Menu

logo

Mingus Movies

Piše: Aleksandar Radovanović
Vek džeza (12)

mingus

„Isekli su moju scenu sa Bingom (Krozbijem) i Bobom (Houpom) – stajao sam iza njih, držao koplje i govorio: 'Da, Bvana'." Ovim rečima je Čarls Mingus, pored Djuka Elingtona najveći kompozitor u džezu, bend lider i virtuozni kontrabasista, rekapitulirao svoje prvo iskustvo sa filmskim kamerama. Bilo je to 1940. godine, a film iz kojeg je izbačena njegova scena zvao se „Road to Zanzibar". Kroz tri godine statiraće u još jednom holivudskom hitu, u filmu „Higher and Higher", sa Frenkom Sinatrom u glavnoj ulozi.

Mingus je detinjstvo i mladost proživeo u Votsu, malom predgrađu udaljenom tri milje jugoistočno od centra Los Anđelesa. Vots je u vreme Mingusovog detinjstva rapidno prerastao iz siromašnog rasno mešanog kvarta u klasični primer prenaseljenog crnačkog geta. Holivud je bio svega deset milja udaljen i u njega su hrlili mnogi mladi ljudi kako bi ugrabili šansu za provod ili poneki honorarni posao, nadajući se, naravno, da će tu i ostati, obasjani oreolom i glamurom filmskih zvezda, režisera itd.

Ni u vreme kada je bio na vrhuncu svojih kreativnih snaga, Mingus nije zaboravio savet koji mu je, dvadesetak godina ranije, dao Lojd Ris, njegov učitelj kompozicije i muzičke teorije – on je svojim mladim učenicima savetovao da odlaze u bioskop i pažljivo slušaju filmsku muziku. U tekstu za svoj album „Mingus Dynasty" iz 1959. godine kompozitor piše: „Mislim da je došlo vreme da odbacimo ove zamorne aranžmane i zadržimo samo veliku holivudsku produkciju, koja upotrebljava akorde od deset ili više nota." Može biti da izvesna narativnost (potreba da se ispriča priča) i evokativnost Mingusove muzike, inače tako retka u džezu, vuče svoje korene iz iskustva koje je sticao kao redovni posetilac bioskopskih projekcija.

U potrazi za poslom Mingus je, poput brojnih kompozitora-aranžera, jedno kraće vreme šegrtovao kod etabliranih kompozitora filmske muzike. Naime, bilo je uobičajeno, a ne sumnjam da je tako i danas, da kompozitori u holivudskim studijima unajmljuju anonimne saradnike koji bi razrađivali njihove ideje ili prosto aranžirali ili orkestrirali već gotovu muziku. U jednom trenutku Mingus je čak dospeo i do velikog Dimitrija Tjomkina, ali je ta saradnja propala, jer budući kompozitor „Meditations for a Pair of Wire Cuters" i drugih veličanstvenih komada nije bio kadar da piše onoliko brzo koliko je prezaposleni Tjomkin tražio. „Pisao sam za Tjomkina. Bila je to uobičajena praksa. Moj učitelj Lojd Ris slao je neke od nas kod njega da pišemo izvesne stvari. Davao bi nam zadatke poput: 'Napiši ovih osam taktova; moduliraj u C-ključ, a ja ću se malo kasnije vratiti'. Ali, Tjomkin je uzeo Maksvela Dejvisa, koji je bio veoma brz, pa je sve nas otpustio."

SHADOWS

Radio-voditelj, humorista i novinar Džin Šepard učestvovao je 1957. kao narator na snimanju Mingusovog komada „The Clown". Uz improvizovanu pratnju sastava izgovarao je Mingusov tekst koji je imao za cilj da prikaže tragičnu sudbinu osetljivog i samosvesnog umetnika u sredini koju čini mediokritetska i anestetična gomila. („... Svi ti zubari, apotekari i poštanski činovnici sedeli su naokolo i bili zaista hladna gomila. Ništa se nije dešavalo.") Nema sumnje da je u paraboli o klovnu Mingus video samog sebe i/ili položaj autentičnog i inventivnog umetnika u američkom društvu.

Otprilike u isto vreme, Šepard je na svom radio-programu predložio slušaocima da pošalju ideje i novac kako bi se realizovao dugometražni igrani film. Oni bi takođe birali reditelja, scenaristu itd. Mingus je dobio zadatak da napravi muziku za film. „Shadows", prvi film Džona Kazavetesa kao reditelja, ni danas nije izgubio kultni status u avangardnim umetničkim krugovima. Sa svojim improvizovanim dijalozima i dokumentarističkim vizuelnim prosedeom, ovaj film je na suveren i autentičan način progovorio o životu u Njujorku pedesetih godina prošlog veka i, posebno, o međurasnim trvljenjima i problemima koji nastaju u rasno segregovanoj sredini.

Nije poznato da li je film uopšte bio montiran u vreme kada je Mingus snimao muziku za njega, ali zbog skromnog budžeta rad na njemu znatno se odužio. Nažalost, od muzike nije mnogo preostalo u konačnoj verziji filma. U fragmentima čujemo atmosferičnu „Nostalgia in Time Square", prekrojenu dvanaestotaktnu bluz-sekvencu koju će Mingus, u integralnoj verziji, ponovo snimiti na albumu „Mingus in Wonderland" i, sa vokalom, na albumu „Mingus Dynasty" pod nazivom „Strollin'".

Mingusov komentar u vezi sa oskudnom muzičkom matricom za film bio je da „ne možete komponovati tako brzo. Za to su potrebni meseci." Međutim, prema Džimiju Neperu, Mingusovom trombonisti, problem je bio u tome što se Mingus, zbog preciznosti i uglađenosti celog projekta, stalno vraćao pokušavajući da sve bude što korektnije, ... a tražili su i da se sva muzika snimi u jednom terminu." Pošto posao oko snimanja muzičkog materijala zapravo nikad nije sproveden do kraja, Kazavetes je problem budžeta rešio tako što je angažovao Šafija Hadija, takođe člana Mingusovog sastava, da improvizuje na tenor saksofonu i tako upotpuni potreban muzički skor.

Gledano iz današnje perspektive, i bez obzira na gore pomenute probleme, Mingusov rad na muzici za „Shadows", pre svega zbog vrednosti i ugleda filma, ostaje njegov najpoznatiji doprinos sedmoj umetnosti.

ALL NIGHT LONG

Činjenica da se u leto 1961. Mingus obreo u Londonu samo je posredno bila povezana sa muzikom. Ideja filma „All Night Long" (koja mora da je izgledala obećavajuće, s obzirom na znatan komercijalni „bum" koji je u ono vreme zahvatio džez) bila je da se u savremeni kontekst prenese zaplet Šekspirovog „Otela". Film je postavljen u džez-milje, pa je „Otelo" postao crni pijanista i vođa sastava čiji su prateći članovi bili beli muzičar i menadžer Kes (Kasio) i Džoni Rođa (ni manje ni više nego rođak Jago). Poslednja dvojica planiraju da osnuju sopstveni sastav – sa Otelovom ženom Delijom (Dezdemonom) kao pevačicom! Prema Majklu Relfu, jednom od producenata i režisera filma – „scenario se našao u njihovim rukama verovatno posle neuspelog pokušaja da dobije podršku u Americi." Originalno je pisan kao američki scenario, a radnja se dešava u nekom od njujorških potkrovlja ili galerija. Napisali su ga Pol Džeriko, koji je pod pseudonimom Piter Ahil boravio u Evropi u postmakartijevskom razdoblju, i Njujorčanka Nel King, ljubiteljka i poznavalac džeza. Izgleda da je upravo Kingova naročito želela Mingusa (kasnije će raditi na skraćivanju njegove provokativne i fascinantne autobiografije „Beneath the Underdog" – srpsko izdanje je izašlo pod naslovom „Bedniji od šugavog psa"). Za muzičkog direktora doveden je još jedan američki muzičar, pijanista i kompozitor Dejv Brubek. Ni Mingus, ni Brubek nisu preuzeli glavne uloge, već su radije svirali, što je učinio i pozamašan broj britanskih muzičara koji se pojavio na filmskom platnu. U uvodnim sekvencama filma možemo videti pozamašnu figuru basiste koji, projektujući ogromnu senku na zidu iza sebe, svira preteće solo fraze dok razmenjuje dijalog sa glumcem Ričardom Atenboroom.

I pored svih manira tipičnih za džez muzičare i kvaziamerikanizovanih akcenata „Jaga" i „Kasija", film postepeno gubi u uverljivosti – čak i ako ne uzmemo u obzir finale u kojem „Otelo" odlazi u noć sa svojom „Dezdemonom", pošto je samo pokušao da je zadavi. Muzički – zastupljena je jedna Mingusova kompozicija – kao i dramaturški, „All Night Long" stoji znatno ispod dometa prve Kazavetesove režije.

MINGUS

U jesen 1966. Mingus je pristao da se pojavi na evropskoj turneji u dugo očekivanom Rolins-Mingus-Rouč triju. Međutim, u poslednjem trenutku je otkazao kako bi učestvovao u dugometražnom (58 minuta) dokumentarnom filmu Tomasa Rajhmana pod, verovatno, jedinim mogućim naslovom – "Mingus".

Dokumentarac je sniman novembra meseca sa grupom koja je, pored basiste, uključivala Denija Ričmonda, Voltera Bišopa, Lonija Hiljera, Čarlsa Mekfersona i Džona Gilmora. Svirali su standarde „Take the A Train" i „All the Things You Are", kao i Mingusove originale „Peggy's Blue Skylight" i „Portrait". Film je dopunjen kratkim nemim sekvencama sa katastrofalnog koncerta u Taun holu iz 1962. godine, a posebno je značajan po tome što je verno uhvatio Mingusovu ličnost upravo u trenutku kada je zakoračio u jedan od najmučnijih i najneproduktivnijih perioda svog života.

Sticajem okolnosti, baš u vreme snimanja filma, Mingus je, po rešenju opštinskih vlasti, bio primoran da se iseli iz stana, jer, navodno, šest meseci nije plaćao kiriju. Rajhman je zabeležio njegov dugi sololokvij (govorio je o svojim omiljenim temama: politici, porodici, rasizmu i seksu), dok je veče uoči selidbe pakovao stvari, kao i način na koji je, pred preneraženim i uplašenim Rajhmanom i njegovim snimateljem, iskalio svoj bes – puškom je pucao u tavanicu! Posebno je dirljiv nežan odnos Mingusa sa njegovom petogodišnjom ćerkom koja podseća oca na dane koje je propustila, dane kada je porodica luksuzno živela u Saton Plejsu.

Ipak, klimaks filma predstavlja sekvenca iz filmskog žurnala u kome vidimo TV reportere i novinske fotografe kako na dan iseljenja krče sebi put ispred uznemirenog muzičara koji, praćen policijom, prvo ozbiljno, zatim sarkastično i na kraju na ivici suza, daje svoj komentar o celom događaju.

Kao što će bliska budućnost pokazati, zračak nade krio se u još jednoj ženskoj osobi koja se pojavila na filmu – to je Suzan Grejam Ungaro, žena koja će uz Mingusa provesti poslednje godine njegovog života, pružajući mu stalnu podršku u njegovim naporima da se vrati na muzičku scenu i ponovo mobiliše svoje kreativne snage. Vidimo je kako s Mingusom deli svu bedu prinudnog iseljenja i kako korača pored buntovnog muzičara na antiratnom mitingu.

Epilog ovog incidenta sa predstavnicima vlasti Rajhman nije snimio. Mingus je jedno kraće vreme zadržan u policijskoj stanici, jer su u stanu pronađeni špricevi. Želeli su takođe da provere njegovu dozvolu za posedovanje oružja. I, mada Mingus nije bio narkoman (injekcije je koristio kako bi amfetaminima smanjio kilažu), džezistička potkultura je u to vreme još uvek bila do guše u heroinu i teškim drogama. Poznati čikaški džez magazin „Daun bit" ispratio je događaj rečima: „Ne može se baš svaki dan videti crnac kako izlazi iz policijske stanice sa kutijom špriceva i puškom."

TODO MODO

Psihička i kreativna kriza, čiji je početak Rajhman dokumentovao na filmu, trajala je nekoliko godina i kulminirala kliničkom depresijom zbog koje je Mingus bio primoran da često traži lekarsku pomoć. Svom prijatelju i džez kritičaru Netu Hentofu kasnije se poverio: „Mislio sam da ću umreti za otprilike tri godine. Ponekad čak nisam mogao ni da ustanem iz kreveta. Nisam spavao. Samo sam ležao."

Mingusa su uglavnom viđali kako sa fotoaparatom luta njujorškim ulicama i Centralnim parkom. Činilo se da je zauvek napustio muziku. Ali jedan događaj, kako i inače biva u životu, sve je promenio. Djuk Elington, Mingusov večiti idol, izveo je na univerzitetu Kalifornije u Berkliju orkestarsku verziju Mingusove kompozicije „The Clown" – i pored glasnog negodovanja članova njegovog big-benda koji su smatrali da je komad težak za sviranje. Pored toga, Elington je kontrabasistu najavio kao „jednog od najvećih kompozitora u idiomu". Mingus, koji je i sam prisustvovao koncertu, bio je duboko dirnut priznanjem koje mu je uputio njegov idol i čovek čiju je muziku, još od detinjstva, najviše voleo i cenio. Mnogi smatraju da je Elingtonov gest bio onaj odlučujući impuls koji je Mingusa vratio muzici. Međutim, kada se konačno pojavio na sceni, posledice su bile očigledne: njegova briljantna tehnika je gotovo iščilela, a njegovo samouvereno, fajtersko i autoritativno držanje, koje je mnoge ljude iz džez-biznisa i establišmenta nerviralo, pretvorilo se u svoju suprotnost. Čovek koji je nekada išao kroz život otvorenog garda, učaurio se u školjku svoje naprsle ličnosti – skriven u pozadini, iza svog glomaznog instrumenta.

Ipak, stvari su se postepeno kretale nabolje. Uz pomoć svoje poslednje životne saputnice (sada Sju Mingus) i nekolicine mladih muzičara, on je povratio tehniku i svežinu, spreman da se suoči sa novim izazovima. Tako je krajem marta 1976. krenuo na jednu od svojih brojnih evropskih turneja. Jedan od razloga bio je i snimanje muzike za film italijanskog režisera Elija Petrija pod nazivom „Todo Modo" (glavnu ulogu je igrao Marčelo Mastrojani). Film je inspirisan serijom političkih ubistava koja su tada potresala Italiju i bavi se temom odnosa religije i politike. Izgleda da kompozitor nije bio upoznat sa sižeom filma, jer veliko je pitanje da li bi uopšte pristao da svoju muziku poveže sa takvim morbidnim kontekstom. Međutim, možda grešim, jer je Mingus, opisujući emotivni sadržaj svoje muzike, jednom rekao: „... Moja muzika je živa i govori o živima i mrtvima, o dobru i zlu."

Pored tužne i mistične lajt-motiv teme, muzika za desetočlani sastav sadrži veseo bluz u srednjem tempu i lagano prerušenu „Peggy's Blue Skylight", u kojoj nalazimo jedan, za to vreme, neobičan Mingusov solo odsviran u visokom registru.

Na kraju se ispostavilo da je Mingusova muzika bila suviše „snažna" za karakter filma, tako da je Petri angažovao i Enja Morikonea, poznatog italijanskog kompozitora filmske muzike, da upotpuni muzički skor.

Radom na muzici za italijansku produkciju završiće se Mingusova „filmska" avantura, započeta onim statiranjem trideset i šest godina ranije u Holivudu. Jedno je sigurno, veličanstvena i uzbudljiva muzika koju nam je ostavio, neće doživeti opskurnu sudbinu većine filmova na kojima je sarađivao – kao pisac muzike, glumac i kao glavni akter filma. To potvrđuje i činjenica da njegovu muziku možete čuti − decenijama po njegovoj smrti − u brojnim savremenim filmovima kao što su: „Jerry Maguire", „U Turn", „Stations Of The Elevated", „Absolute Beginners", „Mo' Better Blues", „The Whole Nine Yards" i TV seriji „Porodica Soprano", kao i u reklamama za „Satchi & Satchi", Kalvina Klajna, „Dolce & Gabbana", „Folkswagen" i „Nissan". Što se reklamnih klipova tiče, nadam se da se Mingus ne prevrće u svom imaginarnom grobu na izvoru reke Gang u Indiji, gde je, po njegovoj želji, rasut njegov pepeo.

Add comment


Security code
Refresh