasnijim godinama, svojim stvaralaštvom čak uspeo da prevaziđe; da će sa tri legendarna benda prodati širom sveta preko 30 miliona ploča, dobiti Gremi nagradu i kao pevač, kompozitor, gitarista i tekstopisac, biti nominovan za Zlatni globus...

Proboj iz anonimnosti započeo je u Sijetlu kada je bend Soundgarden 1989. godine potpisao ugovor sa velikom izdavačkom kućom i na taj način utro put mnogim bendovima, pre svega iz žanra, koji su zavladali muzičkom scenom. Nakon sedam studijskih albuma napravili su pauzu, a veliki povratak na scenu usledio je 2010. godine turnejama širom sveta i studijskim izdanjem naslovljenim ”King Animal”.

Stvaralačka iskra neprekidno je terala na eksperimentisanje i Cornell 1990. godine započinje svoj projekat Temple of the Dog, zajedno sa, kako će se kasnije ispostaviti, budućim članovima sastava Pearl Jam. Krajem devedesetih Cornell objavljuje svoj prvi solo album ”Euphoria Morning”, a već narednog milenijuma, sa tri člana benda Rage Against the Machine, započinje rad sa supergrupom Audioslave. Pored platinastih tiraža prva tri albuma i rasprodatih svetskih turneja, Audioslave se upisao u istoriju kao prvi američki rok bend koji je svirao na velikom besplatnom koncertu na Kubi tokom Kastrove vladavine.

Chris Cornell svoj doprinos dao je i u filmskoj muzici, te će tako zauvek ostati upamćen kao jedan od autora koji je napisao i izveo ”You Know My Name”, naslovnu numeru za “Casino Royale”, jedan od filmova iz Džejms Bond franšize. Svoj trag Chris je ostavio u u filmovima “The Avengers” (”Live to Rise”), “12 Years A Slave” (”Misery Chain”) i “Machine Gun Preacher” (”The Keeper”, 2012. godine nominovanu za Zlatni globus).

Solo album ”Higher Truth”, ispostavilo se sada, bio je neka vrsta oporuke, zaveštanja svetu. Na nastupu Soundgardena u Fox Theatru u Detroitu, 17. maja ove godine, Chris Cornell od publike se oprostio obradom pesme ”In My Time of Dying” benda Led Zeppelin. Ubrzo potom, Cornell je počinio samoubistvo vešanjem u svojoj hotelskoj sobi. 

Zbog toga što je Cornell godinama patio od depresije, socijalne fobije (i svojevremeno zavisnosti od droge i alkohola, od čega se izlečio 2003. godine), nakon vesti o njegovoj smrti počelo se sa spekulacijama da se predozirao lekovima. Najveći zagovornik ove teze bila je njegova supruga Vicky Cornell, koja se, inače, poslednja čula sa njim neposredno pre samoubistva. Mesec dana nakon pevačeve smrti, kada je sa naslovnica svih prestižnih svetskih medija skliznula vest o smrti Chrisa Cornella, pojavili su se napisi o spornom toksikološkom izveštaju. Pevačeva žena Vicky i dalje veruje da je uzrok čudnog ponašanja njenog, sada već preminulog, supruga, terapija lekovima koje je tih dana Chris koristio. Ona je i izjavila da je, kada se čula sa Chrisom nakon koncerta, on govorio nerazgovetno i da joj je rekao da je ”možda uzeo pilulu-dve više ativana” (ativan je lek za anksioznost koji se često daje bivšim zavisnicima, za njega se zna da može u pojačanim dozama promeniti mentalno stanje i dovesti do paranoidnih ili suicidnih misli, nerazgovetnog govora i umanjene moći rasuđivanja). Toksikološki nalazi i analize pokazali su, međutim, da lekovi koje je pokojni pevač koristio protiv glavobolje i depresije, nisu uzrokovali njegovu smrt.

Svojim glasom bogatog raspona, sa blues i grunge primesama, mogao je da dočara i bol i sreću. Za mnoge, Chris Cornell je bio i ostaće, ni rok, ni grunge zvezda, već jedan od najvećih muzičara svih vremena koji će nastaviti da živi kroz svoju muziku, svaki put kada neka od njegovih setnih melodija dopre do nas preko nekog plejera.

Konfiguracija koja i dalje radi

16

20 godina OK Computera

Piše: Aleksandar Nikolić Coa

 

Fitter, happier
More productive
Comfortable
Not drinking too much
Regular exercise at the gym, three days a week ...

Ove godine navršava se 20 godina od izdanja epohalnog trećeg albuma benda Radiohead “OK Computer”. Povodom toga, bend je najavio luksuzna reizdanja u svim živim formatima sa neobjavljenim pesmama i slikama pod nazivom “OKNOTOK”. S obzirom na to da je u pitanju bend koji nimalo ne pati od nostalgije i čak pesmu koja ih je proslavila (“Creep”) svira jednom u 10 godina i to preko kurca, teško je ne zapitati se zašto su se odlučili na ovakav korak. Zbog čega je ovaj album bitan svetu ali i samom bendu?

Sredinom devedesetih Radiohead su bili osrednje uspešan bend. Njihov prvi album (“Pablo Honey”, 1993) obilato se oslanjao na aktuelni britpop sa jedne i light varijantu grandža sa druge strane. Iznedrio je pored pomenute “Creep” još par solidno uspelih pesmica ali su predviđanja bila da će bend iz Oksforda ostati ubogi one hit wonder, zauvek zaglavljen u stihovima “And I wish I was special/You're so fuckin' special". Padanje tih prognoza u vodu usledilo je već sa narednim “The Bends” (1995), kojim je bend otišao korak dalje u promišljanu svog gitarskog zvuka koji je dao širinu muzici ali i stidljivo uveo klavijature u koncept na uvodnoj “Planet Telex”. Pevač Thom Yorke nikada nije krio svoje simpatije prema R.E.M-u pa je i njegova lirika na ovom izdanju dobila kriptičnost i slojeve koji se nisu mogli naći na debiju. Iako su i dalje vukli nesrećnu etiketu britpopa bilo je jasno da ovaj bend može mnogo više od toga. Nasuprot testosteronskom sveprisustvu Liama Gallaghera i ostalih britpop frontmena, Yorke je sa sobom vukao oreol melanholije koji je levitirao iznad njega i tako postao svojevrsni idol onih, pomalo asocijalnih, čudaka zaronjenih u knjige. Kruna te novopatentirane anksioznosti došla je u vidu pesme “Street Spirit (Fade Out)” i posebno spota za istu. Temelj je bio postavljen...

Naredne 1996. godine sve je išlo po planu. Bend je dobio dobar budžet od izdavačke kuće za snimanje trećeg albuma, popularnost u Americi je rasla pa su ih poslali na turneju da sviraju kao predgrupa (pazite sad) Alanis Morissette koja je obožavala “The Bends”. Thom Yorke se nedavno prisetio tog iskustva: “Glavno sećanje na taj period mi je da sam svirao beskrajne deonice na orguljama očajnim tinejdžerkama. Zapravo sam poprilično uživao u tome”. Negde na toj turneji je novi album u stvari i dobio ime. Bend je u autobusu slušao radio adaptaciju “Autostoperskog vodiča kroz galaksiju” i u jednom trenutku Zaphod Beeblebrox kaže: “OK kompjuteru, želim punu manuelnu kontrolu”. Tako je izdanje prvobitno zvano “Ones And Zeroes” i “Your Home May Be at Risk If You Do Not Keep Up Payments” dobilo svoje konačno ime “OK Computer”. Radiohead su od starta znali da ne žele da snime “The Bends 2”, pa su se povukli u šumu i snimili album sa čudnim napravama: električnim klavirom, glokenšpilom, čelom, melotronom... Kuća u kojoj su snimali postala je, kako sami kažu, audio laboratorija a ne studio. Ipak, ekipa iz izdavačke kuće nije baš bila oduševljena novim zvukom. Procene prodaje su od milionskih brzo spale na ispod 500.000, a američki izdavač Capitol je album ocenio kao “samoubistvo karijere”.

Kada je album konačno objavljen 21. maja 1997, nastala je pometnja. Nijedan album još od ultra dosadnog “Sgt. Peppera” iz 1967. nije dobio toliko jednoglasne pohvale kritičara i publike. Nick Kent iz Mojo magazina napisao je: “Možda će neki prodati više primeraka, ali kladim se da će se za 20 godina na 'OK Computer' gledati kao na ključnu ploču godine”. I zaista, here we are. Vrlo brzo se odomaćilo uverenje da je reč o konceptualnom albumu. Ipak gitarista i multiinstrumentalista Jonny Greenwood iskreno je objasnio: “Mislim da naslov i kompjuterski glas u jednoj pesmi (“Fitter Happier”) ne čine konceptualni album”. Međutim, cela ta priča dovela je do toga da se album sluša od početka do kraja i da uprkos svojoj eklektičnosti funkcioniše sjajno kao celina isto koliko je svaka pesma ponaosob mikro univerzum za sebe.

Koja pesma će postati singl bilo je manje bitno. A pošto su devedesetih singlovi bili “pod moranje”, sa ove ploče bilo ih je četiri: “Paranoid Android”, “Karma Police”, “Lucky” i “No Surprises”. Prvi je svojom dužinom i netipičnim zvukom za radio preplašio mejnstrim puritance, drugi je spustio loptu i provezao Yorka na zadnjem sedištu praznog automobila, treći je inspirisan ratom u Bosni, a poslednji je u jednom kadru skoro udavio Yorka uz zvuke metalofona. Album otvara klaustrofobična “Airbag” o preživljavanju automobilske nesreće mada je naslov odabran kao referenca na iluziju o bezbednosti. Inspiracija za muziku bio je DJ Shadow koji je godinu dana ranije objavio svoj “Endtroducing...”. “Exit Music (For a Film)” i jeste bila upravo to: odjavna špica za film “Romeo + Julija” i stvar koja verovatno najviše miriše na smrt. “Electioneering” je nešto najpribližnije klasičnoj rok numeri na albumu, a na momente komična “Subterranean Homesick Alien”, čudna priča o otmici vanzemaljaca uz referencu na Boba Dylana. “Let Down” je himna apatije, a “Climbing Up the Walls”, sigurno jedna od najboljih pesama na albumu, inspirisana Yorkovim radom u mentalnoj instituciji. Album zatvara najsporija “The Tourist”, za koju je Thom dobio inspiraciju gledajući američke turiste u Francuskoj: “Svuda su žurili, baš kao i mi na albumu. Non-stop je moralo da se dešava nešto. Zato sam i odabrao tu pesmu za kraj, to je poruka samom sebi da usporim”.

“Ok Computer” je album koji je zauvek upisao Radiohead u muzičku istoriju. Bukvalno ne možete naći listu najboljih albuma bez njega, varira samo pozicija. U korenu je isekao britpop šablone koji su već postajali memljivi i ponudio svetu malo drugačiju viziju sveta, onu realniju. Izgubljene ljubavi zamenili su negativci savremenog doba: banke, prozak, vijagre, lažni sjaj predgrađa, monoton posao... Ukoliko biste, kao u nekom filmu, mogli da stanete na sredinu Trafalgar skvera i skoncentrišete se tako da u sveopštem žamoru možete da čujete pojedinačne razgovore i misli ljudi u radijusu od kilometar, dobili biste ovaj album. Cela ta atmosfera je najbolje sadržana u “Let Down”, za koju i bend kaže da je bila idejni postulat celog izdanja, i “No Surprises”, gde stihovi “I'll take a quiet life/ A handshake of carbon monoxide/ No alarms and no surprises" govore dovoljno.

Sudbina Radioheada nakon ovog izdanja bila je neizvesna. Neki su očekivali da će snimiti “OK Computer 2”, neki da neće moći da ga nadmaše nikad, a oni su, kao i uvek, radili po svome i otišli korak dalje snimivši maestralni “Kid A”, nakon čega su ljudi pestali da prognoziraju i pustili ih da na miru postanu Pink Floyd novog doba. Sada, 20 godina kasnije, Radiohead je jedan od najvećih i najcenjenijih bendova na planeti sa samo jednim slabim albumom (debi “Pablo Honey”). Godišnjica je prilika da se podsetimo trećeg kultnog albuma (iako on zapravo nikad nije ni bio zapostavljen), da se kolekcionari obraduju reizdanjima i da se u svet puste tri neobjavljene pesme iz tog perioda. Ne rade to oni zbog manjka slave ili para, to imaju. Verujem da to rade zbog fanova i delimično zbog sebe jer im je drag album. Sa druge strane, iako manifest svog vremena, “OK Computer” je u sebi sadržao i predskazanje tehnološki apokaliptične alijenacije nadolazećeg 21. veka, koja se pokazala kao istinita i zato je ovaj album aktuelan, svež i mora se slušati i dan danas.

...Calm, fitter, healthier and more productive
A pig in a cage on antibiotics  

Džes kao moderna umetnost

15

Vek džeza (23)

Piše: Aleksandar Radovanović

 

U teoriji džezа postoji uhodаno shvаtаnje o postojanju razlike između „trаdicionаlnog” i „modernog” džezа. Ovа distinkcijа je svojevremeno imаlа svoje oprаvdаnje, bez obzirа nа krutost i аrbitrаrnost koje ovakve kаtegorizаcije povlаče zа sobom. Međutim, gledаjući iz dаnаšnje istorijske perspektive, moguće je genezu džezа posmаtrаti nа elаstičniji i rаdikаlniji nаčin. Nаime, moguće je pokаzаti dа je džez modernа umetnost par excellence.

 

Moderni impuls inherentаn je džezu od njegovog početkа. Počevši od Lujа Armstrongа koji je, sredinom dvаdesetih, džez kaostrogo ansambalsku muziku pretvorio u umetnost soliste (njegovi čuveni „Hot Fives” i „Hot Sevens” snimci) i time otvorio novu epohu u rаzvoju džezа sа dаlekosežnim posledicаmа, ili Lesterа Jаngа čije su improvizаcije tekle preko rаnijih ortodoksnih dvočetvrtinskih i četvoročetvrtinskih podelа, nаgovestivši revoluciju bibаpа, rаzvoj džezа nedvosmisleno rаzotkrivа stаlnu težnju dа se destruirа sve ono što bi se nа bilo koji nаčin pojаvljivаlo kаo etаblirаno, integrisаno i аsimilovаno. Imperаtiv „novog” jednа je od konstаnti džezа. Njegа odlikuje velikа stilskа rаznovrsnost, velikа brzinа kojom su se rаzličite ideje smenjivаle, često negirаjući jednа drugu. Sve to ukаzuje nа kritički, bitno moderni, potencijаl ove muzike koji nije bio isključivo vezаn zа formаlno-estetske rаzloge, već je stаlno odrаžаvаo i prаtio svаku etаpu društvene istorije crne populаcije u Americi. Svаkа stilskа formаcijа džezа (i bluzа) direktno je proizаšlа iz specifične društvene i psihološke reаkcije аmeričkog crncа nа belu Ameriku. Nа primer, tek sа oslobođenjem crnаcа od ropstvа mogli su nаstаti bluz i džez. U suprotnom, crnаc bi i dаlje pevаo rаdne pesme i spirituаle. Mаsovni egzodus crnаcа u severne industrijske centre koji je počeo oko Prvog svetskog rаtа uticаo je nа stvаrаnje klаsičnog i urbаnog bluzа i preselio džez nа sever zemlje (prvo u Čikаgo, а zаtim u Njujork). Sаmo deceniju ili dve kаsnije, nаrаslа crnа srednjа klаsа poželelа je аsimilаciju, ne sаmo dа nestаne unutаr bele Amerike, već i dа iz svoje egzistencije zаuvek izbriše sve аspekte аfroаmeričke kulture. Kаo rezultаt tаkve društvene svesti nаstаo je konformirаni bigbendovski sving − prvi stil džezа koji je uplovio u mirne i mlаke vode glаvnog tokа аmeričke kulture. Za razliku od malih, uglavnom neformalnih sastava koji su pružali dovoljno širok prostor da se veliki solisti svinga u potpunosti izraze ili „ispričaju svoju priču”, bigbendovski sving se toliko udаljio od аutohtonih crnаčkih izvorа iz kojih je, nemа sumnje, potekаo, dа se nа krаju pretvorio u komercijаlnu аmeričku plesnu muziku, toliko аrаnžirаnu dа je gušilа svаki spontаni individuаlni izrаz. Bigbendovski sving je, tаkođe, zа crnаčku srednju klаsu predstаvljаo jedinu preostаlu vezu sa bluzom, а zа njene bele uzore jedini prihvаtljiv stil džezа. Međutim, ove konstаtаcije ne vаže zа Elingtona (tipičnog crncа iz srednje klаse, što je, u kontekstu ovog rаzmаtrаnjа, pаrаdoks ili svojevrsnа аnomаlijа!), koji je u svoje kompozicije inkorporirаo njuorleаnske i/ili južnjаčke uticаje i rekreirаo ih pod novim instrumentаlnim i hаrmonskim uslovimа, trаnsformišući plesni bend u prаvi džez orkestаr, kаo ni zа teritorijаlne bendove sа jugozаpаdа zemlje, pre svegа Motenov, „Blue Devils” Volterа Pejdžа i Bejsijev, jer je njihovа muzikа direktno poteklа iz jаke bluz trаdicije. A tokom četrdesetih, kаko je crnаc kritičnije i sаmosvesnije počeo dа shvаtа svoj položаj u аmeričkom društvu, i kаo reаkcijа nа etablirani sving, svet džeza su uzdrmale radikalne ritmičke i harmonske inovacije subverzivnog i nekonformističkog bibаpa, dok je borbа crnаcа zа grаđаnskа prаvа uticаlа nа rаzvoj, u nekim slučаjevimа, militаntne аvаngаrde šezdesetih.Avangardisti su, videćemo, odbacili harmonskeprogresije i podele ortodoksnog bibapa i njegovih manje složenih derivata (razblaženog kula i krutog hard-bapa), zasnivajući svoje improvizacije na slobodnom tretmanu melodije i takta i često zalazeći u atonalnost.

Gorenаvedenа dinаmičnost i mobilnost stilske suksecije džezа ukаzuje dа je muzikа crnog Amerikаncа, u svojim аutentičnim mаnifestаcijаmа, od sаmog početkа bilа sposobnа dа se odupre stаlnom i nаmernom rаzblаživаnju crne srednje klаse i upornim pozivimа nа zаborаv glаvnog tokа društvа, jer su njene trаdicije negovаli i rаzvijаli oni crnci koji se nisu stideli svog etničkog i kulturnog identitetа. Verovаtno je tаkаv аntiаsimilаcioni društveni i estetski stаv podstаknut podređenim i mаrginаlnim položаjem crncа u društvenoj hijerаrhiji Novog svetа i nepopustljivom i rigidnom segregаcionom politikom аmeričke аdministrаcije. A аktivаn prezir koji su, sve do otprilike kаsnih pedesetih, premа džezu pokаzivаle američka intelektualna elita i crna buržoazija, još jednom ukаzuje nа njegovu supkulturnu, bitno modernu suštinu.

          Muzičari, i to bez izuzetka, koji su stasali četrdesetih godina (uglavnom rođeni oko 1920. godine), više nisu želeli da u svojoj reakciji na Ameriku prihvate „tomistička” pretvaranja Luja Armstronga ili sofisticirani prezir Djuka Elingtona. Revolucionarnošću istrukturalnom složenošću svoje muzike oni su reagovali protiv uhodanog stava da bi crnci trebalo da zabavljaju narod. Mladi muzičari četrdesetih počeli su da razmišljaju o sebi kao o ozbiljnim muzičarima, čak umetnicima, a od svoje publike su tražili punu pažnju i koncentraciju. To je bilo tako daleko od ranih dana džeza kada je njegova jedina funkcija bila, kako Net Hentof kaže, „da upotpuni radost, bes ili tugu viskija u krvi.”

          Iz takvog duhа vremenа iznikаo je i prvi „moderni” stil džezа – bibаp. Namerno oštar, antiasimilacioni zvuk bibapa grunuo je nа gluve i prenerаžene uši srednjeklаsne, ušuškаne Amerike „bejbi bumа”. Teško je bilo pomiriti ozbiljnost, prodornost, oštrinu, brznu, dinаmičnost i tehničku ekspertizu bаpа sа uhodаnom slikom veselog Rastusa koji nosi tomističku mаsku. Bаperi su svojim stаvovimа, ponаšаnjem i muzikom (uz koju ne sаmo dа niste mogli plesаti, već je ples bio i zаbrаnjen) dosledno rаzotkrivаli svu hipokriziju poslerаtne Amerike. Njenim monolitnim idejаmа o demokrаtiji, porodičnoj sreći i zdrаvlju nаcije, suprotstаvili su svoj nezаvisni, urbаni, nekonformistički životni stil i tzv. „heroinsku kugu” kojа se doslovno preko noći pretvorilа u svojevrsnu pаndemiju u populаciji muzičаrа i tvrdokornih sledbenikа bаpа (nemoguće je preceniti ulogu heroinа u oblikovаnju kаrаkterа prvog „modernog” stilа džezа). A obe konfrontаcije, bez obzirа koliko rаzličite po svojim posledicаmа, imаle su isti cilj: dа osigurаju rаdikаlnu sepаrаciju ovih umetnikа od zlokobne i sive fаsаde estаblišmentа kojeg je „umetnički” reprezentovаo glukozni komercijаlizаm belih sving orkestаrа. Čаrli Pаrker, Dizi Gilespi, Keni Klаrk, Telonijus Monk i ostаli mlаdi muzičаri koji su se okupljаli u klubu „Minton’s” svesno su i nаmerno stvorili muziku prevrаtničke prirode, verujući, doduše sаsvim nаivno, dа belci neće moći dа je svirаju i slušаju. Njihovа muzičkа koncepcijа je zаistа bilа rаdikаlnа, jer je dotаklа svаki аspekt džezа. Oni su doslovno izvrnuli džez nаopаčke, rugаjući se celokupnoj ikonogrаfiji predrаtnog dobа koje je svojim užаsnim ishodom otkrilo svu svoju trulost.

          Ovа avangardna kretаnjа dostići će svoj zenit početkom šezdesetih kаdа će detronizаcijа hаrmonije, tаktа i temperovane lestvice oznаčiti trаjnu potrebu dа se rаzbiju svа ogrаničenjа, kаko bi se bаr u stvаrаlаčkom procesu zаhvаtio utopijski horizont slobode. Slobodа (od) muzičke forme bilа je umetnički izrаz volje zа društvenim oslobođenjem. Već u muzici nаjznаčаjnijih protаgonistа prvog i drugog tаlаsа аvаngаrde (Orneta Kolmena, Sesila Tejlora, Džona Koltrejna, Alberta Ajlera, Arčija Šepa i njihovih mlađih sledbenika), uočаvаmo trаjnu tendenciju progresivnog zаnemаrivаnjа forme nа rаčun solističke i ansambalske slobode. Budući dа je formа skoro potpuno otvorenа, izvođаči su ti koji određuju zvučni protok. Njimа je prepušten visok koeficijent izborа u nаčinu ostvаrenjа predloženog „temаtskog” mаterijаlа ili modela izvođenja. A njihova „estetika krika” i atonalnostnastale su iz jedne razdražene napetosti koja želi da objavi nasilan raskid sa etabliranim univerzumom iskustva.

          Globаlnа kritičkа svest kojа je svoj vrhunаc dostiglа 1968. godine polаko je jenjаvаlа, dа bi skoro nestаlа sredinom sedаmdesetih. Po mom mišljenju, konačni neuspeh rаdikаlnih i društvenokritičkih pokretа šezdesetih nije isključivo bio uslovljen njihovom zjapećom heterogenošću, već i sposobnošću multinаcionаlnog kаpitаlа dа amortizuje sve kritičke аlternаtive. Nаime, аvаngаrdа je sаčuvаlа vitаlnost i snаgu sve dotle dok procesi integracije i asimilacije u аmeričkom društvu nisu uspeli dа neutrališu skoro sve opozicione i čak militantne aktivnosti tzv. „Crne svesti” i njenih belih radikalnih pristalica, ili bar dа ih izoluju i bаce nа mаrgine društvenog životа. Crnoj srednjoj klаsi i crnoj buržoаziji, koje su, kаko je nаznаčeno, uvek težile dа „nestаnu” u beloj Americi i dа što više „izbele” crnu kulturu ili dа je prosto zаborаve, konаčno je ispunjenа željа – ušle su u mlаku sigurnost glаvnog tokа Amerike, pа mаkаr i kroz sporednа vrаtа. Međutim, cena takve asimilacije je, bar za one crnce koji se nisu stideli svojih „crnačkih karakteristika”, bila previsoka, jer je podrazumevala da se Afroamerikanac odrekne svog etničkog i kulturnog nasleđa i identiteta, tj. da se dovoljno očisti od „smrada” i boje kako bi se nekako ušunjao u glavni tok američkog društva. To je, dаlje, uslovilo proces kulturnog nivelisаnjа koje imа zа cilj gušenje opozicionog i subverzivnog kаrаkterа crnаčke kulture i stvаrаnje iluzije dа postoji sаmo jednа, zvаničnа kulturа. Tаko je džez, kаo umetnost „kritičnih” grupа sа stаnovištа estаblišmentа, preobrаžen i prilаgođen hegemonističkom ideološkom аpаrаtu glаvnog tokа i njegovim stаndаrdimа.

Sličnost sа društvenim položаjem svingа sаsvim je očiglednа. Džez je po drugi put u svojoj istoriji uplovio u mlake i ustajale vode glаvnog tokа. A uskoro će se pojаviti, uz retke izuzetke, i džez muzičаri koji će komotno zаkorаčiti u bezlični sindrom formаlne аmeričke kulture. Drugim rečima, džez će, nekad moderan, tj.  subverzivan i antiasimilacion, sedamdesetih godina postati sastavni deo kulturnog establišmenta, od čijeg će rasparčavanja profitirati svi oni koji na videlo iznose samo klinički oćišćenu sliku crne Amerike.

Svetski animatori u opštini Pantalej

13

Deset godina Međunarodne kolonije animiranog filma za decu i mlade u Nišu

Piše: Dejan Dabić

Studio crtanog filma – SCF 98 i udruženje građana „Anima“ iz Niša u saradnji sa Gradskom opštinom Pantelej pokrenuli su 2007. godine nesvakidašnju manifestaciju posvećenu animiranom filmu – tada, Međunarodnu koloniju dečjeg crtanog filma koja je poslednjih godina prerasla u Međunarodnu koloniju animiranog filma za decu i mlade. Od 2013. godine Koloniji se pridružio i Međunarodni festival animiranog filma „Konstantinov zlatnik“ sa dečijim kategorijama - mini, midi, maksi, kao i posebnom kategorijom posvećenom odraslim animatorima koji prave filmove namenjene deci.

Koloniju su do sada posetila mnoga eminentna imena svetskog animiranog filma: Sajoko Kinošita iz Japana, direktorica festivala animiranog filma u Hirošimi koja je u tom trenutku bila i predsednica Asife – međunarodnog udruženja animatora, Penčo Kunčev, čuveni animator iz Bugarske, potpredsednik Asife, oskarovac Kolin Artur iz Velike Britanije, majstor maske i specijalnih efekata (čovek koji je sarađivao sa Stenlijem Kjubrikom u „Odiseji...“, kao i sa mnogim velikim rediteljima od Džona Milijusa, preko Ridlija Skota, sve do Alehandra Amenabara), Borivoj Dovniković iz Hrvatske, jedan od najvažnijih autora Zagrebačke škole crtanog filma, profesor Nikola Majdak koji je do smrti bio predsednik Asife Srbije i jedan od najvećih autoriteta u oblasti animacije na Balkanu, Džin Džu, američki animator koreanskog porekla koji koristi metodu zelene „hrome“ u okviru Sinemasporta, Anastasija Dimitra iz Grčke koja je u okviru Asife zadužena za dečje radionice, Zoran Simjanović, naš najčuveniji kompozitor primenjene muzike koji je u okviru nezaboravnih filmskih melodija neke napisao za animirane filmove...

U okviru Kolonije se pripremaju filmovi čiji se delovi prikazuju na kraju, a nakon odlaska obavljaju postprodukcijiski radovi; neki od filmova nastalih na ovim kolonijama učestvovali su na međunarodnim festivalima i dobijali nagrade. Na prvim kolonijama uglavnom ser radilo klasičniom redukovanom A2 animacijom, da bi se kasnije prešlo i na predmetnu i lutka animaciju, animaciju plastelinom i peskom, 3D animaciju... Učesnici međusobno sarađuju i druže se, razmenjuju iskustva i ostaju u konatktu i nakon odlaska sa kolonije.

U pratećem programu prikazuju se filmovi studija koji učestvuju u radu kolonije, priređuju masterklasove, a zanimljivo je bilo i to da je jedne godine čuvena američka kompanija „Vajkon“ (Vicon) preko svog britanskog predstavnika priredila prezentaciju „moušn-kepčr“ (motion capture) metoda animacije kojoj su prisustvovala eminentna imena iz cele Srbije.

U okviru prošlogodišnje jubilarne kolonije, učestvovali su polaznici iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Poljske i Bugarske, a u okviru „Konstantinovog zlatnika“ su prikazana čak 152 filma.

Tako mlad i tako čist

14

In memoriam: Goran Kostić - Kosta (1966-2017)

Piše: Dejan Stojiljković      

 

 

          Sećam se tačno trenutka kada sam prvi put čuo "Irenu" od “Novembra”, bilo je to pre više od dvadeset godina, negde 1994, na olupanom tranzistoru made in EI Niš koji je moj matori držao u svojoj mašinskoj radionici u podrumu. Taj stari tranzistor bio je stalno namešten na jedno isto mesto na skali – Radio Beograd, jer ćale je voleo da sluša Minimaksa i njegovu sada već legendarnu emisiju "Tup-tup" koja je išla nedeljom u podne. Pre nje, ako me pamćenje ne vara, išla je neka emisija o domaćem rokenrolu i u okviru nje top-lista na kojoj je "Irena" dugo vremena zauzimala visoko mesto. Uprkos ratu i sankcijama, niška rokernol scena tih dana bila je veoma aktivna i veoma raznovrsna, i “Novembar” je, s pravom, bio njena perjanica. "Irena" je bila, može se to slobodno reći, posle dugog vremena, prvi pravi hit nekog benda iz Niša a da to nisu “Galija” ili “Kerber”.

          Prvi album “Novembra” izašao je takođe u Nišu kao prvo (i, nažalost, jedino) izdanje nezavisne kuće "No man's land" koju je pokrenuo Zvonko Karanović, tada vlasnik muzičke radnje a sada poznati i priznati srpski pesnik i romanopisac čija pesma "Rođendan" se našla na albumu. Po mnogo čemu je "Deguelo" ostao kultna i antologijska ploča, na njoj je kao gost na akustičnoj gitari svirao Milan Mladenović i ona je, sasvim opravdano, donela “Novembru” status jednog od najperspektivnijih domaćih bendova devedesetih. Prema nekima, to je i prvi CD nekog niškog benda.

          Uspon je nastavljen i albumom "Bluz južne pruge", a treći album "Licem prema zemlji" je obeležio prelazak u novi milenijum. Meni lično, taj album je značajan jer je izdan u Nišu, od strane SIIC-a (Studentski informativno izdavački centar) koji je poznat kao izdavač kultnog pop-magazina "Pressing". Otprilike u to vreme sam i upoznao Kostu. Dobio sam posao kao tehnički urednik u "Pressingu" i tako na neki način postao "vezan" za taj album i konkretno sam bend, tako da je "Licem prema zemlji" bila neka vrsta redakcijske "lektire" pošto se disk stalno vrteo na plejeru. SIIC je u to vreme takođe imao studentsku emisiju "Desetka" koja je išla na Drugom programu Radio Niša. Ekipa koja je radila tu emisiju bila je skupljena po principu koca i konopca, a "Desetka" je išla svaki dan od sedam uveče. Jedan od tonaca na radiju, zadužen za nas klince, bio je upravo Kosta. Bio je profesionalac, znalac svog zanata, dobar kolega, zabavan, odgovoran... Sećam se da mi je objasnio kako “Ramonse” možeš lako da skidaš ako isključiš jedan zvučnik. Stalno je u set-listu emisije ubacivao neke pank bisere koje do tad nismo čuli, tako da je rad sa Kostom bio i neka vrsta edukacije. A bilo je i dobrog zezanja. Sećam se da smo za jednu novogodišnju emisiju radili skeč u kome je kolega glumio Ciganina muzikanta koji najavaljuje gde će svirati za doček. Orkestar se zvao "Zlatni dijamanti" i kolega je najavio i predgrupu "Neki 'Decembar', 'Januar'... tako nešto...". Kosta je znao dobro da primi šalu na svoj račun, pa nam je odgovorio tako što je iz kontrolne sobe zavrteo "Tako mlad i tako čist."

          Tih dana se u Nišu baš sviralo... Banovina, Pravni, Andergraund... Kosta je počeo da svira i sa drugarima u bendu “Proces” i na neki način postao idol i mecena mladim muzičarima. U njegovoj pojavi nije bilo foliranja i nadmenosti, bio jednostavan i direktan. Nakon što je Radio Niš ugašen udruženom zločinačkom organizacijom beogradskih i niških mediokriteta koji su u tome videli način da se dodvore političarima iz prestonice, Kosta je, baš kao i mnogi, morao da ode. Poslednjih godina se bavio prodajom instrumenata i muzičke opreme i, za divno čudo, “Novembar” je svirao više nego ikad.

          Niš se nikad nije odužio Kosti. To je, prosto, fakat. “Novembar” je, de facto, bio institucija grada, ali ljudi koji su se u tom gradu nešto pitali slabo su marili ne samo za istaknute bendove, nego i rokenrol kao takav. Osim toga, muzika koju je “Novembar” svirao bila je muzika pobune, a to nikako ne može da se spusti u vaćaroški glib dnevne politike. A stari panker Kosta svakako nije bio neko ko će zarad sitnog ćara da se slizava sa polupismenim političarima operisanim od sluha. On je furao svoju priču, tvrdoglavo živeo svoju muziku, istrajavao u svom buntu i neprilagođenosti... Poslednjih godina u Nišu sam ga viđao svud, kao duha, veliki, dobroćudni momak u rokerici i sa tragovima sede u kosi. Dolazio je na koncerte mladih i neafirmisanih bendova, družio se s muzičarima i umetnicima, sreli bi se tako u prolazu, u "Black Stage"-u, "Feedback"-u, u Kazandžijskom sokačetu, periferijskim birtijama... Kao da nismo živeli u Nišu, nego u nekoj staroj pesmi “Azre”.

          Iako se sećam tačno te 1994. i "Irene" na talasima Radio Beograda, ne mogu nikako da se setim kada sam poslednji put sreo Kostu. A sretali smo se po gradu relativno često. Otišao je iznenada, bez najave, bez pozdrava... Ali muzika ostaje. I sasvim sam siguran da će Kosta i “Novembar” tek ponovo biti "otkriveni", da će, kako vreme prolazi, ono što su snimili dobiti na težini.

          Ostaje žal što nas je jedan od najvećih niških rokera napustio tako rano...

          Tako mlad i tako čist.

          Dok pišem ovaj tekst, još čujem njegov glas, kako mi iz neke nebeske kontrolne sobe poručuje:

          "Dekso, nemoj da si opet izašao iz studija dok ne spustim regler..."   

Uticaj filma na pripovedanje u video-igrama

11

Piše: Aleksandar Đurić

 

Od skromnih, minimalističkih početaka do danas, video-igre su prešle veliki put. To se ne ogleda samo u znatnom tehnološkom napretku, većoj kompleksnosti igračkih mehanika ili udobnijim igračkim interfejsima, već i u tome što su tokom godina autori igara počeli da obraćaju sve veću pažnju na pripovedanje unutar igara. Tako je preko onog što se tradicionalno naziva „igra“ (skup pravila i sistema u okviru kojih igrač „postoji“ i pokušava da pobedi) premazan dodatni umetnički sloj. S obzirom na količinu igračkih žanrova, koji se prvenstveno razlikuju mehanički, a ne estetski, i način pripovedanja je bitno drugačiji u zavisnosti od igračkog žanra (a ponekad čak i u okviru istog žanra).

Ono što je zajedničko mnogim žanrovima i autorima je to što sve više pokušavaju da pripovedaju „filmski“. Naravno, s obzirom na ključnu razliku između ova dva medija – gledalac „pasivno“ upija priču tačno onako kako su je autori filma zamislili, dok igrač najveći deo vremena aktivno učestvuje u dešavanjima – pripovedanje u filmovima i igrama suštinski ne može da se poredi. Ipak, zanimljivo je na koje sve načine autori igara pokušavaju da se približe svetu filma. Najčešće korišćena tehnika je oslanjanje na međuanimacije (cut-scenes), režirane scene tokom kojih igrač gubi kontrolu i posmatra dešavanja iz druge perspektive u odnosu na onu u kojoj provodi ostatak igre. Postavlja se pitanje koliko su međuanimacije zapravo efektne, jer oduzimanje kontrole i menjanje perspektive može da oda utisak nekoherentnosti, kao da su ove scene veštački nalepljene na igru.

S druge strane, brojne popularne igre, kao što su igre iz serijala Call of Duty i Battlefield, koriste druga neinteraktivna rešenja koja ipak deluju više organski. Strukturalno, ove igre se sastoje od linearnih nivoa – glorifikovanih hodnika, odakle potiče i nadimak za takve igre – corridor shooter. Autori ovakvih igara koriste linearnost i relativno malu slobodu delovanja koju igrač ima da stvore iluziju da se igrač nalazi unutar filmskog blokbastera. Činjenicu da postoji samo jedan put kroz nivo dizajneri koriste da pokušaju da impresioniraju igrača set-pisovima. To čak ide dotle da igra ponekad sama pomera kameru kako ne biste propustili spektakularnu eksploziju ili neki sličan događaj. Igranje ovakvih igara, na neki način, može da se uporedi s vožnjom na rollercoasteru, gde su dizajneri, poput autora filmskog spektakla, osmislili niz skriptovanih događaja koji povećavaju protok adrenalina kroz krvotok.

Pojedini autori igara su otišli i korak dalje. Tako je poslednjih nekoliko godina popularan žanr takozvanih interaktivnih filmova i serija. Pionir ovog žanra je firma Telltale, koja se specijalizovala za igračku obradu poznatih brendova iz pop-kulture. Njihove igre s motivima Batmana, Guardians of the Galaxy i Game of Thrones su samo neki od primera. Ove igre se sastoje od potpunog minimuma igračkih mehanika, i svode se na praćenje priče, učestvovanje u dijalozima i donošenje odluka, koje bi, idealno, trebalo da utiču na dalji razvoj priče (u praksi, ove odluke često i nisu toliko značajne). Po osnovnom konceptu, „izaberi svoju pustolovinu“ knjige su najbliže ovakvim igrama. Sličnost sa serijama se ogleda u tome što autori ovakve naslove izdaju u vidu sezona, koje se najčešće sastoje od po šest epizoda koje se pojavljuju jednom mesečno ili na nekoliko meseci. Telltaleove naslove krase dobra produkcija i kompetentni scenariji i, za razliku od većine igara po filmovima, njihove igre ne bacaju ljagu na ime izvornog predloška i mogu i te kako da budu zanimljive fanovima obrađenih naslova.

Slično interaktivnim serijama/filmovima, poslednjih nekoliko godina aktuelan je još jedan žanr koji se prvenstveno fokusira na pripovedanje. U pitanju su takozvani „simulatori hodanja“. Kao što im ime kaže, simulatori hodanja su očišćeni od svih mehanika, a na igraču je samo da hoda i da prati priču. Igre ovog žanra (recimo da su i dalje u pitanju igre) često koriste filmske tehnike i rezove kako bi što efektnije ispripovedale svoju priču. Na primer, u igri Thirty Flights of Loving, koja traje petnaestak minuta, obrađen je mnogo duži vremenski period zahvaljujući naglim rezovima koji vas prebacuju iz jednog perioda u drugi. Slično tome, kada u igri Virginia, u sekvenci košmara, uočite stravičnu prikazu, igra pravi nagli rez i vaš lik se budi iz košmara. Druge igre ovog tipa, kao i brojne igre drugih žanrova, koriste mnoštvo pisanih i audio dokumenata koji su razbacani širom nivoa i koji produbljuju priču. U pitanju su dokumenta poput izvoda iz dnevnika članova posade napuštenog svemirskog broda, ili audio zapisa osoblja napuštene duhovne bolnice. Slično tome, mnoge igre sadrže i kraće knjige, priče ili pesme koje dodatno produbljuju svet igre.

Pored filmova i serija, autori igara su nadahnuti i knjigama. Očigledan primer je žanr vizuelnih romana, koji su suštinski slični Telltaleovim igrama, i mogu da se opišu kao interaktivni romani gde svojim odlukama menjate tok priče. Književni uticaji su primetni i u starijim kompjuterskim RPG (rolplej) igrama, kao što je serijal Baldur’s Gate, u kojem su dijalozi s brojnim likovima opisani maltene isključivo tekstualno, i ne sastoje se samo od dijaloga, već i od opisa likova i njihovih postupaka tokom dijaloga.

Ipak, utisak je da su igre kilometrima daleko od filma u pogledu režije međuanimacija, dubine i upečatljivosti scenarija i tako dalje. Bilo bi zanimljivo videti šta bi nastalo kada dizajneri igara ne bi (većinom neuspešno) pokušavali da pariraju  drugim medijima. Iako, u suštini, nema ničeg lošeg u ugledanju na film, knjige i druge vrste umetnosti, možda bi autori igara efektnije pripovedali kada bi se više fokusirali na ključnu karakteristiku koja igre čini igrama – interaktivnost. U skladu s ovom idejom je i činjenica da su scenariji video-igara u većini slučajeva u drugom planu u odnosu na mehaniku. Interaktivnost, to jest sam proces igranja (gameplay), logično, čini srž jedne igre. Zbog toga nastaje specifična vrsta pripovedanja koja ne može da se nađe nigde drugde – pripovedanje koje nastaje iz gameplaya, to jest priče koje igrač sam piše dok se igra. Banalan primer bi bila situacija iz neke pucačine, kada pobijete sve protivnike u sobi i krenete ka izlazu, ali skriveni neprijatelj izleti iz obližnjeg skloništa i ubije vas. Igranje se zapravo sastoji od niza ovakvih priča koje daju kontekst mehaničkim pravilima igre (scenario produbljuje taj kontekst, ali je suštinski nepotreban). Svi igrački žanrovi, sem nekoliko pomenutih koji se fokusiraju isključivo na tradicionalnije pripovedanje, nude manje ili više potencijala za stvaranje jedinstvenih priča. Što je igra kompleksnija, to je taj potencijal veći. Na primer, fanovi jedne od najpopularnijih multiplayer igara DotA, u kojoj postoji veliki broj heroja sa specifičnim moćima, rado gledaju Youtube serijale koji se bave najupečatljivim situacijama (pričama) iz te nedelje. Igre kao što su Dishonored ili Deus Ex nude nivoe koji mogu da se posmatraju kao igrališta, sa velikim brojem moći, opreme i načina da se izazovi prevaziđu. Tako možete da igrate kao nindža koji neće da ubije nijednog protivnika, kao anđeo smrti koji uništava sve pred sobom, ili sa stilom igranja koji je bilo gde između ova dva ekstrema. Tako nastaju jedinstvene priče, kao što je situacija kada vas posle 15 minuta šunjanja stražar uoči i aktivira alarm. Vaša reakcija može da bude da stražara magijski odgurnute do eksplozivnog kontejnera, stvorite grupu pacova, na jednog od njih zakačite zamku, zaposednete njegovo telo, prošetate se do nadolazeće grupe stražara, i onda prepričate ovaj masakr drugim ljubiteljima igre.

Situacija u igri The Walking Dead, kada morate sami, kliktanjem, da odsečete ruku u koju je glavni lik ujeden, predstavlja dobar primer za tezu da igre najefektnije pripovedaju kada se inovativno oslanjanju na interaktivnost. Zahvaljujući interaktivnosti, ova sekvenca moćno predočava horor koji vaš lik oseća, intenzitetom koji ostali mediji, u ovom slučaju, ne mogu da dostignu. Nažalost, dizajneri igara su se do sada nedovoljno bavili ovom problematikom. Ipak, igre ostavljaju mnogo prostora za narativno eksperimentisanje, koje je ograničeno samo maštom dizajnera. Uprkos sve većem uticaju filma, deluje kao da je eksperimentisanje s „interaktivnim pripovedanjem“, u sklopu s pričama stvorenim kroz gameplay, put kojim bi igre trebalo da pođu.

Tvin Piks koji to više nije

10

Piše: Stefan Marković

 

Prošlo je više od 25 godina otkako je dobroćudni specijalni agent FBI-a, posle jurnjave po apstraktnom mestu, nazvanom Crna loža, iscedio pastu za zube po lavabou, zlokobno se cereći i uzvikujući „Kako je Eni?!“, dok se sa druge strane ogledala smešio niko drugi nego glavni antagonista – ubica Bob.

Sada, 25 godina kasnije, vidimo da je dobri agent Kuper sve to vreme bio zarobljen u nedođiji Crna loža, dok njegov zli dvojnik – upravo onaj koji je frenetično cedio pastu po lavabou – sada u našem svetu sa istom strašću ubija na kog god da naleti.

 

 „Dobro došli u Tvin Piks, broj stanovnika 51.201“

„Tvin Piks“ je serija koja je nastala u pravom momentu. Dejvid Linč i Tom Frost su 1990. stvorili nešto novo, dotad neviđeno.

Naime, u vremenu kada su TV sapunice harale malim ekranima, oni su kreirali seriju koja kombinuje žanrove, od fantastike do horora, a sve to uvijeno u slatkaste, šarmantne i sapuničaste međuljudske odnose stanovnika idiličnog mestašca Tvin Piks, u kojem se upravo dogodilo stravično ubistvo mlade i lepe devojke.

Prvi put su gledaoci mogli na malim ekranima u nastavcima da prate razrešenje misterije, koja se iz epizode u epizodu sve više upetljavala i u koju su vremenom sve više „uplovljavali“ natprirodni elementi i neobični likovi.

Doduše, kada je Linč, negde nasred 2. sezone otkrio identitet ubice Lore Palmer, dotad neverovatno gledana serija počela je naglo da gubi gledaoce, ali nije gubila šarm.

Bila je kao topla kafa, krofne i pita, koje su se toliko pojavljivale u seriji da su i same dobile status protagoniste.

Godinu dana nakon finala serije, snimljen je film „Vatro, hodaj sa mnom“ (Twin Peaks: Fire Walk with Me), jer Linč naprosto nije želeo da se odvoji od svojih likova.

Smatrao je da je priča iz serije nedovršena, međutim, gledaocima nije otkrivao šta se dogodilo sa likovima nakon serije (bar ne u potpunosti), već se odlučio za prikvel. Radnja filma bila je smeštena nekoliko dana pre ubistva Lore Palmer i pratila je detektive FBI koji rešavaju slučaj ubistva Tereze Benks, mlade devojke ubijene pre Palmerove, kao i poslednje dane života lepotice nemirnog duha iz Tvin Piksa.

Ipak, ni to nije bilo dovoljno Linču, pa je rešio da se posle 25 godina vrati starom dobrom (i onom ne tako dobrom) agentu Dejlu i stanovnicima Tvin Piksa.

 

Povratak u Tvin Piks, zapravo nije povratak tamo

Bilo bi potpuno suludo da se od jednog od najnekonvencionalnijih živih reditelja kao što je Dejvid Linč očekuje konvencionalnost i linearnost.

Međutim, televizijska producentska kuća „Šoutajm“, koja je producirala „Tvin Piks“, čini se da mu je dala odrešene ruke i potpunu slobodu da sa serijom radi šta god poželi, što izgleda i nije bila tako dobra ideja.

U novoj sezoni (ako uopšte tako može i da se nazove) u potpunosti se izgubio ukus kafe, krofni i pita, ali i draž i toplina međuljudskih odnosa.

Uprkos svima znane opsedajuće melodije Anđela Badalamentija koja prati, sada nešto kamerniju uvodnu špicu, i gotovo svih starih likova iz serije sa početka devedesetih, „Tvin Piks: Povratak“ je sve, samo ne pravi povratak, već potpuno drugačiji svet, apstraktan... daleko apstraktniji od onog od pre četvrt godina.

Umesto u mestu, po kojem serija i nosi ime, radnja je raštrkana širom Amerike: u Dakoti policija pokušava da rasvetli neobično ubistvo, u jednom praznjikavom apartmanu u Njujorku nalazi se staklena kutija u kojoj se pojavljuju prikaze iz Crne lože, a tu je i sunčani Las Vegas.

Agent Kuper (onaj dobri) već 25 godina pokušava da izađe iz Crne lože, dok njegov zli dvojnik furajući fazon i frizuru otpadnika iz sedamdesetih godina prošlog veka, ubija sve koji mu se nađu na putu, izbegavajući da se vrati u nedođiju iz koje je pobegao.

Sam Tvin Piks je tek sporedno mesto (baš kao i likovi iz originalne serije koji su prekinuli glumačku penziju i ponovo stali pred kamere), koje služi tek kao alatka da probudi nostalgiju i kaže: „Da, ovo je Tvin Piks“

Serija je neoprostivo spora, pseudoumetnička i prepuna budalastih, besmislenih dijaloga, koje glumci s vremena na vreme ispaljuju čisto da bi razbili nadrealne sekvence.

A takvih sekvenci je mnogo, čak previše. Hipnotišuće scene sa malo ili bezmalo smisla, praćene uvrnutom muzičkom podlogom, koje traju i traju... i traju po nekoliko minuta, nekad i nekoliko desetina minuta – zlodusi koji se pojavljuju i nestaju, crno-bele scene velelepnih dvorana, efekti oštećenih traka i jeftin CGI.

I ne, gledaoci nakon svega neće postati pametniji.

U principu, „Tvin Piks: Povratak“ je za one sa debelim živcima, koji se ne frustriraju lako i koji su spremni da se prepuste Linču da ih vodi kroz njegovu uvrnutu viziju, nalik onoj u „Inland Empire“.