Menu

logo

Lajkovi napadaju brže od hiperinflacije

Intervju: Goran Živković Gorki, dobitnik Brankove nagrade
Razgovarala: Aleksandra Gojković

spalipacitajMladi niški pesnik Goran Živković Gorki (1984) počeo je kao i većina onih koji su rešili da uđu u svet poezije - objavljujući u književnim časopisima, a potom je, zajedno sa pesnikom Miljanom Milanovićem, osnovao neformalni pesnički pokret "Tortu kroz prozor" koji se zalaže za čitanje poezije na javnim mestima i u ustanovama gde ne postoje mikrofoni, Fejsbuk i police za knjige. Nastupali su na više mesta (zajedno sa pesnicima okupljenim oko književnog kluba Studentskog kulturnog centra "Tekstura"), uključujući autobus "Niš ekspresa" i niški zatvor. Za svoju prvu zbirku pesama „Spalipačitaj" (podnaslov: „51.uputstvo za gašenje požara"), objavljenu u izdanju Niškog kulturnog centra, dobio je Brankovu nagradu.

Na prošlogodišnjem Međunarodnom književnom festivalu u Novom Sadu osvojio je prvu nagradu publike i nagradu žirija za najboljeg slem pesnika Srbije. Dajući intervju za „Pressing" pesnik je želeo da kreira atmosferu performansa, pa odgovore koji slede treba čitati kao nastavak njegove poezije. Ako niste dovoljno koncentrisani, možda je bolje da čitanje odložite za neki drugi put.

Koliko dugo je nastajala knjiga „Spalipačitaj"?

Koliko je trebalo jednom mladom beskućniku, predsedniku kućnog saveta, da ubedi stanare kako samo njihova mišja rupa nema interfon na ulazu, i da svakojaki "goli i glasni podstanari kvare njihove spore liftove teškim pisaćim mašinama koje crtaju uznemiravajuće grafite i suze ispod satelitskih antena koje ne čuju monologe iz "Srećnih ljudi", i slepi miševi koji nemaju gde da napune mobilne telefone da zvone melodijom drugog Dnevnika..."

Svi ti pauci u bademantilu su posle višegodišnje tolerancije odlučili da poeziju treba pokupiti kao srču sa mračnih balkona, izbrisati kao glasove sa Evrovizije, i zaboraviti kao požarne stepenice u poplavljenom podrumu... I nakon četiri godine sakupljanja potpisa, skupština mi je odobrila 51. uputstvo za gašenje požara (i besplatnu večeru za dve osobe u zaglavljenom liftu)... ako prestanem da radim, to što radim...

Pesme su takve da čitalac odmah ukapira da iza njih stoje jaka osećanja... Šta te više pokreće u pesničkom smislu - pozitivne ili negativne emocije?

Književno veče zabranjuje polivanje benzinom ("Stražari čuvaju stihove u samici, nestrpljive kao aparat za gašenje požara")... Ja sam na početku predgovora odmah upozorio čitaoca da se prilikom organizovanja nereda ponaša u skladu sa ugledom koji ova knjiga ima u biblioteci zatvora! Ako smo goli i glasni kao buldožeri, šta može da nas pokrene na deponiji od 13 tona neobjavljenog testamenta...? Može jedan prosečan ulični čovek/bilbord, izgubljen u svom ogledalu, koji nikako da pocepa zaštitno lice sa korica svoje knjige, dok mu drugi crtaju grafite preko datuma zdravstvene knjižice... Ljubav je glad ("dva bela goluba u kutiji za cipele, mrvice crne strele u tegli sa džemom")... Ljubav je fasada ("tvoja ruševina je veća i lepša od moje")... Ljubav je licenca ("otvoriti fotokopirnicu za ukradene rezultate sa EKG-a")... Ljubav je požuda, požuda je bolest, a usne su pune placeba!

Pre ove zbirke napisao si još četiri koje nikada nisu objavljene. Šta je presudilo da ova ugleda svetlost dana?

Prvo sakupiš dovoljno reči da ispišeš ceo Brankov most... I onda se kupaš u mraku ispod, i kroz rupe od bombi na betonu, ugledaš crvenu suknju koja šeta svog crno-belog haskija... I pre nego se popneš, predizborna tišina ga sruši iz trećeg pokušaja, i onda pobegneš iz glavnog grada u manji, i sačekaš da vatrogasci odu iz iznajmljenog stana koji je dva sata pre toga izgoreo, i napraviš tapete od preostalih reči i osetiš strašnu glad.. I onda uzmeš neku fasciklu i odeš u restoran železničke stanice i naručiš svoju omiljenu biografiju i kreneš da gutaš zareze i upitnike i pošto nemaš novca da platiš to što si pojeo, odeš u WC i zapušiš šolju ostacima hrane i skineš ogledalo i odneseš ga na dno reke i gledaš gde su pilule etanolola i enalaprila koje nisi iskoristio, i uzmeš to ogledalo i nosiš u hotel gde treba da prespavaš i zameniš ga onim koji je bio prekriven crnim karminom i mrljama Ždrepčeve krvi...I ujutru kada si ustao, i kada nisi imao da platiš spavanje, morao si da ostaviš nešto u zalog, da bi ti vratili ličnu kartu... to što je ostalo na recepciji, sada je i u knjižari...

Koliko je bilo teško naći izdavača za prvu knjigu?

Prvo pronađeš grad u kome živi bluz koji je srušio tornado... i među počupanim žicama nađeš Miljana Milanovića koji ti da prvu pomoć, odveze do gradske bolnice i pokaže prstom preko puta na Niški kulturni centar (2007. tu je bilo uredništvo „Gradine")... i kaže da ćeš sam morati da pređeš ulicu dok je crveno na semaforu... i onda kucaš i kucaš... („I otvoriš veliki kofer koji tone ispod Pančevačkog mosta...i izađeš u obliku krugova spaljenih stihova iz usana da zatvoriš oči drugome.") Tu gde su sedeli Sigma,Verica Novakov, Milena Mišić... tu su moji prvi objavljeni stihovi (koje je glavni i odgovorni slučajno polio pivom i pikavcima i objavio sa četiri neispravljene greške). Dobio sam na poklon i nekoliko primeraka „Gradine" i deset odličnih zbirki koje su mi rekle da budem strpljiv... da imam talenta koji je tek trebalo da eksplodira par godina kasnije (stihovi „Tortu kroz prozor" duvaju svećice na mom 26. rođendanu)...

Krenulo je da curi kroz špijunku tih gvozdenih vrata, jedna pročitana knjiga je katanac manje... I treba pobediti strah svakog pisca, pokazati strancu stranice svoje unutrašnjosti...

Posle sam saznao i za ediciju "Tragači" Zorana Ćirića, koja je izbacivala po deset naslova godišnje, i za koju sam konkurisao 2011... Grad je odobrio sredstva i ja sam po prvi put gledao izlazak a ne zalazak sunca u Nišu...

Iza sebe imaš bogato iskustvo javnog čitanja poezije, dobio si i nagradu za najboljeg slem pesnika. Koji su „trikovi" da se osvoji publika?

Ako nikog nisi doveo da glasa za tebe, ako nisi spavao dva dana i dve noći, i putovao si 500 kilometara, veruj mi, nećeš imati nikakvih problema da izuješ svoje cipele bez tabana, svoju košulju bez ramena i prazne džepove bez pantalona... pogasiš svetla, i naručiš svima po jedan Molotovljev sa limunom i ledom na račun kuće (čisto da publika ostane bez odeće jer nemoguće je imati tremu pred golim ljudima)... To mi je prvi put pomoglo prilikom nastupa pred punom salom u Rex-u na 19. Pesničenju... Tada je „Futurami" i „Starim kineskim poslovicama" koje sam izgovarao skandiralo oko 200 ljudi... U Paraćinu usred pesme „Prodavnica za HD lajkovanje", koju sam posvetio svim mrtvim ljudima koji imaju nalog na fejsbuku, uperio sam prstom u devojku koja je bila jako zanimljivo obučena da izađe i pročita svoje stihove uz bluz Jovana Veljkovića i otkačenog bubnjara Zeke... U Niškom zatvoru su nam aplaudirali ljudi osuđeni na doživotnu, a neki zatvorenici su posle stali do nas i čitali nam svoju ljubavnu poeziju... E, to je bilo fenomenalno!

Čija poezija ti je bitna?

Poezija iz "Love is a dog from hell"... bitnici, antologija američkog andergraunda "Fuck You"... ljubavna pisma Alena Boskea, francuski nadrealisti... Bojan Ilić Bokerini (zbog njegovog „Hip-hop stalkera" nisam postio, i batalio sam da čitam rimu, nikšićko na recku u četri ujutru ispred Lutkarskog uzimao)... Goran Karanović iz Mostara i sjajna zbirka „Udarnike strijeljaju"... poezija benda Popečitelji... poezija Elvisa i Džimija Pejdža... Tim Cumming iz Londona i zbirka "The Rapture"- samo su neke od stvari na mojoj električnoj stolici za ljuljanje pred san...

Zašto nisi fan stihova na društvenim mrežama?

Zato što lajkovi napadaju brže od hiperinflacije...Staviš neki svoj haiku ispod linka pesme koju je postavila cura, koja ti je simpatična a nikako da je sretneš u gradu, ne može, zaključano...Hajde bre vadite papire iz foldera... Gore, na bini, dok ubrizgavaš u mikrofon i krvariš kroz pojačala, možeš da toneš između redova i menjaš grimase na njihovim licima... A kada me čitaš preko monitora, kako da vidim taj sjaj i gađenje koje sedi ili stoji na praznim stolicama... Smajli je prvi napustio događaj, da uhvati poslednji bus za večerašnji chat...

Brankova nagrada je prilično laskavo priznanje. Da li si osećaš neku vrstu obaveze posle nje?

Baš suprotno... sada mogu za džabe da štampam svoje "nesakrivajludilo" plakate po celom regionu... Balkoni su srušeni, oblaci su prizemlja, litice su snovi na betonu ("zbog kojih autostoperi navijaju budilnike da spavaju duže po kiši...") Sada pa nadalje nema sredine, ili sam gore na krovu stadiona Vardar, i probam providne pidžame anđela, ili sam ispod trotoara i šijem krila od cementa... ono što najbolje znam da radim...

U tvoje ljubavi spadala je i fotografija, ali...

Ali previše je sniženja digitalnih aparata, sa što većim brojem piksela... Previše klanova na sajtu fotofinish.org (gde i dalje imam nalog, pa izvoli ukucaj gorky i pogledaj skladište za izgorele negative)... Imao sam u glavi jako dobre koncepte i modele i scenografiju, ali je sve to stalo na mom poslednjem projektu "Ovde nema zlatnog preseka"... A i oči su se napunile sepijom i mozak je tražio neki drugi ventil...

Šta posle završetka Ekonomskog fakulteta? Kancelarija ili neka slobodna profesija?

Posle diplome, sto hiljada platnih kartica kao besplatan antidepresiv svima koji prežive probni rad... Ostaću tamo gde najbolje čuvaju moje ostatke...

Add comment


Security code
Refresh