Menu

logo

Biffy Clyro – Opposites

Piše: Miloš Najdanović
Biffy Clyro – Opposites (2013)

biffy-clyro-webNismo navikli da škotski rokeri „Biffy Clyro" prave pauzu dužu od dve godine između albuma. Nije ni čudo što je vremenski razmak od prethodnika „Only Revolutions" izrodio gomilu pesama koje je bend na kraju odlučio da upakuje u format duplog albuma „Opposites".

Problem sa kojim se „Biffy Clyro" suočava od starta karijere je kako da postanu mainstream a da ne zvuče kao „Green Day". Konstantno su kenjali žanrove i omekšavali zvuk, krećući se sve više ka power popu, doduše uvek sa određenom dozom eksperimentisanja u svakom od žanrova. A najveći problem je što im to nikako ne uspeva, a koliko god simpatično zvučali, kada-tad će i fanovima prekipeti ta neodlučnost i dodvoravanje potrebama tržišta. Taj njihov pokušaj se primećuje i na novom albumu. Čujemo, prepoznajemo i dalje „Biffy Clyro", ali ima dosta nepotrebnih, komercijalnih momenata.

„Opposites" je zamišljen kao dva albuma koja treba da kontriraju jedni drugom. Prvi – „The Sand at the Core of Our Bones", koji deluje usporenije i mračnije, i drugi – „The Land and the End of Our Toes", koji smo očekivali kao značajno svetliji. Ali to već ne bi bilo u stilu benda, pa je drugi disk samo malo više uptempo, ali je i dalje prožet mrakom. Omot albuma Storma Torgensona (radio je omote i za prethodna dva diska), predstavlja drvo koje uprkos jakom vetru opstaje zahvaljujući jakim korenima. Moguće da je to pomalo i autobiografski (što se benda tiče), baš upravo što uprkos svim težnjama da zvuče mejnstrim, nekako se trude da zadrže svoj autentični zvuk. I kao što sam već napisao, prepoznajemo te korene i na „Opposites".

Suština oba albuma očigledno je sama suština života, preživljavanje i preživlajavanje svih patnji koje vas zadese... očigledno je taj bol donekle izazvan i nekim neuspelim ljubavnim vezama (žena – svakako nezaobilazna životna i muzička tema). Neke od ranijih pesama „Biffy Clyro" naučile su nas koliko njihova muzika ume da zaboli, i to uspešno nastavljaju upravo u naslovnoj numeri „Opposite". Impresioniran sam nešto izraženijim nacionalnim ponosom, iskazanim povremenim ubacivanjem elemenata tradicionalne škotske i keltske muzike. Čak su i gajde ubacili („Singin' Belle"). Generalno su toliko proširili instrumentarijum, da se zapitate čemu sad i marijači („Spanish radio") u svemu ovome?

Na kraju se nekako dualnost između dva albuma jedva primećuje da mi se čini da ovo i nije morao da bude dupli disk, već da je bilo bolje od ta dva izabrati najbolje pesme, te bi možda album delovao kompletnije. Sa druge strane, priznajem, drugi disk jeste malo eksperimentalniji. Najbitnije je da nisu „Biffy Clyro" mnogo odlutali sa svog kursa i da su i na ovom albumu u izobilju prisutni udarnički gitarski rifovi i hitični refreni.

Add comment


Security code
Refresh