Menu

logo

Ko nastavlja nadzirače

Piše: Marko Stojanović
Stripovanje (30): Before Watchmen

"You better call the police, call the coroner,
Call up your priest, have it for you.
Walk in no peace when I find that fool, Who did that to you, yeah,
Who did that to you, my baby. John Legend, WHO DID THAT TO YOU"

before-watchmenKo nastavlja Nadzirače je dobro pitanje, ali postoji jedno koje mu po hronologiji stvari i hijararhiji prethodi, i što ga, jelte, čini prečim. Dotično pitanje, naime, glasi: „Zašto se (uopšte) „Nadzirači" (pred)nastavljaju?" I došlo je u vidu zaglušujućeg vapaja gigantskog hora miliona čitalaca originalnih „Nadzirača" („Watchmen" u daljem tekstu) kada je početkom 2012. obnarodovana vest koja je retko koga obradovala – da je američki strip gigant DC nameran da objavi seriju stripova koji će poslužiti kao (pred)nastavak legendarnog stripa „Watchmen". Da odmah izbegnemo dalje nesporazume, neosporna je činjenica da je „Watchmen" (objavljeni 1986-1987. godine) ostvarenje nesumnjive vrednosti – toliko nesumnjive, zapravo, da se mirne duše može tvrditi da su remek-delo svakolike, ne isključivo devete umetnosti. I zaista, vizionarska dekonstrukcija mita o superheroju scenariste Alana Mura i crtača Dejva Gibonsa u vidu neverovatno kompleksnog i inovativnog stripa, uz „Maus"-a Arta Spigelmana i „Dark Knight Returns" Frenka Milera smatra se, nezvanično, za ostvarenje koje nam je donelo formu (format) grafičke novele. Na taj način je strip se konačno, jednom za svagda, otarasio etikete šunda i kiča, te zabave za decu, kojom su ga decenijama častili nabeđeni teoretičari umetnosti i iskompleksirani vlasnici raznoraznih diploma, i konačno dospeo na stranice enciklopedija i police biblioteka, otklonivši svaku sumnju da se zaista radi o sasvim legitimnoj umetničkoj disciplini...

Sve je to postigao „Watchmen", a opet se njigovom (pred)nastavku niko nije obradovao. Glavni razlog za to je što ne postoji odgovor na pitanje o neophodnosti nastavka koji bi zadovoljio čitaoce, kao ni samog tvorca originalnog naslova, Alana Mura!

Lanac događaja koji je kulminirao februara 2012. objavljivanjem prvih naslova nove serije, započeo je više od dve i po decenije ranije, tačnije potpisivanjem ugovora za izradu originalnih „Watchmen"-a između Britanaca Alana Mura i Dejva Gibonsa s jedne strane, i američkog strip konglomerata DC-ija s druge. Sam ugovor sadržao je jednu klauzulu koja je Muru i Gibonsu omogućavala da mirno spavaju znajući da su prava na njihov strip zapravo u njihovim rukama, jer je ugovor jasno utvrđivao da se prava na likove i priču vraćaju tvorcima naslova godinu dana nakon što izdavač odštampa zadnji primerak stripa. Ali, ne lezi vraže – jednom kad su se „Watchmen"-i pokazali kao zlatna koka na jedinom bojnom polju koje se danas računa kao relevantno, na onom tržišnom, DC je mudro odlučio da svako malo iznova odštampa novi tiraž. Tiraž za tiražom, i „Watchmen"-i se nikada nisu vratili u ruke svojih tvoraca, pa nije ni čudo što Mura, koji inače slovi za teškog čoveka nevoljnog za sklapanje bilo kakvih kompromisa oko svoje intelektualne svojine, DC nikada nije privoleo da se pozabavi nekim od projekata vezanih za „Watchmen"-e o kojima je tada bilo priče, kao što su „Roscach's Journal", „Comedian's Vietnam War Diary", „Nite Owl/Rorschah team" ili epa o „Minutemen"-ima. I ne samo to već je Mur, zgađen šaradom koju mu je DC tom prilikom priredio, odlučio da prekine svaku saradnju s ovim izdavačem, kao i da se energično usprotivi svakom pokušaju da se likovima iz „Watchmen"-a pozabavi bilo koji autor sem njega...

A onda je sinhronizovano sa pojavom filma „Watchmen" Zeka Snajdera 2010. godine, od koga se britanski scenarista javno kategorički ogradio, usledila nepristojna ponuda koja je Alana Mura naterala da s javnošću podeli to da mu je DC ponudio vraćanje prava na originalne „Watchmen"-e u zamenu za dozvolu da pokrene niz „prequel" serija sa drugim autorima! Ono što je posebno iritiralo Mura bilo je pokušaj mita nuđenjem posla Murovom dobrom prijatelju i prezimenjaku Stjuartu Muru, koji je u tom trenutku bio u škripcu, kao i korišćenje Dejva Gibonsa kao pregovarača koji će scenaristu privoleti na dogovor... Nije stoga ni čudo što je kolateralnu štetu te, na neuspeh unapred osuđene incijative, činilo višedecenijsko prijateljstvo Mura i Gibonsa, kao i potencijalni posao Stujuarta Mura kod DC-ija. Kao neko ko je poznat po tome što nema dlake na jeziku, ali i kao veoma inteligentan čovek, Mur je prljav veš izneo u javnost objavivši time jasno i glasno rat DC-iju ukoliko se usudi da samo takne nastavak „Watchmen"-a , bez sumnje (pravilno) računajući na simpatije (više)milionske publike kultnog naslova koje su bez izuzetka išle njemu kao arhitekti ovog kapitalnog dela, ali i na reputacije jednog od najboljih scenarista u istoriji devete umetnosti. I zaista, glavešine DC-ija su dobro razmislile, pa potom na putu do svog advokatskog tima izdale saopštenje da nikada ne bi ni sanjali da diraju Murove i Gibonsove likove ako autori koji bi na njima radili ne bi bili „najbolji koje imaju"... Šta im je rečeni pravni dream team saopštio nije procurilo u javnost, što se ne može reći i za studije likova „Before Watchmen"-a, koje su zapalile internet krajem 2011, i podelile javnost, ali i podjednako jasno i glasno saopštile Muru i svima onima koji su slušali, koliko je zaista laka druga strana terazija, bez obzira na to šta se na njoj nalazi, ako je na prvoj (pravoj) strani gomila zelenih novčanica sa likovima pokojnih američkih predsednika...

Naravno, u američkom stripu usledila je bura (ovog puta bez jednog od šamantnih ženskih imena kojima Amerikanci toliko vole da krste elementarne nepogode gigantskih proporcija), koju ni malo nije umirio spisak autora predviđenih da rade na „Before Watchmen"-ima. U pitanju je bio još jedan dream team, ovaj put sastavljen od strip autora s one strane Atlantika. S takvom ekipom uz sebe DC u tom trenutku više nije strahovao od reakcije javnosti i Murovih kolega, koji bi se eventualno solidarisali s njim. Što se javnosti tiče, svako ko se klanja božanstvu zvanom dolar, čvrsto veruje da je svaka reklama dobra reklama, a što se tiče kolegijalnosti, neke od autora je pridobio novac, a druge je udaljio sam Mur, kritikujući nivo kvaliteta strip autora današnjice uz sumnju da je bilo ko od njih sposoban da se bavi likovima koje je on stvorio na iole zadovoljavajući način! Ko su, dakle, ti ljudi, koji su po mišljenju DC-ija"dovoljno dobri da im se na staranje prepusti sveta krava svekolikog stripa „Watchmen", i dovoljno hrabri da pokušaju da je dodatno izmuzu dok im celo čovečanstvo (ili bar onaj njegov elitni deo koji čita stripove) viri preko ramena?

Darvin Kuk, američki strip autor koji je slavu stekao radeći na naslovima kao što su „Catwoman" i „The Spirit", ali i ekskluzivno adaptirajući seriju romana o Parkeru Donalda Vestlejka, preuzeo je na sebe da sam uradi neispričanu istoriju „Minutemen"-a, kao i da napiše scenario za mini seriju koja se bavi dogodovštinama Lori Džupiter „Silk Spectre". Pomenuti naslov crta Amanda Koner, koja je posao dobila na osnovu renomea stečenog u radu na ženskim ikonama DC-ija, poput „Powergirl", „Bat Girl" i „Lois Lane". Teškaš u kategoriji televizijskog, filmskog i strip scenarija, Džozef Majkl Strazinski, tvorac serije „Babylon 5", scenarista Istvudovog „Changling"-a i maltene svakog bitnijeg lika najvećih američkih strip izdavača Marvel-a i DC-ija, preuzeo je pisanje naslova „Nite Owl", „Doctor Manhettan" i „Moloch". On je, uz to, bio jedini od autora „Before Watchmen"-a koji je živeo za kavgu, pa je Muru uzvratio paljbu preko medija, osokoljen verovatno svojim bogatim radnim rezimeom. Na „Nite Owl"-u mu se pridružio crtač Endi Kjubert („Marvel 1602", „Wolverine: Origin") čiji je rad tuširao njegov otac Džo Kjubert („Enemy Ace", „Fax from Sarajevo", „Tex"), posle čije smrti se četkice i pera prihvatio Bil Sjenkijevič („Elektra Assassin", „New Mutants"). „Doctor Manehettan"-a je u svoj njegovoj golišavoj slavi vizuelno prikazao crtač inače poznat po skoro nudističkim prikazima ženskih tela, gotovo isključivo na naslovnicama (broja im se ne zna), Adam Hjuz, a „Moloch"-ovu nakaznost dočarao Eduardo Riso, argentinski crtač koga je proslavio „Vertigov" serijal „100 Bullets". Kad smo već kod ove masivne studije toga šta je to u ljudskom biću što ga vodi krvoproliću, ni scenarista „Bullets"-a Brajan Azarelo nije ostao kratkih rukava što se tiče univerzuma „Watchmen"-a, pa je preuzeo pisanje dogodovština esktremnih, mačo likova poput „Rorschach"-a i „Comedian"-a sarađujući sa popularnm crtačima Lijem Bermehom („Joker", „Lex Lutor: Man of Steel") i Džej Dži Džonsom („Wanted", „Final Crisis"). Spisak gostiju na tajnoj večeri, na kojoj je u strogoj konspiraciji bila skovana ova postava, ne bi bio potpun bez Jude – u ovom slučaju, to su urednik orginalnih „Watchmen"-a, Len Vin (inače, čovek koji nam je podario likove „Swamp Thing"-a i „Wolverine"-a između ostalog) koji se prihvatio pisanja naslova „Ozymandias" (sa Džejom Lijem), „Dollar Bill" (sa Stivom Rudom) i dopunske priče „Curse of the Crimson Corsair", te kolorista „Watchmen"-a, Džon Higins, koji po Vinovom scenariju crta pomenutu „Kletvu grimaznog pirata"...

A kad smo već kod kletvi, nešto od onoga što je Alan Mur, koji se inače poslednjih nekoliko ekscentričnih godina svog života hvali time da se bavi magijom, besno mrmljao sebi u bradu, mora da se i obistinilo, budući da se danas, godinu dana nakon njegovog početka, o projektu „Before Watchmen" u stripovskim medijima gotovo i ne priča, iako još uvek uredno izlazi i isporučuje stripove uglavnom nezanemarljivog kvaliteta. Većina mini serija naišla je na ili loše kritike („Comedian", „Moloch", „Nite Owl"), ili na ravnodušnost („Silk Spectre", „Rorschach"), dok su samo „Minutemen", „Doctor Manhettan", i u manjoj meri „Ozymandias", naišli na topao prijem. Razlozi za neuspeh su raznovrsni. Brajan Azarelo je, na primer, uzevši Murove likove, svoju viziju onoga što oni jesu predpostavio Murovoj pod, za njega, karakterističnom parolom „ja radim svoje, kome se ne sviđa, ne mora da čita". „Nite Owl" je, nakon smrti tušera Džoa Kjuberta, usred serijala dobio zamenu u vidu Bila Sjenkijeviča, koji ima status legende, ali ne i mnogo dodirnih tačaka sa Kjubertovim tušerskim rukopisom, pa je tako serijal promenio vizuelni identitet u hodu, što nikada nije dobro rešenje... Još jedan od razloga neuspeha je taj što su „Watchmen"-i zaokruženo delo u kome je Mur bukvalno svaki delić informacije otkrivao sa ciljem da isti u sajdejstvu sa svim ostalima vodi ka jednom, konačnom ishodu. Ubacivanje novih informacija, novih momenata, kroz „Before Watchmen"-e neizbežno menja i percepciju samih „Watchmen"-a, a to nije nešto za šta je publika spremna, ukoliko ne dobije nešto zaista izuzetno za uzvrat... Što se u „Before Watchmen"-ima, ruku na srce, i nije baš često dešavalo. Ipak, najveći problem s kojim se „Before Watchmen" suočava, jeste sama prioroda devete umetnosti.

Strip je sadejstvo, jedinstvo tekstualnog i vizuelnog, te usled toga jedna od onih retkih ali neospornih jednačina u kojima matematika ostaje kratkih rukava, a dva i dva ne daju uvek četiri. Naime, individualni kvalitet ljudi koji rade na nekom stripu nipošto ne garantuje da će i sam strip biti kvalitetan – da bi strip prohodao i propričao nije dovoljno da svako od saradnika radi svoj posao najbolje što može, potrebno je da su na istoj talasnoj dužini, da, kao uostalom u svakoj uspešnoj vezi, među njima postoji „hemija". U slučaju „Before Watchmen"-a kreativni parovi uglavnom nisu zasijali, i možda je paradoksalno da je verovatno najuspešniji naslov serijala upravo „Minutemen", u kome se toliko željeni i utoliko varljivi sklad između scenarija i crteža postiže na najjednostavniji, ali i najteži način – time što Darvin Kuk taj naslov potpisuje kao kompletan autor, uloživši (založivši) u njega bez ostatka sav svoj autorski kredibilitet i integritet.

Dok se ne može poreći visoki kalibar ekipe okupljene oko projekta "Before Watchmen" i uglavnom visoki zanatski nivo koji u svom radu postižu, čini se da projektu nedostaje jedna od stvari koji su od originalnih "Watchmen"-a napravili prekretnicu za medij stripa, koji su od zanata (koji je stripu retko ko osporavao) napravili umetnost (koju je takođe retko ko izvan strip geta priznavao). "Before Watchmen"-u, naime, fali srca – kako u pogledu odvažnosti da se pokuša nešto zaista revolucionarno, pa kud puklo da puklo, tako i u pogledu emocije koja se ulaže u rad da bi iz tog istog rada čitalac mogao da izvuče sopstvenu emociju. Alan Mur i Dejv Gibons ostavili su srce na papiru radeći na originalnoj seriji, što se i vidi. Nijedan od njihovih nastavljača, sem možda Darvina Kuka, ne može to isto da tvrdi za sebe, a i to se ne da sakriti. Srce je ipak jedna od onih stvari koje novac, ma koliko mu se klanjali i u njega kleli, prosto ne može da kupi...

Add comment


Security code
Refresh