Menu

logo

Ne mogu da sviram ni sa kim ko mi nije prijatelj

Intervju: Milan Mumin - Love Hunters
Razgovarala: Ivana I. Božić

mumin„Love Hunters" su bili predvodnici novosadske muzičke scene tokom devedesetih godina i na početku ovog veka. Oduvek su bili prepoznatljivi po pesmama na engleskom i specifičnom hrapavom glasu frontmena Milana Mumina, koji već nekoliko godina živi i radi u Americi. Prlikom jednog kraćeg boravka u Srbiji iskoristili smo priliku da razgovaramo sa Muminom o "Huntersima", njegovoj karijeri ali i o njegovom autobiografskom filmu.

Da li ste se definitivno vratili u Srbiju ili ste i dalje na relaciji Njujork−Novi Sad?

Mumin: Sada sam došao samo na dve-tri nedelje, poslom. Što se mog definitivnog povratka tiče, ja se nadam da sam do marta, aprila, maja gotov sa svim, da dobijam pasoš, što je bitno, ali još bitnije je da završavam igrani film o sebi. Dvojica režisera, Nemanja i Brane Bala, moji Novosađani, koji su tamo u Americi već jako, jako dugo, napisali su po mom kazivanju jedan onako, iscrpan scenario i naprosto za koji mesec (intervju je rađen sredinom januara 2013. prim. aut.), snimanje je potpuno gotovo, ali sad smo ušli u taj deo montaže, obradu slike i tona, tako da se nadam da je i to za koji mesec potpuno gotovo. Film će se zvati „Love Hunter", jednina, dakle, "Love Hunter – songs from a jellow cab", pošto sam poslednjih godina žuti taksista u Njujorku. Biće tu dosta skečeva, sve po istinitom događaju i film je, onako, ceo "based on a true story".

Kada će biti premijera tog filma?

Mumin: Znaš kako, po Americi svi festivali imaju pravilo da im ti budeš premijera. Iluzorno je nišaniti bilo kakav festival, nego, kada film bude bio gotov, idemo na sve festivale redom. Prvi festival i premijerno emitovanje filma bi trebalo biti na čuvenom njujorškom „Tribeca" festivalu, nakon toga bi trebalo „Sundance", „Austin", i sve po redu. Naravno, i našoj domaćoj publici i publici u regionu bi trebalo da se predstavimo. Nadam se da će se to sve desiti tokom ove godine. Nezahvalno je bilo šta predviđati, ali samim rezultatom sam jako, jako zadovoljan. Puno je muzike, skoro da je mjuzikl jedan, mislim da je jako zanimljivo i biće interesantno. Ja igram sebe, Jelena Stupljanin igra jednu od mojih devojaka u filmu, Lelu, drugu devojku igra Eleanor Hutchinson i ostalo su Amerikanci, epizodisti, od kojih se ne zna ko je bolji, stvarno.

Nekoliko godina unazad živite u Americi. Bavili ste se raznim poslovima ali niste odustali od muzike. Uspeli ste da okupite i bend, snimili ste album, nastupali po klubovima... Kako je to svirati u klubovima u Njujorku i možete li da napravite paralelu sa klubovima ovde kod nas?

Mumin: Imao sam čast baš pred zatvaranje, odnosno rušenje te zgrade, da sviram i u CBJB-ju. To je tako neka polu-šupa ali znaš, kako bih ti rekao, to su ti uvek tako neki polupodrumi, prljavi, memljivi... Kao i uvek, kod tih mesta bitno je da imaju dušu, da ljudi vole da dolaze, da bendovi vole da sviraju, dešava se svašta-nešto i to stvara kult o tom mestu. Kad znaš da su tu počeli Ramones, Patty Smith, da su tu počeli Talking Heads, Sonic Youth... onda to već ima neku svoju težinu. Ali kad vidiš klub, to je neki raspad, kao i većina njujorških klubova, ali to je ta neka duša grada koja je, neminovno, užasno vredna i stvorila je užasno bitnih likova i dela, i pregršt albuma, filmova, svega, tako da to je jedno fantastično mesto. Ja, na primer, imam drugi problem, i tvoje je pitanje interesantno s jednog drugog aspekta. Prosto ne mogu da sviram, i tu mi je Amerika otvorila oči i naučila me puno, ni sa kim ko mi nije prijatelj. Ako nema tog nekog druženja u bendu, ako mi nismo frendovi koji će otić' posle na cugu, zaroštiljati, naseći kobasice, kulena, šunke, i družiti se pre i posle probe, meni to naprosto nije to, nije mi užitak.

Kada vas vide tako na ulici, da li vas prepoznaju kao muzičara, frontmena „Love Huntersa" ili kao učesnika „Velikog brata" (pošto ste ipak učestvovali u tom rijalitiju)?

Mumin: Sa tim rijalitijem sam naprosto hteo da ona poslednja babetina na pijaci što prodaje krompir zna za mene. Ja ću dalje znati sa svojom karijerom da rukovodim kao do sad što sam rukovodio i ja marketinški znam to da izvedem i znao bih da izvedem i bez „Velikih braća" i „Farmi" i svih tih gluposti. Ali, malo sam tamo, malo sam ovamo, a za dobar marketing mi treba bar šest meseci a ja nikad nisam šest meseci u komadu ovde. U tom momentu nisam mogao smisliti ništa direktnije, ništa, da prostiš, jebitačnije od toga. Znači, u tom momentu je „VIP Veliki brat" otišao na Pink, prethodni je bio na B92, isto je bila super gledanost. Oborio je gledanost, nikad nije bila takva gledanost ni pre ni posle. S te strane mi je uradio gro posla i znao sam da mi je ispod dve nedelje malo za posao, neće biti tako efektno, a preko dve nedelje neću izdržati. I tačno se namestilo da me izbace posle dve nedelje, što je bilo sjajno. Hteo sam da se malo izreklamiram, pošto mi nemamo, znaš i sama, nikakve rokenrol emisije. Pa me je onda zanimalo gde je to mesto, gde ja to svoje da propagiram a da nije nešto odvratno, bezveze i ovo i ono, i naprosto nisam mogao smisliti ništa pametnije od ovoga. Da to bude ceo dan na Pinku, da to gleda cela nacija a da nije Grand. Ovo zamalo jeste (smeh). Da tu pričam šta mi se priča, kako mislim da treba da se priča i da dobijem taj tako dragoceni medijski prostor u tom momentu kada me godinama nije bilo, kad su se „Huntersi" raspali, kad mi je izlazio solo album. Eto, to je bila čisto moja namera i mislim da sam dobrim delom uspeo u tome. Mada mi je masa fanova i zamerila. S druge strane, mislim da nikad nisam izdao sranje album, da nikad s te strane nisam izdao ono najbitnije, muziku i umetnost golu.

Kada će niška publika moći da vidi "Hunterse" i u kojoj postavi?

Mumin: U doba najveće ekspanzije „Huntersa" bili smo u Nišu par puta, bili smo u Zaječaru na Gitarijadama par puta, i u Paraćinu jednom. Već imam neke garancije da ćemo s proleća, kad se i definitivno vratim, uraditi i „Nišvil" u Nišu. Tamo gde imamo lepu saradnju i gde imamo fanova, kad su prostori malo manji, kad je neki budžet skučen, onda idemo moj gitarista i ja u akustik varijanti. To je klasična postava „Huntersa", samo malo primerenija akustika, u suštini su gitarski aranžmani nas dvojice malo promenjeni. Po mišljenju mnogih, uz tu akustiku još bolje do izražaja dolazi moj senzibilitet i moj glas. Često ljudima smeta ta galama, mada ja i dalje volim da je puštam. Tako da se dovijamo na raznorazne načine uvek misleći da je bolje da budem prisutan na bilo koji način nego da ne budem prisutan. Pošto, znaš i sama, teško je naći dobar prostor za dobru svirku tako da smo bili prinuđeni milion puta da radimo ovako. Čak i kao „Huntersi" nastupamo unplugged u smislu akustik bas, kontrabas i tako to, i onda naravno gruvanje ono, dve električne, bas i bubanj, što ja i dalje preferiram, tako da ćemo publici iz ovog dela Srbije da se predstavimo na leto, ja se nadam, u punoj postavi.

Add comment


Security code
Refresh