Menu

logo

Varvarin iz Simerije

Piše: Dejan Dabić
Multimedijski superheroji (32): Konan Varvarin

conanProšla godina je nesumnjivo bila godina revitalizacije multimedijalne slave Konana Varvarina ili Konana Simerijanca; s jedne strane, u svetu je napravljen rimejk filma koji je pre tridesetak godina proslavio „Herkula elektronske epohe", Arnolda Švarcenegera, a s druge – agilni strip izdavač iz naše zemlje Darkwood otpočeo je seriju strip albuma koja je ovoga leta došla do svog četvrtog nastavka. Ideja ovog izdavača bila je objedinjavanje svih Konanovih klasičnih avantura objavljivanih u Marvel Comicsu, a za fanove predstavljanje serijala Conan the Barbarian (1970) i Savage Sword of Conan (1974). Konanov lik stvorio je pre osamdeset godina američki pisac Robert Ervin Hauard u pulp seriji objavljivanoj u časopisu Weird Tales. Na osnovu Hauradovih priča Marvel je pokrenuo serijal po scenariju Roja Tomasa sa Barijem Vindzorom Smitom kao crtačem, da bi crtež kasnije preuzeo Džon Bjusima. Od 2003. godine u Dark Horse počinje novi serijal po scenariju Kurta Bjusieka sa crtačem Kerijem Nordom.

Iako su Konanovoj planetarnoj popularnosti najviše doprinele stripovske i filmske ekranizacije – u igranom i animiranom filmu, neki teoretičari žanra skloni su da tvrde da su Hauard i Konan rodonačelnici fentazi žanra, odnosno podžanra mača i magije. Bilo kako bilo, možda je na percepciju Konanovog lika presudno uticala već pominjana filmska verzija iz 1982. godine u režiji Džona Milijusa kojoj je ovaj klasik Novog Holivuda dodao novi kontekst (ničeovski moto na početku filma i scena Konanovog preživljavanja dve su karakteristične ilustracije za potvrdu prethodno iznete teze); arhetipskog Konanovog neprijatelja koji mu je ubio roditelje, Tulsu Duma, tumačio je Džejms Erl Džons. Nakon ovog filma, dve godine kasnije, usledio je nastavak Konan Uništitelj, takođe sa Švarcenegerom, ovoga puta u režiji Ričarda Flajšera. Vrlo je popularna bila i televizijska animirana serija devedesetih koja je bila sinhronizovana na srpski jezik, a među mladima su popularne video igrice sa modifikacijama Konanovog lika. I tako, sve do nove bioskopske verzije Markusa Nispela, ovoga puta sa Džejsonom Momoom u naslovnoj ulozi koja je bila spektakularna i raskošno producirana, ali nije ispunila očekivanja nekih Konanovih fanova, da ne govorimo o armiji filmofila koji Milijusov film smatraju kultnim.

Bilo kako bilo, onima koji ne žele da skrnave Konanov lik u novim filmskim ekranizacijama preostaje da čitaju stripove – ranijim izdanjima Stripoteke, Marketprinta i Belog puta, pridružio se već pomenuti Darkwood, najpre prošlogodišnjim Divljim mačem Simerije, a zatim i ovogodišnjom Pesmom Crvene Sonje i drugim pričama...

U čemu je tajna Konanove dugovečnosti u raznim medijima i zašto je on uspeo da postane popkulturna ikona, pitanja su na koja se odgovor može dati u pokušaju odgonetanja njegove karakterizacije – on nikada ne gubi nadu, oslanja se na svoj instinkt i snagu, ceni prijatelje i kažnjava neprijatelje. On opstaje u svetu u kojem vladaju talionski principi i surovi zakon jačeg, u svetu u kojem su mnoga prirodna i natprirodna bića zaogrnuta plaštom prividne zakonitosti i poštenja. Tako je košmar nesrećnog Roberta E. Haurada opisao pun krug – najpre je bio inspiracija za hiperborijansko doba i misterioznu Konanovu otadžbinu Simeriju koju su pohodili ekspazionisti u potrazi za čelikom, uništavajući sve pred sobom - da bismo danas čitajući i gledajući te avanture u stripu i na filmu, zapravo shvatili da se pulp literatura iz doba velike krize hiperprodukcije tridesetih poigrala sa našom stvarnošću u doba svetske ekonomske krize i da se umesto toponima Simerija može staviti i neki drugi - Irak, Libija ili Iran, dok čelik bez problema možemo zameniti naftom.

Add comment


Security code
Refresh