Menu

logo

Ne živi se po savetima

Intervju: Zvonko Karanović, književnik
Razgovarala: Aleksandra Gojković

Intervju-zvonko-karanovic"Karijera, status u društvu, materijalna sigurnost dolaze na vrh prioriteta mladih ljudi. Problem nalaženja partnera u takvim izmenjenim pravilima igre stvara nove anksioznosti, frustracije, pa i degeneracije. Polako dolazimo na teren gde su nekadašnje utopijske knjige postale realnost."

Posle prozne trilogije o devedesetim, koju čine romani „Više od nule", „Četiri zida i grad" i „Tri slike pobede" (Laguna) Zvonko Karanović se knjigom „Mesečari na izletu" (LOM), ponovo vratio svojoj prvoj ljubavi − poeziji. Za "Mesečare" je nedavno dobio književnu nagradu "Laza Kostić".
Karanović je objavio i zbirke Blitzkrieg (1990), Srebrni Surfer (1991), Mama melanholija (1996), Extravaganza (1997), Tamna magistrala (2001), Neonski psi (2001) i Svlačenje (2004), kao i knjigu sabranih pesama Box set (2009).

Posle duže pesničke pauze, tokom koje si napisao tri zapažena romana, čitaoci imaju priliku da upoznaju i tvoje pesme u prozi. Šta je presudilo da se odlučiš za ovu formu ?

Čovek se danas našao pod pritiskom globalizacije (kod nas tranzicije), mas-medija, zavisnosti od reklama i interneta, otuđenja, neuroza, psihoza, frustracija izazvanih sve težom borbom za opstanak. Sve to me je veoma zanimalo tako da sam temu praktično imao – čovek 21. veka. Sadržaj je odabrao formu. Pesma u prozi dopušta mnogostrukost uglova gledanja i veliki broj varijacija forme kao što su monolog, dijalog, aforizam, basna, nadrealistička slika, epistolarna pesma, esejiziranje, meditacija, veoma kratka pesma (flash poem), pesma u obliku liste (kataloga), prozna pesma o proznoj pesmi... Koristeći taj veliki manevarski prostor pokušao sam da dam svoje viđenje poezije 21. veka.

Ko su „Mesečari" iz naslova?

Likovi iz Mesečara su obični ljudi, momci iz susednog ulaza, neuspeli kopirajteri, razočarani pesnici, zakleti antiglobalisti, TV zavisnici... Svima im je zajedničko da imaju principe, moral, nadu, strast, osobine koje su danas sve ređe. U ljudskoj prirodi je da menja svet i prilagođava mu se, međutim, likovi iz knjige Mesečari na izletu su neprilagođeni. Ne žele, ili nisu sposobni da prihvate pravila novog vremena. Zato postaju njegove žrtve. Taj procep između onoga što jesu i onoga što bi „trebalo da budu" po novim standardima koje društvo promoviše, stvara mogućnost za ironiju, grotesku, apsurd, humor.
Jedan od likova uzvikuje „Ja sam u stvari mrtav". Da li je tranzicija, sa novim zanimanjima, donela i neku novu vrstu „neprilagođenosti"?
Knjiga sadrži 45 pesama. Svaka od njih ima svog lirskog junaka koji je doveden u neku graničnu, apsurdnu situaciju u kojoj će otkriti nešto novo o sebi ili o svetu u kome živi. Lirski junak u pesmi O otkriću dva izumrla sveta pored „izgubljenosti" u ovom, realnom životu, sa zaprepašćenjem shvata da mu je i prošlost nekud otišla. Otkriva da ga sećanja na dane mladosti, na nešto za šta ga vežu najlepše uspomene, ostavljaju ravnodušnim. Shvata da živi u limbu: ostao je bez prošlosti, nema sadašnjost, samim tim neće imati ni budućnost. Ta granična situacija je mesto samospoznaje glavnog junaka. Shvata da je u stvari mrtav, to jest da je duh. Metaforički, to i jeste priča mnogih „gubitnika tranzicije".

Pesma „Sudar mišljenja u različitim vremenskim zonama" pokazuje da i kod biranja „prilagođenosti" treba biti obazriv...

Ta pesma je ruganje onima koji bezrezervno veruju u logiku tržišne ekonomije. Da li treba prestati sa štampanjem knjiga pesama samo zato jer ne donose profit? Naravno da ne. Važnost poezije je mnogo veća od pukog materijalnog interesa. Glavni junak te pesme, pun samopouzdanja, konkuriše za posao urednika u izdavačkoj kući. Dobro „prilagođen" novom vremenu, naoružan pi-ar sloganima, želi da predloži ukidanje izdavanja knjiga poezije, ali na svoje zaprepašćenje nailazi na nerazumevanje. Ne dobija posao. I on otkriva nešto novo, ali ne o sebi već o svetu u kome živi. Otkriva da još uvek postoje oni u kojima obitavaju moral i humanost. Ta pesma je odbrana poezije i ljudskosti.

Na više mesta su prisutne ironične žaoke na račun uputstava koja se mogu pronaći u knjigama samopomoći... Šta je najiritantnije u tim „racionalnim" savetima?

Knjige samopomoći su nam došle iz visokorazvijenih društava gde tamošnji čovek ima sve manje vremena za sebe, a sve više problema kako da nađe devojku, zaljubi se, bude opušten. Ne može se ništa naučiti o empatiji, ljubavi, prijateljstvu iz knjiga koje tretiraju čoveka kao mašinu. „Morate biti samopouzdani ako želite da vas Ona zapazi"... „Obucite crveni donji veš u krevetu – to muškarci vole"... „Na razgovoru za posao nemojte dodirivati kosu ili lice – to je znak nesigurnosti"... Ne živi se po savetima, život nije kliše. Visoke potpetice ne pobuđuju ljubav.

Život u virtuelnom svetu donosi i virtuelna zaljubljivanja čiji objekat, kao u pesmi „Misterije organizma" mogu biti čak i likovi iz reklama... Šta je odgovor na egzistencijalnu muku ako je i ljubav nedostižna?

Karijera, status u društvu, materijalna sigurnost dolaze na vrh prioriteta mladih ljudi. Problem nalaženja partnera u takvim izmenjenim pravilima igre stvara nove anksioznosti, frustracije, pa i degeneracije. U pesmi Misterije organizma glavni junak je već degenerisan. On se zaljubljuje u jednu devojku iz reklame, pa u drugu (kada mu dosadi prva), verovatno i u treću... realni život zamenio je za virtuelni svet. To je već tema ovog vremena, tema izrazitog otuđenja, samoizolacije, bespomoćnosti. Polako dolazimo na teren gde su nekadašnje utopijske knjige postale realnost. Pojavili su se i novi fenomeni, nove bolesti. Koliko ljudi je danas zavisno od interneta? Koliko njih živi u realnosti fejsbuka? Koliko ima gojaznih zato što ceo dan provode u stolici, za kompjuterom? Svakodnevni rad na sebi jedan je od odgovora. Nisam protivnik novih tehnologija, ali postoje stvari koje su nezamenljive, kao što su čitanje knjiga, druženje, odlazak u prirodu.
„Mesečare na izletu" karakterišu i poetička i autopoetička preispitivanja...

Jezik je osnovno oruđe pesnika. Zadatak pesnika je da stalno usavršava jezička sredstva, izoštrava fokus percepcije, pronalazi nove, sveže slike, uspostavlja neočekivane relacije između stvari, zauzima neobične uglove gledanja. U poplavi novih slika kojima smo svakodnevno zatrpani iz medija, pesnik ima težak zadatak da bude inovativan i svež. Živimo u vremenu gde je konkurencija ogromna, a ljudi imaju sve manje vremena za čitanje. Zato danas stvaralac ne može biti samo dobar – on mora biti odličan.

U jednom intervjuu si rekao da je jedna od ozbiljnih opasnosti – opasnost od samorecikliranja?

Postoji veliki broj pisaca kojima su sve knjige slične jer ne žele da menjaju matricu, da proširuju poetičke vidike, neki čak i ne čitaju druge autore. Ta linija manjeg otpora vodi u manirizam i recikliranje, što se na kraju neizbežno završava u autoparodiji. Pisanje je pre svega borba sa samim sobom i svojim mogućnostima, pokušaj proširenja sopstvenih granica. Umetnik je pionir, istraživač posvećen osvajanju novih prostora. Tu leže pravi izazovi. U pisanju je neophodna izvesna doza rizika. U dobrim umetničkim delima uvek postoji neki apstraktni, fantastički element. U Mesečarima na izletu dosta sam se služio iskustvima nadrealizma jer sam želeo da uvedem element misterije, makar kao specifičnu, snoliku atmosferu u kojoj se dešava radnja pojedinih pesama.

Kako vidiš misiju „Petog talasa" čiji si jedan od pokretača? Deluje gotovo nestvarno da se u današnje vreme nezavisna izdavačka kuća bavi objavljivanjem poezije...

Izdavačka kuća Peti talas je prevashodno plod ljubavi prema poeziji. Osnovali smo je pesnik Željko Mitić i ja s namerom da domaćoj publici predstavimo bar nešto od najnovije svetske poezije. Ljudi neprestano lamentiraju nad krajem poezije, književnosti uopšte. To je pogrešno. Ko makar i površno zaviri u inostrane internet književne časopise videće da se piše nova, sveža i jako dobra poezija. Pesnici 21. veka su reagovali na izazove vremena većom kreativnošću. Došlo je do pravog buma vizuelne, grafičke, slem, eksperimentalne poezije, do ukrštanja poetika, stilova i formi. Rade se nove i uzbudljive stvari o kojima mi malo znamo. Misija Petog talasa je da domaćim čitaocima odškrine prozorčić tog uzbudljivog sveta.

Splitsko iskustvo

Prošle godine si mesec dana rezidencijalno boravio u Splitu. Koliko se razlikuje položaj pisaca u Srbiji i Hrvatskoj?

Hrvatska je uređenija država od Srbije u mnogim segmentima, pa i po pitanju autorskih prava, honorara, stipendija i pomoći za pisce. Država se tamo zaista trudi da pomogne piscima da opstanu. Hrvatska pozorišta naručuju komade od domaćih autora, filmovi se rade po domaćim romanima. Najpoznatiji tamošnji pisci su redovni gosti medija, imaju kolumne u najtiražnijim dnevnim novinama. Upravo te kolumne su moj najjači utisak, ne samo zbog nama nedostižnih honorara, već i zbog mogućnosti da tim člancima pisci neposrednije učestvuju u kreiranju javnog mnjenja. Književnost je jedan od najvažnijih identitetskih elemenata društva. Veoma je važno da „običan čovek" čuje šta pisci misle o društvu u kome žive.

Add comment


Security code
Refresh