Menu

logo

Nismo tu za deja vu!

Piše: Ivana Božić - Miljković
Kriza i nove mere za evakuaciju

crisisNepodnošljivo vruće popodne u betonskoj džungli jedna je od smornijih stvari koje leto sa sobom nosi. Čekajući da puls niškog asfalta sa poludelih 50 siđe na 35, uključila sam klimu i najnovije izdanje „narodnih akrobacija" – tako moja petogodišnja ćerka zove informativni program. Nemam pojma odakle joj to, ali moram priznati da ova i slične „rečenične legure" koje klinci prave, čistih umova i bez prednjih i zadnjih namera, i te kako imaju smisla. Samo što oni toga, naravno, nisu svesni. Fond reči prosečnog petogodišnjaka je toliko širok da obuhvata i reči kao što su „vesti" ili „dnevnik", ali činjenica je da „narodne akrobacije" zvuče daleko egzotičnije, avangardnije, a ako uzmemo u obzir sadržaj naše informative i - suštinski tačnije.

Novo izdanje „akrobacija" nije donelo ništa novo, reklo bi se da je bio prilično miran srpski dan u kome su vruće vesti bile samo one vezane za vremensku prognozu. Međutim, iole redovnom konzumentu informativnog programa ne može da promakne nešto što se kroz isti prožima iz dana u dan, iz godine u godinu, od tranzicije na ovamo. A to je obavezan prilog, vest ili makar samo rečenica u kojoj će se pomenuti reč kriza. Kriza je postala obavezna tema svakog izdanja dnevnika - nešto poput sportskog bloka ili prognoze vremena. Informativni krizni meni je veoma raznovrstan: ili voditelji konstatuju da smo odavno u krizi, ili u studiju sede učene glave koje opisuju kako smo tu dospeli, ili se jave političari koji nude rešenja za izlazak iz krize, pa se pojave neki optimisti koji tvrde kako smo izašli iz krize ili dođe neko iz belog sveta pa nam soli pamet kako u borbi protiv krize trebamo primeniti evropska i svetska iskustva ili se u nedostatku napred navedenog pusti prilog sa atinskih ulica da vidimo da ima i gorih od nas.

Dva lica krize: realno stanje i alibi za promašaje

Kriza u Srbiji ima i istorijsku genezu. Da ne idemo mnogo daleko, krajem 80-tih godina smo ušli u proces tranzicije sa kojim je u istom paketu stigla i tranziciona kriza. Devedesete su već overene kao krizna decenija koju je trebalo preživeti. Taman smo mislili da će procvat demokratije u politici izbrisati krizu u ekonomiji, kad, eto 2008. i ovih nesrećnih Amerikanaca, čija se kriza, po zakonima globalne Zemljine teže, proširila na čitav svet. Ono što je druge probolo nas je samo okrznulo, ali bili smo među najglasnijima u vrištanju od posledica koje nam je svetska ekonomska kriza napravila. Bivša vlast je do svog poslednjeg trenutka ovom krizom pravdala nestručno vođenje ekonomske politike i sopstvenu neodgovornost za propast privrede.

Kriza ide kao zemljotres u serijama (krizno rečeno: u talasima). Nakon najžešćeg talasa krize iz 2008, usledili su neki manji talasi koje je naša ionako krhka ekonomija doživela kao cunami. Naravno, bio je to više psihološki nego realan doživljaj. Ne može kriza u SAD-u, Africi ili Dalekom istoku da se neposredno odrazi na našu privredu. Sa tim područjima nemamo dobro razvijenu ili čak nemamo nikakvu spoljnotrgovinsku komunikaciju da bi se, na primer, po osnovu smanjenja izvoza osetio deficit u prilivu izvoznih prihoda. Sa Evropom je već drugačija situacija. Iako većina ekonomski razvijenih Evropljana to nerado prihvata, Srbija je u svakom pogledu (geografski, politički i ekonomski) deo tog kontinenta i u dobru i zlu deli sudbinu ostalih zemalja. Kriza u nekoj evropskoj zemlji, u kojoj imamo reputaciju vodećeg izvoznika ili nas vežu neke druge finansijske ili investicione niti, može imati ozbiljnije posledice po stabilnost našeg privrednog sistema. Međutim, kako broj evropskih zemalja koje u nama vide respektabilne spoljnotrgovinske ili finansijske partnere u realnosti teži nuli, nema opravdanja da se odgovornost za baš svaki ekonomski krah u Srbiji pripiše svetskoj ekonomskoj krizi. Uticaja belosvetskih kriznih vetrova svakako ima, ali njihov značaj je u slučaju Srbije precenjen.

Različita poimanja krize u Srbiji

Ta 2008. je bila pre četiri godine, a činjenice kažu da mi već decenijama živimo u krizi. Od 90-tih na ovamo stub izbornog portfolija svakog predsedničkog kandidata i svake novoformirane vlade činili su program za renesansu domaće privrede i, u okviru njega obavezan paket mera za izlazak iz krize. O tome koliko su mere prethodnih vlada bile delotvorne, govori činjenica da i dalje spadamo u ekonomski krizna područja. Bio je doduše jedan kratak ispad bivšeg predsednika vlade kada je, u proleće 2011. godine kao gost nekih vesti pompezno objavio kako je Srbija izašla iz krize. Izjava nije bila potkrepljena ni eventualnim komentarom zahvaljujući čemu izvukosmo taj jack pot, a još manje ekonomskim analizama vezanim za porast stope produktivnosti, rast izvoza, smanjenje stope nezaposlenosti, investicionu aktivnost i ostale parametre koji bi de facto pokazali da je krizni uragan iza nas. Izjava je u javnosti shvaćena i prihvaćena kao skeč i to je bila prilika da se mišljenja laika i stručnjaka ujedine u podsmehu premijerovom samouverenom stavu i krizi „koju smo upravo napustili". Međutim, kriza koja je ostala naša stvarnost, nije bila nimalo smešna. Slabe tačke su nam i dalje bile politika i ekonomija, a poznato je da se prisustvo krize u tim oblastima društvenog života prenosi na društvo u celini, te su svi segmenti tog društva (moral, porodica, identitet, sistem vrednosti...) prinuđeni da se razvijaju u nestabilnom ambijentu i kao krajnji proizvod takvog razvoja imamo jedno nakaradno društvo. Činjenica je da smo već dugo u svađi sa sistemom vrednosti, da je pojam kulture često proizvod masovne ideologije, da smo tehnološki pismeniji nego pre deset i dvadeset godina, ali smo istovremeno evropski prvaci u funkcionalnoj nepismenosti – a to je zato što naši studenti kao oruđe za istraživački rad masovno koriste Google i Wikipediju. Niko više ne zna šta znači otići u biblioteku i potražiti literaturu, čitati i na osnovu pročitanog formirati kritički stav i sopstveno mišljenje. A to su, molim lepo, budući stručnjaci, nosioci privrednog razvoja! Otišla sam u neke druge vode, ali sve ovo što sam upravo opisala počelo je (i nastavlja se) krizom u politici i ekonomiji.

Nove mere za stare probleme

I opet su bili izbori, želeli smo i izdejstvovali promene, vlada je povuci-potegni formirana i evo prilike za nova antikrizna rešenja i novi paket mera za oživljavanje posrnule privrede. Za nosioca projekta „ekonomska renesansa Srbije" po ko zna koji put je izabran Dinkić. Ne bavim se time ko je presudio i overio takav izbor, samo znam da vremena za pokušaje i pompezno najavljivana rešenja koja će se ubrzo pokazati neizvodljivim i propalim više nema. Dobili smo paket antikriznih mera, pa hajde da zavirimo da vidimo šta nas čeka.

Šta se sprema poljoprivredi?

Pri predstavljanju najnovijeg paketa mera za izlazak iz krize, top značaj je dat uredbi koju je početkom septembra usvojila Vlada Srbije, a kojim se predviđa da se celokupnoj privredi do kraja godine u vidu subvencionisanih kredita plasira 300 miliona evra. Inače, ukupno dogovorena suma je milijardu evra, što je impresivna brojka, ali ostaje da vidimo kako će ta brojka u stvarnosti funkcionisati. Dati nekome kredit pod uslovima povoljnijim od tržišnih je lep gest, ali je još lepše dati konkretnu subvenciju, odnosno o državnom trošku pomoći proizvodnju u oblasti poljoprivrede, industrije, usluga... Na primer, Evropska unija 40% budžeta izdvaja za pomoć poljoprivredi, u evrima, to je negde oko 50 milijardi. Sa njima se ne možemo upoređivati, ali možemo naći moduse koji se uklapaju u naš budžet i sistem prioriteta. Budući da naš geografski položaj pogoduje proizvodnji širokog spektra poljoprivrednih proizvoda i da upravo u njima treba tražiti naš izvozni adut, ne bi bila greška države da se finansijski više otvori prema poljoprivredi. Postoje i tu neki aranžmani u najavi: regresirano gorivo za jesenju setvu i subvencije za ratarsku proizvodnju, međutim, čini se da je sve to na kašičicu i da srpskoj poljoprivredi treba ozbiljnija finansijska pomoć da stane na svoje noge. A kao što rekoh, vremena za neke poluakcije i pogrešne procene - nema i svaki promašaj ili nedosledno sprovedeno obećanje je, u ovom trenutku, za nas - luksuz. Prošle godine je zamalo došlo do sklapanja jednog odličnog izvoznog posla sa Rusima, koji su bili zainteresovani da kupe oko 100 hiljada litara rakije iz valjevskog kraja. Posao je propao zato što proizvođači nisu ispunjavali standarde!!! Dajte da vidimo koji su to standardi, pa ako je u opštem interesu neka država odvoji sredstva za njihovo doterivanje. Taj ulog bi se sigurno vratio – što se tiče izvoznog proizvoda i tržišta, kombinacija je pogođena 100%. Isto tako nam je propala šansa za izvoz celokupnog roda maline Austrijancima. Ovoga puta u pitanju je bilo (ne)poverenje proizvođača, odnosno oprez da bi ukupan prihod od ovog izvoznog posla eventualno mogao biti raspodeljen pre nego što stigne do njihovog udruženja. Nepoverenje se (kao uostalom i poverenje) gradi godinama. Temelji na kojima je kod nas poslednjih decenija izgrađeno nepoverenje građana prema državi i njenim institucijama su tako čvrsti da ih je nemoguće urušiti preko noći. Poverenje je nešto što se ne može kupiti, ali suprotnost se može ublažiti slušanjem, razumevanjem i konkretnom materijalnom pomoći koja će uliti sigurnost i ekonomskom haosu dati dimenziju predvidivosti.

Šta se sprema privredi?

Često se od ministara i elitnih ekonomskih stručnjaka može čuti jedna isprazna konstatacija da je „oporavak privrede uslov za izlazak iz krize". I premda ova rečenica iritantno zvuči, u njoj nema ničeg netačnog. Ono iritantno proističe iz toga što je galama o oporavku privrede jača od konkretnih poteza koji se na tom planu preduzimaju. E sada se nešto i tu menja, doduše milimetarskim potezima, ali i to je dobro ako imamo u vidu činjenicu da je privreda saterana uza zid. Na primer, pohvalno je što se ministar setio da lokalne samouprave i ministarstva neće gladovati bez prihoda od 104 parafiskalna nameta, te je odlučio da iste ukine. Ostaje međutim pitanje zašto su ti nameti do sada plaćani kada je bila javna tajna da njihova visina nije određivana prema tržišnim kriterijumima već su je, shodno svojim potrebama, određivali oni koji su se iz tih nameta finansirali? Da li se ukidanjem raznih dažbina i taksi konačno staje na put ovom vidu organizovanog kriminala? Da li je to što se nudi dovoljno ili se sa još neke strane može intervenisati da se privrednicima olakša poslovanje? Dobro, sasvim izvesno je da će ministar zanatlijama ukinuti obavezu izdavanja fiskalnih računa (btw. ko beše uveo tu obavezu?). Ali i tu treba biti selektivan. Prihodna strana zanatlija kao što su krojač i vodoinstalater je neuporedivo „lakša" od prihodne strane advokata ili privatnog lekara. Znači, ukidanjem obaveze plaćanja PDV-a svi automatski idu u isti koš, a ko će se tome više radovati nije teško pogoditi. Uostalom, ovi carevi što peru šajbne po semaforima su taj bezfiskalni sistem davno otkrili i isprobali. Niti su nekada davali fiskalne račune, nit' znaju šta je to, a vazdan se smeju kao da su dobili sedmicu na lotou. I uz to, može se reći da spadaju u grupu zanatlija.

No, pustimo zanatlije, oni su dobili svoje i okrenimo se onima koji nas realno mogu iščupati iz krize – malim i srednjim preduzećima. U ekonomskoj situaciji koja se već decenijama ocenjuje kao „nezavidna", luksuz je biti lenj i ne identifikovati izvozno orijentisane proizvodne grane i preduzeća u okviru njih, a glupost ne pomoći njihov razvoj i ostvarenje raspoloživih potencijala. Ne znam koliko će ovi najavljeni subvencionisani krediti pomoći da se stvari pokrenu sa mrtve tačke. Naime, tim kreditima se privrednicima pruža mogućnost da podignu svoju likvidnost zaduživanjem po kamatnoj stopi od 3,5%, dok se istovremeno planira povećanje PDV-a od 18 na 20%. Takva matematika bi možda dala rezultate u nekoj efikasnijoj privredi koja se može pohvaliti iole stabilnim privrednim rastom i kakvom-takvom likvidnošću. Našim privrednicima od države treba konkretna finansijska podrška i strpljenja da postignu taj nivo proizvodnje na kome će moći i da otplaćuju kredite i da kroz PDV intenzivnije pune državnu kasu. Sada nije taj momenat i priču o povećanju PDV-a bi trebalo ostaviti ad acta.

Izvoz je nama imperativ ukoliko želimo da nešto krene bolje. Srbiji je odavno potrebna jedna velika (domaća) razvojna banka koja će biti finansijski servis pre svega izvozno orijentisanim, a zatim i ostalim preduzećima. Međutim, ko je pre deset godina u vreme rasturanja finansijskog sistema i rasprodaje banaka razmišljao o tome? Istini za volju, od pre par godina funkcioniše Fond za razvoj. Sastav članova UO govori o tome da je to politička institucija, a u njenoj kratkoj biografiji već se pominju reči kao što su: malverzacija, hapšenja, pojačana revizorska kontrola i slično. Zato bi bilo dobro da se pored Fonda oformi i razvojna banka koja bi shodno potrebama privrede kreirala svoj kreditni potencijal i iz istog odobravala sredstva. Nova vlast uviđa tu potrebu, javno govori o njoj, a da li će nešto sa papira preći u konkretan projekat, ostaje da se vidi.

Šta se sprema javnom sektoru?

Lako je pričati o subvencijama, bespovratnim ulaganjima i ostalim vidovima pomoći koja se očekuje od nove vlade. Malo je teže, ali ne i nemoguće, ta sredstva obezbediti. Neke od novih mera idu u tom pravcu i, ukoliko se zaista dosledno realizuju, postoji šansa da nešto krene nabolje. Novi/stari ministar finansija dobro je primetio da nije logično da oni koji troše novostvorenu vrednost žive bolje od onih koji tu vrednost stvaraju. Dakle, odlučio je da se blago naoštri prema državnoj upravi i smanji maksimalne plate u javnom sektoru. Ova odluka ima veliku specifičnu težinu tim pre što je javni sektor do sada smatran nekom vrstom osinjeg gnezda koje su dosadašnje vlade kritikovale retorički i iz daleka, dok konkretnim potezima niko nije smeo da im se zameri. Sada se tu nešto menja, ali izgleda da i dalje nedostaje petlja za suštinske promene. Svi znamo kako funkcionišu i koliko su neefikasna javna preduzeća, kako se za vreme prethodnih vlasti tamo dolazilo do posla i koliko je taj aparat prebukiran ljudima različitih obrazovnih profila koji sede i primaju platu nizašta. Reforma javnog sektora bila je predmet svih dosadašnjih paketa mera za privredni preporod Srbije, ali sada se prvi put povlači konkretan potez i narušava ravnoteža ušuškanog sveta. Važno je da se od nekuda krene, a bilo bi idealno kada bi efekti ove sitne mere bili dovoljni da u javnom sektoru ništa drugo osim tih plata ne mora da strada. Nego kad smo već kod plata državne uprave, šta bi sa onom najavom da će nova guvernerka za dobrobit države smanjiti svoju platu? Gvožđe se kuje dok je vruće! Ako primi još dve plate u ovom iznosu, zaboraviće dato obećanje.

Paradržavne institucije na listi za odstrel

Za svaku pohvalu je i to što je ministar finansija uvideo da su razne agencije, direkcije i fondovi, od kojih je većina otvorena upravo na njegovu inicijativu, čist promašaj i usisivač para od poreskih obveznika. Da se neko pre tri-četiri godine javno zapitao šta će Srbiji 130 paradržavnih ustanova, bio bi poklopljen blokom reklama i proglašen nestručnjakom i kvazipatriotom. U međuvremenu se dogodila kriza, ova globalna, pa posle nje grčka, pa se na tv-u pojavio neki bivši ministar iz Argentine koji je podsetio kako je to kod njih izgledalo, pa je „who is the next?" krizni upitnik postavljen na Italiju i Španiju, uz to reputacija evra je prilično uzdrmana i sve to je uticalo da se malo trgnemo i realno procenimo gde smo mi u svemu tome? Budžetski deficit od sto i kusur milijardi dinara bio je zvono na uzbunu da pod hitno nešto treba preduzeti da iz ove krize na koju smo se navikli ne pređemo u neku grčku koja će imati šire razmere i dalekosežnije posledice. Tako je jedna od slamki spasa viđena u zatvaranju tridesetak državnih agencija i fondova. E sada, i tu ima kalkulacija i agitacija pa se za sedam dana lista od 30 nepotrebnih agencija svela na 22, a i tu će neke manje agencije biti pripojene većim tako da broj zaposlenih u suštini ostaje isti. Na primer: Uprava za igre na sreću biće deo Ministarstva finansija, Republička agencija za poštanske usluge biće pripojena RATEL-u i šta je suma sumarum ove akcije? Da u Srbiji ostaje da dela preko sto paradržavnih institucija (pitanje je da li su baš sve potrebne) i da su uštede koje će se ostvariti ukidanjem 22 agencije tek kap u moru. Imajući u vidu činjenicu da je nezahvalno čačkati državni aparat, posebno kada si jedna od glavnih čivija u njemu, ipak mislim da ovaj spisak treba revidirati i biti dosledan, jer vremena za polovična rešenja više – nema.

E, to bi bio pun pogodak

Kada smo već na planu velikih ušteda, ministar finansija bi mogao da gleda kroz prste i javnoj upravi i agencijama, ali da na drugoj strani povuče jedan zlata vredan potez i da delimično spase budžet. Mogao bi, na primer, da vrati onih 27 ekonomskih diplomata koje je pre dve godine raštrkao po belom svetu sa zadatkom da nam dovedu investitore. Njihova mesečna plata kreće se između 2 i 4 hiljada evra, zavisi koliko daleko su poslati. Uzmimo kao prosek tri hiljade evra, to je na godišnjem nivou 36 hiljada evra puta 27 = 972 hiljade evra godišnje država izdvaja samo za njihove plate! A gde su troškovi smeštaja, školovanja dece i slično? Neko je seo i izračunao da je državni trošak po tom osnovu na godišnjem nivou negde oko 1.600.000 evra. Da li njihov učinak zaista vredi toliko? Da li su efekti promocije ekonomskih potencijala Srbije vidljivi u dovoljnoj meri da opravdavaju njihov ostanak na mestima na kojima su? Zašto u eri interneta i web sajtova koji su se odlično pokazali i u promociji i u trgovini, mi šaljemo nekoga da na koktel zabavama priča o tome šta sve Srbija ima? A šta onda radi ambasador i svita oko njega? Kao ekonomista, smatram neophodnim preispitivanje efikasnosti učinka diplomata, ukidanje te nepotrebne funkcije i plasiranje 1.600.000 evra u revitalizaciju izvoznih preduzeća. Logika je prosta. Ulaganje u privredu koja okreće i vraća novac je daleko isplativije nego ulaganje u ovu diplomatsku rupu bez dna. Da probamo, pa šta bude. Nije da ne možemo biti veći gubitnici nego što smo sada, ali pametno je da uložimo sve napore da se zadržimo na aktuelnom gubitničkom nivou i odatle da popravljamo šta se da popraviti. Najbolji trenutak da nešto menjamo je upravo ovaj u kome se nalazimo.

Zaključak koji već svi znamo

Izlazak iz krize je jedan kompleksan i zahtevan postupak i obaveza onih koji ga kreiraju i sprovode u delo jeste da, bez rezervi i zadrški, informišu građane o tome šta sve treba uraditi i po koju cenu odnosno šta je to što žrtvujemo, a šta ćemo zauzvrat dobiti. Identifikovanje faktora odgovornih za dugogodišnje krizno stanje je od presudnog značaja da i lečenje privrede i njen oporavak idu željenim tokom. Greška koja se ponavlja od vlade do vlade je u tome što neke stvari gde je potreban veći zahvat rešavaju kozmetičkim promenama, a sve u cilju očuvanja socijalnog mira, uz koji obavezno ide i poverenje građana, a uz koje se nastavljaju i povećavaju šanse za o(p)stanak na vlasti. Tako se stvara jedan začarani krug u kome se ne dolazi do konstruktivnih rešenja, u kome se od entuzijazma i nade brzo prelazi u nezadovoljstvo, nezadovoljstvo rađa promene, a sa promenama sve ispočetka. I opet smo u krizi, koja pušta još dublje korenje, ali čiji je koncentrični krug negativnih efekata daleko veći od onog na koji smo odavno postali imuni.

Add comment


Security code
Refresh