Menu

logo

Med i jed

Medijska scena Niša
Piše: Velibor Petković
med-i-jedBio jednom jedan američki Maršal kome je to bilo pravo ime. Kažu da je bio opčinjen elektrikom i po tome je mnogo bliži našem rođenom Nikoli Tesli negoli usvojenom Josipu Brozu. Ovaj drugi je u mladosti maštao da postane konobar, a posrećilo mu se da postane maršal. Uniforma je mnogo lepša, a i ovlašćenja daleko prevazilaze moć oberkelnera iliti šefa sale. Doduše, dobijena je u krvi, „to je zato što je bio prvi", ali ostavimo Brozomoru da čami u zaboravljenim pesmama. Vratimo se Maršalu Makluanu koji je pradavne 1964. godine objavio knjigu „Razumevanje medija" (Understanding Media). Prvo poglavlje tog, sada kultnog dela, nosi neobičan naslov „Medij je poruka".

Šta to zapravo znači? – čujem urlik pitanja pomešan sa psovkama koje rominjaju po krovu naše novinarske kućice. I zato brzo odgovaram, pre nego što na mene ne napujdate šintere: ljudi žive i ponašaju se pod uticajem tehnologije, ona ih menja i prilagođava sebi, određuje njihovu komunikaciju i to je mnogo važnije od samog sadržaja koji se komunikacijom prenosi. Baljezgamo povazdan, kojekude o koječemu, a baljezganje je mulj koji je sam po sebi važan, on nas čini ljudima. Ako povremeno naletimo na grumen zlata, utoliko bolje, ali nije presudno.
Znam da bi se amerikanski Maršal zgrozio nad mojim uprošćavanjem njegovih misli, ali taj antropološki tehnološki determinizam u osnovi znači da je važnije da grad Niš ima svoje medije – novine, radio i TV stanice – negoli šta se u njima piše i emituje. Krilatica „medij je poruka" omogućava nam da letimo i kada među nama nema anđela. Pa zar je jugoslovenski nadrealni socijalizam većini stanovništva omogućio pristojan život zbog toga što je trbuhozborac Tito mudro besjedio? Ili je samo njegovo zaplitanje jezikom porečja hrvatsko-slovenačke pogranične Sutle (kao da se u detinjstvu opekao sutlijašem, a ne kuvanom svinjskom glavom) bilo poruka. Veliki maharadža u belom odelu bio je medij sam po sebi, svetionik! Homo erectus, u svakom smislu te reči. Čovek – štafeta. Guru nesvrstanosti, umiljato jagnje što tražeći tatka dve majke sisa, američku i rusku. Ljubitelj vesterna, naš „Gorila (što) se kupa u podne", a zavide mu drugarice zebre i drugovi bizoni. Brioni i drugi filmovi, poratno-ratni. Koliko poruka „titomedija"!
Svetlost je najbolji primer kako je Maršal Makluan široko shvatao medije, ne samo kao informativne kuće, poput nas – domorodaca XXI veka. Po njemu, električna svetlost je čista informacija, to je taj medij koji je poruka sam po sebi. Ako uz pomoć svetlosti ispišemo neku reč na reklami, onda dobijamo sadržaj medija svetlosti. Tako je i govor sadržaj pisma, sadržaj štampe je reč, sadržaj govora je misao (ne svakog, naravno, imamo mi poslovicu „Živ mi Todor da se čini govor!" da označi mlaćenje prazne slame kao nacionalnu olimpijsku disciplinu broj 1).
Neki su zavapili za milost, pa će im želja biti ispunjena: koga sve ovo više zanima, neka potraži po bibliotekama i internetu. A ja ne mogu da odolim, a da ne ubacim posle ove uvodne masaže i jednu pikanteriju: Maršalov sin Erik piše da je njegov otac 1967. godine objavio knjigu u kojoj je želeo da podrobnije obrazloži stav „medij je poruka". Zbog štamparske greške u naslovu, knjiga se pojavila pred čitaocima s naslovom – porukom „Medij je masaža: Zaliha učinaka" (Medium is the Massage: An Inventory of Effects). Grešku je napravio čuveni Penguin Book, a još je čudnije što se autoru dopala ta štamparska greška i što je odlučio da je tako pusti u javnost. Ona je zapravo potvrdila ideju o potrebi da se sa sadržaja pređe na proučavanje kompletnog učinka. Osnovna promena našeg električnog doba je bavljenje učinkom, a ne značenjem, govorio je medijski prorok dvadesetak godina pre pojave interneta. On nas je upozorio da ne pratimo samo kretanje informacije, već celokupnu situaciju. Takvo je naše „doba masa" – „Mass Age". Ili možda „masovno doba" – što čovek lošije zna engleski, to su mu asocijacije brojnije.
Eto opravdanja za ovaj surovi uvod u priču o niškim medijima, o njihovom usponu i padu u našem zaseoku „globalnog sela" (još jedan Makluanov termin kojim je nagovestio World Wide Web), gde se nećemo praviti Englezi, iako nam i te kako odgovara njihova definicija javne klevete: „Što veća istina, to veća kleveta!" Drugim rečima, „u laži su kratke noge", ali veliki... nos.


SKIDANJE MEDIJSKOG MRAKA, ALLER RETOUR
Ne pretendujem na istorijsku istinu, jer sećanje je rekonstrukcija, a ne fotografija „objektivne istine". Ovo je jedna lična priča, kao i sve druge koje nas drže na okupu. Zamislite svet bez Isusa Hrista? Da li bi naši životi imali smisao ili bi bili postmodernističke nepovezane krhotine? Naravno, lična priča dobija na snazi kada je reč o Božjem sinu. Ali i svi drugi su nečiji sinovi i kćeri i njihove priče dobijaju smisao u sopstvenom mikrokosmosu. Drugim rečima, o novinarstvu u Nišu može da govori svaki novinar i svaki čitalac, slušalac, gledalac i da tako ponešto saznamo, ali nikada celu istinu. Pre će pas da odgrize sopstveni rep nego što će istina postati sveobuhvatna i jasno vidljiva.
U rukama držim dopis Republičke radiodifuzne agencije upućen novinaru Predragu Blagojeviću, uredniku sajta „Južne vesti". Kolega im je uputio zahtev za spisak dugovanja televizijskih, radio i kablovskih emitera, kao i onih kojima je oduzeta dozvola na dan 23. oktobar 2012. godine. Na osnovu Zakona o slobodnom pristupu informacijama i izjavljene žalbe povereniku za pristup informacijama od javnog značaja, RRA mu je odgovorila 6. decembra iste godine. Uz objašnjenje da „tražene podatke nismo mogli ranije da dostavimo zbog obimnosti traženih informacija, jer je u pitanju evidencija od preko 400 emitera televizijskog, radio i kablovskog programa", poslali su i osam priloga o svim dugovanjima.
Tele bi u šarenim vratima našlo više smisaonih poruka zašto je ugašena TV 5 iz Niša nego što bih ja u navedenim spiskovima dugovanja. Ne samo zato što je tele inteligentije biće od mene, nego i zbog toga što su cifre tačne, ali nisu u stanju da nam ispričaju celu istinu. U pregledu oduzetih TV dozvola na pomenuti 23. oktobar nalazim solidan dug naše „Petice" od 1.357.050 dinara. Kalkulišem s kalkulatorom i vrednošću evra od 115 dinara i dolazim do cifre od 11.800 evra. Da li je to previše? Sigurno da nije, postoje dakle i drugi dugovi koji su RTV 5 odneli na onaj svet – u nepostojanje.
Tražim druge niške medije i vidim da je istog oktobarskog dana TV Zona bila dužna 4.202.819 dinara – logično više od TV5 jer je mesečna nadoknada za nju skuplja, s obzirom da je bila regionalna televizija. Lokalni TV Banker dugovao je tada 1.637.079 dinara, TV Soko 37.855 dinara (gde ta „ptica" može da se vidi?), a TV K:CN (Kopernikus, valjda) 327.415 dinara. Dok prekucavam ove brojke pada mi na pamet da Radio Niš nikome nije dugovao baš ništa, ali je posle 65. rođendana, ugašen na Mladence 2010. ujutru oko pola devet. Katil ferman stigao je iz prestonice, kao i za sve druge ugašene medije. „I sve po zakonu", kao u pesmi Đorđa Balaševića. Zakonu o radiodifuziji Republike Srbije. Pisali su ga mudraci, a usvajali i dopunjavali poslanici Skupštine Srbije, od 2002. do 2009. godine. Tako je dobro sastavljen da izvan Beograda mogu da opstanu samo jogini koji levitiraju iznad madraca od srče i eksera. Biće još padalica na zvezdanom nebu Niša i Srbije − unutrašnje u celini i celosti. Ova tautologija pokojnog Žike Obretkovića ima više duha nego što pomenuti zakon ima razumevanja za Srbiju koja se ne vidi sa Kalemegdana. Eh, da su barem gledali sa Avale ili još bolje, sa avalskog tornja, ali on je tada bio u društvu pravog Starog mosta u Mostaru i njujorških Kula bliznakinja, pa je pogled bacao pravo u crnu rupu. Možda je zato Zakon ovako mračan?
Gledam u ugašeni televizor koji sam pokrio heklanim miljeom da me podseća na prastare dane, radio-aparat odavno nemam u kući te program slušam preko mobilnog telefona, a lokalne novine sam i danas preskočio da kupim. Gledam i razmišljam o rečima jednog profesora iz Bugarske koji mi je pre nekoliko godina rekao da oni imaju gradove veličine Niša koji nemaju ni jedan jedini sopstveni medij. Iskreno sam se tome začudio, a on se iznenadio što sam tako naivan. Rekao mi je nešto poput „Европейският съюз е все по-централизирана, капитализъм не харесва малките неща". To valjda znači da Evropska unija sve centralizuje, kapitalizam ne voli sitne stvari. A ima li išta sitnije od naših života, pitam se danas, ovde i sada u Srbiji? Hic et nunc, life is punk!
Prisećam se kako je to izgledalo kada sam ja počinjao da pečem novinarski zanat, one davne 1980. godine, kada je Tito otišao u večna lovišta. Ne verujem da su mu se obradovale sve one životinje koje je za života potamanio, a verovatno ni njemu nije prijalo da gleda u oči svu tu divljač. Pogotovo što smo svi osuđeni na večnost i iz tog kruga postojanja nema izlaza. Znači li to da ugašeni mediji, pa i ovi naši niški, postoje u drugoj dimenziji? Dosta zajebavanja!
Kada sam posle drugog razreda srednjeg usmerenog obrazovanja upisao treći, opredelivši se za novinarski smer u Gimnaziji „Stevan Sremac", započeli smo sa izučavanjem novinarske teorije. Bilo je i pomalo prakse, pisali smo neke tekstove za zidne novine, imitirajući Kineze u doba izgradnje komunizma i „kulturne revolucije". Ekipa iz mog odeljenja čak je napravila i jednu radio-emisiju u Mesnoj zajednici „Branko Bjegović", gde je naš školski drug Mišel uveče puštao muziku u lokalnom improvizovanom diskaću, da bi kasnije dogurao do šefa dopisništva „Večernjih novosti" u Nišu. Ali od onih pravih sredstava javnog informisanja, kako smo u to doba zvali medije, u Nišu su postojale samo „Narodne novine", omladinski list „Zbivanja" i „Radio Niš". Kakva televizija, kakvi bakrači, marijači i Orijana Falači! Ništa od toga, samo kamerman koji je usnimavao golove na utakmicama Radničkog i slao trake autobusom do redakcije emisije „Sportski pregled" Televizije Beograd. Pa ako šofer usput pravi duge pauze, ništa od golova u popularnoj emisiji, taman i kad su pljuštali na Čairu. Znam to odlično jer sam trenirajući u pionirima skupljao lopte i najviše voleo da budem iza gola. Na utakmici protiv Sarajeva lepo se vidim kako u trenutku kada fudbal ulazi u mrežu gostiju skačem kao kengur, dočekavši mojih pet sekundi slave, što je doza koju je Vorhol zanemario.
Otkuda onda sve te medijske „trule višnje" u našem čehovljevskom višnjiku? Nastale su devedesetih i nisu sve odmah imalu tu nezdravu boju. Neke su bile zdrave i jedre, uprkos ratu, nemaštini i političkom uplivu, nežnom poput gluvaća koji se dočepao gajdi. Neki tvrde da ih je bilo dvadesetak, mada je onih od stvarnog značaja upola manje. Uoči rata u Sloveniji, kojim je 1991. počela da se kruni Jugoslavija, ojačano je dopisništvo Televizije Beograd radi pripremanja sopstvene „Hronike regiona". Nedugo zatim, formirana je Gradska TV (sadašnja NTV), mada je nogu povukla televizija „Star 5", koja se kasnije ugasila da bi luču od nje preuzela TV 5. Teško je sada setiti se redosleda nastanka, a ovo i nije istorijat medija: „RTV Belle amie", „Banker TV i radio", „Nais", „Kopernikus", „Oko sokolovo" u Gadžinom Hanu sa uglavnom niškim kadrovima, „TV Zona", uz bezbroj radio stanica među kojima se izdvojio „City radio" i „Fast" – neka se drugi ne uvrede zbog mog slabog pamćenja. U novije vreme pojavio se i Radio eparhije niške „Glas", kao i internet glasilo „Južne vesti". Ali ovo nabrajanje neće potvrditi jedan od zakona dijalektike da „kvantitet rađa kvalitet", jer njega ili ima ili ga nema. A u tim piratskim vremenima i mediji su bili takvi, neki hrabri jer nisu imali izbora, a neki kukavice jer im se to više isplatilo nego da se golih grudi junače na vetrometini. Maljave sise depilirao je Zakon!


DUG JE ZAO DRUG
Ovde ne govorimo o falusu! Reč je o dugu u novcu, pozajmici od banke ili lihvara. A poznato je da se nemački dramski pisac Bertold Breht pitao: „Ko je veći razbojnik? Onaj koji je opljačkao banku ili onaj koji ju je osnovao?" Na ovo bismo se lako mogli nadovezati pitanjem: Šta je onaj koji uzima kredit na tuđe ime, znajući da ga neće moći vratiti? Nepopravljivi optimista, naivac ili nešto drugo što se ne da izgovoriti.
Veoma gledana „TV 5" ukinuta je zbog kredita koje nije mogla da plaća, što svojih, što onih gde je bila žirant za razne poslovne poduhvate, od hotelskih do prženja kafe. U tom blenderu stradali bi i mnogo moćniji. Ni Marks nije sedao da piše dok mu Engels ne obezbedi novčanu potporu, kapitalizam je baza, a komunizam duhovna nadgradnja. Sve to u „Petici" nisu želeli da znaju, nego su zidali „čardak ni na nebu ni na zemlji". Možda bi on našao načina da se lestvicama prizemlji, poput onih koje spasioci izbacuju iz helikoptera opkoljenih vojnicima. Međutim, kada su nacionalne frekvencije dodeljene samo beogradskim televizijama, uključujući i one „papirnate" – nepostojeće, ali uz fina obećanja da će izgledati bajno – sjajno, TV 5 je dobila prvi nokdaun. Drugi je usledio kada ga je napustila gazdarica i odnela sa sobom obećanje Beograđana da će regionalna frekvencija biti naša „južnjačka uteha". Tako je „Petica" ostala samo lokalna televizija, a novoosnovana „Zona" postala regionalna TV, poput „Belamija" – privatne Radio-televizije s pedigreom. Kakvim-takvim, ali njen rodoslov nije sporan, kao ni vlasnikove moći pozitivne transformacije i u najgorim vremenima.
U tom grmu leži zec i pravi programsku šemu bez krčmara! Radio Niš je propao jer se posle lokalnih izbora 1996. (priznatih lex specialisom 1997) njegovo rukovodstvo uputilo na poklonjenje u RTS i izboksovalo političku odluku da finansije ne budu više fifti-fifti grad Niš – Republika Srbija, nego da sva mast i čast pritiče iz prestonice. Tako je omogućeno da se medijski bude opozicija gradonačelniku Zoranu Živkoviću i vladajućoj demokratskoj koaliciji, ali nam se to posle 5.oktobra 2000. godine sistematski obijalo o glavu: u prvom otpuštanju 2002. brojno stanje je prepolovljeno, da bi u naredna dva do 2009. socijalni program bio kazna za tri četvrtine zaposlenih, a preostalih desetak je proleterski nastavilo program sve do pomenutog 22. marta 2010. kada je presečena veza između radio-stanice u Lole Ribara 7A i predajnika na brdu Gorica.
U jesen 2012. (bio je 2. novembar, poslednja generalna najava za centralne vesti može se videti na njihovom još živućem sajtu), u čabar istorije smeštena je TV 5. Uprkos masovnoj podršci Nišlija, jer oni su isuviše siromašni da bi platili i sopstvene račune, a kamoli nagomilane milionske kredite. Konačno, sedam dana pred Novu 2013. i „Zona" je postala „Zona sumraka". Ova televizija je napravljena tako da nema marketing koji zarađuje novac, već im ga poklanja „dobra vila" žute kose u plavoj haljini. Kada je ta „vila" izbore izgubila, presušili su fondovi za finansiranje koječega i kojekude, pa tako i ovaj namenjen niškoj regionalnoj TV. „Lele Zone!"
Gledaoci su tužni, slušaoci takođe, a ni čitaocima „Narodnih novina" nije lako, jer uprkos natčovečanskim naporima preostalih zaposlenih u jedinom dnevnom listu južno od Singidunuma, sve je teže napraviti pristojan dnevnik. Kako vreme odmiče približava se dan koji je pre mnogo godina na talasima Radio Niša prorekla slušateljka Smilja: „Ako se ovako nastavi, neće moći da se nastavi!" Njen lapsus, zbog treme što sam je uključio u program da postavi pitanje glavonjama u studiju, pokazao se kao mudrost dostojna Konfučija.
Ne treba biti Tarabić da bi se prorekla budućnost medija u gradu cara Konstantina. Sve je bliži dan kada ćemo gledati beogradske televizije, slušati beogradske radio-stanice i kupovati samo beogradske novine. Internet glasila takođe će ogromnom većinom biti pravljena u prestonici, ali zbog manjih troškova, ostaje nada da će „Južne vesti" opstati. A tu je i Fejsbuk koji pojedincu omogućava da svakodnevno s prijateljima pravi neku vrstu privatnih novina, u kojima se informiše o svemu: od toga hoće li biti smaka sveta do bezbroj priča kako su i šta rade ovih dana bliski i manje bliski ljudi s kefalom ili bez njega, ali zanimljiviji svakako od političara. Poneko od njih otvori kafić i svi dobijemo priliku da se iz virtuelnog sveta preselimo u realni i proverimo jesmo li stvarni likovi ili samo još jedan od nastavaka „Matriksa".
A „Pressing" koji upravo čitate, hoće li on opstati i dogurati barem do stotog broja? Ni to ne znam, mada mu svi koji u njemu pišemo i čitamo ga od korica do korica, želimo mesečnu dinamiku izlaženja i vekovnu dugovečnost. A ako toga ne bude, preselićemo se na internet, putem koji je predvideo Maršal Makluan, kojim sam vas u ovom tekstu pošteno izmasirao.
Šta god da bude, ne vredi plakati! Ne samo zato što „Moskva suzama ne veruje", kao u „Tihom Donu", pa ni Beograd našim niškim jecajima. Treba biti junak i znati ono što smo spoznali kulturno se uzdižući na vašarima i drugim ringišpilima, od Panteleja do Pratera: Mi u Srbiji nemamo Zid plača. Mi ne plačemo ni na zidu smrti. Pa nećemo onda ni zbog gašenja niških medija.


p.s.
Sve će to narod pozlatiti! (Možda i prethodno pomlatiti.) I ponovo medom pomediti, uključujući i medije. Ali sada je masovno doba (Massage): „Čašu meda još niko ne popi što je čašom žuči ne zagrči; čaša žuči ište čašu meda, smiješane najlakše se piju". Koliko će dugo to trajati, to nam ni mudri Njegoš ne može odgonetnuti. Moraćemo sami! Život je najbolja terapija. A 2013. je godina u kojoj ćemo obeležiti 200-godišnjicu Njegoševog rođenja. Što znači da je velikan rođen 1500 godina od Milanskog edikta. U kakvoj je to vezi, nikada nećemo saznati. Ako ne platimo pretplatu za Javni servis od porcelana.

Add comment


Security code
Refresh