Menu

logo

Tarantino je svestan da o stripu znam više od njega

Intervju: Rajko Milošević Gera
Razgovarao: Marko Stojanović

geraRajko Milošević Gera je srpski strip crtač koji se svojim kvalitetom izborio za mesto u samom vrhu svetskog stripa. Ne iznenađuje onda posebno što ga je američki scenarista i reditelj Kventin Tarantino lično odabrao da njegov prvobitni, neskraćeni filmski scenario za hit „Django Unchained" adaptira u stripovsku formu. Čitaoci "Pressinga" imaju ekskluzivnu priliku da iz prve ruke čuju o iskustvima rada sa Tarantinom, ali i o drugim, podjednako spektakularnim, Gerinim crtačkim angažmanima...

Gero, ti si već sarađivao sa Tarantinom na kratkom stripu "Inglorious Bastards" koji predstavlja jednu scenu koja je isečena iz filma. Ovo je vaša druga saradnja. Kako je došlo do vaše prve, a kako do ove druge saradnje?

Prvi put me je negde juna-jula 2009. iz vedra neba nazvao Rob Wilson iz Playboya i ponudio tu scenu ekskluzivno za Playboy. Ona je kasnije stavljena u DVD „special edition". Ja nisam baš odmah poverovao u ono „Kventin jako ceni vaš rad", ali izgleda da je on stvarno fan stripova i da je poznavalac. Ono što sigurno znam jeste da je Samuel Jackson fan „Scalpeda" "jer je to izjavio u nekom talk show-u. Drugi put je mejl bio izričitiji, da je on direktno rekao Reggie Hudlinu da hoće da „Djanga" radim ja. Prvi me je kontaktirao Ben Albernathy. Mejl još afirmativniji nego prvi put, laskav, ali ja sam morao preciznije znati uslove i tip ugovora, i zbog tih mejlova nisam najavljen odmah u San Dijegu kada je Kventin objavio da će se raditi strip po filmskom skriptu. Ben je odmah zatim otišao na posao editora DC-jevih izdanja za net, a na njegovo mesto došao Jim Chadwick, koga sam upoznao u Njujorku. Sjajan je editor, složili smo se odmah. Tipične priče – ručali tri sata, filmovi, anegdote, smeh.

Likovi koje si crtao u stripu nisu, u najvećem delu, tvoja interpretacija glumaca koji ih glume. U nedavnom razgovoru si spomenuo da je to, kao i kod "Inglorious Bastardsa" nekim ljudima između tebe i Tarantina predstavljalo problem?

Ne, ja likove radim po sopstvenoj intuiciji, ali i razumu. Prilagodim se onome što mislim da je glumac hteo od te uloge, a ne samog lica. Dikaprijevu ulogu Candya sam više uobličio u nekog evropskog razmaženog grofa, nego južnjačke treće generacije vlastelina. Prosto, mislim da je to Dikaprio i sam gađao. Kventinu se to sve definitivno dopada, jer je konstantno impresioniran... Ali je naporan taj lanac ljudi između, oni jednostavno nisu autori tog scenarija i njih nemam šta da pitam. Malo dosadno uplašeni, ne znam zaista od čega. Lay-oute koje sam uradio za „Basterdse" je odobrio momentalno, čak i u prenosnom mejlu je bilo otprilike „Pustite čoveka da radi šta hoće". Mislim da se posrednicima u glavi meša vizija kako nešto treba da izgleda i znanje kako to preneti na papir. On je svestan toga a ostali nisu. Verovatno ne mogu da veruju u jednostavnu činjenicu da on ne može bolje od mene znati kako se dobar strip radi. On je verovatno toga svestan, i razlikuje viziju od egzekucije.

Koliko su ti zapravo odrešene ruke u radu na "Djangu"? Može li se reći da sada imaš veću slobodu, recimo, nego kad si radio na "Inglorious Basterdsima"?

Da, definitivno odrešene, osećam se potpuno rasterećen. Samo se, kako rekoh, služim svojim razumom da to ipak bude prepoznatljivo generalnoj estetici zacrtanoj filmom.

Da li si pogledao film pre početka radu na stripu – jesi li to uopšte želeo?

Ne, nisam, niti ću dok radim strip. Ne zanima me to na taj način, ja uživam u svojoj interpretaciji i imam sasvim dovoljno olakšica sa poslatom dokumentacijom.

Šta je to u Tarantinovim scenarijima što ih tebi, konkretno, čini interesantnim za rad? "Django unchained" je, meni se bar čini, bliži groteski nego realizmu, bliži "Ubicama kao ti i ja" nego "Scalpedu"...

Jednostavno, jako dobro urađen posao na scenariju. Shvatanje šta mora da ima bez obzira kojeg je stila – pulp ili realističnog. Strukturiran do savršenstva, a nimalo hladan. Dijalozi su definitivno dugi, zavisno od sekvence, ali se zaista nema utisak protraćene stranice. Jednostavno, on to radi majstorski... A i ne može se baš sve ni u reči staviti, postoji određen twist tu koji me vuče i koji ne bih smeo odati jer je rad u toku. Bez obzira na ljude koji su film gledali, ja tu nalazim inspiraciju i ne bih o tome mnogo dok radim. Kada završimo sve onda se može i o tome.

Posle dužeg vremena, radio si strip za koji nije postojao precizan stripovski scenario – adaptirao prvu ruku Tarantinovog filmskog scenarija. Koje su prednosti a koje su mane te i takve situacije?

Pa bude ipak više prednosti, ali više se i radi. Distribucija slika po tabli je najzahtevniji deo, pogotovu meni, jer sam prilično opsesivan oko storytellinga. Ako ne ide savršeno glatko, ne napuštam dok ne proradi. Imao sam ranije loših iskustava sa konfuznim stranama i neočišćenim dijalozima i na to sam bas naelektrisan. Kventinov predložak je izvanredan, ali je adaptacija za strip bila ispod proseka. Malo ih je iznenadilo koliko sam bio nezadovoljan, i mislim da bi mi rekli kad bih pitao ko je to radio, ali se trudim da ne znam. Koštalo me je dosta sati dodatnog rada.

Koliko je teško Tarantinovu razbarušenost zauzdati, posebno u stripu, koji ipak ima vrlo ograničen prostor? Pitam to jer mi se čini da poslednjih par Tarantinovih filmskih naslova odlikuje neko „udovoljavanje" sebi na uštrb efektivnosti i neometanog toka priča...

Pa ima toga, ima zaista, ali je namera jasna, i to onda meni nije izgubljen prostor, bez obzira što ga ja tako ne bih napisao. Izgubljen prostor u scenariju je onaj koji ne doprinosi fokusu priče koja se želi ispričati, svrsishodnosti. Najgore je kad dobiješ scenario koji vodi nejasnoj nameri, tipa „ma rešiću to kad budem pisao kasnije". Dok se piše scenario, ne može se sve znati do kraja, i ne valja sve znati, otkrivaš ga i sam dok ga radiš, ali kada je unutarnja namera scenariste nejasna ili konfuzna, ona neminovno stvara nerešive čvorove, koje možeš opravdati crtajući samo nekim šarmantnim izletom. To je jednostavno opasno, pošto se ide na sreću. Može biti super, a može biti i grozno iako si istu volju u crtanje uložio. Kod Tarantina nema toga, ali ima velike količine reči. Zadnja trećina druge sveske je urađena kompletno po mojoj improvizaciji, jer se naglo otvorila mogućnost za više strana a scena je dosta važna jer tu Django počinje da oseća samopouzdanje. Prosto je prodisalo sve, to je opšti utisak nas koji radimo. Mene ne plaši njegov scenario, on je kvalitetan predložak, već eventualni nedovoljan broj strana za razvijanje toga na ozbiljan način. To je moja jedina strepnja.

Znam da se do danas nisi sreo s Tarantinom, pa čak ni razgovarao s njim. Koliko ti nedostaje taj direktan kontakt, ta konstantna razmena ideja i vrsta ravnopravnog partnerstva ne samo u vizeulnom, već i u kompletnom storytellingu, koji si imao sa Džejsonom Aronom, scenaristom "Scalpeda"?

Ne nedostaje mi nego mi smeta efikasnosti. To je sve, zaista. Prevelike su meni te ekipe ljudi za rad na jednom stripu, pa makar i ovog nivoa, sa svim laskavim interesovanjem. Činjenica je da je promocija veoma ozbiljan i izuzetno naporan deo, i on to sada radi. Meni je dojadilo i onih četiri-pet festivala gde sam objašnjavao stalno za redom isto: kako sam zadovoljan završetkom "Scalpeda", i šta ću dalje. U Parizu me baš razbila jedna subota kad sam dao devet intervjua za popodne. Jednostavno, počne da te boli glava od istih pitanja i iste obaveze da se iste stvari kažu nanovo i nanovo... A on daje stotine, bukvalno. U svetu filma, to sve pomnoži barem sa tri, a obilaze na desetine gradova. Meni bi to bilo užas, tako da zaista razumem sve to njegovo odsustvo, ima veće brige, vidi table, kaže – ma ovo je super, i ide svojim poslom. Ja sam na početku par puta insistirao da se čujemo, da mi da jasne odgovore na neka pitanja koja sam imao oko scenarija, ali je on tada završavao editovanje i čujem da je čak i jedna scena naknadno snimljena, to su jako stresna stanja. Uradim ja onda to sve po svome, i Reggie kaže da je Kventin bukvalno oduševljen. Mene je prestalo da zanima sada šta bi mogao da mi odgovori, cela ta aritmija je zaista naporna. Barem meni. Jim Chadwick će verovatno organizovati nešto da se svi vidimo kad se završi, sada mi je najvažnije da nađem u mesecu barem jedan dan da spavam, čitam, izađem sa porodicom.

Serijal koji si radio više od pet godina, "Scalped", završen je pre više od pola godine. Ipak, ti ni danas ne možeš da čitaš epizode "Scalpeda". Zašto?

Zato što nekako taj proces nikad nije gotov u mojoj glavi. Treba baš osetna količina vremena da prođe. Uvek mi je nagon da to čitam slabiji od onoga da to radim. Ja sam svestan da to jeste dobro i da je tu nešto što okolo ne viđam baš, ali ja sve to ne vidim samo vizuelno, očima, nego iznutra, meni to stvara neki specifičan osećaj i stav. A kako ćeš da čitaš svoj stav, koji je tvoja realnost? Realnost je neobuhvativa okom. Ja sam zadovoljan da to ljude interesuje i da ima mnogo feedbacka, što je lepo i interesantno, i meni je OK da "Scalped" „čitam" kroz njihove utiske. Zato izbegavam da u razgovoru otkrivam gde greše a gde ne. Svako gradi svoju stranu ulice, i super.

Hajde da otkrijemo nekoliko ekskluziva. Prva od njih je Gera u "Marvelu"! Kako je do toga došlo, i na čemu ćeš raditi?

Jason Aaron je tu kumovao. On i ja smo hteli da uradim par „Thor" epizoda, kao sekundarni crtač sa Esadom Ribićem, ali em sam ja prezauzet, em bi Esad hteo to sam da završi, i ja to jako poštujem, pošto znam koliko nije prijatno kad drugi rade ono što si ti počeo – "Scalped" zamene su mi još friške. Esad to stvarno vanserijski radi, najbolje što sam od njega video do današnjeg dana. I Jason je predložio da onda radim naslovne specijalnog izdanja, u "Marvelu" se oduševili, meni stvarno odgovara i tako... Biće toga još, takođe Jason i ja imamo ideju za grafičku novelu, skice za to počinjem čim završim "Djanga". Ove godine će me biti na sve strane. Nove naslovne za francuski tvrdi povez "Scalpeda", uradio sam već poglavlje na „Ashes" Alex de Campi, za "Delcourt" teče „Najezda iz stepe", naravno „Django", a ima i još jedna ekskluziva, scenario "Judge Dredda" za britanski „2000 AD" dolazi za četiri dana. To bi najkasnje do maja trebalo da bude gotovo.

Za kraju, koliki ti izazov predstavlja da radiš na likovima kao što je Judge Dredd, koji su više-manje ikone devete umetnosti?

Kad ne pišeš sam scenario, sve je ipak u interpretaciji. Ona je snaga i meni izazov, kao džez standard, nije „šta" nego „kako"... Samo neka krene bas linija, ja upadam kad osetim...

Add comment


Security code
Refresh