Menu

logo

Rubrika: Stripovanje

  • Druženje s družinom

    Družina Dardaneli 2 - Pavle Zelić, Dragan Paunović
    Piše: Marko Stojanović

    druzina dardaneliJedan od najiščekivanijih strip albuma kada se radi o domaćem stripu, "Družina Dardaneli: Zločin na svetskoj izložbi" je napokon objavljen. Kad je u pitanju tako dug period između dva nastavka jednog serijala kao što je ovde slučaj, očekivanja publike znaju da budu visoka i zato da odmah raščistimo: Reč je o dostojnom nastavku originalne "Družine Dardaneli" Pavla Zelića i Dragana Paunovića, objavljene 2011. godine – i ne samo to, reč je o primetno boljem stripu od svog prethodnika! Problem nastavka, ili kako-dati-ljudima-ono-što-im-se-toliko-svidelo-u-prvom-a-ne-ponoviti-formulu - ovaj album bez velike teškoće prevazilazi. Prosto, autorski tandem je uigraniji, a pet godina razmaka između prve i potonje avanture Družine omogućilo je i scenaristi i crtaču više nego dovoljno vremena da nakupe iskustva radeći na drugim projektima sa drugim saradnicima, što je donelo rezultate koji se ovde jasno vide.

  • Veliki jubilej malog Mančestera

    Piše: Marko Stojanović
    Stripovanje (35)
    Šta Leskovac čini strip-centrom?

    veliki jubilej leskovacJe li to činjenica da je u njemu rođen, te čitav svoj život proveo, pokojni Nikola Mitrović Kokan, jedan od svega nekoliko crtača koji su posle Drugog svetskog rata na sebe preuzeli lavovski zadatak da u SFRJ tada prokaženi strip vrate kako na kioske tako i na njegovo zasluženo mesto? Da li je grad u kome je bard svakolikog jugoslovenskog stripa, jedan od nosećih stubova legendarne edicije "Nikad robom", te član strogo odabranog tima koji je radio na širom nam bivše domovine neverovatno popularnim avanturama "Mirka i Slavka", svakodnevno ispunjavao svoju (danas nestvarnu) crtačku normu, vredan toga da ponese naziv strip-centra?

  • Ex cathedra

    Stripovanje (34)

    Piše: Marko Stojanović

    Well, I grew up quick and I grew up mean,
    My fist got hard and my wits got keen,
    I'd roam from town to town to hide my shame.
    But I made a vow to the moon and stars
    That I'd search the honky-tonks and bars
    And kill that man who gave me that awful name.
    A boy names Sue, JOHNNY CASH

    lutalica biliČetvrte strane stripa "Mortimer" Miodaga Krstića Profketa, objavljenog osamdesetih u "Eks Almanahu", nema. Bez obzira na to koliko bismo voleli da je tu, da nam da završetak priče u čiju smo se vrednost na prve tri strane i te kako uverili. Zašto je nema? Zato što je "Dečije novine", greškom, nisu objavile tada kad su mogle, zato što danas više niko ne može jer su originali saradnika "Dečijih novina" − kad je ovaj nekad davno sasvim legitimni izdavački gigant Balkana skliznuo u pakao privatizacije − krčmljeni na kilo i na metar, za potpalu ili šta god je već nekom palo na pamet da radi s njima... Tek, četvrte strane nema. Fali efektna završnica sjajnog malog dragulja, fali treći čin... Ostala je samo fama, i potreba da o njoj pričamo. A na toj zauvek izgubljenoj završnoj tabli šarmantni plaćeni ubica Mortimer, posle kraće krevetske gimnastike, pita svoju sparing partnerku za ime − jer je, jel’te, ipak red znati s kim si podelio postelju, kad već nisi pitao za ime onog koga si spasao. Saznavši kako se zove, pada u strašnu dilemu − jer upravo je nju došao da, po narudžbini, upuca. Svega par kadrova kasnije Mortimer je zaista i upuca – zato što, kako mi je to Profke u jednom živopisnom kafanskom razgovoru ispričao uz svoj karakterističan rafalni smeh, žena ima puno unaoklo, a reputacija je samo jedna.

    I sve ovo iznad jeste metafora za priču o Miodragu Krstiću Profketu, fenomenalnom scenaristi i vanserijskom crtaču čija nas je borba za reputaciju, što svoju što društvenu, uz očiglednu nenaklonost sudbine, koštala njegovih najboljih radova.

    Priča o Profketu je priča o čoveku koji je imao sjajan, blistav početak. Dovoljan mu je bio prvi ikada napisani scenario, uz saradnju sa neponovljivim Vladimirom Krstićem Lacijem, pod nazivom "Lutalica Bili", da se nepovratno upiše među najbolje strip scenariste u dugoj i izuzetno bogatoj istoriji stripa na ovim prostorima. Za nekog ko je sarađivao sa samo jednim crtačem na svega četiri stripa, od kojih zadnja dva imaju ukupno devet strana, to je svakako izuzetan uspeh! Prvi duži strip, "Hajat Herp, šerif iz Dambstona", koji je sam nacrtao, ostaće svetao primer svetskog standarda u scenariju i crtežu te bez preterivanja jedno od najboljih grotesknih strip ostvarenja bivše Jugoslavije. Prvi objavljeni realističan strip "Mortimer" najavljivao je crtača koji će i u ovom žanru postići zvezdane visine, a vanstripovske aktivnosti kao što je osvajanje ultimativnog kviza znanja, legendarne "Kviskoteke", u prvom učešću na bilo kom kvizu, da ni ne pominjemo. Pa zašto bi iko stao posle takvog blistavog otvaranja na svim frontovima? Ne bi, ali bi promenio front. Budući da je bio zaista inteligentan, Profke je dobro znao da jedinu šansu za uspeh ima ako skoncentriše sve svoje snage na taj front, pa je zato iz sve snage i grunuo... U društveno angažovani život i rad, budući da, ako si iskreno u tome, a Profke je bio bolno iskren u svemu, jedno bez drugog ne ide.

    Profke je uvek bio kritičan prema svakome i svačemu. Neko bi rekao, a mnogi to i jesu, da je prosto bio kontraš, ali je Profke uvek kritikovao s razlogom, s obrazloženjem − a to što mu ništa nije promicalo pa je razloga vazda bilo na pretek, to je već druga stvar. Naime, rano je došao u sukob sa talogom života u njegovoj najcrnjoj inkarnaciji, kako u Srbiji, tako i uopšte, i odlučio da nema tog razloga ili cilja zbog koga bi na tim sumnjivim temeljima gradio svoju egzistenciju. I dok su mu ruke do kraja života ostale hirurški čiste, za razliku od dobrog dela profesionalnih hirurga, za to je plaćao veliku cenu − jer ako nisi sa njima, onda si protiv njih, to se bar odvajkada znalo na ovim prostorima... A Profke se nikad nije povlačio, nikad predavao. Svoju borbu, koja se zahuktavala u drugoj polovini osamdesetih i trajala koliko i sam Profke, skupo je platio, ali je ceh, nažalost, snosio i domaći strip. Od početka devedesetih, naime, Profke nije nacrtao ni napisao ništa što nije bilo društveno angažovano, ništa što nije imalo prizvuk političke borbe. Da se razumemo, i u tome je bio izuzetno uspešan, o čemu svedoči nedavna izjava autora mega popularnog "Blic stripa" Marka Somborca da su mu Profketovi radovi iz ove faze bili jedini pravi uzor u onome što danas radi, ali je publika koju je kupio "Lutalicom Bilijem", "Hajatom Herpom", nedovršenim "Mortimerom" i onim jednim "Nindžom" koji je objavljen ostala zauvek željna nastavka... Koji joj je, sem politike, uskratila jedna druga ženska imenica sumnjivog morala, sudbina.

    Pre nego što se uhvatio u koštac sa silama koje su došle glave i mnogo većim igračima od njega, Profke je zapravo uradio nastavke svojih stripova. Zašto ih onda nismo videli? Zato što je, nekom perverznom preciznošću kombinovanom sa već poslovično neumitnom efikasnošću, sudbina umešala svoje prste. Četvrta strana "Mortimera" je, kako smo već elaborirali, završila neznano gde. Vladimir Krstić Laci kaže da je druga, neobjavljena epizoda "Nindže", u vidu originala, još osamdesetih otišla na put bez povratka u daleku Australiju s ciljem da eventualno tamo zainteresuje nekog izdavača za objavljivanje. Scenario drugog albuma "Lutalice Bilija" bi se još možda i našao u stanu Profketovih roditelja, ako je preživeo poplavu sa stana na spratu iznad, koja je pre nekoliko godina uništila sve originale, među kojima je bio i drugi album "Hajata Herpa"! Kompletan drugi album, koji nije sačuvan ni u kakvoj formi sem u sećanjima ljudi poput Zorana Stojiljkovića Kize, koji ga je video i koji se kleo da je bio za klasu bolji od prvog (za koga smo već nepobitno utvrdili da je bio remek-delo), nakvasio se i po ubrzanom postupku krenuo da se pretvara u buđ, pa je završio u nekom kontejneru iza Palilulske rampe! Ako dodamo i to da smo ostali zauvek uskraćeni za, po svemu sudeći, brojne Profketove stripove u realističnom stilu, čiji je začetnik već pominjani "Mortimer", i čiji su dometi, prema nekoliko sačuvanih fotokopija u arhivi Dragoša Jovanovića Fere, u nekim fazama prilazili tadašnjem stilu i nivou samog Vladimira Krstića Lacija, onda je jasno da je šteta po strip na ovim prostorima, bez ikakvog preterivanja, nenadoknadiva...

    Profketa više nema. Bez obzira na to koliko bismo voleli da je tu da nam da efektnu završnicu svojih sjajnih stripskih početaka... Ostala je samo reputacija svestranog velikana devete umetnosti, i potreba da o njemu pričamo.

  • Iza ogledala

    Stripovanje (33)

    Piše: Marko Stojanović

    iza ogledalaMa koliko se razni teoretičari umetnosti upinjali da tu tvrdnju opovrgnu, nijedno delo nije moguće potpuno odvojiti od svog autora. Iako mogućnost presecanja veze u drugom smeru još i funkcioniše, barem u smislu da su pojedini stvaraoci umeli da se makar deklarativno (kad već drugačije ne može) odreknu svojih dela, te iste tvorevine se ne mogu, sve i da hoće, odreći njih. Autori se, bez izuzetka, ogledaju u svojim delima, makar taj odraz bio umanjen, uvećan ili kako već drugačije iskrivljen i time, na prvi pogled, različit od onoga ko ga baca – sličnosti su kod odraza suštinske, razlike periferne. "Čuvari večne svetlosti" su, s tim u skladu, jedan od onih odraza koji su savršeno verni svom originalu – "Čuvari večne svetlosti" su, naime, pljunuti Igor Jovčevski.

    Ono što nam odraz u ogledalu već na prvi pogled govori, pre nego što se zadubimo u to tako poznato a opet strano biće koje nas podjednako pažljivo proučava iza staklenog zida ogledala, nije ko smo, već ko nismo. Jer, na prvu loptu, odraz nam kaže da nismo onog drugog pola, neke druge rase – procesom eliminacije, odraz nam daje parametre u kojima ćemo tražiti sebe u ogledalu. "Čuvari večne svetlosti" su zato ono što Igor Jovčevski nije – a Igor nije scenarista. Da, pisao je on i ranije priče za svoje kratke stripove sa sasvim solidnim uspehom, ali pisanje čitavog jednog albuma, pa još sa epskim zamahom koji se trudi da dostigne po svojoj širini "Gospodara prstenova" ili "Ratove zvezda" krupan je zalogaj i za kud i kamo iskusnije scenariste. To, naravno, ne znači da su "Čuvari večne svetlosti" napisani loše, to jedino znači da dok čitalac po automatizmu očekuje da je tekstualni deo na nivou vizuelnog, "Čuvari" prosto nisu napisani toliko dobro koliko su nacrtani. To ne predstavlja neko posebno iznenađenje kad se uzme u obzir da su "Čuvari večne svetlosti" nacrtani zaista vrhunski.

    "Čuvari večne svetlosti" su, osim toga što Igor nije, istovremeno i ono što Igor neizostavno jeste. A Igor je studiozan crtač – što i ne čudi posebno kad se zna da je studirao arhitekturu. Igor konstruiše crtež, gradi od temelja, lagano, metodično. Igor zna da je građevina spor, naporan posao (skoro kao strip), i zato Igor nikuda ne žuri, čak i kad ga život, u obliku nemilosrdne porodice, poslodavaca i rokova, požuruje. Igor ne žuri jer ne može – on, naime, dobro zna da građevina može da stoji samo ako je svaki ugao osmišljen do detalja, ako je svaki građevinski postupak izveden do kraja. Zato ne čude masovne scene u kojima svaki od stotinu orkova ima prepoznatljivo lice i karakter, građevine koje bi se ma koliko nemoguće izgledale mogle izgraditi, zmajevi kojima možete prebrojati svaku krljušt... Hiljade i hiljade sati, kilometri crtica šrafure, hektolitri tuša, sve samo da bi građevina stajala postojano – što "Čuvari večne svetlosti", slobodno se može reći, trijumfalno čine.

    Koreni „Čuvara večne svetlosti" leže u Igorovim ljubavima. Iako ih ima više, Igor je sve samo ne nepažljiv i neveran u ljubavi. Zato su "Čuvari" svedočanstvo o ljubavi koju Igor oseća prema vesternu (a biti zaljubljen u vestern znači voleti konje, jer šta je drugo, ako ne konj, personifikacija ovog prvog čisto američkog žanra (drugi, ukoliko se već pitate, svakako jeste road trip)), što objašnjava otkud svi ti sjajano nacrtani vranci, đogati i ostala konjska bratija koja galopira ovim stripom. Igor takođe jako voli i sword and sorcery – što je i razlog zašto su "Čuvari večne svetlosti" pravo ljubavno pismo na ovim prostorima prilično voljenom žanru i to na ciglo 46 strana. Ima svega, i mača, i magije, ratnika i čarobnjaka, zmajeva i zamkova – i to ne zato da bi se podišlo ukusu publike, već upravo zato što je to nešto što je Igor celog svog života želeo da nacrta, pa još u celom albumu... Igor, uzgred, nije odoleo da pomenuto pismo i potpiše, uradivši par sasvim jasnih omaža klasiku žanra, Stounovom i Milijusovom "Konanu"!

    Ako su dela odrazi svog autora, sigurno ste se, kao i ja, susreli sa jako puno odraza čije vlasnike nemate neku želju da sretnete. Nakon što zatvorite "Čuvare večne svetlosti", usuđujem se da kažem da ne samo da ćete poželeti da upoznate Igora Jovčevskog, nego i da mu stegnete ruku i na taj način dodatno nagradite iskrenost, ljubav i trud koje je uložio u ovaj strip.

  • Južnom prugom u svetsku elitu

    Stripovanje (32)

    Forget about guns
    and forget ammunition
    'Cause I'm killing 'em all
    on my own little mission
    Lilly Allen, THE FEAR

    Piše: Marko Stojanović

    marko nikolicMarka Nikolića znam više od deset godina – toliko je, naime, prošlo od kad je došao do nas u Leskovačku školu stripa „Nikola Mitrović Kokan“ kao sveže upisani đak Škole za tekstil i dizajn iz Leskovca i dobio nadimak Pikaso od svojih prijatelja zbog prijema u tu istu školu. E sad, to što Pablo Pikaso nije ostao zapamćem po realističnom, egzaktnom crtežu koje krasi njegovog imenjaka iz Lebana, to je već druga stvar, ali šta zna dete šta je sto kila? Marko je stigao iz Lebana, odakle je Leskovac uvek dobijao pristojno pojačanje što se tiče devete umetnosti – iz tog kraja stigla su nam dvojica od leskovačkih „Sedam veličanstvenih“ prethodnika nastanka škole stripa, Slobodan Cvetković i Srđan Nikolić Peka, od kojih je ovaj drugi Marku jednog vreme bio i predavač u školi stripa. Marko je na početku pohađanja škole samo slušao mišljenja o svojim radovima i retko komentarisao, što je više-manje zadržao i do danas. Videlo se još tada da pažljivo sluša sve što mu se govori, da procenjuje „da li to pije vodu“. Moram priznati da mi nije bilo svejedno dok sam mu komentarisao crteže jer sam imao utisak da se svaka moja kritika brižljivo premerava, a postojao je u tim ranim danima i izvestan buntovnički duh koji se ogledao u čvrstoj veri u sopstveni stvaralački integritet i sposobnost da se, uzdajući se u se i u svoje kljuse, izgura zamišljeno. Srećom, uz sve to Marka je još tada odlikovala sposobnost da razluči zanat od umetničarenja, dela od reči – ono zrno praktičnosti koje ga je, nakon neuspeha na prijemnom na Likovnoj akademiji u Beogradu, dovelo do posla strip crtača u jednoj od najvećih izdavačkih kuća Francuske „Soleil“, kao i priznanja za najboljeg mladog balkanskog strip crtača za 2014. godinu. I sve to u 25. godini života!

    Ali, vratimo se na Markovu 19. godinu, presudnu na mnogo načina. Nakon problema koje je imao sa određenim profesorima iz Škole za tekstil i dizajn, koji su pokušavali po svaku cenu da ga zadrže u stroju sa ostalim učenicima i ocenama nateraju da crta u dlaku isto (na svaki mogući način) kao i ostali, Marko je bio rešen da okuša svoju sreću na Likovnoj akademiji u Beogradu. Videli smo se pre prijemnog, i rekao da je postigao visoki nivo u svom grafizmu, poželeo sam mu sreću i pri tom se kladio u čokoladu da se na Akademiju neće upisati. Začuđeno me je pogledao i pitao zašto tako mislim ako sam pohvalio njegov napredak u radu, a ja sam odgovorio da ću mu to objasniti ako dobijem opkladu. Na njegovu tadašnju žalost, a mislim na današnju neizmernu sreću, pokunjeno mi je u školu stripa nakon prijemnog doneo „milku“. Dok su ostali članovi škole stripa uživali u ukusu Markove zle sreće, goreo je od želje da sazna kako sam znao da se neće upisati uprkos svom pozitivnom mišljenju o njegovom radu. Objasnio sam mu da nije primljen upravo zato što jeste toliko dobar – prosto, retko bi koji od profesora imao čemu njega da nauči, a oni brojniji bi rizikovali da prozre (i prezre) njihova uputstva da crta ne ono što vidi nego ono što oseća, da mu na crtežu fali nešto što ne znamo šta je, ali znamo da nedostaje i slične blefove kojima su, nažalost, prečesto skloni oni koji sebe smatraju čuvarima bastiona likovne umetnosti najvišeg ranga...

    Bio je Marko tada na prekretnici, i sklon tome da nađe bilo kakav fizički posao u Lebanu, pa da eventualno opet pokuša naredne godine na Akademiji. Odgovorio sam ga od toga, rekao da bi tako izgubio ruku za crtanje (jer perionice automobila s razlogom ne bije glas posebno blagotvornih ustanova za razvoj crtačke i slikarske veštine) i obećao mu da će za par godina, ako samo istraje, moći da živi, i to sasvim pristojno, od rada na stripu. Inače nikad ne obećavam ništa što ne mogu da ispunim, posebno nešto ovakvog obima, ali zaista sam u tom trenutku bio toliko siguran da neko s tolikim talentom, i što je još važnije, s tolikom željom da uči, razvija se dalje i stalno napreduje, ne može da ne uspe. Jer to je ono što je Marka izdvajalo i tad, a bogami i sad, od ostalih njegovih vršnjaka – imao je, i ima, ogroman talenat, svakako, ali i sasvim netipičnu spremnost da ulaže ne sate, dane ili mesece već godine čvrstog i bespoštednog rada da bi postigao željeni cilj. Otišao je nazad za Lebane i prionuo na posao. Usmerio je svoj minuciozni potez, svoje oko za hiperrealistični detalj, lepezu pristupa i stilova na zacrtano. Od svoje prve nagrade koju je sa 16 godina osvojio na Osmoj balkanskoj smotri mladih strip autora 2006. kao najbolji debitant, brzo je došao do toga da u saradnji sa mnom kao scenaristom bude uvršten u prestižnu antologiju „Novi srpski strip 2009“. Nakon objavljivanja u „Strip Pressingu“, „Preseku, , „Pressingu“, „Novoj našoj reči“, i „Eonu“, te učestovanju u ilustrovanju knjige Igora Mandića „Prijapov problem“ u izdanju „Think Tank Towna“ i „Službenog glasnika“, došao je i prvi veliki test, najveći za svakog ko ima nameru da se nazove strip crtačem – izrada strip albuma. Kraće forme su u redu, ali treba stisnuti petlju i na duge staze istrajati na tome da se na svakoj od 40 strana strip albuma održi ili čak podiže nivo rada. O tome koliko je Marko u tome uspeo svedoči i laskava činjenica da je šesti album „Vekovnika“ ‒ „Duhovi u boci“, na kome sam imao sreće da s njim sarađujem, najeminentiji strip teoretičar na svetu Britanac Pol Gravet svrstao u izbor najboljih ostvarenja devete umetnosti na svetu za 2012. godinu! Za taj isti rad je Marko nagrađen na Trinaestoj balkanskoj smotri diplomom (drugom nagradom) za najboljeg mladog crtača Balkana, a parelalno s tim krenula je i saradnja sa poznatim domaći izdavačem za decu „Pčelicom“ iz Čačka.

    A onda, tablama urađenim u tušu (u za njega novoj tehnici) za treći album serijala „Beskrvni“ Marko je sebi izborio priliku da radi probe za francuski „Soleil“ sa Kanađaninom Ričardom D. Nolanom, scenaristom bestselera „Wunderwaffen“. Budući da u devetoj umetnosti, naročito kod najvećih svetskih izdavača, diplome raznoraznih akademija ne igraju ama baš nikakvu ulogu već je mnogo bitnije šta i koliko možeš da pokažeš, Marko je postao definitivno najmlađi srpski strip autor koji radi za francusko-belgijsko tržište, najjače u Evropi, i trenutno je jedini strip crtač u Leskovcu i tek treći južno od Beograda koji ostavlja svoj pečat na ovom tržištu. Da bi stvar bila još bolja, upravo su mu table serijal „Space Reich“ ove godine na Šesnaestoj balkanskoj smotri mladih strip autora, rekordnoj po više kriterijuma, donele priznanje za najboljeg mladog balkanskog strip crtača!

    Danas Marko, rekao bih, više nema onog nekadašnjeg žara u bavljenju stripom, što je razumljivo kad se uzme u obzir da je za svega nekoliko godina ostvario sve ono o čemu mnogi sanjaju godinama u devetoj umetnosti. Ipak, ono što je izgubio nedostatkom početničkog entuzijazma višestruko je nadoknadio nagomilanim iskustvom rada u svetskoj strip eliti, a pred njim su tek njegove najbolje stvaralačke godine i tek će ostaviti svoj trag u svetskoj strip baštini. U to sam sasvim siguran jer Marko Nikolić je, bez ikakve sumnje, u 25. godini već sada veteran u svetu stripa, ali veteran koji zna ono najvažnije – da nikada neće znati onoliko koliko bi mu trebalo da se opusti i prestane da forsira sebe na dalji napredak.

  • Abcd avioni

    Piše: Marko Stojanović
    Stripovanje (31)
    "Sve je prošlo nema veze
    tu gde vičem lepe stvari
    Neuništiv čvrsto stojim
    nebo noćas mirno plovi
    ABCD AVIONI, Obojeni program"

    triangle-roseKo je Milorad Vicanović Maza? Pitanje je koje danas više nego ikad ranije sebi postavljaju brojni francuski čitaoci, urednici i izdavači. Strip serijali koje je Maza realizovao za francusko-belgijsko, verovatno najsnažnije strip tržište Evrope, osvojili su zahtevnu kritiku, ali, što je trenutno mnogo bitnije, i prevrtljivu publiku. Svi bi oni želeli da znaju ko se to krije iza nadimka Maza koji krasi naslovnice brojnih albuma, ali odgovor na to pitanje nije lako dobiti, danas više nego ikad ranije, tim pre što vlasnik nadimka sasvim skromno smatra da se tu nema šta mnogo pričati... Kad sve ionako lepo može da se nacrta!

    Neki bi pomislili da se sa priličnom sigurnošću može reći je taj Maza ljudsko biće. Pogrešili bi. Ne da je Maza nečovek, daleko od toga, pre je stvar u tome da je on mnogo više – u pitanju je jedan pravi pravcati natčovek. Sasvim sličan Ničeovoj definiciji ubermensch-a, Mazu sve što ne ubije čini jačim. Godine dvokratnog radnog vremena, (po'so-kuća, kuća-pos'o) gde je kao suvlasnik i upošljenik dizejnerske firme "ABC Dizajna" često znao da puno radno vreme krivi leđa oslikavajući zidove i plafone kafića, pa da potom još jedno puno radno vreme kod kuće ta ista leđa izlaže pogledima svoje porodice radeći strip nagnut nad svojim radnim stolom, nisu mu došle glave. Naprotiv, samo su ga učvrstile u nameri da se u potpunosti posveti stripu, te da, uprkos početnom nedostatku volje da mu se pruži prilika da uopšte pokuša da osvoji svoje mesto pod suncem u prvoj ligi evropskog stripa, devetoj umetnosti posveti dva puna radna vremena, pravilno rezonujući da to ona, kao i on sam, zaslužuje.

  • Ko nastavlja nadzirače

    Piše: Marko Stojanović
    Stripovanje (30): Before Watchmen

    "You better call the police, call the coroner,
    Call up your priest, have it for you.
    Walk in no peace when I find that fool, Who did that to you, yeah,
    Who did that to you, my baby. John Legend, WHO DID THAT TO YOU"

    before-watchmenKo nastavlja Nadzirače je dobro pitanje, ali postoji jedno koje mu po hronologiji stvari i hijararhiji prethodi, i što ga, jelte, čini prečim. Dotično pitanje, naime, glasi: „Zašto se (uopšte) „Nadzirači" (pred)nastavljaju?" I došlo je u vidu zaglušujućeg vapaja gigantskog hora miliona čitalaca originalnih „Nadzirača" („Watchmen" u daljem tekstu) kada je početkom 2012. obnarodovana vest koja je retko koga obradovala – da je američki strip gigant DC nameran da objavi seriju stripova koji će poslužiti kao (pred)nastavak legendarnog stripa „Watchmen". Da odmah izbegnemo dalje nesporazume, neosporna je činjenica da je „Watchmen" (objavljeni 1986-1987. godine) ostvarenje nesumnjive vrednosti – toliko nesumnjive, zapravo, da se mirne duše može tvrditi da su remek-delo svakolike, ne isključivo devete umetnosti. I zaista, vizionarska dekonstrukcija mita o superheroju scenariste Alana Mura i crtača Dejva Gibonsa u vidu neverovatno kompleksnog i inovativnog stripa, uz „Maus"-a Arta Spigelmana i „Dark Knight Returns" Frenka Milera smatra se, nezvanično, za ostvarenje koje nam je donelo formu (format) grafičke novele. Na taj način je strip se konačno, jednom za svagda, otarasio etikete šunda i kiča, te zabave za decu, kojom su ga decenijama častili nabeđeni teoretičari umetnosti i iskompleksirani vlasnici raznoraznih diploma, i konačno dospeo na stranice enciklopedija i police biblioteka, otklonivši svaku sumnju da se zaista radi o sasvim legitimnoj umetničkoj disciplini...

  • Istine i konsekvence

    Piše: Marko Stojanović
    Stripovanje (29)

    Rhett Butler: Frankly, my dear, I don't give a damn.
    GONE WITH THE WIND, Sidney Howard

    istine-i-konsekvencePostoji šablon za pisanje biografskih tekstova, smernice koje su precizne i razumljive. Dovoljno bi bilo slediti ih, pa da se čovek u tekstu ne izgubi, dovoljno je bilo pridržavati ih se pa da se posao obavi brzo i bezbolno... A to je za izradu teksta o ljudima koje znaš i ubrajaš među prijatelje uvek poželjna varijanta. Pisanje o bliskim osobama uvek je, da tako kažemo, pipav posao – autor teksta o osobi koju poznaje otvara se, hteo ne hteo, za napade da je bio, više ili manje, pristrasan samim tim što se takvog nezahvalnog posla uopšte i prihvatio. Dovoljno je, dakle, držati se oprobane formule, pa da se zadovolji i forma, i privid objektivnosti... Ali mi đavo ovog puta nije dao mira – na taj se način ne bi zadovoljila istina, a ona je, u slučaju Dalibora Talajića (za prijatelje Talaja) upravo ona ključna stvar, životni princip, condicio sine qua non za razumevanje onoga što Talaja čini – i što čini Talaju.

  • Spisateljstvo s predumišljajem

    Piše: Marko Stojanović
    Stripovanje (29)

    Old men forget; yet all shall be forgot,
    But he'll remember with advantages
    What feats he did that day. Then shall our names,
    Familiar in his mouth as household words,
    Harry the King, Bedford, and Exeter,
    Warwick and Talbot, Salisbury and Gloucester,
    Be in their flowing cups freshly rememb'red.
    Henry V, WILLIAM SHAKESPEARE

    leskovacki-stripJedan od bitnijih razloga zašto sam odlučio da priredim svojevrsnu antologiju leskovačkog stripa, „Leskovački strip 1950-2010", bila je činjenica da je 1995. godine, u inače izuzetno bitnoj monografiji Slobodana Ivkova „60 godina domaćeg stripa u Srbiji", Leskovac predstavljen sa samo jednim strip autorom, Nikolom Mitrovićem Kokanom. U toj knjizi, koja je čini mi se po prvi put dala pravu stripovsku mapu Srbije, Leskovac je, koji je u tome trenutku prema mom saznanju imao petnaestak objavljivanih strip crtača (od kojih su neki svoje stripove publikovali u inostranstvu i tamo za njih dobijali prestižne nagrade), ucrtan sa jednom jedinom odrednicom. Naravno, informacije u to doba nisu bile ni izdaleka dostupne kao sada a internet je bio, za veliku većinu Srba, misaona imenica. Ali to ne menja činjenicu da je Leskovački strip silom prilika ostao uskraćen. Uhvatio sam se toga da na mapi Leskovca ucrtam, da tako kažem, trgove i ulice, da sem tog kamena temeljca, kog je Kokan nesumnjivo predstavljao, dam bogatu panoramu koja postoji i koju čine autori, izdanja, festivali, škola stripa, knjige o stripu... Da neka buduća publikacija o srpskom stripu uključi grad na Veternici onako kako on to svojom strip tradicijom zaslužuje.

  • Trick or treat

    Piše: Marko Stojanović
    STRIPOVANJE (28)

    duboko

    Cutter: The second act is called "The Turn". The magician takes the ordinary something and makes it do something extraordinary. Now you'relooking for the secret... But you won't find it, because of course you're not really looking. You don't really want to know. You want to be fooled. But you wouldn't clap yet. Because making something disappear isn't enough; you have to bring it back. That's why every magic trick has a third act, the hardest part, the part we call "The Prestige"."

    THE PRESTIGE, J. Nolan, C. Nolan, C. Priest

  • Straight from the gift horse's mouth

    Piše: Marko Stojanović
    Stripovanje (27)

    majica

    Yogurt: Merchandising, merchandising,
    where the real money from the movie is made.
    Spaceballs-the T-shirt, Spaceballs-the
    Coloring Book, Spaceballs-the Lunch box,
    Spaceballs-the Breakfast Cereal,
    Spaceballs-the Flame Thrower.
    SPACEBALLS, Mel Brooks, Thomas Meehan

  • Aleksandar Veliki

    Piše: Marko Stojanović
    Stripovanje (26)

    "Mnogo je sila, al nema
    ništa jače od čoveka."
    ANTIGONA, Sofokle

    Sotirovski

    SotirovskiDok zurim u ekran kompjutera, samo me jedna stvar plaši više od beline praznog fajla u Wordu koji drsko uzvraća pogled, a to su četiri broja u donjem desnom uglu ekrana koji nervozno udaljavaju od ponoći - mada možda grešim, možda je nervoza samo moja... Koliko su ovo sitni sati, toliko je krupan razlog što sam se prihvatio ovog nezahvalnog posla - u pitanju je zahvalnost koju dugujem jednom od svakako najbržih i najvrednijih strip-crtača s kojima sam imao zadovoljstvo da sarađujem, Aleksandru Sotirovskom.