Menu

logo

Rubrika: Apsolutnih 100

  • Vestern na niški način

    Piše: Marko Stojanović
    Apsolutnih 100 (71)

    lutalica-biliKritika „Bilija Lutalice" mogao bi biti tekst o jednom od najboljih debitantskih stripova svih vremena. Mogao bi to biti tekst o stripu koji nam je u jednom dahu dao sjajnog crtača i ništa manje svetao primer scenariste – koji su već u svom debitantskom ostvarenju, gle čuda, prodisali zajedno, i to punim plućima! I zaista, ako uzmemo u obzir da je „Bili Lutalica" prvi korak u devetoj umetnosti Vladimira Krstić Lacija, crtača koji danas velikim slovima piše istoriju francuskog, a odskora i italijanskog stripa, i Miodraga Krstića Profketa, scenariste koji nam je podario jedan od najboljih grotesknih stripova bivše Jugoslavije, „Hyatt Herp, šerif iz Dumbstonea", onda nije ni čudo što su mnogi od njihovih sledećih koraka bili oni od sedam milja – naročito u Lacijevom slučaju, budući da u poslednjih osam godina radi stripove za izdavače kao što su „Delcourt", „Soleil" i „Sergio Bonelli Editore"! Mogao bi ovo biti tekst o dva dvadesetogodišnjaka koji su zajednički, bez pardona, grunuli na domaću strip scenu i njihovom debi stripu koji i danas, više od tri decenije kasnije, sija i na planu crteža i na planu scenarija – i koji ni u prvom ni u drugom segmentu ne pokazuje jasne uzore (što je, uzevši u obzir mlade godine svojih autora, samo po sebi zapanjujuće). Zapanjuje i potpuni nedostatak (neizbežnih?) početničkih grešaka, zapanjuje pokazana zrelost u pripovedanju...

  • Walking dead

    Piše: Marko Stojanović
    Apsolutnih 100 (72): Walking Dead
    ZOMBIELAND

    walking-dead

    Jim: They came out of nowhere. There were dozens of them. Just pulled 'em out of my hands. You know, the only reason I got away was 'cause the dead were too busy eating my family.

    Zadovoljno se protegnete i nežno pogledate ženu pored sebe, u istom trenutku kad i ona vas, vaši se pogledi sretnu i isprepletu u nežnom zagrljaju. Dok razmišljate o tome koliko vam zaista znači porodica, ruka vam sasvim nesvesno sklizne na revolver. „Oni“ u sve većim brojevima napuštaju gradove, nije vam jasno zašto jer im je do sada tamo očigledno bilo sasvim dobro, ali do vraga, Rik, pa jesi li lud kad pokušavaš da shvatiš žive mrtavace?! Nasmešite se sebi u brk, a onda začujete krik tu, odmah iza kamp kućice, praćen halapljivim zvucima gutanja - prestajete da razmišljate, počinjete da pucate. Pokretnih meta, koje tupo bauljaju okolo dok bulje u vas praznim očima i mljackaju ustima punim trulih zuba, ima i više nego što biste ikada mogli da poželite. Mnogo više...

  • Niška čajanka

    Piše: Marko Stojanović
    Apsolutnih 100 (73): Čaj... Odličan

    caj

    Kojom rukom rađe treseš nos?
    Ja uglavnom levom, iako sam
    dešnjak… Šta misliš, da li to ima
    veze s karakterom osobe?
    …AH TAJ BRAZIL

    Ne volim čaj, al’ nije ni čudo - kroz čitavo detinjstvo ostao mi je povezan sa pojmom bolesti, svim onim danima ispunjenim horskim plakanjem dece ispred injekcionog odeljenja Dečijeg dispanzera i svim onim noćima ispunjenim svirkom raštimovanog orkestra u mojim grudima. Poslednju priliku da promenim mišljenje imao sam tokom studija Anglistike, ali mi je čaj u pet i tada nekako ostao stran…

  • Ubice kao ti i ja

    Piše: Marko Stojanović
    Apsolutnih 100 (76)

    „...I’VE SEEN THE FUTURE, BROTHER, IT IS MURDER...“
    Graham: It's the sense of touch. In any real city,
    you walk, you know? You brush past people,
    people bump into you. In LA, nobody touches
    you. We're always behind this metal and glass.
    I think we miss that touch so much, that we
    crash into each other, just so we can feel something.
    PAUL HAGGIS, Crash

    ubice1

    U  remek-delu Alana Mura, From Hell, jedan od najslavnijih ubica na svetu, Džek Trbosek, koristi kao devičanski, još neokrvavljen skalpel oštru repliku da njome poseče čitaoca, koji samo zato što ne može da bude fizički dodirnut veruje da je bezbedan: “Jednog dana ljudi će se se zagledati u prošlost i reći da sam ja porodio dvadeseti vek.” I zaista, dvadeseti vek sa najvećim zabeleženim gubitkom ljudskih života u istoriji čovečanstva ovaploćenim u dva svetska rata, gde su se koncentracionim logorima suprotstavile atomske bombe, izgleda kao nešto što je moglo da dođe na svet samo grotesknim carskim rezom kojim je već pomenuti zaljubljenik u čitanje budućnosti iz iznutrica darivao sirotice iz Vajtčepela. Vek u kome su države neosporno institucionalizovale ubijanje industrijskom proizvodnjom oružja za masovno uništenje, obeležio je, na jedan sasvim legitiman, iako ponešto morbidan način, pojedinac koji nije hteo da sedi skrštenih ruku - budući da se po ubojitosti nije mogao takmičiti u lišavanju života (i malo čemu drugom) sa zapanjujuće efikasnim državnim aparatom.