Menu

logo

Rubrika: Ekonomija

  • BREXIT: Zašto, kako i šta mi imamo sa tim?

    Piše: Ivana Božić Miljković
    GOD SAVE THE QUEEN FROM THE EU REGIME!!!

    brexitNedavna, referendumom iskazana volja građana Velike Britanije da se potraži izlaz iz velike evropske porodice, senzacija je samo za one koji površno prate zbivanja u globalnim političkim i ekonomskim odnosima. Ako se točak istorije vrati malo unazad, može se izvući zaključak da je ova simbioza unije u čijoj su osnovi zajedničke politike i zajedničke strategije razvoja, bila puna šupljina i da će, kao takva jednoga dana postati disfunkcionalna. Objektivna retrospektiva više od četiri decenije zajedničkog života Evropske unije i Velike Britanije pokazuje da je i sama odluka Velike Britanije da pristupi tom aranžmanu bila debelo proračunata i ne baš lako realizovana. Njihova težnja ka pošto-poto očuvanju sopstvenog integriteta, neuklapanje u monetarnu slagalicu Evropske unije, oštro protivljenje širenju EU na istok i ostale solističke, uglavnom disonantne melodije koje su pevali u „Odi radosti“, jednostavno su morale da se završe onako kako je ’77. godine prošlog veka, samo dve godine pre nego što će ga overdose odvesti sa ovog sveta, prorekao Sid:
    „Don’t be told what you want
    Don’t be told what you need
    There’s no future, no future,
    No future for you!“ (In the EU!)

  • Neko zivi, neko prezivljava

    Regionalne razlike u Srbiji
    Piše: Ivana Božić Miljković

    prezivljavanjeSrbija je država u kojoj se ekonomski prosperitet vezuje za sever. Od Beograda naviše, prema granici sa Mađarskom, ekonomija daje znake života. U suprotnom smeru, na tužnom i nostalgičnom jugu, preživljavanje sa postojećim, najčešće niskim, primanjima je umetnost. Nije cilj ovog teksta da se žalimo kako Beograd ima, a mi nemamo. Beograd je jedna klasična velegradska priča. Normalno je da se tamo sliva najviše novca, da se tamo pružaju najbolje poslovne mogućnosti, da se planiraju i realizuju potrebne i nepotrebne kapitalne investicije. To je život prestonice. Nije cilj ni da za sadašnje drastične razvojne i ekonomske razlike između juga Srbije i Vojvodine optužujemo našu tursku, odnosno njihovu austrougarsku prošlost. Za promenu, ovaj tekst živi u sadašnjosti, kritikuje hvalospeve o ekonomskom rastu u čijem refrenu cela Srbija živi bolje i ukazuje na ono što je svaka dosadašnja vlast u predizbornoj kampanji podvlačila kao problem, a što je već sa mamurlukom prvog postizbornog, pobedničkog jutra ostavljano ad acta. U duhu vremena i mentaliteta sadašnjeg, ako me disbalans između bogatog severa i siromašnog juga Srbije direktno ne pogađa, gledala bih svoja posla. Ali u tome i jeste kvaka što je ekonomija moj posao i što imam veoma nizak prag osetljivosti na sve razlike između onoga u šta neko želi da me ubedi i što sama vidim i propustim kroz sito ekonomske analize. Dakle, i u ovom broju "Pressinga" gledam svoja posla, sa posebnim interesovanjem na temu da li se i koliko u Srbiji napredovalo po pitanju ublažavanja regionalnih razlika.

  • Svađa se istok i zapad...

    Ples između dve vatre
    Piše: Ivana Božić Miljković

    "Stoličice u polukrug!", začu se zvonki glas vaspitačice Živke, a mi, lepo vaspitana deca, odmah prionusmo na posao. Bila je 1980. godina prošlog veka, po više osnova, jedan sasvim drugačiji svet od ovoga u kome danas živimo. Negde u svetu, neki ljudi su promovisali prve modele računara i, inspirisani hladnim ratom, smišljali internet mrežu isključivo za vojne potrebe. To nas nije doticalo. Od tehnoloških dostignuća mi smo znali za fiksni telefon sa brojčanikom, od sredstava informisanja imali smo "Zeku" i, nešto kasnije, "Tik-Tak", a slobodno vreme ispunjavali druženjem, knjigama iz dečje biblioteke, loptama, vijačama i vožnjom rolšua i bicikla. Kao klinci željni svakojakog znanja, voleli smo te "stoličice u polukrug" jer smo znali da sledi neka zanimljiva priča ili vršnjački razgovor na zadatu temu koji će vaspitačica povesti i vešto usmeravati. Tog dana pričala nam je priču o dve kokoške koje su se svađale oko crva. U žaru njihove borbe, naišao je petao, iskoristio situaciju i smazao plen. Naravoučenije: dok se dvoje svađaju, treći ima koristi. Sa tom hipotezom, krenuli smo u školu, onu formalnu, koja pruža obrazovanje i onu životnu, u kojoj se ne uči iz knjiga. Što se mene tiče, ova hipoteza je dokazana, na oba nivoa kroz sijaset primera i situacija u kojima sam nekada bila učesnik, a nekada posmatrač. Međutim, stvari postaju bitno drugačije kada ih iz ličnog mikrokosmosa prebacimo u globalnu dimenziju i posmatramo dve velesile kako se svađaju i tog "trećeg" koji lebdi između njih i koji bi, eventualno, da je jači i stabilniji, mogao da od te svađe vidi neku korist. Međutim, njegova politička stabilnost i ekonomsko zdravlje mu nameću ulogu "crva" i on biva razvučen, čas na jednu, čas na drugu stranu, primoran da menja ritam svoje igre stereo-zvucima Istoka i Zapada. U ovoj našoj priči, sa istoka svoju pesmu peva Rusija, sa zapada hor EU, a između je izmrcvarena Srbija primorana da se, pored svega što je snašlo, uklapa u disonantnu melodiju i peva na način da niko ne bude uvređen. Nije lako!

  • Javni sektor privrede u raljama reformi

    Javni čas o javnom sektoru i javnim preduzećima (2. deo)

    Piše: Ivana Božić Miljković

    Lesson 3: Preduzeća u restrukturiranju

    sleepGotovo da ne postoji definicija koja na precizan i eksplicitan način objašnjava ovaj pojam. I one malobrojne definicije bi svojom kompleksnošću i dužinom opteretile redove koji su pred nama, pa ćemo pojam preduzeća u restrukturiranju predstaviti opisno. Dakle, struktura predstavlja određeno ustrojstvo, način slaganja elemenata i veza u okviru određenog "organizma" (u ovom slučaju preduzeća kao "ekonomskog organizma") koje se formiraju pod dejstvom internih faktora, a na čije oblikovanje i funkcionisanje utiču i eksterni faktori. Pojam "restrukturiranje preduzeća" nam ukazuje na potrebu za izvesnim promenama u njegovoj aktuelnoj strukturi, čiji je cilj da dovedu do veće samostalnosti, efikasnosti i profitabilnosti preduzeća. Drugim rečima, restrukturiranjem se postiže da preduzeća koja već dugo vremena predstavljaju kočnice domaće privrede u razvojnom smislu i "rupe bez dna" u smislu trošenja budžetskih sredstava, izađu na tržište, počnu da rade i žive od svog rada. U suštini procesa restrukturiranja je nalaženje strateškog partnera ovim preduzećima da bi se angažovanjem njegovog kapitala očuvali zdravi delovi ili čitavo preduzeće, da bi se pokrenula proizvodnja, stvorili uslovi da ta proizvodnja bude konkurentna, kako na domaćem, tako i na svetskom tržištu i da bi se u konačnom zbiru povećao izvoz, a prihodi od istog počeli da pristižu i oporavljaju posrnulu srpsku privredu. Znači, proces restrukturiranja podrazumeva da neko drugi (domaći ili inostrani investitor) preuzme državni teret finansiranja preduzeća u restrukturiranju, i to ne samo da nastavi finansijsku podršku vegetiranju preduzeća u privrednom sistemu, već i da od njega učini ekonomski sposoban privredni subjekt. Na taj način će državni budžet biti u izvesnoj meri rasterećen, a sa druge strane, dobićemo oporavljeno preduzeće spremno da se ponaša i posluje po tržišnim principima.

    Case study: Lične karte preduzeća u restrukturiranju

    U Srbiji je nedavno postojala ideja da se preduzeća u restrukturiranju ekonomski predstave na tržištu domaćim i inostranim kupcima, pa ako se nađe zajednički interes, da rešavamo problem. Normalno je i logično da, kada nešto prodajemo, pre svega sami budemo svesni koliko to nešto vredi, odnosno, kako se ta vrednost kotira na tržištu u datim uslovima i realnom vremenu. Ukoliko jedno preduzeće nudimo na prodaju strateškom partneru, podrazumeva se da top menadžment prvi treba da bude upoznat sa presekom stanja imovina i obaveza preduzeća na određeni dan i sa stanjem kapitala i koeficijentom obrta tog kapitala. Korektno je (a i obavezno) iste podatke dati na uvid potencijalnom kupcu, pa ako postoji presek interesa u nekoj tački, kupoprodaja može biti obavljena, a ako ne, onda ništa do sledeće prilike. Način na koji ovakve stvari funkcionišu u inostranstvu je naučio, a ovde pokušao da primeni, ministar privrede u pretprošloj vladi. Smislio je složen, ali pregledan sistem koji do najsitnijih detalja, po stavkama prezentuje imovinu i obaveze preduzeća. Ovaj izum nazvao je lična karta preduzeća u restrukturiranju i naložio Agenciji za privatizaciju, a ona menadžmentu ovakvih preduzeća da najpre sami, na osnovu podataka iz bilansa stanja popune tabele, a zatim da pronađu sudske veštake ‒ procenitelje različitih struka (ekonomske, mašinske, građevinske i pravne) koji će to što piše u ličnoj karti proceniti po fer tržišnoj vrednosti, uvažavajući Međunarodni računovodstveni standard 39 i Međunarodni standard finansijskog izveštavanja 13 (oni koji se bave računovodstvom znaju o kakvim se standardima radi, svi ostali mogu komotno da žive bez te informacije). U svojstvu sudskog veštaka odazvala sam se pozivu da budem deo jednog takvog tima procenitelja, dobila spisak od 16 preduzeća u restrukturiranju čiju imovinu i obaveze treba proceniti i sa još jednim kolegom, takođe veštakom ekonomske struke, krenula u obilazak posrnulih giganata na staklenim nogama i onih malo sitnijih koji se dave u glibu privatizacije čekajući čvrstu partnersku ruku koja će ih odatle žive izvući. Izleti u srpsku ekonomsku stvarnost bili su delom poražavajući jer sam videla ono o čemu samo slušamo ‒ masu ljudi koji već godinama samo dolaze na posao ne primajući za to nikakvu nadoknadu ili primaju minimalac ili nešto što liči na platu par puta godišnje. Doduše, većina njih se u toku radnog vremena bavi prelistavanjem svih vrsta dnevne štampe, jer, proizvodnja stoji, preduzeće ne radi, a od države se čeka da uplati poreze, doprinose i plate, da još jednom ekonomskoj truleži da veštačko disanje, da se preživi do narednog puta. Sa druge strane, za mene kao ekonomistu, ovi izleti su bili korisni jer sam na licu mesta videla zašto smo, kao država, tu gde jesmo, spoznala sve dimenzije naše ekonomske propasti i procenila da smo u tu propast toliko ogrezli da nas samo čudo može preobratiti na pravi put.

    Ponašanje ljudi iz menadžmenta ovih preduzeća bilo je takvo da sam se često pitala kako nas vide i doživljavaju. Stekli smo utisak da misle da je sudbina njihovih preduzeća u našim rukama i da na fleš memorijama nosimo rešenje njihovih poslovnih problema. A mi smo došli kao obični procenitelji koji znaju matematiku, izvode kompleksne proračune sa ciljem da dva i dva mora da bude četiri i ‒ odstupanja nema. Ti naši proračuni otežani su činjenicom da se od nas tražila procena imovine i obaveza preduzeća prema fer vrednosti koja se lako može implementirati tamo gde postoji razvijena tržišna privreda, a malo teže kod nas gde principi tržišnog delovanja često zašlajfuju i ustuknu pred raznim drugim uticajima. Gde je problem, tu je i rešenje. Bili smo dovoljno stručni i iskusni da metod fer vrednosti primenimo na domaći nefer sistem. Ali ta stručnost i iskustvo nam nimalo nije bila od koristi kada su direktori pojedinih preduzeća počeli da se iznenađuju i veoma bahato reaguju nad rezultatima "krvne slike" svojih preduzeća. Ponašanje je bilo kao da su izvedeni iz neke kapsule u kojoj nisu bili u stanju da spoznaju činjenice da im je vrednost kapitala iz godine u godinu manja, da su im obaveze prema dobavljačima ogromne, potraživanja od kupaca zrela za otpis, da već tradicionalno posluju sa gubitkom i sl. Od šesnaest preduzeća jedanaest je bilo u takvom stanju. Neki su, naravno, sumnjali u naš rad i bili brzo matematikom uvereni da razloga za sumnju ‒ nema. Neki su nam podvlačili iznose koji opisuju kapital, ali se momentalno povlačili kada bi sa naše strane dobili eksplicitnu analizu prinosa na kapital, koja pokazuje nulte stope oplodnje kapitala i pad u negativne vrednosti. Ali, najbolji od svih je bio jedan direktor koji nas je danima i noćima zvao sa idejom da "dođemo u njegovo preduzeće i preknjižimo neke stavke, a on će nam pokazati šta treba da se uradi!!!" Koliko puta sam videla na telefonu ovu vapaj ‒ identifikaciju, toliko puta sam mu poslala mail u kome se ograđujemo od njegovih briljantnih zamisli i podsećamo da smo mi samo veštaci-procenitelji angažovani za određenu oblast, a da je knjiženje u preduzeću od strane trećeg lica iz eksternog okruženja krivično delo. U nekom momentu je prestao da se javlja, a mi se nismo interesovali šta je dalje bilo. Naš deo posla je završen, satisfakcija je bila odgovarajuća, dotični gospodin je valjda ukapirao da kapetan tone sa brodom, a Agencija za privatizaciju je čitav projekat izrade ličnih karata za preduzeća u restrukturiranju preko noći obustavila. A meni je na terenu postalo jasno šta je to burazerska ekonomija i bilo mi je žao što nisam iz neke druge struke da bar manje kapiram užas i strahotu srpske privrede i menadžerske filozofije oličene u potpunom odsustvu dugoročnog razmišljanja i neviđene spremnosti da se odere tuđa koža zarad ličnih interesa.

    Avgusta ove godine Agencija za privatizaciju je ukapirala da ova ideja preciznog kalkulisanja imovina i obaveza preduzeća i nije tako loša, pa je obnovila poziv svim preduzećima u restrukturiranju (ukupno 502) da ponovo dostave dopunjene lične karte, sa ponovnim procenama koje će obuhvatiti malo duži period u odnosu na prethodni. Uz to, menadžerima preduzeća u restrukturiranju je data mogućnost da sami predlože mere, modele i metode privatizacije. Ti podaci će, zajedno sa ličnim kartama biti prezentovani potencijalnim kupcima, pa će preduzeća koja imaju sreće isplivati, dok će ostala uroniti u stečaj.

    Ne bi me čudilo da se ovaj postupak ponovo obustavi, te da ga se setimo i ponovo sprovodimo nakon nekoliko meseci. Nije lako izaći na kraj sa ovom grupom preduzeća: kapital, odnosno prodaja sopstvenog kapitala je njihova poslednja slamka spasa. Ipak, malo je onih koji bi se prihvatili te "slamka" uloge pored činjenice da bi u paketu sa preduzećem u restrukturiranju dobili ogromne dugove, višak zaposlenih, zastarelu tehnologiju i iste takve proizvodne programe i gotovo nikakve tržišne pozicije. Zato se krajem oktobra pričalo o tome da za 95 preduzeća postoje zainteresovani kupci, 189 njih će otići u stečaj, dok sudbina 218 preduzeća u tom momentu još uvek nije bila poznata. Živi bili pa videli! Kao i oporavak privrede 2016. godine.

    Lesson 4: Informisanje javnosti o radu javnih preduzeća

    Treći talas procesa globalizacije doneo je čovečanstvu neslućene mogućnosti u pogledu korišćenja potencijala informacionih tehnologija i sredstava za masovno komuniciranje i informisanje. Da li te mogućnosti koristimo na pravi način? Da li smo u mogućnosti da u masi informacija kojima smo bombardovani svakodnevno, izdvojimo bitne od manje bitnih? Da li oni koji treba da nas informišu zaista to i čine svim raspoloživim sredstvima ili se dešava da neke od informacija ostanu zaglavljene na putu do krajnjih korisnika? Odgovori na prva dva pitanja su u Srbiji stvar ličnog doživljaja pojedinca u vezi sa napretkom tehnologije, individualne želje da se u tom pogledu osavremeni i ličnih filtera za prijem informacija. Odgovor na treće pitanje mogu dati oni koji šalju informacije u etar i pravilno informisanje je često stvar njihove dobre volje da plasiraju informaciju, ličnih interesa da se o nečemu govori ili ćuti i u vezi sa tim fer odnosa prema javnosti. Kada smo kod javnosti, da li smo dovoljno informisani o radu javnih preduzeća? Nismo ‒ i to je jedan od većih problema. A da li imamo prava da budemo informisani? Naravno, čim se nešto finansira iz državne kase, a tu kasu porezima, taksama i sličnim nametima punimo svi mi, normalno je i da znamo gde se taj novac plasira, i u kom obimu i intenzitetu se to čini. Problem nedovoljnog informisanja javnosti o radu javnih preduzeća u Srbiji ima ekonomsku i političku dimenziju. Obe dolaze do izražaja svaki put kada nova vlada promoviše novi paket mera za ekonomski oporavak privrede. Tada saznamo svašta: i da među javnim preduzećima ima gubitaša koji dele bonuse i trinaeste plate, i da se direktori nekih od njih bogate na račun države, da ima i šačica dobrostojećih preduzeća koja pozitivno posluju, ali državi ne daju njen deo, i da je neko primljen van konkursa, i da na mestu šefa planiranja i razvoja radi čovek sa diplomom srednje medicinske škole a, kada ga zameni neko sa visokim stepenom stručne spreme, onda saznamo i gde je kupljena diploma i koliko je plaćena. Primera je mnogo, a poenta njihovog navođenja jeste svest o tome da smo o mnogim stvarima koje se tiču rada javnih preduzeća mi građani informisani sa debelim zakašnjenjem.

    Javnost poslovanja javnih preduzeća čini deo demokratizacije društva, odnosno predstavlja dobar kontrolni mehanizam države i društva nad njima. Kod nas su javna preduzeća (i javni sektor uopšte) poznata po društveno štetnim pojavama kao što su korupcija, nepotizam, partokratija, malverzacije sa kreditima i investicijama i sl. Od ovih sastojaka se bar dva puta godišnje napravi velika afera sa detaljnim (i zakasnelim) upoznavanjem javnosti sa posledicama po privredu, budžet i društvo uz obavezno razapinjanje po medijima njenih aktera, prelazeći često granicu dobrog ukusa i ne štedeći ni porodicu ni maloletne potomke. A možda bi se sve to moglo izbeći da je javnost bila prisutnija u radu javnih preduzeća ‒ bilo bi moguće preventivno delovanje, odnosno prepoznavanje malverzacija i razotkrivanje učesnika u tim malverzacijama. Dakle, javno preduzeće mora da komunicira i ta komunikacija se mora odvijati na tri relacije: sa državom, sa drugim privrednim subjektima koji se nalaze na tržištu i sa građanima. Ova obaveza regulisana je članom 62 Zakona o javnim preduzećima, koji eksplicitno navodi da javna preduzeća, između ostalog, moraju informisati javnost o pokazateljima poslovanja, razvojnim planovima, strukturi menadžmenta, promenama u broju zaposlenih i na druge načine angažovanih lica, njihovim zaradama, poslovnom rezultatu i načinu raspodele dobiti odnosno pokrića gubitaka, finansijskim izveštajima, javnim nabavkama i sl. Ali, kao i u milion drugih slučajeva, nije problem zakon ‒ zakon postoji, nego dosledno sprovođenje onoga što u njemu piše. Sve informacije se danas mogu dopremiti javnosti na jednostavan, funkcionalan i jeftin način. Nivo razvoja društva to dozvoljava, a sredstva kojima se to može postići su dostupnija nego ikada pre. Pitanje je samo dobre volje da se poštuje i dosledno sprovodi pravo javnosti da zna i bude informisana.

    Case study: Javne nabavke

    Javna preduzeća deluju u okviru tržišta na kome su upućena da komuniciraju i sarađuju sa svim ostalim privrednim subjektima. Obaveza komunikacije i saradnje proizilazi iz činjenice da su velika javna preduzeća ujedno i veliki snabdevači i veliki potrošači proizvoda i usluga, te protok informacija u oba smera obezbeđuje ravnopravnost učesnika na tržištu i zdravu konkurenciju. U osnovi sistema javnih nabavki je upravo obezbeđenje javnosti planiranih poslovnih poteza (u ovom slučaju nabavki) kako bi se svim učesnicima obezbedili podjednaki uslovi u tom procesu i sprečile eventualne malverzacije. Sistem javnih nabavki podrazumeva da sva preduzeća (pa i javna) javno oglašavaju svaku nabavku proizvoda i usluga za svoje potrebe, bilo da se radi o potrebama vezanim za tekuće poslovanje ili o investicionim ulaganjima. Na javni konkurs mogu se javiti svi zainteresovani potencijalni isporučioci traženih proizvoda i usluga i dati svoje ponude. Podrazumeva se da se i sam postupak izbora i dodeljivanja konkretnog posla odvija pred očima javnosti, odnosno da je javnost putem sredstava informisanja od početka do kraja upućena u svaku fazu procesa javnih nabavki. Ovaj proces jeste komplikovan, ali sigurno je u nekom momentu bio nužan da bi se u ovoj oblasti, u kojoj se inače "igra sa velikim ulozima", zaveo red i sprečilo dovođenje u povlašćeni položaj nekih isporučilaca.
    Evo kako mi je nedavno sistem javnih nabavki objasnio čovek iz privrede, tačnije iz jedne velike TV kuće sa nacionalnom frekvencom: "Vidi, sada bi ja trebalo da organizujem snimanje novogodišnjeg programa. Da bi atmosfera bila odgovarajuća i oslikavala euforiju novogodišnje noći, obično snimamo u kafani. Odaberemo kafanu, do sada smo godinama plaćali dva-tri dana zakupa kod "XY", dovedemo muzičare, statiste, TV ekipu, napravimo šou, platimo čoveku i mirno čekamo 31. da pustimo u etar. E, sad, ja moram da prekinem ono što je dobro i što godinama funkcioniše i da objavim konkurs gde će da se javi Kurta i Murta i gde ću morati da se odlučim za neku bezveze varijantu, samo zato što će ponuditi nižu cenu, a izvisiće ovaj kod koga godinama idemo... Koje uslove ja u tom konkursu da postavim u vezi kvadrature, svetla, menija, ozvučenja...?" "Obično važi pravilo da tim koji pobeđuje ne treba menjati" prokomentarisala sam diplomatski i glasno, a onda objektivno, za sebe zaključila: "Ali, rasturanje nekih timova da bi se dala šansa igračima sa klupe je izgleda bio nužan potez od javnog značaja i u javnom interesu."

    Zaključak

    departizacijaDecenije pogrešne politike poslovanja javnog sektora i u okviru njega javnih preduzeća, politike njihovog finansiranja i zapošljavanja u njima ne mogu se ispraviti za kratko vreme i kozmetičkim ekonomskim merama. Ovo što je preduzeto, nije dovoljno. Negativno će uticati na politički rejting vladajuće partije, negativno će uticati i na kvalitet pružanja usluga onih koji u tom sektoru rade ‒ oni će biti nezadovoljni, a mi se nećemo mnogo izdići sa aktuelnih ekonomskih pozicija. Primena radikalnih ekonomskih mera u smislu masovnih otpuštanja radnika i drastičnijeg smanjenja plata izazvala bi pravi haos, a to tek nije rešenje. Problem je u tome što nema srednjeg rešenja ‒ onog koje bi bilo manje bolno, a efikasno. Početkom ovog veka, neki ugledni ekonomisti (među njima svakako uvaženi prof. Kovačević sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu) imali su veoma zapažene nastupe na naučnim skupovima i u medijima upravo na temu pogrešnog vođenja ekonomske politike, upozoravajući gde će nas odvesti način na koji se sprovodi privatizacija, poimanje javnih preduzeća kao "sigurne kuće za kadrove lojalne vlasti", otvaranje nepotrebnih agencija da bi se udomio ostatak partijski podobnih kadrova, činjenica da proizvodnja stoji, da tehnološki zaostajemo, konkurentnost opada, a spoljnotrgovinski deficit raste. Međutim, odjek tih upozorenja često je bio ugušen ličnim interesima pojedinaca ili grupe ljudi i summa summarum evo nas tu gde jesmo. Sa jedne strane štedimo, sa druge se zadužujemo. Priče o "povoljnim kreditima" vređaju logiku svakog iole ekonomski pismenog čoveka. Dobar odnos između imenice "kredit" i prideva "povoljan" kvari imenica "kamata". Paralelno saniramo štete od poplava i (usred mera štednje) pravimo planove za "Beograd na vodi". Opet neke stvari prodajemo bez dugoročnog razmišljanja o efektima takvih aranžmana. Proizvodnja stoji, pogotovu proizvodnja finalnih, tehnološki naprednih proizvoda. Konkurentnost je u minusu. Na strani izvoza nemamo mnogo toga da ponudimo. A uvozimo skoro sve. Ne smemo ni da vučemo nagle poteze i praznimo javna preduzeća onim tempom kojim su decenijama punjena. Preko nas se svađaju Istok i Zapad, a mi ekonomski gledano, vučemo deblji kraj te svađe. Prema istraživanju Studentske unije Srbije, više od trećine studenata svoje poslovne i životne planove ne vezuje za ovo područje. Zato nemam razloga da verujem u obećanja da ćemo prve pozitivne efekte ovoga što sada radimo osetiti 2016. godine. Prerano je i preambiciozno. Ali, kao što nedavno reče Tamara Skrozza (inače novinarka uglednog nedeljnika "Vreme"): "Ne brinu me obećanja, navikli smo... ali biću zabrinuta kada čujem objavu da već živimo bolje, a najviše ću se zabrinuti kada narod, ničim izazvan, po ko zna koji put u to poveruje."

    U prevodu Shirley Bassey:
    "The newspapers shout a new style is growing,
    but it don't know if it's coming or going,
    there is fashion, there is fad
    some is good, some is bad
    and the joke is rather sad,
    that its all just a little bit of history repeating."

  • Javni sektor privrede u raljama reformi

    Javni čas o javnom sektoru i javnim preduzećima

    Piše: Ivana Božić Miljković

    javni sektorBio je neki ispitni rok - junski, septembarski, ne sećam se više, neki od onih sa velikim brojem prijavljenih kandidata za polaganje ispita iz predmeta Uvod u ekonomiju. Iz grupe studenata prozivci se odazvala studentkinja koju pre toga nisam imala čast da sretnem na predavanjima, a kako će se kasnije ispostaviti, ni moj asistent se nije sećao da je svraćala na vežbe. Izvukla je, između ostalih, pitanje "Preduzeće kao ekonomski subjekt", u kome je bilo potrebno navesti definiciju preduzeća i opisati oblike koji postoje i funkcionišu u domaćem privrednom sistemu uz navođenje razlika među njima koje se odnose na: vlasništvo nad kapitalom, broj zaposlenih i sl. Nekako smo kroz priču došle do javnih preduzeća i na moje pitanje "Šta je to javno preduzeće?" studentkinja je samouvereno odgovorila: "Javno preduzeće je preduzeće u koje svako može da uđe." U sebi sam pomislila "Može. Čak je i poželjno da u pojedina uđemo makar jednom mesečno da platimo šta dugujemo." Ipak, njen nesuvisli odgovor zahtevao je dalju intervenciju sa moje strane. "Znači, u javno preduzeće možemo da uđemo slobodno, u svako doba, a u privatno ne bismo mogli?" "Pa, da..." nastavila je ona "...zato što je to privatno." "A ima li još neke razlike između javnih i privatnih preduzeća? Nešto vezano za vlasništvo nad kapitalom?" pitala sam dalje. "Molim?!" uzvratila je kao da sam joj postavila pitanje iz oblasti astrofizike. "Ko upravlja javnim preduzećem?" bila sam uporna u ceđenju "suve drenovine". "Menadžer" odgovorila je, a onda povukla odgovor: "Ne, ne menadžer, već preduzetnik... Da, pošto je javno preduzeće." "A da li u Srbiji postoje javna preduzeća i, ako postoje, da li znate koja su?" nastavila sam pokazujući strpljenje prema očiglednom neznanju. "Ne!" uvredila se studentkinja. "Mislim, bilo je nešto u vreme Miloševića, ali danas nema javnih preduzeća." Smesta sam joj vratila indeks, dok je moj asistent, uzdržavajući se sve vreme da ne prasne u smeh, informisao o narednim ispitnim rokovima na kojima može da pokaže da bolje vlada materijom. Dotičnu studentkinju više nismo videli, ali njena definicija javnih preduzeća i uopšte njeno poimanje javnih preduzeća i negiranje njihovog postojanja u privrednom sistemu Srbije je ostalo aktuelno i tome se i danas smejemo kao kada smo prvi put čuli.

    Lesson one: Javni sektor

    Prema definiciji, javni sektor ili državni sektor podrazumeva privredne grane, javna preduzeća u privredi i onaj deo sektora društvenih delatnosti (obrazovanje, zdravstvo, kulturu, socijalnu zaštitu i sl.) gde je u institucije tih delatnosti uložen državni kapital. Nastanak i razvoj ovog sektora vezuje se za činjenicu da država, pored svojih funkcija koje obavlja na unutrašnjem planu i aktivnosti na planu međunarodnih političkih i diplomatskih odnosa, ima i neke ekonomske funkcije. Nužnost ekonomskih funkcija države i njenog prisustva u različitim privrednim granama i delatnostima proističe iz činjenice da je mehanizam tržišta nesavršen i da se određene delatnosti u privredi, naročito one koje su od javnog značaja, ne mogu prepustiti delovanju tog mehanizma, već kontrolu nad njima mora imati država. U okviru tih ekonomskih funkcija, država učestvuje u kreiranju pravca i modela ekonomskog razvoja zemlje i odgovorna je svojim građanima za kvalitet tog razvoja. Učešće države u ekonomskim aktivnostima podrazumeva da i ona od tih aktivnosti ima određeni interes. Na primer, država može preuzeti kontrolu nad nekim granama privrede gde se po prirodi stvari ubiraju visoki porezi (proizvodnja duvana, nafte, alkohola i sl.). Takođe, njen interes za učešće u nekim delatnostima može biti strateški (proizvodnja energenata, razvoj telekomunikacija, monopol u namenskoj industriji ili vodoprivredi i sl.). Država može biti i društveno odgovorna, pa preuzeti kontrolu nad određenim granama koje su, ekonomski gledano, nisko profitabilne i čije bi eventualno gašenje dovelo do povećanja nezaposlenosti i siromaštva. Ekonomskim učešćem u takvim, nerentabilnim preduzećima, država pre svega ostvaruje svoju socijalnu funkciju, odnosno, budžetskom podrškom ili subvencionisanjem takvih grana i preduzeća štiti interese zaposlenih i kontroliše kretanje nekih makroekonomskih pokazatelja kao što su nezaposlenost, životni standard i siromaštvo.

    Case study: Javni sektor - prva ključna reč u procesu reformi

    javni sektor 2Danas je izuzetno popularno puniti novinske članke pitanjima na koja se odavno zna odgovor. Jedno od takvih pitanja je i zašto se u proteklih 15 godina po pitanju smanjenja kapaciteta predimenzioniranog javnog sektora nije ništa uradilo. Drugim rečima: zašto se balon javnog sektora, umesto da se lagano i ravnomerno smanjuje, još više punio i dostigao cifru od 781.000 zaposlenih, što je impresivno u poređenju sa onih 300.000 koji rade u proizvodnji? Zašto su dosadašnje vlasti dozvolile da 46% ukupno zaposlenih prima platu iz budžeta? Da li postoje oni koji vide da je takvo stanje dugoročno neodrživo i da uporište ima u zaduživanju, a posledica toga je visok javni dug? Naravno da postoje. Ne treba biti posebno "ekonomski pismen" da bi se uočio ovaj kauzalitet. Međutim, logika je jasna: najveći deo javnog sektora upravo čine zaposleni u državnim školama, komunalnim preduzećima, državnim bolnicama, sudovima raznim administrativnim jedinicama lokalnih samouprava. Njima svakako treba dodati i zaposlene u državnoj administraciji i u onih sto i kusur agencija o kojima se (samo) priča u svakom ciklusu mera štednje i prekrajanja budžeta. Svi ti zaposleni, za svaku partiju koja se popne na tron, predstavljaju neku vrstu strašnog suda ili osinjeg gnezda. Ako neko dirne, biće izujedan na sledećim izborima. Zato niko nije imao hrabrosti da se suprotstavi, već je biran daleko popularniji sistem da se pružena podrška na izborima i lojalnost partiji koja je na vlasti bogato nagradi nameštenjem u "državnoj službi", pa makar na tom radnom mestu bilo već petoro besposlenih. Gde ima za petoro, biće i za šestog. I plata i sve povlastice uz platu, važno je da se glasačko telo širi! O ekonomiji, drugi put! I evo, došli smo do toga da se pojavila vlada sa solomonskim rešenjem da malo takne u taj osinjak, tako što će za početak smanjiti ovo što su njihovi prethodnici šakom i kapom davali. Dakle, o zapošljavanju više nema ni govora, a plate su smanjene 10%, a gde su plate, tu su i penzije - i one su smanjene ukoliko su veće od 25.000 dinara. Ova odluka o penzijama bila bi, da je situacija normalna kao što nije, u roku od 24 sata oborena na Ustavnom sudu, jer se određenoj grupi ljudi nasilno dira imovina i krši Ustavom zagarantovano pravo. Za razliku od penzionera, prosvetari i zdravstveni radnici na Ustavnom sudu ne bi ništa uradili, pa su se okrenuli dužim ili kraćim obustavama rada da bi skrenuli pažnju Vlade na svoj intelektualno moćan, ali materijalno neadekvatno podržan položaj u društvu. Kvalitet njihovih usluga je drastično opao od kada su im tekući računi suženi za po 10%. Istini za volju, i ranije smo imali zamerki na rad škola i zdravstvenih ustanova, ali tek ćemo videti koliki može biti njihov inat i koliko će se njihov narušeni kvalitet života u finansijskom smislu odraziti na naš kvalitet života u pojedinim aspektima.

    Šta onda treba uraditi da bi se problem državnog rasipništva rešio, da Vlada uštedi to što namerava i da niko ne trpi posledice i da ne bude nezadovoljnih? Ili nešto revolucionarno - za šta nema uslova, ili jednostavno ništa. Svaki pokušaj da se uštedi sa svih strana pomalo (kao ovaj sada), smanjiće broj glasača, a bitnijih ekonomskih rezultata neće biti. Sa druge strane, ni drastična promena filozofije ekonomskog življenja, u vidu preduzimanja velikih mera, po principu ovde i sada, jednostavno je neizvodljiva. Nedavno sam pročitala neku analizu profesora Arsića sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu u kojoj navodi da bi trebalo otpustiti 75.000 zaposlenih u javnom sektoru da bi se osetila ušteda u budžetu iz koga se izdvaja 2,2 milijarde evra godišnje za plate, penzije, bonuse, nagrade, reprezentacije i sl. Ok, ali onda bi kriva nezaposlenosti udarila u plafon, da ne govorimo o potencijalnim masovnim izlascima radnika na ulicu, štrajkovima glađu i nemirima svake vrste. Ne može se ići na radikalne mere u državi gde je ubijena socijalna infrastruktura i gde radnik višak, iz preduzeća ide direktno na ulicu i pri tome, čak ni na određeno vreme, ne može računati na socijalnu podršku od svoje, takođe siromašne države. Velike su šanse da takav čovek napusti Srbiju a, ako odluči da ostane, da se oda sivoj ekonomiji, a možda i kriminalu. Mnogo je zabrljano? Mnogo! I da sam na mestu premijera, ne bih tako lako obećavala pozitivne pomake i vezivala ih za 2016. godinu. Razumem da je njemu optimizam u opisu posla, ali iskustvo nas uči da je svaka godina za nama obeležena propalim obećanjima. Daj da ćutimo i radimo za promenu, makar i eksperimentalno, da vidimo gde će nas to odvesti.

    Lesson two: Javna preduzeća

    Javna preduzeća su, takođe po jednoj davnoj definiciji, poseban oblik organizacije privredne aktivnosti. Posebna su po tome što njih formira država i njima upravlja država, ostvarujući na taj način deo svojih ekonomskih funkcija. Upravljanje može biti samostalno (kada preduzeće posluje sa 100% učešća državnog kapitala) ili po principu javno-privatnog partnerstva, kada država deli upravljačku funkciju (a time i odgovornost) sa vlasnicima privatnog kapitala koji je uložen u preduzeće. Delatnost javnih preduzeća u velikoj meri utiče na ostatak privrede i stanovništvo i utiče na ukupna makroekonomska kretanja u zemlji.

    U savremenoj Srbiji, prve asocijacije na javna preduzeća su neefikasnost, nagomilani problemi, previše radnika, velike svote novca iz budžeta kojima se podržava opstanak tih preduzeća i partokratija - kako pri zapošljavanju, tako i pri donošenju važnih poslovnih odluka čiji bi efekti trebali biti u interesu svih građana. Više puta se na različitim primerima pokazalo da država nije efikasna u obavljanju funkcije vlasnika javnih preduzeća. Visoku cenu permanentne i višedecenijske budžetske podrške javnim preduzećima - gubitašima plaćali su (i još uvek plaćaju) građani. Često se u medijima kritikuje zaštitnički odnos države prema preduzećima kao što su: "Srbijagas", "Železnice Srbije", "Putevi Srbije", "HIP Petrohemija", "Elektroprivreda Srbije" i još oko dve stotine, po veličini sitnijih, ali po održavanju jednako skupih državnih preduzeća. Situacija bi bila drugačija da se poslovanje javnih preduzeća zasniva na ekonomskim principima i da se uspešnost poslovanja vrednuje kriterijumima koji ocenjuju produktivnost, ekonomičnost i rentabilnost. Umesto toga, to poslovanje se zasniva na sigurnosti državnih jasli, a kao posledica toga, više puta krpljena domaća ekonomija ponovo puca po šavovima.

    Case study: Javna preduzeća - druga ključna reč u procesu reformi

    Sve što smo već istakli kao problem javnog sektora, logično, važi i za javna preduzeća. Loše upravljanje, utemeljena socijalna funkcija (iznad ekonomske), partijsko zapošljavanje, milionske državne garancije, ogroman broj zaposlenih i višedecenijsko odlaganje vladajućih garnitura da započnu sa rešavanjem ovog problema doveli su do toga da su javna preduzeća danas "bukagija na nozi srpske privrede". Do rešenja koje bi bilo ekonomski smisleno i efikasno deli nas samo politička volja. Pošto je o tome već bilo reči, pozabavimo se sada socijalnom funkcijom države u javnim preduzećima i situacijom koja bi nastala kada bi se država odrekla te funkcije i prepustila javna preduzeća delovanju surovih zakona tržišta. Ionako građani Srbije imaju primedbe na cene električne energije, vodosnabdevanja i komunalnih usluga, šta bi bilo kada bi država (vlada) jednog dana donela odluku da više ne participira u cenama usluga, da ne može da ih održava na nivou ispod troškova proizvodnje, već da ova preduzeća "izvede na tržište" i da građani za njihove usluge plaćaju tržišnu cenu? Ovo i nije toliko nemoguć scenario ukoliko imamo u vidu da očuvanje socijalnog mira na godišnjem nivou državu košta oko 200 miliona evra.

    Evo, da krenemo od električne energije i činjenice da ona na tržištu ima isti status kao i svaka druga roba. Dakle, proizvodi se u kapacitetima domaćih elektrana ili se može uvoziti iz inostranstva. U prvom slučaju je jeftinija, u drugom - skuplja. Njena cena se formira pod uticajem tržišnih zakonitosti i činilaca kao što su ponuda, tražnja, dejstvo konkurencije i sl. Nasleđe koje mi u Srbiji vučemo iz perioda "države blagostanja" podrazumeva da država i danas, u periodu sveopšte liberalizacije tržišta, preko cene struje vodi socijalnu politiku. To čini tako što našem najvećem i jedinom distributeru električne energije daje subvencije, garancije za veće zajmove, izmiruje neplaćene obaveze i donosi odluke da "u narednom periodu ne povećava cenu struje" ili "nalaže da izvrši delimični ili celoviti otpis svojih potraživanja prema velikim dužnicima". Zahvaljujući takvim odlukama vlade, građani plaćaju ekonomsku cenu struje, dakle, onu cenu koja je daleko ispod realnih troškova njene proizvodnje. I takva cena važi za sve: i za one socijalno ugrožene slojeve i za one koji plivaju u bogatstvu. Na taj način, država kupuje socijalni mir, vladajuća stranka podmazuje glasačku mašinu, a svi podjednako uživaju blagodeti niske cene struje, koja je prema svim poređenjima - najniža u Evropi. Sa druge strane, rukovodstvo EPS-a upozorava da je zahvaljujući ovakvoj politici veštačkog održavanja ekonomske cene struje, od 2005. godine do danas, EPS izgubio oko šest milijardi evra, da će, nastavi li se takva politika ignorisanja tržišnih kriterijuma, uskoro bankrotirati. Država kaže da postoje čvrste garancije Vlade "da se u narednom periodu..." (kom periodu?!?) "...cena struje neće menjati". "To je dobro, kako za građane, tako i za investitore...", znam, koji vole da im resursi budu dostupni, po mogućstvu, da budu jeftini i da im još damo dozvolu da ih eksploatišu koliko žele. Savremeni kolonijalizam!

    Kako izaći iz začaranog kruga? MMF predlaže za sva javna preduzeća (pa i EPS), postepenu profesionalizaciju njihovog upravljanja, nakon čega bi sledila privatizacija i uključivanje u tržišnu utakmicu. Sa aspekta naših dosadašnjih iskustava, prodaja dela (ili celog EPS-a) ino-kupcu bila bi jednaka ludost kao što je onomad bila prodaja bankarskog sistema, i velikih domaćih preduzeća iz strateških privrednih grana. Resursi od strateškog značaja se u ozbiljnim državama ne daju drugome na kontrolu i upravljanje već to ekskluzivno pravo zadržava država. Kada bi uzde EPS-a prepustili stranim investitorima, građani bi plaćali daleko veću cenu po kw/h nego što to čine danas, ali EPS bi bio preduzeće koje vodi računa o produktivnosti i ekonomičnosti, a naročito profitabilnosti svog poslovanja. Liberalno tržište iznedrilo bi i konkurenciju - počele bi da niču još neke firme iz oblasti snabdevanja električnom energijom, koje sada sede u nekom zapećku jer njihova pojava na tržištu znači unapred izgubljenu bitku sa EPS-ovim ekonomskim cenama struje. Dakle, građani bi imali i mogućnost da izaberu novog snabdevača. I sve je to lepo, ali za ekonomsku situaciju u kojoj se Srbija nalazi, to je daleka i neizvesna budućnost. Pravo pitanje u ovom trenutku je: kako ne "lipsati do te zelene trave", odnosno tržišnog organizovanja ne samo EPS-a, već i drugih javnih preduzeća? Ekonomske cene usluga javnih preduzeća su opravdane, ali, samo ako se odnose na socijalno ugrožene kategorije stanovništva. Svi ostali bi imali obavezu da plaćaju punu (tržišnu) cenu. Slažem se da bi uz aktuelni atak na plate i penzije, ovakav obrt uloge države u javnim preduzećima i napuštanje njene socijalne funkcije uz brzi prelazak na ekonomsku, za mnoge građane bio propast. Dotle smo došli upravo nakaradnim vođenjem javnih preduzeća, doživljavanjem njih (od strane svih dosadašnjih vlasti) kao glasačke mašine, a ne kao ekonomskog subjekta od čijeg poslovanja bi svi morali imati koristi, gomilanjem problema nastalih vođenjem takve poslovne politike i njihovim guranjem pod tepih "do sledeće prilike". Nerealno je očekivati da će nešto što je decenijama išlo u pogrešnom pravcu, za dva meseca promeniti kurs i preći na ispravan kolosek, a da usput niko ne bude oštećen. Više puta je u ekonomiji dokazano da ono što je ruinirano dve decenije zahteva duplo više vremena za oporavak i postavljanje na neku zdravu osnovu sa koje bi se moglo početi ispočetka. Zato me i buni taj oporavak 2016. godine. Kao ekonomista ne vidim nijedan razlog da poverujem u takav scenario, a kao životni optimista, možda bih i mogla da "pustim neki film na tu temu". Međutim, ni od toga se moja država ne bi obogatila, jer na "puštanje filmova" se porez ne plaća...
    Nastavak u sledećem broju

  • Ekonomski skydiving

    Bankrot: pojam, posledice, iskustva i šanse da postane srpska stvarnost.

    Piše: Ivana Božić Miljković

    economy skydivingEto, ispašće sada da, ko šta radi, ja gledam TV, jer u poslednje vreme uvod u narednu ekonomsku priču započinjem nekom impresijom sa malog ekrana. U suštini, isti mi služi da podmirim dnevnu potrebu za informacijama, a usput, ponekad pronađem još nešto što zavređuje pažnju duže od dve sekunde. Tako sam ovoga puta nabasala na kanal jedne od lokalnih televizija i na sam finiš neke emisije koja se izgleda bavila krupnim ekonomskim pitanjima, a u kojoj su bili gosti jedan privrednik i jedan profesor. Uključila sam se baš kada je voditelj pokrenuo temu bankrota i svoje goste zamolio da objasne gledaocima šta je to bankrot i postavio pitanje koliko smo mi, kao država, ugroženi po tom pitanju. U krupnom kadru pojavio se privrednik: „Paaa bankrot.. .tu smo blizu bankrota“. Voditelj je uskočio potpitanjem: „To bi značilo da nema više plata, nema više penzija...?“ „Nema više plata, nema više penzija...“, odgovorio je kao eho privrednik. Pomislila sam u tom trenutku da je dobro što se privrednik ne snalazi u temi bankrota. To može da znači da njegova firma nikada nije bila pred bankrotom, te da je taj pojam njemu nepoznanica i na lokalnom i na državnom nivou. Zatim je krupni kadar prešao na profesora, a sa njim i pitanje „Može li se bankrot desiti nama?“ a on je odgovorio: „Ma moguće, ali nije to strašno... nismo pomenuli gde je tu sindikat...“ i ode priča iz centra u levi ugao, a voditelj, lepo vaspitan dečko, naredna tri minuta, koliko je emisija trajala, nije ni pokušao da ponovo pokrene temu bankrota. E, da je na njegovom mestu bila Olja B., ne bi se tako lako izvukli. Ne bi ta istolerisala alternativne pravce koji udaljavaju od teme, pa makar u studiju sedeo i sam Davor Gobac, koji bi pojam bankrota objasnio, kao svojevremeno izvesnoj Fridi neke druge stvari, krajnje simpatičnom rečenicom: „Hej honey, ma nije to sam’ tak’“.

    Bankrot je...

    Bankrot nastaje kada vlada određene države u dužem vremenskom periodu vodi politiku povećane potrošnje i istog takvog zaduživanja. Ponašanje države se ne razlikuje mnogo od ponašanja privrednih subjekata ili pojedinaca. Kao i privredni subjekti i građani, i država ima svoje potrebe koje podmiruje kupovinom dobara i usluga na tržištu. Takođe se, na tom tržištu može pojaviti i na strani ponude – ako ima nešto da proda. Ukoliko državi zatreba novac da premosti neke svoje jazove, i ona će se zadužiti. U toj akciji država ima širok spektar mogućnosti (širi nego preduzeća i građani) – može se zadužiti kod narodne banke, komercijalnih banaka, međunarodnih finansijskih institucija, na berzi i sl. Dakle, izazovi u pogledu zaduživanja su veliki i nije problem zadužiti se, već problem nastaje ukoliko se u tom zaduživanju pređe crvena linija, odnosno ako visina dugova prevazilazi vrednost državne imovine. E, kod te crvene linije prestaju sličnosti između fizičkih lica, pravnih lica i države. Svi oni ispunjavaju uslove za bankrot, a isti mogu izvesti na različite načine. Ako ovi prvi ogreznu u dugove, banka će protiv njih prvo aktivirati sredstva obezbeđenja (menice, hipoteku i sl., pa ako to ne upali, ide tužba sudu i plenidba imovine). Na ličnom planu: velika šteta. Na opštem planu: bez ikakvog uticaja na živote ostalih građana. Ukoliko preduzeće zapadne u neke probleme, a izlaz iz njih je prestanak poslovanja, onda se pravi razlika da li je na tom kraju balade preduzeće sposobno da izmiri svoje obaveze ili nije. Ako nije, ono proglašava bankrot, „ide“ u stečaj i u stečajnom postupku se rasprodaje njegova celokupna imovina i iz te mase izmiruju dugovi, a preduzeće formalno-pravno prestaje da postoji. Ako osnov prestanka rada nije dugogodišnja nesolventnost i dužničko ropstvo, već neki drugi razlog, onda se nad preduzećem primenjuje postupak likvidacije. U likvidaciji se izmiruju obaveze prema poveriocima jer preduzeće „ima materijala“ za to, a ukoliko se dokaže da nema, iz likvidacije se može proglasiti bankrot, pa stečaj, pa onda sledi rasprodaja imovine i vraćanje dugova. Za preduzeće: velika šteta. Zaposleni, ma koliki bio njihov broj, ostaće bez posla. Za ostatak nacije: još jedan naslov u novinama nad kojim ćemo se zgroziti, ali ništa više od toga. Pravi bankrot, onaj koji bi uticao na sve nas i koga se zapravo bojimo jeste bankrot države. U takvoj situaciji svi poznati obrasci ponašanja svojstveni fizičkim i pravnim licima ne važe, šteta na strani države (u institucionalnom i finansijskom smislu) jeste velika, a još veća je na strani stanovništva, koje, kao mnogo puta pre i evo, kao sada novim merama štednje, plaća ceh zabave kojoj nije prisustvovalo.

    Dugoročna zaduživanja države: kuda vodi dužničko ropstvo?

    skydiving1Ostavimo po strani fizička i pravna lica i pozabavimo se sada državom i njenim igrama bez granica u pogledu zaduživanja. Dugoročne finansijske obaveze su, kako samo ime kaže, zajmovi koji su uzeti obično od međunarodnih kreditora sa višegodišnjim ili višedecenijskim periodom otplate i naravno po kamatnim stopama koje ne mogu biti povoljne. Podrazumeva se da je vlada, odnosno onaj njen deo koji je pregovarao o novom kreditnom aranžmanu dobro razmislio i predvideo da će u periodu otplate (dakle na dugi rok) država biti solventna, odnosno u stanju da uredno i redovno servisira obaveze po uzetim kreditima. Šta je zapravo dugi rok? Koliko autora – toliko definicija. Usvojimo ovde jednu: dugi rok je period koji nije kraći od pet godina. Planiranje na dugi rok je prilično nezahvalan posao, jer pored pukog zbrajanja činjenica zahteva i veštinu predviđanja budućih dešavanja na osnovu nekih sadašnjih poteza koji se povlače na domaćoj, evropskoj, pa i svetskoj političkoj i ekonomskoj tabli. U dugom roku, u Srbiji može doći do promene u poreskoj politici (npr. smanjenja ili povećanja poreza), promena u vođenju javnih finansija (npr. povećanja ili smanjenja javne potrošnje), do pojačane privredne aktivnosti koja će dovesti do intenzivnijeg privrednog rasta ili do stagnacije koja će usloviti negativne trendove u rastu i razvoju privrede. Na dugi rok može doći do bitnih promena u okviru Evropske unije ili Evrozone. Ne moraju te promene biti nužno negativne, ali će se svakako na neki način odraziti na nas i ono što je naša ekonomska stvarnost. Na dugi rok može doći do značajnih promena odnosa snaga u svetu, koje opet, mogu imati određene pozitivne ili negativne implikacije i na ove naše prostore. Dakle, dugi rok je sam po sebi, vremensko razdoblje koje nosi rizik od određenih promena u političkom i ekonomskom smislu, pa su i finansijske obaveze preuzete na dugi rok u tom smislu rizičnije.

    Kako da znamo da smo preterali i da je bankrot blizu?
    Zaduživanje nije per se indikator da je država slaba ili nesposobna da samostalno premosti neke finansijske poteškoće. Međunarodno kretanje kapitala (u smislu investicija i zajmova) jeste deo međunarodnih ekonomskih odnosa i sasvim je normalno da se vrše pozajmice od drugih zemalja i međunarodnih finansijskih institucija. Normalno je i da se pri tome vodi računa o visini pozajmljenih iznosa i odnosu tih iznosa prema vrednosti ukupne državne aktive (imovine) i da se dugovi redovno otplaćuju kako ne bi došlo do njihovog gomilanja. Problem nastaje onda kada se država „udobno smesti“ u ulogu dužnika, vlada zna da smo na pragu crvene linije koja vodi u dužničko ropstvo, ali nastavlja ovu igru bez granica i preuzima finansijske obaveze svesna da njihova vrednost (glavnica plus kamata) odavno prevazilazi vrednost imovine kojom država raspolaže. Bez obzira na to što činjenice i statistika alarmantno upozoravaju da država troši više nego što ima i da ide prema (ili je već u) dužničkoj krizi, država nastavlja sa uhodanom politikom zaduživanja i prekomernog trošenja. Pri tome je vlada sigurna u to da će država u budućnosti biti ekonomski stabilna, da se napred pomenute promene osobene dugom roku, neće desiti, odnosno da se makroekonomski ambijent neće promeniti ili će promene teći u pozitivnom smeru. Da li vam je poznata ova priča? Ponavlja se svakog dana u različitim terminima, uvek potkrepljena novim „argumentima“ koji je potvrđuju. Odstupanje od tako zacrtanog ničim izazvanog, optimističnog scenarija dovodi do toga da država u određenom trenutku uviđa da nije sposobna da uredno servisira nagomilane (i po osnovu kamata rastuće) obaveze prema poveriocima. Kratkoročni predah od tog problema nalazi se obično u pregovorima sa ino-kreditorima i odobrenju još jednog u nizu reprograma postojećeg duga. Drugim rečima, uzećemo novi kredit da bismo otplatili stari. I to ćemo činiti više puta, potpuno svesni sopstvene ekonomske nemoći i niskih grana na kojima se njiše davno onesposobljeni realni sektor privrede. Uloga tog sektora bi, u servisiranju dugova, bila velika i značajna da je deo sredstava iz uzetih kredita usmeravan u njegovu revitalizaciju. Bilo bi i većeg profita i izvoznih prihoda, figurativno rečeno: imali bismo pun bunar vode da gasimo požar. Ali to je već neka druga priča. Kada kompozicija uzetih kredita postane dovoljno duga, a vlada dovoljno svesna da je saterana u dužnički ćorsokak i da je potrošila sve druge adute, pribegava jedinom preostalom sredstvu kojim može promeniti takvu situaciju, a to je – da proglasi bankrot.

    Šta znači bankrot države?

    Odluka o bankrotu je stvar same države, tiče se njene ekonomije i ne dovodi u pitanje njen opstanak i integritet. Država nije preduzeće, nad njom se ne može sprovesti postupak stečaja niti likvidacije. Sam postupak bankrota nije zakonski regulisan, odnosno ne postoje ni domaći ni međunarodni propisi koji formalno-pravno regulišu tu oblast. Čin bankrota svodi se na to da država zvanično i javno obavesti svoje poverioce (druge države, međunarodne finansijske institucije i dr.) da više nije solventna, odnosno da na dalje ne može servisirati obaveze po uzetim kreditima. Početak bankrota ujedno znači i početak pregovora sa poveriocima. Rezultat tih pregovora može biti reprogramiranje ili otpis duga. Otpis duga je svakako, na prvi pogled, povoljnija solucija za državu koja je proglasila bankrot, međutim, takva odluka poverilaca može biti praćena zabranom učešća na međunarodnom finansijskom tržištu, posebno tržištu kapitala na određeni period. Druga solucija jeste reprogram duga – sklapanje novog ugovora sa poveriocima o odlaganju otplate postojećih dugova. Na taj način se „kupuje vreme“ u sadašnjosti, a dugovi ostavljaju kao teret budućim generacijama. Treća solucija je naplata dugova od strane poverilaca plenidbom i prodajom imovine koju u inostranstvu poseduje država koja je proglasila bankrot. U tom smislu, „na doboš“ mogu ići zgrade naših ambasada u inostranstvu, pokretna i nepokretna imovina, ali to je solucija kojoj se veoma retko pribegava i koja se na današnjem stepenu razvoja ljudskog društva smatra najmanje civilizovanom. Država, koja je pred bankrotom naravno, ima načina da spreči ili odloži ovaj nepopularni čin. U Srbiji je jedno duže vreme bilo normalno štampati novac bez pokrića i na taj način, dakle, pomoću inflacije, obezbeđivati bolje finansiranje budžeta i održanje niskog nivoa realnih zarada. Mogli bi tako i sada pozvati inflaciju u pomoć: štampati novac, njime otplaćivati dugove i živeti u iluziji makroekonomske stabilnosti još neko vreme. Međutim, bojim se da bi nas taj put veštački izazvane inflacije, ovako prezadužene, neproduktivne, neefikasne i nekonkurentne, izvozno neaktivne, sa strukturom proizvodnje i izvoza koja nas svrstava u grupu zemalja u razvoju, odveo u nove dimenzije ekonomske dubioze. Možda je ipak bankrot dostojanstvenije rešenje?

    Kako bi izgledalo „jutro posle“ i ko bi od bankrota izvukao deblji kraj?

    Odgovor na ovo pitanje je krajnje precizan. Žrtve bankrota bi bili građani i privreda. Namerno stavljam građane na prvo mesto, jer, svaka čast na apatiji kojom se „pozdravljaju“ sve moguće mere vlade i na izdržljivosti da se na teret koji decenijama nosimo ipak doda još malo. Od 90-ih godina do danas, građani Srbije su žrtve raznih političkih odluka i ekonomskih poteza kojima im se na teret stavljaju razna iživljavanja svih prethodnih vlasti. Prosečan građanin Srbije, pod parolom mera štednje, već u nekoliko navrata plaća cehove turističkih putovanja ministara raznih garnitura vlasti, njihovih voznih parkova, rođačkih zapošljavanja i promašenih odluka. Problem je u tome što prosečan građanin Srbije nije ni na koji način učestvovao u ekonomskim blagodetima u kojima su uživali predstavnici i visoki funkcioneri raznih partija, a uvek ga vlada povuče za rukav da učestvuje u plaćanju kada konobar donese račun. I tu smo upali u neko vrzino kolo, presipamo iz šupljeg u prazno i opet se nakon stezanja kaiša i bezbroj učešća u merama štednje ne osećamo bolje. Opet nema srednjeg sloja, otvaraju se narodne kuhinje i raste broj siromašnih na mesečnom nivou. Vlada beži od bankrota jer bi u tom slučaju veliki broj preduzeća prestao sa radom, a to bi uslovilo niz posledica po građane, a i država ne bi ostala neoštećena. Logično, ukoliko nema sredstava za finansiranje poslovnih aktivnosti i isplatu zarada, svaki normalan privrednik bi pre sam stavio katanac na vrata svog preduzeća nego svesno pravio gubitke u poslovanju. Ovakva pauza u radu preduzeća znači da bi zaposleni ostali bez posla i primanja i njihova kupovna moć bi bila znatno manja, a na makroplanu brojke koje opisuju nezaposlenost bi bile veće. U nedostatku redovnih primanja, veliki broj građana bi najverovatnije posegnuo za dinarskom ili deviznom štednjom. Međutim, ukoliko se ista nalazi u banci, plan propada jer bi ista bila zamrznuta i nedostupna do nekih boljih vremena. Država bi, od čitavog haosa koji bi proglašenjem bankrota nastao, takođe osetila štetu. Veliki broj građana bi se, vođen egzistencijalnim nagonom, okrenuo ka aktivnostima u sektoru sive ekonomije koji ne prepoznaje kompleksne pojmove kao što su budžet, porezi i sl. Svi bi, dakle, privređivali, a porez niko ne bi plaćao. A država ne bi imala obraza da traži, jer ni sama ne bi bila u stanju da izmiruje obaveze i kvalitetno vrši svoje funkcije. Usled nedostatka novca na tržištu, država ne bi mogla da isplaćuje plate svojim činovnicima, niti penzije, a izostala bi i materijalna podrška javnim preduzećima. Nedostatak novca u budžetu negativno bi se odrazio na rad ustanova koje se bave pružanjem javnih usluga (zdravstvo, obrazovanje, policija, komunalna privreda i sl.), u smislu da bi kvalitet pružanja tih usluga značajno opao, a mnoge od njih bi, zbog nedostatka sredstava za rad čija se kupovina finansira iz budžeta, postale nedostupne. Ipak, ukoliko nakon perioda opšteg haosa usledi ekonomski reset i dobijemo mogućnost da osveženi krenemo sa nulte tačke, onda taj bankrot ima smisla.

    Ima li na svetu iskusnih po pitanju bankrota?

    Ima. Evo, na primer SFRJ je bankrotirala početkom 80-ih godina prošlog veka. Izlaz iz bankrota bio je u reprogramu dugova, izvršen je i delimičan otpis potraživanja od strane MMF-a, a pred raspad, dug tadašnje SFRJ iznosio je oko 20 milijardi dolara. Iskustvo bankrota ima i evropski ekonomski i monetarni lider Nemačka i to čak dva puta: 1923. i 1945. godine. Bankrotirala je i Argentina i to osam puta u svojoj istoriji, a za poslednjih 13 godina čak dva puta. I Rusija 1998. godine. I SAD samo što nije. I Grčka je tu negde. Dakle, posmatrajući tuđa iskustva možemo smelo zaključiti da i posle bankrota ima života.

    Da li je Srbija pred bankrotom i preti li nam argentinski ili grčki scenario?

    To je pitanje oko koga su mišljenja podeljena: predstavnici vlasti smatraju da je Srbija daleko od bankrota i tu tvrdnju potkrepljuju činjenicom da „na državnim računima imamo para do aprila 2015. godine bez potrebe da se zadužujemo“. Pored toga, od novog paketa mera štednje se očekuju značajne uštede, a ekonomske reforme bi, u kombinaciji sa novim zakonima, trebale da doprinesu skoroj makroekonomskoj stabilnosti. Optimizam je svojstven onima koji su na vlasti, i zato vredi saslušati i drugačija mišljenja. Činjenice govore u prilog tome da zaduživanje države Srbije ne jenjava iako je, prema rečima članova Fiskalnog saveta: „od 2008. godine, iz grupe najmanje zaduženih zemalja u regionu stigla na drugo mesto odmah posle Mađarske“, a prema kriterijumima Svetske banke približava se grupi prezaduženih zemalja. Ukoliko se takav trend nastavi: da privreda stoji, da ostvarujemo zanemarljive stope rasta proizvodnje, da raste nezaposlenost, da su domaća štednja i investicioni potencijal zanemarljivo niski, a zavisnost od inostranog kapitala rastuća, ukoliko se ignoriše veliki disbalans između realnog sektora – u kome se stvara nova vrednost i javnog sektora u kome se ta vrednost troši, ukoliko se nastavi trend zaduživanja „povoljnim kreditima“ i trošenja iznad mogućnosti, onda će bankrot postati srpska realnost i biće pitanje dana kada će vlasti u Srbiji odlučiti da je vreme, na ovaj najnepopularniji način, početi od nule.

    Umesto zaključka

    Pre dve godine Austrijanac Felix Baumgartner skočio je sa visine od 39 km, postavivši time novi svetski rekord. Pre nekoliko dana, izvesni Alan Eustace je pokazao da „nad popom ima pop“ skočivši sa visine od 41,4km. Obojica su se, kažu, za te misije pripremali više godina, želeli su to, ostvarili su šta su hteli i svet im se divi. Da li je srpska ekonomija, gola, bosa, i kriva i dužna i nepripremljena za skydiving sa velikih visina, sledeća koja će tako nešto iskusiti ostaje da se vidi. Kao neko ko se ozbiljno bavi ekonomijom, ne usuđujem se da dam dugoročnu prognozu. Ono što sa velikom sigurnošću mogu da tvrdim (a i vreme izlaska ovog broja mi ide naruku), to je da se do kraja godine po pitanju bankrota ništa neće desiti. A na pitanje šta će biti posle, bojim se da u ovom trenutku nema odgovor ni kvartet Vučić–Tabaković–Sertić–Vujović. Ono što je važno, jeste da smo na primeru drugih videli da je bankrot zapravo šansa za novi početak koji vodi ekonomskoj stabilizaciji i napretku – upravo onome čemu već decenijama težimo, a što nam se u ovoj opštoj ekonomskoj apatiji čini nedostižnim u svakom pogledu.

  • Žitelji regiona tužnih

    Indeks bruto nacionalne sreće
    Piše: Ivana Božić Miljković

    trgovinaGledala sam onomad „Eurosong". Nije mi, kao većini, privukao pažnju austrijski travestit sa lošom pesmom. Videvši njega/nju, setila sam se detinjstva, odlazaka u cirkus kod „Željinog" stadiona i činjenice da je bradata žena bila nešto što se moglo videti samo u cirkusu. Danas, to nešto dominira evropskom muzičkom scenom, skuplja kajmak od dvanaest poena koje šakom i kapom dele prijateljske države Zapadne Evrope i usput premire na sceni u stilu „il' pobeda, il' 'ladan Dunav, pa vi vidite". To je samo još jedan u nizu dokaza da je svet postao jedan veliki cirkus. Ali, kao što rekoh, moju pažnju je za vreme „Eurosonga" privuklo nešto drugo, a to je opaska komentatora da je Danska, inače zemlja domaćin ove muzičke šarade, prema „World Happiness Report"-u, 2013. godine, proglašena za najsrećniju zemlju sveta. Mojoj urođenoj radoznalosti to je bilo dovoljno da odreaguje pitanjem: A Srbija? Čekaj, pa mi, za razliku od njih možemo slobodno da pečemo šljivovicu. Čak se i predsednik lično time bavi. Mi možemo za Prvi maj da okrenemo ražanj i raspalimo skaru gde god poželimo, a Danci bi za takav slobodan izbor bili kažnjeni. Mi možemo da, nakon prvomajske fešte bacamo đubre po prirodi koliko nam volja, oni ne mogu. Kod nas kučići slobodno vrše nuždu tamo gde se deca igraju, a kod njih za to postoji čitava procedura i visoke kazne ko istu ne ispoštuje. Kod nas se na svakom ćošku čuje „Ma, opušteno", a kod njih... nisam sigurna. Pa zašto su onda oni srećniji od nas?

  • Greške kreatora ekonomske politike Srbije

    Piše: Ivana Božić Miljković
    UMETNOST UČENJA NA SOPSTVENIM GREŠKAMA

    minBezbrižne trenutke jednog avgustovskog nedeljnog popodneva koje sam, naravno, provodila van grada, prekinuo je zvuk mog telefona koji se svom snagom probijao kroz cvrkut ptica, dečju graju, i pljuštanje vode iz gumenog bazena. S obzirom na to da mi je broj sa displeja bio nepoznat, veliko iskušenje da kažem „Halo? Tko smeta?" pobedilo je učtivo „Halo". Sa druge strane signala bila je dinamična i užurbana novinarka jedne niške televizije. Nakon uobičajenog predstavljanja u trajanju od tri sekunde, prešla je na stvar: „Pitala sam se da li biste prihvatili poziv za gostovanje u mojoj emisiji... sutra u pola dva?" „Na koju temu?" – pitala sam tonom koji je prikrivao moju nespremnost da tako brzo pređem sa pasivnog u aktivni režim. „Greške ekonomske politike koje su činjene prethodnih godina, a koje su srpsku ekonomiju dovele..." odgovorila je ona, a ja sam je prekinula: „Pa, ta tema je uvek aktuelna. A koliko traje emisija?" „Dvadeset pet minuta uključujući i priloge" – spremno je odgovorila. „Mislila sam da traje dva dana bez prestanka. Za dvadeset pet minuta nećemo ni načeti temu. Ali, ok, računajte na mene." I tako je i bilo. Site smo se ispričale efektivno 17 minuta, otvorile grdne teme, a ja sam ipak otišla zadovoljna jer započeto imam gde da nastavim.

  • Dužni kao...mi

    Piše: Ivana Božić Miljković
    Spoljni dug Srbije

    duzni-kao-miAnalizirajući politiku i ekonomiju Srbije u poslednjih dvadesetak godina, stiče se utisak da tokovima našeg individualnog i društvenog života upravljaju „zapadni vetrovi" i da je naša aktuelna pozicija u Evropi i svetu jasno omeđena koordinatama izazova modernog doba. Ukoliko se govori o krizi, počinje se od 2008. godine, posledice sistemskih promena se pominju od 90-ih, a analiza stepena zaduženosti najčešće ide deceniju unazad sa posebnim osvrtom na podatke iz prethodnih nekoliko godina. Slično je sa praćenjem inflacije, nezaposlenosti i drugih makro-kategorija – mnogo je analiza koje su zasnovane na kratkovidim osvrtima u prošlost. Pri tome se gubi iz vida činjenica da se u Srbiji živelo i pre 90-ih godina prošlog veka. Iskustvo samostalnog življenja jeste proizvod novije istorije, ali i u daljoj prošlosti Srbija je postojala i kretala se u različitom društvu, vukla pametne poteze, a i one druge koji sve nas sada skupo koštaju.

  • Nismo tu za deja vu!

    Piše: Ivana Božić - Miljković
    Kriza i nove mere za evakuaciju

    crisisNepodnošljivo vruće popodne u betonskoj džungli jedna je od smornijih stvari koje leto sa sobom nosi. Čekajući da puls niškog asfalta sa poludelih 50 siđe na 35, uključila sam klimu i najnovije izdanje „narodnih akrobacija" – tako moja petogodišnja ćerka zove informativni program. Nemam pojma odakle joj to, ali moram priznati da ova i slične „rečenične legure" koje klinci prave, čistih umova i bez prednjih i zadnjih namera, i te kako imaju smisla. Samo što oni toga, naravno, nisu svesni. Fond reči prosečnog petogodišnjaka je toliko širok da obuhvata i reči kao što su „vesti" ili „dnevnik", ali činjenica je da „narodne akrobacije" zvuče daleko egzotičnije, avangardnije, a ako uzmemo u obzir sadržaj naše informative i - suštinski tačnije.

  • Svet po meri (svih) ljudi

    Piše: Ivana Božić - Miljković
    Globalizacija - sistemska izgradnja ili destrukcija sistema

    globalizationBez obzira da li podržavamo globalizaciju ili smo njeni ljuti protivnici, svi smo deo globalnog sistema. Svi imamo mobilne telefone, internet je nešto čime počinjemo dan, svi volimo Mekov cheesburger i Coca Colu, družimo se virtuelno na globalnim mrežama, pišemo menadžeru report o završenom poslu i nakon toga palimo na neki fensi event u gradu. Nekako se sve izmešalo. Jezici, stilovi, boje... Fraza koja ljude opisuje kao „čestice u univerzumu", zamenjena je frazom „niti u globalnom sistemu". Ringišpil globalizacije nas okreće trista na sat. Nazad ne možemo, a njeni lanci nas sve čvršće (po)vezuju dajući nam još ubedljiviji kosmopolitski status u globalnom svetu u zamenu za parče ličnog integriteta koje više nije in.

  • I mi zapad za Balkan imamo

    Piše: Ivana Božić Miljković
    Ekonomija Zapadnog Balkana između mita i stvarnosti

    balkanU njegovom sastavu nalazi se šest zemalja. Kao geografska celina ne postoji ni na jednoj karti. Teritorijalno, predstavlja deo širokog i dobro poznatog regiona Balkana. U literaturi se označava pojmom subregion. U političkom smislu predstavlja nestabilno područje. Ekonomski posmatrano, njegovi razvojni parametri su na donjoj granici ili u minusu. Za lošu ekonomiju i nizak životni standard krivi politiku, privatizaciju, vašingtonski konsenzus. Pokazuje znake zavisnosti od inostranih zajmova. Najviše voli da zajmi od MMF-a. Potencijala za unutrašnju saradnju ima - ali slabo ih koristi. Kao suncokret okreće se ka Evropskoj uniji, poslušno reagujući na svaki njen mig, čineći sve da sa margina Evrope konačno uskoči u njenu priču makar kao statista ili sporedni lik.

  • Dvadeset godina tranzicije u Srbiji

    Piše: Ivana Božić Miljković

    protest

    Interesantna je činjenica da zvanični Vujaklijin rečnik ne sadrži objašnjenje pojma tranzicija, dok se isti među Srbima toliko odomaćio da već više od dvadeset godina ne izlazi iz mode. Zdravorazumsko tumačenje pojma tranzicija kaže da je to fizički ili vremenski prostor koji se nužno stvara pri prelasku iz tačke A u tačku B. Na primer, kada smo pre nekoliko godina vadili turističku vizu za putovanje u Češku, morali smo ujedno izvaditi i tranzitnu mađarsku vizu za prelaz (dakle, tranzit) kroz tu zemlju.

  • Zatezanje kaiša ili...

    Piše: Ivana Božić Miljković
    Ekonomske prognoze

    kais

    Umesto uobičajenog uvoda zaj tekst koji ima skromni cilj da delom skine veo sa pitanja kakva nam (ekonomska) budućnost predstoji, možda će bolje poslužiti jedan vrlo aktuelan vic:  Cigo je bio u poseti svom rođaku, gastarbajteru u jednoj zapadnoj zemlji. Po povratku jedan od prijatelja ga upita: „Je li, kako se živi tamo na Zapadu?“. Ciga spremno odgovori:: „Ma pusti, oni kasne za nama 25 godina. Još uvek dobro žive!“ Težnja za pogledom izvan horizonta je u prirodi čoveka. Pitanja šta će biti sutra, prognoze, projekcije i kombinacije predstavljaju pastelne tonove u sivoj monotoniji svakodnevnih aktivnosti.

  • Širom zatvorenih očiju

    Politički marketing
    Piše: Ivana Božić - Miljković

    cityscape

    Nedavno je jedan svetski poznati ekspert iz oblasti marketinga, u okviru misije prosvetljenja ljudi u zamenu za visoke dnevnice, posetio naš glavni grad. S obzirom da je marketing sam po sebi pitka i zanimljiva disciplina, ni predavanje nije moglo biti drugačije. Da bi podvukao crtu i čitavoj manifestaciji dao spektakl-dimenziju, predavanje je završio sentencom da "...istina savremene civilizacije leži u tri reči - seks prodaje sve". Apsolutno tačno! Ogromna većina propagandnih poruka, bez obzira da li u fokusu imaju prehrambene proizvode, kozmetiku, alat ili najnoviji model automobila, sadrži tu erotsku dimenziju koja ima ulogu da zaintrigira, pokrene hemiju za dublje razmišljanje o proizvodu i, u krajnjoj liniji, ubedi potrošača da je život sa reklamiranim proizvodom daleko smisleniji.

  • Čekajući (finansijski) uragan

    BERZE I BERZANSKO POSLOVANJE – AKCIJA PO GLAVI STANOVNIKA
    Piše: Ivana Božić - Miljković

    "...Vrednost akcija na svetskim berzama nastavila je da pada zbog strahovanja da američka privreda ulazi u recesiju. U ponedeljak je u Evropi zabeležen najveći pad u jednom danu od 2001. godine..."

    "...U Aziji se očekuje dalji pad vrednost akcija. U Japanu, Hong Kongu, Kini, Južnoj Koreji, zabeležen je pad od 4 do 8 odsto. Slično je stanje i u Evropi. U Nemačkoj su cene vrednosnih papira oborene za oko 7 procenata..."

    Ovo su retke vesti koje neće ostaviti bitnog traga na mentalno zdravlje i kvalitet sna prosečnog Srbina. Činjenica da (još uvek) nismo ozbiljno uključeni u svetske ekonomske tokove, pruža privilegiju da potencijalnu brigu ograničimo na sitne lične finansijske probleme uglavnom svedene na traženje dovoljno rastegljivog kanapa kojim bismo spojili prvi i prvi. Dramu koja se odvija na svetskom finansijskom tržištu, enormna bogaćenja preko noći i ista takva bankrotstva, sa ove distance posmatrani, izgledaju kao oni uragani koji besne po Americi - obavešteni smo da postoje i povremeno prave štetu, ali i duboko uvereni da ovde neće doći. Po istom principu pratimo i vesti o svetskim berzanskim turbulencijama – površno, bez mnogo emocija i ambicija da ronimo u problematiku, uz realan stav da glavnu rolu u tom filmu još dugo nećemo dobiti. Podela besplatnih akcija biće idealna prilika da se zatalasa inače sablasno mirno more domaćeg berzanskog tržišta. Istina, mnogo je onih koji u vrednosnom papiru "teškom" dve purpurne (ili deset zelenih – kako vam drago), vide šansu da momentalnom prodajom istog napune novčanik, a onda isti otprazne u hipermarketu, osrednjem salonu nameštaja, zvučnijem butiku ili turističkoj agenciji. Međutim, ne treba zanemariti ni one koji planiraju da se dobijenim akcijama malo poigraju i eventualno udvostruče vrednost državnog poklona. S obzirom da nije kulturno glumiti stomatologa kada su pokloni u pitanju, zažmurićemo pred činjenicom da je država mogla, i pre početka privatizacije da pokaže velikodušnost na delu i časti građane kako dolikuje. Sa druge strane, mogla je i da se predomisli pa – nikom ništa. Ovako, možemo biti zadovoljni što je većina nas, pod relativno skromnim uslovima (punoletstvo i državljanstvo) "zaradila" svoju prvu hiljadarku. Ujedno, time smo dobili (pardon, dobićemo) ulaznicu za učešće u berzanskim igrarijama i priliku da saznamo kako se zabavljaju bogati hazarderi.

    Berza u svetu

    Može se reći da su prvi nacrti za izgradnju savremenih oblika berzanskog poslovanja stvoreni u momentu naglog razvoja trgovine i potrebe da se novonastale teškoće u trgovinskim transakcijama brže i lakše prevazilaze. Kako to obično biva, sve je počelo u Evropi. Podaci o korišćenju garantnih pisama u trgovačkim transakcijama, u 12. veku u Francuskoj, govore o postojanju praoblika berze. Francuski Kralj Filip Lepi (Phillipe le Beau 1268-1314) je, u tadašnjoj sistematizaciji radnih mesta, stvorio profesiju "kuratora/posrednika razmene", što je predstavljalo preteču današnjih brokera. U isto vreme, u flamanskom gradu Brižu, ispred kuće porodice Van der Burse, koja je na fasadi imala ugravirane dve vreće sa zlatnicima, skupljali su se trgovci da bi se dogovarali o razmeni dobara. Pretpostavlja se da naziv berza potiče upravo od imena ove poznate belgijske porodice. Sve ove trgovačko-finansijske novotarije dešavale su se u vreme kad svet nije znao za Kolumba, a ovaj nije znao da levo od Gibraltara žive nekultivisani indijanci, te je sasvim razumljivo što je tek 500 godina nakon Evrope, u Americi (tačnije u Filadelfiji), zaživeo prvi oblik berzanske organizacije finansijskog tržišta. Bilo je to davne 1791. godine. Gotovo čitav vek kasnije, tajne berzanskog poslovanja upoznaće i Srbija.

    Berza među Srbima

    Uspostavljanje institucije berze u Srbiji išlo je po već utvrđenom kreni-stani scenariju. Proglašenje nezavisnosti Srbije na Berlinskom kongresu predstavljalo je inicijalnu kapislu za prvi ozbiljniji pomak u realizaciji inovacija na ekonomskom planu. Zakon o javnim berzama usvojen je 1886. godine, a prve transakcije obavljene su početkom 1895. godine. Sasvim logično, u stanju neposredne ratne opasnosti, organizacija tržišta ustupa mesto nekim drugim organizacijama, pa je rok trajanja berze u Srbiji istekao Aprila 1941. godine. Po završetku rata, na temeljima socijalističkog društvenog uređenja tadašnje SFRJ počinje izgradnja centralno - planskog načina privređivanja u kome je sve do tančina isplanirano i organizovano. U skladu sa novom ideologijom, Beogradska berza, 1953. godine, i zvanično biva proglašena nepotrebnom institucijom. Ako je za utehu, ista sudbina je zadesila i berze u Rumuniji, Bugarskoj, Mađarskoj, Poljskoj, Čehoslovačkoj i istočnoj Nemačkoj.

    Pad berlinskog zida označio je novu epohu ekonomskog razvoja u ovom delu Evrope. Dirigentska palica države je, nakon pedeset godina neprikosnovenog apsolutizma u regulisanju tržišnih odnosa, zamenjena tržišnim mehanizmima. To je bila prilika za povratak berzi na velika vrata. Među prvima se vratila Beogradska berza - 1989. godine, pod imenom Jugoslovensko tržište kapitala. Ova institucija osnovana je od strane vodećih banaka i finansijskih organizacija, a podlogu za funkcionisanje činio je Zakon o tržištu novca i tržištu kapitala. Sa težnjom da se istakne opis poslova koje obavlja, (organizacija trgovine akcijama i kreditnim hartijama od vrednosti), 1992. god. Jugoslovensko tržište kapitala menja naziv u Beogradska berza i pod tim imenom postoji i danas. Doduše, politički i ekonomski haos kroz koji je Srbija prošla od početka '90-tih i koji će, čini se, potrajati do u nedogled, postavio je Beogradsku berzu na margine domaćeg finansijskog tržišta, sa kojih se neće tako skoro odlepiti.

    Čemu služi berza?

    Na bazi predznanja iz američkih filmova, berzu možemo definisati kao veliko, organizovano tržište na kome se vrši slobodna razmena vrednosnih papira, ugovaraju veliki poslovi i okreću enormne svote novca. Savremena ekonomija berzu definiše kao "privredno društvo koje u unapred određeno vreme i po određenim pravilima organizuje sastanke, na kojima se okupljaju posrednici radi prodaje i kupovine robe, novca ili hartija od vrednosti". Na berzi se, dakle, susreću ponuda i tražnja za određenom robom ili finansijskim "materijalom" i na bazi odmeravanja odnosa snaga istih, formira se objektivna cena.
    Predmet trgovine na berzi mogu biti: žiralni novac, menice, čekovi, akcije, devize, kapital, plemeniti metali, prava akcionara na preču kupovinu akcija i razne vrste roba. Ukoliko je berza specijalizovana za sučeljavanje ponude i tražnje finansijskih derivata, spada u grupu finansijskih (ili efektnih) berzi.

    Nasuprot njima, postoje i produktne berze, specijalizovane samo za posredovanje u prodaji određene vrste robe - kao što je Produktna berza u Novom Sadu na kojoj se trguje poljoprivrednim proizvodima. U ulozi osnivača berze, može se pojaviti država ili bilo koje pravno lice koje ima dozvolu za obavljanje dilersko-brokerske delatnosti.

    Glavni akteri na berzi su brokeri i dileri – na velikom platnu obično su predstavljeni kao simpatični momci, rukava zavrnutih do laktova, koji vode glavnu reč na nadmetanjima za što povoljniju cenu predmeta trgovanja, pri tome viču koliko ih grlo nosi, i mašu nekakvim papirima kao da im od istih život zavisi. Činjenica da im ovo nesvakidašnje ponašanje na poslu obezbeđuje beneficirani radni staž i penziju u 35-toj, i činjenica da živimo u nekim ludim instant vremenima, izbacila je ovo zanimanje skoro na sam vrh top liste deset najpoželjnijih. Iako, posmatrani sa strane izgledaju skoro identično, između brokera i dilera postoje određene razlike. Sa dilerima smo već, početkom '90-tih, imali čast da se upoznamo na spontano organizovanim uličnim berzama. Podsećanja radi, to su oni koji imaju njuha i sluha da neki proizvod kupe jeftinije, prodaju po deset puta višoj ceni, a sve što ostane stave u džep. Sa druge strane, brokeri su tipični predstavnici uslužnog sektora. Oni posluju u svoje ime, a za tuđ račun, i za svoje usluge naplaćuju proviziju.

    Akcije i obveznice

    Objava informacije o besplatnoj podeli akcija javnih preduzeća građanima Srbije, pobudila je interesovanje za bliže objašnjenje ovog pojma i detaljniju analizu isplativih kombinacija koje se mogu izvesti sa ovim finansijskim instrumentima. Akcije, po definiciji predstavljaju vlasničke hartije od vrednosti, što znači da vlasnik akcija nekog preduzeća poseduje deo kapitala tog preduzeća. U zavisnosti od veličine akcijskog udela u kapitalu preduzeća, vlasnik akcija ostvaruje pravo na: upravljanje preduzećem, dividendu (to je deo dobiti preduzeća koji se isplaćuje akcionarima) i pravo na likvidacioni ostatak u slučaju gašenja preduzeća. Po pravilu, veća mogućnost ostvarivanja dobiti, znači i veći rizik od gubitka uloženih sredstava. Tako nešto se može desiti u slučaju pada vrednosti akcija, finansijskog kraha berze ili u slučaju likvidacije preduzeća, ako visina uloženih sredstava u kupovinu akcija ne obezbeđuje učešće u likvidacionom ostatku.

    Sa aspekta preduzeća, akcije predstavljaju veoma korisno sredstvo u slučaju potrebe za finansiranjem poslovanja. Kada se oglasi alarm upozorenja da je kapital preduzeća prešao neku granicu normalnog topljenja, i da je vreme za dokapitalizaciju, ono emituje svoje akcije i prodaje ih na berzi. Prodajom, preduzeće podiže svoje kapitalne potencijale, ali istovremeno stiče veći broj novih vlasnika koji će u njegovom daljem poslovanju, imati sva prava koja sa sobom nosi vlasnički kapital iz akcija. Kažu ljudi "dok jednom ne smrkne, drugom ne može da svane". Živa istina!

    Iako je pojam akcija, za ogromnu većinu domaćeg stanovništva, do skoro predstavljao nepoznatu x, sa obveznicama je, ta ista većina, '89-te godine, imala jedan, ne baš tako prijatan susret. Naime, na prelazu između dva suprotstavljena sistema neko se setio da iskoristi gužvu i na konto taze probuđenog patriotizma na Gazimestanu, animira građane da prikupe nešto novca - za preporod i brži privredni razvoj. Bogata i patetična marketinška kampanja, u kojoj država traži pare na zajam, uspela je da preusmeri deo sredstava pojedinaca namenjen ličnoj potrošnji u fond za opštenarodnu dobrobit. Istina, ambiciozno dug put od milijardu dolara, pređen je tek nešto više od dvadesetine (tačnije, stalo se na oko 56 miliona zelene valute). Da je narod znao da je država nesolventan dužnik, i da će na naplatu potraživanja po osnovu zajma čekati narednu deceniju i po, ne bi se ni u mislima uključivao u ovakav, na prvi pogled, naivan i bezazlen projekat. Sama definicija obveznica, po kojoj iste predstavljaju dužničke hartije od vrednosti, koje sa sobom nose obavezu izdavaoca da investitoru vrati pozajmljena sredstva, uliva poverenje. E, sad, što niko nije precizirao rok u kome sredstva moraju biti vraćena zajmodavcu, posebno je pitanje. Ali, kao i uvek, ima prečih stvari.

    Činjenica je da svako gorko iskustvo povećava onu obaveznu, urođenu, dozu rezervisanosti prema isprobavanju novih sadržaja koji sa sobom nose izvestan rizik. Ipak, daleko su manje šanse da prilikom trgovanja hartijama od vrednosti na berzi doživite isto driblanje kao onomad od strane države. Ali, ukoliko se ipak desi spor bilo koje vrste, u pomoć dolazi arbitraža. Arbitraža berze predstavlja neutralni organ sastavljen od liste arbitara, koji nesmeju biti delegirani iz redova uprave berze. Pravilnik arbitraže je alfa i omega profesionalnog rada arbitara, a odluka koja se donese konačna i neopoziva.

    Berzanski indeksi

    Kompleksnost sistema berzanskog poslovanja na kome su izgrađena složena pravila igre, zahteva konstantno praćenje kretanja i promena velikog broja statističkih podataka koji se odnose na određene segmente tržišta ili tržište u celini. Iz tog razloga, stvoren je statistički instrument koji služi za praćenje i iskazivanje procentualnih promena u kretanju berzanskih transakcija. Postoji veoma široka lepeza ovih indeksa. Najstariji i najpoznatiji među njima, Dow Jones Industrial Average (DJIA), dolazi sa američkog tržišta hartija od vrednosti. Nastao je još u XIX veku, nazvan je po istoimenoj izdavačkoj kući, a danas je inventar stranica Wall Street žurnala, gde svakodnevno pokazuje kretanje prosečnih cena akcija 30 najmoćnijih američkih kompanija. Od ostalih berzanskih indeksa zvučnih imena izdvajamo i: FT-SE 100 sa londonske, Nikkei 225 sa tokijske, DAX sa frankfurtske i CAC sa pariske berze.

    Beogradska berza svakodnevno objavljuje dva indeksa: BELEX15 i BELEX LINE. BELEX 15 služi prevashodno domaćim i stranim investitorima, da ukaže na segment domaćeg tržišta kapitala u koji vredi ulagati. Praćenjem ovog indeksa, investitori imaju uvid u najuspešnija srpska preduzeća čije se akcije visoko kotiraju na tržištu. Za razliku od BELEX-a 15, koji uzima u obzir samo najuspešnije, BELEX LINE pokazuje kretanje cena reprezentativnog uzorka hartija od vrednosti kojima se trguje na berzi. Ovaj indeks je kreiran tako da opisuje ukupna tržišna kretanja, a koristi od njega imaju investitori (kada odlučuju gde plasirati kapital), portfolio menadžeri (kada donose odluke koje hartije kupiti, a koje prodati), mediji (kada prave analizu privrednih kretanja) i javnost (koja, uz pomoć medija, stvara sopstvenu predstavu o silaznoj ili uzlaznoj putanji životnog standarda). Ukoliko je uputstvo za korišćenje berzanskih indeksa i dalje maglovito, evo jednostavnog objašnjenja: plus je uvek dobar znak!

    Investicioni fondovi

    Prema istraživanjima Društva za upravljanje investicionim fondovima "Citadel Asset Management", za investicione fondove čuo je svaki drugi stanovnik Srbije. Podatak o broju onih koji stvarno razumeju o čemu se tu radi, ili nije istražen – ili rezultati nisu za javnost. Po nekoj krajnje pojednostavljenoj definiciji, investicioni fond predstavlja akumuliranu imovinu ulagača, uloženu u: akcije, obveznice, blagajničke zapise i druge zakonom dozvoljene hartije od vrednosti. U Srbiji je do danas registrovano ukupno osam ovakvih fondova. Poređenja radi, u Hrvatskoj ih ima preko sto.

    Ukupna imovina investicionog fonda je podeljena na jednake delove - investicione jedinice i za potencijalne ulagače je najvažnije da znaju da kupovinom samo jedne postaju članovi fonda. Početna vrednost investicione jedinice svih investicionih fondova u Srbiji je 1000 din. Kao i većina stvari, i ova početna vrednost je podložna promeni, zavisno od promene cena hartija od vrednosti koji su u portfoliu otvorenog investicionog fonda. Naravno, što je vrednost investicione jedinice veća – fond je uspešniji.

    Ono što investicionom fondu daje laganu prednost nad berzom jeste manji rizik ulaganja. Realno, rizik nije zanemarljiv, ali činjenica da je lepo raspoređen na veći broj hartija od vrednosti, daje određenu sigurnost. Logično, male su šanse da sva preduzeća čije su akcije ugrađene u investicioni fond zajedno bankrotiraju. To se može desiti na berzi, gde je zbog većih ulaganja, i manje diversifikovanog rizika neophodno razviti i izoštriti "investiciono šesto čulo", a ziheraške manire ostaviti kod kuće.

    Ulaganje u investicione fondove je, na zapadu, popularniji vid štednje od čuvanja deviza na računu u banci. Stabilno finansijsko tržište, na čvrstim temeljima vladavine prava, omogućava da se govori o isplativosti, da se sigurnost ne dovodi u pitanje i da na temu rizika odlučuju nijanse. Ovakva postavka stvari u Srbiji je daleka i neizvesna budućnost. Doduše, nije baš sve tako šuplje: za početak, procedura ulaganja je jednostavna, može da se bira između rizičnijeg i konzervativnijeg portfolia (u slučaju da sve teče uzlaznom linijom, ulaganja u ovaj prvi su isplativija), budno oko Komisije za hartije od vrednosti paziće na svaki investicioni potez, a ukoliko dođe do nepravilnosti, tu je Zakon o investicionim fondovima. Dakle, jedna crvena i lična karta, dobra volja i internet za bolju informisanost – i svet investicija je vaš!

    Umesto zaključka

    Čovek ne mora biti bog-zna-kakav stručnjak da bi ukapirao da su dešavanja na političkoj sceni osnovni generator (ili pre, kočnica) razvoja ekonomije i posebno važan faktor kretanja na finansijskom tržištu. Zbog svega što nas je snašlo u proteklih par decenija, Srbija je posebno osetljiva na ovu vrstu "ruže ekonomsko-političkih vetrova". Ukoliko neka buduća vlada ostvari barem 10% obećanja koja nam, putem medija, na pet minuta serviraju potencijalni kandidati, nesumnjivo nam sledi prosperitet na svim poljima. Eto, za početak ćemo ni krivi ni dužni postati deoničari javnih preduzeća i dobićemo priliku za bolje upoznavanje mogućnosti koje nudi domaće berzansko tržište. U svakom slučaju, nije daleko dan kada će svako od nas imati ličnog berzanskog posrednika (dilera/brokera), baš kao što danas imamo svoje frizere, kozmetičare i auto-mehaničare. Čak i da nije tako, pa šta? Kažu "nada je san budnih" – potpuno besplatan i dostupan svima.