Menu

logo

Led

Piše: Đorđe Bajić
Režija: Jelena Bajić Jočić
Scenario: Radoš Bajić (po sopstvenoj monodrami)
Uloge: Momčilo Otašević, Nela Mihailović, Velimir Bata Živojinović, Olga Odanović, Nenad Jezdić, Biljana Mišić, Radoslav Milenković, Nedeljko Bajić, Emir Hadžihafizbegović
Trajanje: 118 min
Proizvodnja: Srbija, 2012.

ledNepotizam se odavno pustio korenje u srpskoj kulturi, mnogi ga čak doživljavaju kao nešto sasvim normalno (ko će kome, ako neće svoj svome). Uostalom, situacija u kulturi je samo odraz onoga što se dešava u društvu u celini... Elem, u poslednje vreme u okviru domaće kinematografije nastaje sve više filmova u porodičnoj manufakturi. Najesktremniji primer ovog usmerenja je ostvarenje Kao rani mraz u kome je „panonski mornar" Đorđe Balašević uposlio sve članove svoje uže porodice (suprugu, dve kćerke i sina). Nije Balašević jedini, daleko od toga! Slični momenti mogu se uočiti u filmografijama Siniše Kovačevića, Gordana Mihića... Dobro, konstatovaće neki, pa šta je tu loše? Normalno je da članovi umetničkih porodica sarađuju, međusobno se pomažu, to je sasvim prirodna stvar. Zar nije čak i čuveni Hičkok obezbeđivao svojoj kćerci Patriši glumačke angažmane? Naravno, želja roditelja da pomogne detetu nije sporna. Problem nastaje kada se familija favorizuje nekritički, na štetu talentovanijih. I tako smo stigli do priče o Ledu.

Glumac/producent/reditelj Radoš Bajić je poslednjih godina u velikoj ekspanziji. Ogromni uspeh serije Selo gori, a baba se češlja ga je osokolio da uđe u nove igrane projekte, pa je tako nedavno premijerno prikazan film Led u režiji Bajićeve kćerke Jelene. U pitanju je, kao i u slučaju Balaševića, prava porodična manufaktura. Jelena Bajić Jočić se tokom rada na svom debitantskom filmu okružila sebi dragim ljudima: ocem Radošem (scenarista, producent, kameo), bratom Nedeljkom (producent, kameo) i suprugom Predragom Jočićem (producent, direktor fotografije). Paradoksalno, ispostavilo se da ključni problem filma nije njena režija već scenario. Nastao na osnovu 35 godina stare monodrame Radoša Bajića, scenario Leda je previše statičan, te zbog sporog ritma i manjka događanja više odgovara formatu TV drame nego bioskopskog filma.

Radnja je smeštena u sedamdesete i prati tri generacije jedne seoske porodice i njihovu borbu za opstanak u svetu koji se neumitno menja. Propadanje sela je svakako jedna od bitnih, a zapostavljenih srpskih tema i pohvalno je što su joj se domaći filmski stvaraoci konačno okrenuli (uskoro ćemo biti u prilici da pogledamo Odumiranje Miloša Pušića u čijem je fokusu isti problem), ali ona u Ledu nije dosledno izvedena, nedostaje koherentnosti i ubedljivosti. Dosta toga ostaje nedorečeno i nezaokruženo, a primetno je da pojedini delovi narativa nedostaju (to će najverovatnije biti, bar delimično, ispravljeno u produženoj verziji koja će tokom 2013. godine biti prikazana kao dvodelni TV film). Što se same režije tiče, ona je korektna. Jelena Bajić Jočić ne pokazuje hrabrost i umeće koje krase, na primer, jednu Maju Miloš, ali se solidno snašla iza kamere. Zahvaljujući fotografiji Predraga Jočića i najmodernijoj kvalitetnoj kameri visoke definicije, film uglavnom izgleda odlično (izuzetak su uvodna sekvenca sa kompjuterski stvorenim leptirom i završnica u kojoj grad uništava usev. U oba slučaja je primetno da je ponestalo novca kako bi se zamišljeno realizovalo na pravi način). Pojedini detalji (poster Silvane Armenulić u sobi glavnog junaka na primer), doprinose oživljavanju epohe, ali je Led u svojoj biti veoma kameran i produkciono skroman; sve se uglavnom odigrava na jednoj lokaciji (kuća glavnih junaka). Mlađani Milivoje (Momčilo Otašević) je, praktično, sastavni i centralni deo svakog kadra. Njegova pojava je fetišizovana čestim krupnim planovima, ali Otašević nije stavljen pred zahtevan glumački izazov. On je tu da se lepo slika i povremeno malo namršti, raspon Milivojevih emocija je svedenen na minumum.

Bez obzira na to što smo poslednjih godina i decenija navikli da gledamo domaća ostvarenja mnogo gora od Leda, nakon odgledanog filma nameće se utisak da je debi Jelene Bajić Jočić prilično mlak. U pitanju je film koji bi najpreciznije opisali epitetima „lep" i „dosadan". U dva preduga sata malo toga se dogodi. Dramski sukobi su neubedljivi, radnja razvučena i uljuljkana u sveprožimajuću monotoniju sa tek ponekim razmrdavanjem (dvadesetak i kusur minuta u kojima se pojavljuje Biljana Mišić su najbolji deo filma – tada Led počinje da podseća na komedije iz seoskog života po kojima je Bajić i najpoznatiji). Zapravo, najmudrije bi bilo da je Led zaobišao bioskope. Ovaj debi ne poseduje potreban umetnički kvalitet koji bi ga preporučio za viđenije inostrane festivale, a ispostavilo se da nije ni komercijalan - u domaćim bioskopima ga je pogledalo tek nešto više od dvadeset hiljada gledalaca. Najdostojanstvenije bi bilo da je premijeru doživeo na televiziji, gde po formatu i dostignuću i pripada.

Add comment


Security code
Refresh