Menu

logo

Đangova osveta

Piše: Đorđe Bajić
Režija: Quentin Taratino
Uloge: Jamie Foxx, Christoph Waltz, Leonardo DiCaprio...

django-unchainedSvaki novi Tarantinov film je događaj od velikog medijskog i popkulturnog značaja. Interesovanje, kako kritike tako i publike, za njegove nove filmove je ogromno. To potvrđuje i najnovije ostvarenje: omaž špageti vesternima Đangova osveta (ili, preciznije prevedeno: Đango oslobođen okova). Kventin Tarantino, mada neosporno još uvek jedan od najikoničnijih američkih reditelja, dugo je u kreativnoj krizi. Naravno, Ulični psi i Petparačke priče su važni filmovi koji su pomogli da se preoblikuje lice savremene sedme umetnosti – njihov kvalitet i značaj danas niko ne dovodi u pitanje. Džeki Braun je već doneo tapkanje u mestu, ali je i to bilo sasvim solidno ostvarenje koje je potvrdilo i učvrstilo Tarantinov status među značajnim rediteljima. Ekstravagantni Ubiti Bila (zbog dužine podeljen u dva dela) predstavlja Tarantinov omaž osvetničkim/kung-fu filmovima njegove mladosti. Tarantino je oduvek bio pozajmljivač i kompilator, sa svakim novim filmom mimetička priroda njegovog kreativnog procesa postaje sve naglašenija. Tarantino ne stvara u klasičnom smislu te reči – on kompilira. Koristeći se bogatim znanjem o širim masma slabo poznatim ostvarenjima 60-tih, 70-tih i 80-tih, Tarantino istovremeno pravi omaž, ali takođe produbljava i poboljšava elemente koje preuzima. Bar je tako bilo u slučaju Ubiti Bila, čiji dometi su svakako prevazišli B uzore. To su u potpunosti ne može reći za sledeća tri Tarantinova ostvarenja – eksploatacijski horor-triler Otporan na smrt (drugi, slabiji segment Grajndhausa), Prokletnike i, konačno, Đangovu osvetu.

Ovoga puta, kao inspiracija su poslužili špageti vesterni – na šta ukazuje već i sam naslov. Đango je poznati junak iz istoimenog italo vesterna Serđa Korbučija, snimljenog davne 1966. godine, filma koju je značajno doprineo da Franko Nero postane jedna od najvećih evropskih glumačkih zvezda 60-tih (Nero ima i simpatičan mada dramaturški efemeran kameo u Đangovoj osveti). Uspeh ovog ostvarenja je doveo do najezde imitacija kao što su Đango ubija nežno, Nekoliko dolara za Đanga, Đangova kćerka, Đango ubija, Kopile Đango i mnogi drugi. Jedini zvanični nastavak, Đango 2: Veliki povratak, snimljen je krajem 80-tih, a ne treba zaboraviti ni japanski postomderni omaž iz 2007. godine – Sukijaki vestern Đango (u kome jednu od epizodnih uloga tumači upravo Kventin Tarantino). Svi ovi filmovi, osim toga što su vesterni, sa Korbučijevim filmom nisu imali previše veze. Preko pedeset godina od nastanka izvornika, Tarantino koristi sličnu strategiju. Od Korbučija pozajmljuje vestern seting i ime glavnog junaka – kao i legandarnu muzičku temu Luisa Bakalova. Sve ostalo je njegova nadogranja/prerada: pa priča Đangove osvete nema mnogo dodirnih tačaka sa Korbučijevim filmom.

Osnovni problem Tarantinovog filma je u tome što, bez obzira na brojne pogodnosti (pozamašan budžet, slavna glumačka imena u podeli, potpuna kreativna sloboda) ne uspeva da prevaziđe uzor/inspiraciju iz '66. Korbučijev Đango je efektan mali film od sat i po, sočno krvav i zdravo morbidan, utegnut baš taman kako treba, dok je Tarantino zacrtao da snimi epik od 165 minuta. Ekonomična špageti matrica ne trpi toliku ambicioznost, a Tarantino nije uspeo da pronađe način uz pomoć kojeg bi prevazišao to ograničenje. Od Đangove osvete bi se u montaži, uz obaveznu preradu kraja, mogao sačiniti dinamičan i efektan film od 100 minuta, ali Tarantinova megalomanija je sprečila tu mogućnost.

U Tarantinovoj verziji Đango je crnac, što otvara neke nove mogućnosti. Smešten na američki Jug pre građanskog rata, Đangova osveta je priča o robu (glumi ga Džejmi Foks, nakon što je Vil Smit odbio ulogu) koji pokušava da pronađe voljenu ženu (Keri Vošington) od koje je na silu rastavljen. Postavka sasvim na mestu – žanrovski filmovi neretko imaju sasvim jednostavan zaplet – ali Đangova osveta je jedan izuzetno neekonomičan film. Prvih sat i nešto otpada na uvod koji sadrži zanimljive momente, ali suštinski ne doprinosi priči. Film „prodiše" tek u trenutku kada na scenu stupi bogati plantažer Kelvin Kendi (raspoloženi Leonardo Dikaprio), tek tada počinje prava intriga. Sve pre toga je uglavnom nepotrebno kupovanje vremena i razvlačenje – uključujući i nedovoljno iskorišćenu epizodu sa Donom Džonsonom i neprijatni kameo Džone Hila. Vrcavi dijalozi, koji su Tarantina i proslavili, ovde postaju omča oko vrata. Veći deo filma otpada na mnogo priče ni oko čega – sve smo to već videli i čuli, ali mnogo ubedljivije, u prethodnim Tarantinovim filmovima.

Nije bez značaja ni to što tokom prvih sat i nešto vlada potpuna dominacija Kinga Šulca (glumi ga provereni Tarantinov saradnik Kristof Valc), bivšeg nemačkog zubara koji je došao u Ameriku kako bi postao lovac na ucenjene glave. On spasava Đanga i uzima ga u svoje okrilje, pa crnac postaje slobodan čovek i Nemčeva desna ruka. Valc je odličan glumac, ali njegov Šulc ne bi trebalo da bude glavni junak filma. Sam Đango je u dugom zasenku, a i kasnije, kada lik scenaristički „proradi" i konačno dobije centralnu ulogu u priči, Foks ne uspeva da izađe iz Valcove senke.

Kada se podvuče crta, svi pokazatelji govore da je Đangova osveta jedan veoma uspešan film – odlična prođa u bioskopima i nominacije za prestižne nagrade (uključujući i Oskara) to potvrđuju. Posle ovako velikog uspeha, malo je verovatno da će Tarantino shvatiti da je sve to moglo i moralo bolje. Ruku na srce, Đangova osveta predstavlja poboljšanje u odnosu na Tarantinov prethodni film – izvikane Prokletnike. Ko zna... Možda će se ova uzlazna linije nastaviti, pa ćemo tokom narednih godina biti ponovo u prilici da gledamo Tarantina u punoj snazi. Nada umire poslednja.

Add comment


Security code
Refresh