Menu

logo

Pressing br. 67

Nismo komercijalni bend

Intervju: Aleksandar Stošić, frontmen grupe Nahty
Razgovarao: Aleksandar Nikolić Coa

nahty1. Iako bend Nahty postoji od 2003. tek je ove godine izašao album prvenac. Zašto se čekalo toliko? Da li je to bilo usled nedostatka materijala, poteškoća sa snimanjem i objavljivanjem, ili nešto skroz deseto?

Snimanje bubnja smo započeli davne 2008. a finalni miks je bio gotov sredinom 2011. godine. Samo snimanje se odvijalo na 4 različite lokacije i cela ta priča je bila jako zanimljiva, ali zbog određenih privatnih i tehničkih problema koji su se dešavali sam proces je potrajao jako dugo, ali smo zadovoljni finalnim produktom koji smo dobili uz pomoć Mladena Marjanovića.

U međuvremenu smo bili jako kreativni, sazrevali u svakom pogledu, tako da su neke pesme koje su prvobitno bile predviđene za snimanje bile zamenjene nekim drugim, ali opet nismo uspeli da snimimo sve što smo želeli. Potraga za izdavačem je trajala skoro šest meseci. Pored skoro svih domaćih, kontaktirali smo i sa nekim stranim nezavisnim izdavačima, dobili pohvale za poslati promo materijal, ali niko nije hteo ozbiljno da stane iza benda. Ovde kod nas su nas odbili prvenstveno zbog engleskog jezika ili navodno slabije odrađene produkcije, nepostojanja ciljne grupe za ovo što mi radimo i slično. Ja sam odlučio da prekinemo tu agoniju sa izdavačima i postavimo ceo album na sajt bandcamp i omogućimo ljudima da preslušavaju i skidaju pesme, jer jedino tako smo mogli da nastavimo dalje i bukvalno se oslobodimo tog "tereta".

Ne mogu da sviram ni sa kim ko mi nije prijatelj

Intervju: Milan Mumin - Love Hunters
Razgovarala: Ivana I. Božić

mumin„Love Hunters" su bili predvodnici novosadske muzičke scene tokom devedesetih godina i na početku ovog veka. Oduvek su bili prepoznatljivi po pesmama na engleskom i specifičnom hrapavom glasu frontmena Milana Mumina, koji već nekoliko godina živi i radi u Americi. Prlikom jednog kraćeg boravka u Srbiji iskoristili smo priliku da razgovaramo sa Muminom o "Huntersima", njegovoj karijeri ali i o njegovom autobiografskom filmu.

Fluid Underground

Piše: Aleksandar Nikolić Coa
Sumrak bogova

Fluid-UndergroundFluid Underground je vlasotinački stoner rock sastav koji iza sebe već ima nekoliko samostalnih izdanja. Nedavno se pod okriljem Nocturne magazina pojavio njihov novi EP koji možda ne donosi puno pesama, ali donosi dosta toga novog.

Kada kažem "stoner rock" ne mislim na reč u najužem smislu. U muzici Fluid Undergrounda nikad nećete naći gitarska psihodelična onanisanja koja se rastežu u nedogled ne bi li dočarala vrelinu pustinjskog peska. Njihov stil je dosta protkan alternativnim i grandž uticajima, što dovodi do toga da su pesme sažete a opet potpune i kompaktne. Ono što razlikuje ovo izdanje od prethodnih je blaga promena stila. Naviknut na dosadašnje, pomalo mutirane, fuzzed-out distorzije i određenu lenjost i ležernost u rifovima bio sam zatečen količinom energije koja se oslobodila već na prvoj numeri "Sumrak bogova". Gitare su postale drčnije i žešće, vokal je više grebao nego inače a bubnjar se verovatno više znojio. Ispostavilo se da je "Sumrak bogova" jedan šuter koji je smiksao neki kvalitetan barmen. Lopta se za nijansu spusta tek u poslednjoj numeri "Sazvežđe", koja svojom strukturom i slojevitošću odskače od ostatka. Na izdanju se nalazi pet numera s tim što je jedna od njih (Kad cirkus dođe u grad) dvominutni intermeco koji je oduzeo mesto nekoj potencijalno dobroj pesmi.

Čovek peva posle rata

Piše: Aleksandar Nikolić Coa
Velibor Nikolić - "Čovek peva posle rata" (2012.)

covek-peva-posle-rata-webFrontmen nekadašnjeg „Jewy Sabataya" a sadašnjeg „Briganda" višak inspiracije odlučio je da pretoči u jedno samostalno izdanje. Nije redak slučaj da solo albumi pevača nekih bendova kreativno i stilski ne mrdnu dalje od matičnog benda što ih automatski čini poprilično nepotrebnim. Sa ovim izdanjem, na sreću, to nije slučaj.

Na "Čovek peva posle rata" Velibor je uneo sve ono što krasi i njegov matični bend ali provučeno kroz drugačiji tip filtera. Ovog puta on se odlučio da svede distorzije na minimum pa tako imamo prilike da slušamo zanimljiv miks nois-a (odličan primer je uvodna "Vendrfolnir) i psihodeličnog folka. Pošto je "folk" postala pogrdna reč u Srba nije na odmet reći da se ovde ne misli na splavarski tip folka već na ono što ameri smatraju folkom, a to je obilna upotreba akustičnih gitara. Što se tiče psihodeličnog dela tog folka on proizilazi iz činjenice da te akustične gitare zvuče kao da su im žice zarđale i provučene kroz neku zlokobnu kiselinu. Imajući u vidu da je Velibor uz minimalnu pomoć sam snimio ceo album ne čudi što on odiše određenim lo-fi duhom koji se sere na obilatu šminku od produkcije. Ogoljenost ovde samo dodatno ide u prilog iskrenosti emocija koju nose muzika i tekstovi.

Biffy Clyro – Opposites

Piše: Miloš Najdanović
Biffy Clyro – Opposites (2013)

biffy-clyro-webNismo navikli da škotski rokeri „Biffy Clyro" prave pauzu dužu od dve godine između albuma. Nije ni čudo što je vremenski razmak od prethodnika „Only Revolutions" izrodio gomilu pesama koje je bend na kraju odlučio da upakuje u format duplog albuma „Opposites".

Problem sa kojim se „Biffy Clyro" suočava od starta karijere je kako da postanu mainstream a da ne zvuče kao „Green Day". Konstantno su kenjali žanrove i omekšavali zvuk, krećući se sve više ka power popu, doduše uvek sa određenom dozom eksperimentisanja u svakom od žanrova. A najveći problem je što im to nikako ne uspeva, a koliko god simpatično zvučali, kada-tad će i fanovima prekipeti ta neodlučnost i dodvoravanje potrebama tržišta. Taj njihov pokušaj se primećuje i na novom albumu. Čujemo, prepoznajemo i dalje „Biffy Clyro", ali ima dosta nepotrebnih, komercijalnih momenata.

Muse – The 2nd Law

Piše: Miloš Najdanović
Uspešan dubstep eksperiment

muse-webŠarenolika mapa nervnih puteva kroz ljudski mozak na omotu albuma „The 2nd Law" britanske grupe „Muse" nagoveštava jedno izdanje sa dosta elektronike i novina koje, da bi prihvatili, treba imati otvoren um.

Kada se pojavio tizer za album, i prvi zvuci nečeg što bi ličilo na Skrillexov dubstep, izazavalo je pravi šok. Ubrzo je i najavljeno da će i te kako biti dubstepa na novom albumu, što je, ako ništa drugo, jedan deo publike sigurno zaintrigiralo da čuju o čemu se tu radi. „The 2nd law" je stigao i da, ima dubstepa, jako umerenog i pažljivo uklopljenog u određenim pesmama. Veliki plus je što je taj dubstep koliko, toliko izvođen na instrumentima, umesto kompjuterski.

Genije iz Nju Orleansa

Piše: Aleksandar Radovanović
Vek Džeza (13)

Louis-ArmstrongU drugoj i trećoj deceniji prošlog veka u Nju Orleansu su se pojavili muzičari koji su promenili obrasce, oživeli akorde, produžili melodijske linije i pojačali centralni ritmički zamah džeza. Bar je jedan od njih – Luj Armstrong pokazao individualnu veličinu svojstvenu genijalnim umetnicima.

Luj Armstrong je bio genijalni umetnik. Genije je onaj umetnik čija se dostignuća odupiru racionalnoj analizi i često nismo u stanju da utvrdimo i objasnimo na koji način on stvara svoje zapanjujuće i inovativno delo. Genije, po pravilu, uspostavlja novu epohu u svojoj umetnosti i za sobom generiše falange frustriranih imitatora i epigona. Takav je upravo bio Luj Armstrong.

Led

Piše: Đorđe Bajić
Režija: Jelena Bajić Jočić
Scenario: Radoš Bajić (po sopstvenoj monodrami)
Uloge: Momčilo Otašević, Nela Mihailović, Velimir Bata Živojinović, Olga Odanović, Nenad Jezdić, Biljana Mišić, Radoslav Milenković, Nedeljko Bajić, Emir Hadžihafizbegović
Trajanje: 118 min
Proizvodnja: Srbija, 2012.

ledNepotizam se odavno pustio korenje u srpskoj kulturi, mnogi ga čak doživljavaju kao nešto sasvim normalno (ko će kome, ako neće svoj svome). Uostalom, situacija u kulturi je samo odraz onoga što se dešava u društvu u celini... Elem, u poslednje vreme u okviru domaće kinematografije nastaje sve više filmova u porodičnoj manufakturi. Najesktremniji primer ovog usmerenja je ostvarenje Kao rani mraz u kome je „panonski mornar" Đorđe Balašević uposlio sve članove svoje uže porodice (suprugu, dve kćerke i sina). Nije Balašević jedini, daleko od toga! Slični momenti mogu se uočiti u filmografijama Siniše Kovačevića, Gordana Mihića... Dobro, konstatovaće neki, pa šta je tu loše? Normalno je da članovi umetničkih porodica sarađuju, međusobno se pomažu, to je sasvim prirodna stvar. Zar nije čak i čuveni Hičkok obezbeđivao svojoj kćerci Patriši glumačke angažmane? Naravno, želja roditelja da pomogne detetu nije sporna. Problem nastaje kada se familija favorizuje nekritički, na štetu talentovanijih. I tako smo stigli do priče o Ledu.

Kad svane dan

Piše: Dejan Dabić
Režija: Goran Paskaljević
Uloge: Mustafa Nadarević, Nebojša Glogovac, Predrag Ejdus, Zafir Hadžimanov, Meto Jovanovski, Toma Jovanović, Rade Kojadinović, Olga Odanović, Mira Banjac, Nada Šargin, Aron Balaž

kad-svane-danNajnovije filmsko ostvarenje Gorana Paskaljevića – jednog od retkih reditelja sa ovih prostora koji u vremenskom intervalu dužem od trideset godina poseduje evropski relevantan opus (potvrđen nagradama i učešćem u glavnom programu najznačajnijih svetskih filmskih festivala) u stvaralačkom kontinuitetu (pauza ne duža od tri godine između filmova) netipičnom za srpsku (i nekada jugoslovensku) kinematografiju – došlo je u žižu javnosti mnogo pre svoje beogradske i srpske premijere koja je usledila tek krajem prošle godine, uoči Božića po gregorijanskom kalendaru. Naime, AFUN (Akademija filmske umetnosti i nauke) koji je zadužen za izbor kandidata za nagradu Oskar u kategoriji filma na neengleskom govornom području, izabrao je „Kad svane dan" kao predstavnika Srbije odmah posle njegove kragujevačke pretpremijere (u multipleksu „Plaza") i nakon što je Paskaljević dao ostavku na svoje rukovodeće mesto u AFUN-u, čime je otvorena žestoka polemika u javnosti u koju su se uključili i neki od protivkandidata u ovoj izbornoj trci (Srđan Dragojević, reditelj filma „Parada").

Pijev život

Piše: Dejan Dabić
Režija: Ang Li
Uloge: Suraj Šarma, Irfan Kan, Adil Husein, Rafe Spal, Žerar Depardje

PiNovosti u filmskoj tehnici i tehnologiji na najbolji način testiraju nova filmska ostvarenja priznatih reditelja, autora, koji dostignuća moderne tehnologije stavljaju u kontekst filmske priče i funkcionalnosti filmskog jezika. Prvi primeri uspešne primene 3D tehnologije u umetničke svrhe potekli su od evropskih autora, nekadašnjih perjanica nemačkog novog filma, - Vima Vendersa i Vernera Hercoga, da bi im se nedugo nakon toga pridružili i prekookeanski autori – oskarovci Martin Skorseze i Ang Li. U svom najnovijem filmu „Pijev život" („Life of Pi") Ang Li ekranizuje istoimeni hvaljeni roman kanadskog pisca Jana Martela, koji je postigao sve što se za jedno književno delo može poželeti – postao je bestseler, a istovremeno je i dobitnik nekih značajnih književnih nagrada (Man Booker). Ono što je karakterisalo dosadašnji rad Anga Lija bila je neverovatna studioznost sa kojom je ulazio u svaki novi projekat – od ekranizacija superherojskog stripa, istorijske priče iz Građanskog rata, delikatne homoseksualne drame o prijateljstvu i ljubavi, pa sve do koreografisanja akcionih scena na granici realnosti i mašte.