Više ne poznajem Ameriku

(ovaj intervju je originalno objavljen u Die Zeit magazinu 11. oktobra 2007. a na engleski ga je preveo Dam Pendebejt Filijus)

Don DeLilo je jedan od najznačajnijih američkih pisaca koji objavljuju u poslednjem kvartalu dvadesetog veka. Njegov prvi roman "Amerikana" objavljen je još daleke 1971. Otada je napisao više desetak romana i nekoliko zbirki priča. Na Njujork Tajmsovoj listi 25 najboljih američkih romana u XX veku (po glasovima pisaca) DeLilov roman "Podzemlje" zauzeo je drugo mesto. Nazivaju ga američkim Džojsom, kako zbog neobične sinatkse kojom istražuje granice i moć reči, tako i zbog minucioznih opisa likova i pejzaža kojima zadivljuje čitaoca. Na sprski su prevedena četiri njegova romana, a poslednji, "Padač", objavljen je sredinom 2008. godine.

Gospodine DeLilo, želeli bismo da obavimo razgovor sa vama, razgovor koji bi ličio na pitanja polaznika kurseva kreativnog pisanja – o tome kako pišete, kako razmišljate, i kako ste napisali vaš novi roman "Padač".
Obično zaboravim sve u vezi s romanom čim završim sa pisanjem. Ovaj put je drugačije. Bilo mi je potrebno skoro godinu dana da počnem da se osećam nekako slobodan od "Padača". Mislim da ga „nisam izbacio iz glave“ do dana današnjeg.

Da li ste posle 11. septembra pomislili, ovakvu priču sam mogao da izmislim?
Ne, ne! Ali jedan moj prijatelj me pozvao telefonom tri dana posle 11. septembra i rekao mi, dok mu je glas podrhtavao, da je u vreme napada čitao moj roman "Podzemlje". U njemu se nalazi opis Svetskog trgovinskog centra u magli. Nisam čak ni razmišljao o simbolici na koricama knjige. Ja zapravo nikad nisam hteo da napišem roman o 11. septembru. Imao sam sasvim drugačiju ideju, i pisao sam drugi roman skoro pola godine, kad se ta slika odjednom stvorila u mojoj glavi: čovek hoda ulicama Menhetna posle napada, i pogrbljeno se probija korz oblak dima i prašine. Kasnije sam saznao da slična fotografija zaista postoji, ali tada to nisam znao. Ta slika se jednostavno stvorila u mojoj glavi. Počeo sam od ovog motiva, to je bilo sve što sam imao.

Da li još uvek sećate trenutka kada se ta slika stvorila u vašoj glavi?
Bilo je to 2004. Nekoliko meseci kasnije počeo sam da pišem "Padača". Dobro se sećam datuma: bio je to dan kada je Džordž Buš ponovo izabran za predsednika u novembru 2004. Bila mi je potrebna neka protivteža tom činu. Istražio sam, čitao članke i knjige o 11. septembru i tada sam otkrio fotografiju koju sam sve vreme imao u glavi. Na njoj je biznismen, sav od prašine i pepela, sa aktovkom u ruci. Fotografija se pojavila u mnogim novinama posle terorističkih napada. Pitao sam se: "Ko je ovaj čovek? Koja je njegova priča? I šta će mu ta torba?" Na ova pitanja sam pokušao da odgovorim uz pomoć mašte. Odjednom mi je na pamet pala ideja da ta torba uopšte nije njegova. "Čija je to torba? Zašto je kod njega?" Stvorio sam, kao neki detektiv, svopstveni zaplet.

Kako izgleda vaša svakodnevna rutina kad pišete roman?
Ujutru, posle doručka, odem u sobu i pišem na pisaćoj mašini tri-četiri sata. Onda napravim pauzu, posetim svog izdavača ili odem po namirnice, kupim nešto za jelo. Ako sve bude kako treba, vratim se za pisaću mašinu popodne.

Ko prvi čita ono što napišete? Vaša žena?
Da, ona čita prva rukopis, ali tek onda kada je potpuno završen. Čita ga naravno i moj urednik. Sramota je što je profesija urednika skoro izumrla u Americi. Zašto je tako? Urednici su veoma bitni, oni mogu da spasu karijeru pisca! Uzmimo moj slučaj kao primer. Ako bih danas ponudio rukopis svog prvog romana "Amerikana" nekom izdavaču - roman nikada ne bi bio objavljen. On ima oko 700 stranica, to je haotično i prilično zbrkano delo. Ali je jedan urednik rekao, ima nečega zanimljivog u tom haosu. A onda smo više puta zajedno pregledali tekst, imali duge razgovore, predložio mi je da nešto promenim i skratim. Taj roman pretrpeo je ozbiljne prepravke. To danas ne bi bilo moguće! Sramota!

A kako ste postupili sa "Padačem"?
Što se tiče "Padača" – napisao sam dve trećine knjige za godinu dana, i tada sam sledio svoj instinkt. Onda sam ponovo preradio nefunkcionalne delove da bi stvorio novu strukturu, balans, ritam, da bi određeni elementi mogli da izbiju na površinu s vremena na vreme, posebno na značajnim mestima. Osećao sam se kao arhitekta koji projektuje zgradu. Hemingvej je rekao: „Sruči crno na belo!“ Crna slova na beo papir, onda će jedna rečenica pratiti drugu.

Vaše političko opredeljenje?
Ja sam nezavisan. To je sve što želim da kažem o tome.

A zašto ne biste rekli još nešto?
Pa znate, ja sam odrastao u Bronksu, gde smo obično govorili: "zato što te se to jebeno ne tiče!"

Šta mislite o današnjoj Americi?
Nalazimo se u čudnom položaju. Posle 11-og septembra Amerikanci su podržavali vladu, nije bilo protesta zbog vojnih akcija u Afganistanu, i nije bilo kritika na račun rata u Iraku. Pa čak i danas, iako se javno mnjenje okrenulo protiv vlade, pojedinac nema jak stav i ne protestvuje kao recimo za vreme rata u Vijetnamu. Jedan od likova iz "Padača" je rekao, a i ja bih se složio s njim: "Više ne poznajem Ameriku". Uzgred, kad sam završio ovaj fragment romana, osetio sam kako čovek ipak može da žustrije reaguje na ovakve događaje, naravno u okrilju literature. Kad pišete, možete da osvetlite unutrašnjost ovakvih događaja. Pisac može da opiše strah ili gubitak pojedinca dijalogom, snovima, razmišljanjima, što istoričar ili biograf ne mogu. Pisac ne mora ništa da dokazuje, makar ne mora da dokazuje na način na koji to mora pisac koji se bavi dokumentarnom prozom. Kako možete da objasnite istorijski dokaz snova? Ali zato kao pisac može da predstavite drugačije istine koje nisu nimalo manje vredne.
U vašem romanu "Mao II", uporedili ste snagu terorističkog napada sa onim suštinskim uticajem romanopisca. To je delovalo skoro kao ljubomora.
To je tvrdio lik u romanu "Mao II", a ne romanopisac Don DeLilo. Kada pišem i stavljam reči u usta svojih junaka, ne mislim o tome da li stojim iza tih reči ili ne.

Dobro, recimo to onda na drugi način: postoje li sličnosti između terorista i romanopisca?
Terorista može da promeni svet, da utiče na njega na taj način - 11. septembar je užasan, strašan primer za navedenu tezu. Posle toga sve je drugačije - grad, ljudi, svet. Teroristički akt ima prostu, jednostavnu strukturu i to ga čini tako privlačnim. Terorista, pomoću ovog akta, dobija jedinstvenu ulogu koja ga razdvaja od ostatka čovečanstva. Kada sam video čuvenu fotografiju Muhameda Ata sa vozačke dozvole, nisam mogao da skinem pogled sa njegovih očiju. Kao da su njegove oči sadržale neko posebnu mudrost: jer Ata je znao da će to što poseduje američku vozačku dozvolu zauvek promeniti svet.

I vi ste, takođe, isto to poželeli?
Normalno je da je direktno poređenje teroriste i romanopisca totalna glupost, tu se obojica slažemo, zar ne? Ali nekada je romanopisac takođe imao neki uticaj na mišljenje svojih savremenika, način na koji oni posmatraju svet, način na koji žive. Kafka i Beket su uspeli u tome. Kafkina dela zauvek su promenila način na koji posmatramo svet. Da li književnost još uvek ima tu moć? Ne, mislim da je književnost izgubila tu moć. I dalje se pišu veliki romani, ali oni više ne mogu da promene svet.

A zašto ne mogu? Zašto ste toliko pesimistični?
Živimo u vremenu brzih mas-medija: televizije i interneta. Oni određuju naš tempo života, a ne knjige.

Ali zar se kao romanopisac koji piše o velikim temama svog doba ne borite protiv toga?
Moje ideje su moje oruđe. Uplašio bih se kad bi moje knjige imale toliki uticaj. Ja nikada nisam želeo da promenim svet. Norman Majler je to želeo, zadao je sebi da promeni svest ljudi u našem vremenu. I mislim da je skoro uspeo, govorim o 60-im godinama prošlog veka. Ali ja? Ne. Ja nikada nisam tako nešto želeo. Nisam majlerovac.

Ali vi takođe pišete romane da bi dopreli do čitalaca, da im pokažete način na koji vi vidite svet.
Henri Džejms je jednom rekao da je sumnja strast pisaca. To je prilično istinito. Dok pišem roman, stalno sumnjam u svoje mogućnosti. Nekada više, nekada manje. Takođe, nikada nisam siguran da li će moja knjiga izazvati snažnu reakciju. Kada sam završio "Podzemlje", da budem iskren, nisam se nadao nekom velikom uspehu. To je prilično komplikovan roman: 800 stranica, preko 100 likova – koga će to zanimati?

Kad ga je pročitao, vaš agent vas je savetovao da napišete indeks imena.
Da, mislio je da je to dobra ideja.

Mada ga niste poslušali. Ali "Podzemlje" je postalo internacionalni bestseler. Kritičari su rekli da je to američki odgovor na "Uliks".
Niko nije bio više iznenađen od mene. Dao sam rukopis ne samo mom agentu, već i nekim prijateljima i kolegama. Pročitali su roman za manje od nedelju dana i sve reakcije bile su pozitivne. Ljudi su pročitali 800 stranica za nedelju dana! Ma i samo to je bio kompliment kome se nisam nadao.

Jeste li srećan pisac?
Ne verujem da postoji srećan pisac. Pisati je teško i frustrirajuće. Početak je uvek najteži deo, ali onda, obično negde na polovini knjige, pisac iskusi određenu radost: ono što je napisao odjednom poprima neki smisao, sve postaje jasnije, pisanje mu onda lakše ide.

U vašem prvom romanu "Amerikana", koji je objavljen pre 36 godina, predvideli ste kako ljudi doživljavaju život danas, osećanja koja ovladavaju ljudima koji prestavljaju na internet sajtovima poput "Myspace" ili televizijskim realiti-šouima - napisali ste da mnogi ljudi veruje da postoje samo ukoliko postoji neki video zapis o njima.
Baš juče sam dobio veoma pronicljiv mejl o mojim delima, u kome je naveden isti citat. Moram da priznam da sam odavno zaboravio sve u vezi s ovim citatom. Čudno, zar ne? A šta se to dešava u glavi pisca? Mogu da vam opišem jedino ono što se dešava u mojoj glavi. Kada je reč o drugim piscima, osećam se kao da rešavam slagalicu. Beskrajno je teško govoriti o pisanju. Kada se vidim sa svojim prijateljima piscima, radije razgovaramo o filmovima, politici, sportu, o svemu, samo ne o književnosti.

Kad smo već kod toga, zar se ne oseća izvesno rivalstvo među vama?
Normalno je da bi razgovor onda bio jednostavniji. Razgovarati sa drugim piscima, o njihovim knjigama, ili o mojim knjigama, zahteva visok nivo diplomatije. Šta reći dobrom prijatelju čiji novi roman ste upravo pročitali i shvatili da je užasan? Ili ćete biti pristojni i pronaći par pozitivnih stvari i zadržati se na tome, ili ste toliko dobri prijatelji da iskrena kritika neće uništiti prijateljstvo. Nažalost, ovo drugo se zaista retko sreće.

Da li ste vi optimista ili pesimista?
Ne razmišljam o sebi u tim kategorijama. Moji roditelji emigrirali iz Italije, iz malog mesta Abruca; bili su obični ljudi, koji su se nastanili u Njujorku, u Bronksu, gde sam ja odrastao. Došli su u Ameriku zbog posla, i doživeli su da ova zemlja održi dato obećanje: ponudila im je nove perspektive, novo društvo u kome su pronašli posao i izvestan prosperitet. Jednom sam se zapitao zašto u mojim knjigama ima tako malo o mom detinjstvu u Bronksu, i jedini odgovor koji sam mogao da pronađem je da sam, na određeni način, i ja pratio impuls mojih roditelja – zanimalo me društvo u celini, a ne samo tri-četiri ulice u kojima sam odrastao. Sigurno nije slučajno što se moj prvi roman zove Amerikana.

Rođeni ste 1936. godine. Šta pamtite u vezi sa detinjstvom?
Molim vas da mi oprostite što ću ponovo navesti jednu sliku. Skoro sam video u novinama fotografiju sa bejzbol utakmice iz 1951. godine. Na vrhovima tribina svaki gledalac je nosio odelo i kravatu. Ja sam bio potpuno zaboravio na to! Ovaj primer pokazuje koliko beskrajno su mi daleki, sa današnje tačke gledišta, dani mog detinjstva i moje mladosti. Moj otac je radio za osiguravajuću kompaniju i uvek je nosio odelo i kravatu, samo je onih dana kada je bilo ekstremno toplo nosio belu košulju sa kratkim rukavima.

A kakav je bio mali Don DeLilo?
Uvek sam gluvario na ulici. Kao klinac stalno sam se pretvarao da sam radio-komentator bejzbol utakmice. Izmišljao sam utakmice satima i satima. Bilo nas je jedanaestoro u maloj kući, ali omalene prostorije nikada nisu bile problem. Uvek smo govorili italijanski i engleski zajedno, pomešano. Moja baka, koja je živela u Americi pedeset godina, nikada nije naučila engleski.

Šta je to što ste naučili u Bronksu za ceo život?
Poker.

Da li dobro igrate?
Nekada sam bio sasvim dobar igrač, ali nisam igrao poker već dugo, dugo vremena. Obično sam igrao poker jednom nedeljno, ali je nekoliko stalnih igrača umrlo, a jedan se odselio u drugi grad, pa sam morao da prestanem.

Šta vas fascinira u igranju pokera?
Izazov. Morate biti pametni i hrabri, potpuno skoncentrisani na igru. A i iz nekog razloga, partija pokera vam pomaže da, na nekoliko sati, zaboravite sve probleme koji vas muče. Poker vam otkriva neke crte vašeg karaktera: Da li ste spremni da rizikujete? Da li lako možete da donesete odluke? Nije uvek prijatno saznati odgovore na ova pitanja. S te strane, poker je nemilosrdan.

Gospodine DeLilo, rekli ste da ste kasno počeli da čitate knjige.
Da, to je tačno. Kao dete, uglavnom sam slušao radio. Knjige sam otkrio tek kao mladić: Hemingvej, Fokner, Tomas Vulf, romantične epove. A onda sam otkrio evropske pisce, pre svega Kamija.

Kako su vaši roditelji reagovali kad ste im rekli da želite da budete pisac?
Bio sam prvorođeno dete, a u italijanskim porodicama ono ima mnogo više slobode od ostale dece. Roditelji se nisu mnogo protivili, možda baš zbog ovoga. Kada sam imao 28 godina, dao sam otkaz u marketinškoj agenciji jer sam želeo da postanem pisac. Jednog jutra sam se probudio i pomislio: Danas dajem otkaz. Jedini problem bio je što tog jutra nisam mogao da nađem svog šefa. Međutim, našao sam ga popodne tog istog dana. Nije bio baš previše izneneđen. Rekao sam mu: „Odlazim i više se neću vraćati.“ Kad danas mislim o tome, verujem da je on znao mnogo pre tog trenutka da ću dati otkaz.

I onda ste počeli da pišete svoj prvi roman?
Ne, dao sam otkaz 1965. Moj prvi roman objavljen je šest godina kasnije. U međuvremenu sam mnogo vremena provodio u bioskopima. Najviše sam voleo matine, zato što sam često bio potpuno sam u sali. Često sam ih posećivao.

Jednom ste rekli da tada niste baš bili sigurni da ćete postati pisac, ali ste bili sigurni da ćete živeti život pisca, koji se sastoji od tri stvari...
Kafa, cigarete, i povremeno baciti pogled na svet. To me fascinira.

Koji rezultat ste postigli čestrdesetak godina kasnije?
Već odavno ne pušim, i radije popijem šolju čaja. Ali sve ostalo se nije promenilo.

preveo sa engleskog: Nenad Župac