Menu

logo

Moji slatki Univerziteti

Piše: Velibor Petković
Studiranje nekad i sad
studiranjeDvaput sam studirao, biće treće – ako bude sreće!

Za pisanje ovog teksta neophodno je biti umoran. Taj uslov ispunjavam, jer pravi student mora da bude hronično neispavan od učenja i pokušaja da zadovolji svoja široka interesovanja. Časovi dokolice za one koji nameravaju da stignu do diplome zapravo su samo trenuci „obnavljanja resursa" za nastavak permanentnog obrazovanja – lifelong learning, mislim da je već godinama ovaj termin u opticaju na engleskom govornom području kome i mi pripadamo.

A kako je sve počelo i čemu sve to, indeksi, diplome, slava, novac, ljubav, seks i penzija? Potrebna mi je poetska inspiracija da odgovorim na ovo preteško pitanje. Zato pronalazim oba indeksa, jedan iz prošlog, drugi iz ovog veka. Otvaram oba i pažljivo posmatram fotografije. Mladić sa prve mogao bi biti sin čoveka sa druge sličice. Naravno, u nekom filmu naučne fantastike u kome Mujo ne klonira Fatu, nego samog s(j)ebe. U realnom životu to su fotografije devetnaestogodišnjaka i četrdesetsedmogodišnjaka – iste ličnosti u različito životno doba. Filozofsko pitanje „Da li je to isti čovek?" moraćemo da zanemarimo. Uslovno jeste, to sam ja!

U prvom indeksu vidim svoje dečačko lice, tamnu kosu i kariranu košulju mnogo pre grandža - iz 1982. godine. Fotografija je crno-bela i prisećam se da su mi i sve druge košulje bile takve: dugih rukava, sa džepovima na grudima, prave farmerske. Neko bi rekao seljačke, ali seljaci nisu nosili takve, oni su bili šminkeri ili đilkoši, svodi se na isto.

Ispod slike potpisao sam se latinicom, u to doba tako mi je bilo lakše, a i niko nas nije pritiskao da pišemo drugačije. Negde sam pročitao da je „latinica brža, a ćirilica lepša za pisanje i čitanje" i sa tim se i dan-danas slažem. Čini mi se da se latinična slova ispisuju automatski, a svako ćirilično zapravo crtam kao umetničku minijaturu. Možda to nije tako kod onih koji su imali drugačiji redosled učenja pisma, ali u Bosni smo u prvom razredu učili latinicu, a tek u drugom i ćirilicu. Prisećam se i da sam se, popunjavajući nekakav fakultetski upitnik, izjasnio kao Jugosloven, iako me ćale na popisu prijavio kao Srbina. Mada sam imao jak poriv da napišem da sam Indijanac, ali sam se plašio da u studentskoj službi Filozofskog fakulteta to ne shvate kao omalovažavanje njihovog svetog posla.

Zašto sam upisao psihologiju? U to vreme nisam ni slutio da ću poludeti i da će mi baš ta znanja biti neophodna za prevazilaženje ratnih i mirnodopskih trauma. Neki bi rekli da je to sudbina, ali nedavno sam u jednoj knjizi naleteo na sledeću misao:"Samo slabije inteligentni pronalaze vezu među svim stvarima na svetu." Izgleda da taj pisac nije čuo za Miloša Crnjanskog i „Sumatru".

Vratimo se životnoj prozi: posle osnovne škole, nastavio sam srednju u okviru eksperimenta zvanog „usmereno obrazovanje". Tako sam se u gimnaziji našao i s onima koji u normalnim okolnostima ne bi mogli da uđu ni u gimnazijsko dvorište, barabama svake vrste. Tek u trećem izabrao sam novinarski smer, s namerom da to i studiram. Oduvek sam voleo da pišem, a pošto nisam imao dovoljno književnog talenta, odlučio sam da se bavim primenjenom umetnošću pisanja o realnim događajima. I sve bi išlo pravolinijski, da u programu Fakulteta političkih nauka u Beogradu nisam video da žurnalistika podrazumeva mnogo više pravnih i opštih predmeta od onih pravih novinarskih. Uz to, želeo sam da poštedim porodicu finansijskog kolapsa i odlučio da studiram u Nišu. A izbor je, zahvaljujući usmerenoj prohodnosti, zaista bio „prebogat": psihologija, sociologija ili pravo. Ne šalim se, za sve ostalo trebalo je polagati diferencijalne ispite. Nisam imao nerve za te beskrajno male razlike u znanju. Nikada nisam uspeo da savladam ni diferencijal automobila, a prezirem frojdistički „narcizam malih razlika" koji povremeno izaziva naša balkanska klanja među ljudima koji se premalo razlikuju. Ima nešto samoubilačko u pokušaju da zbrišeš sa lica zemlje sve sebi slične, zar ne?

Tako sam krajem juna upisao psihologiju, a onda početkom oktobra otišao u JNA (Jugoslovensku narodnu armiju), kao i cela moja generacija. Tog dugog toplog leta imali smo najduži raspust, a veći deo proveli smo u bašti kafane „Galija", ispijajući pivo i ubacujući šibicu u čašu – čudi me da to još nije postala olimpijska disciplina?

Zvuči pretenciozno, ali čitanje knjiga u vojsci takođe je bilo neki vid studiranja: čitao sam „Sto godina samoće" Gabrijela Garsije Markesa, „Roman o Londonu" Miloša Crnjanskog, „Valden" i „O građanskoj neposlušnosti" Henrija Dejvida Toroa, „Mulen Ruž" Pjera la Mira, kompletnog „blue jeans" Selindžera (takve su bile korice izdanja zagrebačkog „Znanja" ) i bio presrećan kad su se pojavila dela Danila Kiša u deset knjiga, uključujući najnoviju „Enciklopediju mrtvih". Kupio sam ih u deset rata, plaćajući od vojničkog džeparca.

Tako pripremljenu urođenu preosetljivost izložio sam uticajima socijalističkog obrazovanja. Rezultati nisu bili loši, iako pamtim da sam bio nezadovoljan nekim ocenama, naročito iz opštih predmeta: prvi ispit – Filozofija marksizma i ocena 9. Drugi, ONO i DSZ I – takođe 9. Oba puta znao sam za ocenu više, ali to je bilo rezervisano za koleginice s fruitful poprsjem. Zapamtio sam tu reč, jer sam na ispitu iz engleskog, umesto da kažem da je posle ruskog, učenje ovog jezika bilo plodonosno, upotrebio onu koja je doplivala iz podsvesti: frightfull. Užasna greška, strašan smeh profesora i rečenica: „Vidimo se u sledećem roku!"

Onda su usledili stručni ispiti i tu sam zablistao s desetkama, od Statistike i Uvoda u psihologiju do Fiziologije nervnog sistema. Razočaranje je stiglo na polaganju Kognitivnih procesa I, kada sam dobio sedmicu, kod jednog Novosađanina koji nije hodao, nego se šunjao po fakultetu. I pored toga, na kraju prve godine dobio sam značku Univerziteta u Nišu kao najbolji student psihologije. Kakvi li su tek bili ostali, s pravom se pita strpljivi čitalac ovog teksta?

Bile su to, uglavnom, devojke. Učile su i više od mene, ali su išle na zicer: nisu izlazile na ispite dok savršeno ne savladaju gradivo. A ja sam gledao da što pre položim što više ispita, najbolje sve u roku, kako bih mogao da honorarno radim kao novinar i smanjim troškove porodici. Otac radio-mehaničar u vazduhoplovstvu, majka domaćica, a osamdesete – krizne od kako je riknuo najveći jelen svih naših naroda i narodnosti. Na preporuku dobre koleginice s psihologije brzo sam postao član redakcije, a zatim i urednik sveske za društvene nauke stručnog časopisa „Naučni podmladak". Od honorara se mogla kupiti poneka knjiga, farmerke, pivo. Devojku uglavnom nisam imao, a od jedne Leskovčanke s moje grupe, saznao sam u čemu je stvar, dok smo posle posete Sajmu knjiga u Beogradu šetali Kalemegdanom: „Ti izgledaš kao da ti niko ne treba, kao da si sam sebi dovoljan!" (Strašno, kao da sam „samofataljist"!)

Mogao bih da napišem roman o studentskim danima, ali bih umesto analize predmeta i ocena ubacio mnogo više muzike. Bilo je to vreme „novog talasa", a značajno mesto u našim životima zauzimao je „Muzički klub 81", ništa manje od fakulteta koje smo studirali. Bili su to naši životni univerziteti, a ko ih je propustio, ostao je uskraćen za mnogo toga. Fakultetska diploma bila je i ostala važan, ali ne i dovoljan uslov za uspeh u životu. Važniji su „Moji univerziteti" kao kod Maksima Gorkog, a svako od nas ima svoje lične i specifične.

Dobra strana studiranja u doba socijalizma bila je ta što je školovanje stvarno bilo besplatno. Naravno, plaćala se overa semestra i neke knjige morale su da se kupe, ali malo je bilo drugih izdataka. Nije postojala podela na studente na budžetu i one samofinansirajuće, a retki profesori koji su se usuđivali da preporuče svoj udžbenik kao obavezan bili su predmet podsmeha. Ukoliko bi im se neko suprotstavio, mogao je da računa ne samo na podršku kolega, nego i mnogih profesora. Daleko od idealnog, bilo je i među njima mediokriteta, sujetnih zavidljivaca i partijskih aparatčika. Studirajući, upoznao sam neke izuzetne ljude, poput dr Olge Murdževe Škarić iz Skoplja, koja nam je predavala Razvojnu psihologiju ili pokojnog dr Vladimira Petrovića, profesora Osnova psihološkog savetovanja – stručnjaka za Vilhelma Rajha, što je i bila tema mog diplomskog rada. U te velikane ubrajam i dr Jezdimira Zdravkovića iz Niša, uprkos tome što sam iz Psihopatologije dobio samo osmicu, jer sam pokušao da „kreativno" unesem sopstveno tumačenje u nastanak i dinamiku nekih poremećaja. Međutim, kod nekih velikih imena primećivala se sitničavost, začuđujući prezir prema studentima i ko zna čime izazvani kompleksi. Sećam se da me je jedan profesor, kasnije novinar „Vremena", pitao da li iskreno verujem u psihodijagnostiku, a kad sam odgovorio da „sve to više liči na dobru literaturu", bez dvoumljenja mi je smanjio ocenu. A na postdiplomskim studijama u glavnom gradu, profesor koji se često pojavljivao u obrazovnom programu Televizije Beograd, a kasnije postao poznati političar, pokušao je da omalovaži vrednost diplome stečene u Nišu i takođe je smatrao da za Južnjaka veća ocena od osmice nije moguća. I stvarno nije, kad on ocenjuje.

Nisam u to vreme mnogo mario za sve to i diplomirao sam sa devetkom, samo zato što mi je rad bio napisan „previše književnim jezikom". Čudna primedba, ali tog 29. juna 1988. godine proslavio sam završetak studija s bliskim koleginicama u kafani „Srbija". Sve dok nas provala oblaka i prava letnja oluja nisu oterale u moj stan, gde mi se san ipak nije u potpunosti ispunio: Žiža jeste bila mokra do kože i morala je da se istušira i presvuče u moje stvari, ali u stanu su mi bili i roditelji, tako da ni tog puta nismo uspeli da seksom pokvarimo prijateljstvo.

Ukidanje Grupe za psihologiju na Filozofskom fakultetu u Nišu uništilo je moju univerzitetsku karijeru. Već sam bio preporučen od profesorke Murdževe, šefice Katedre za psihologiju u Skoplju, za mesto asistenta, ali avaj, sudbino huda, zavapih sa Šekspirom! Kasnije je iz Beograda stigla i odluka o ukidanju Radio Niša, tako da zaista ne mogu da budem nacionalista, jer sve najgore stvari stigle su mi od mog naroda. Izdrži, Srbine, izdrži!

Pošto sam diplomirao prvi u svojoj generaciji, pokušao sam da nađem posao psihologa, bilo gde u Srbiji. Nije uspelo, ni u Lajkovcu, ni u Beogradu, iako sam uvek bio u najužem izboru. Očeve vojne veze potvrdile su mi da sam najbolji kandidat za posao na vojnom aerodromu, ali je pukovnik bezbednosti imao ćerku psihologa. Setili su me se tri godine kasnije, kada je počeo rat i ponudili da s padobrancima letim u Mostar. Naravno da sam odbio, po cenu vojnog zatvora. Bolje je biti ptica u kavezu, nego pile na ražnju. Cvrkut umesto cvrčanja!

Tako sam se vratio novinarskoj karijeri i mic po mic postao legenda Darkvuda. Šalu na stranu, prošao sam sve etape, od pisanja za omladinski list „Grafit", voditelja studentske emisije „Desetka", omladinskog programa „Op", dopisništva Televizije Beograd, dnevnog lista „Narodne novine", novinara voditelja „Radio Niša" do dopisništva Radio Beograda. Ukupno frtalj veka iliti 25 godina projuhalo je s vetrovima rata i nemira. Nisam ostvario mladalačke snove da budem dopisnik iz inostranstva, ali srećom ni onostrane noćne more iz devedesetih. Glavno je da sam uspeo da živim od pisanja, što je i u belom svetu teško dostižan cilj.

Povremeno su me zvali neki profesori na Departman za novinarstvo Filozofskog fakulteta, da kao gost govorim studentima o praktičnom radu na radiju. Nikada nisam tražio honorare za to i Bog me pogledao: kada je nova katedra mog starog fakulteta dobila akreditaciju za master studije, javili su mi da je posle prvog upisnog roka ostalo nekoliko slobodnih mesta. Predao sam dokumenta i u kasnu jesen 2010. godine ponovo postao student. Pod stare dane, a la Bolonjeze! Dvostruko mlađi prihvatili su me kao dragu retku pticu – sasvim prijateljski.

Otvaram novi indeks i iako je fotografija u boji, sam sebi ličim na češkog disidenta iz doba real-socijalizma. Potpis je ćirilicom, u međuvremenu sam nacionalno osvešćen. Šalim se, naučio sam da ukoliko je formular pisan određenim pismom, onda ga tako i popunjavam. Ovde je indeks ćirilični i nema razloga da štrčim kao trska na vetru. Mada je čovek trska, poznato je od antike do antikvarijata. Šalim se, to je ipak nova misao Bleza Paskala iz XVII veka.

Reći ću nešto jeretičko: sada je mnogo lakše studirati nego u doba moje mladosti. Položio sam sve ispite sa desetkama, uključujući i završni master rad o Pravoslavnom radiju. Novi sistem zahteva da se redovno prisustvuje predavanjima, stalno čita, uči, izlaže, rešavaju testovi, pišu seminarski radovi i diskutuje na vežbama. Dok stigneš do ispita, već imaš neke bodove koji ti olakšavaju polaganje. Nekima je taj sistem prenaporan i kukaju za „starim dobrim vremenima", zaboravljajući da postoji i izreka: „Stara dobra vremena bila su grozna."

Istina je, kao i sve, negde na sredini. Iz socijalizma bi trebalo vratiti besplatno studiranje, ali bi Bolonja i dalje trebalo da ostane glavni grad svih naših Univerziteta. Englezi to ne moraju, Oksford i Kembridž imaju svoje sisteme. Samo, kao što kad govorimo o srpskom srednjem veku i vidimo sebe na dvoru Nemanjića, ne smemo da smetnemo s uma da većinu uvek čine sebri i otroci, tada i sada. Drugim rečima, malo je među nama onih koji bi mogli da plate skupe školarine na svetskim univerzitetima. A da se ne lažemo, još je manje genija koji će svojim vanserijskim rezultatima naterati fakultetska "veća mudraca" da im daju stipendiju za bezbrižno studiranje u njihovim prekrasnim zemljama.

Šta nam onda ostaje? Nešto slično poruci serije „Grlom u jagode", koju stariji pamte jer su gledali sve reprize, a bio ih je poveliki broj. „Treba sve učiniti", kaže Bane Bumbar Mikiju Rubirozi koji odlazi vozom na Zapad, „da neki mladi ljudi iz Londona i Pariza požele da dođu ovamo, kod nas". Mi iz Niša čekamo da kod nas dolaze na studije mladi iz Beograda, za početak. Da bi se to ostvarilo, moramo da se držimo zajedničkog školskog sistema sa ostatkom Evrope, a to je ovaj zasnovan na Bolonji. Alma mater studiorum ( „Majka hraniteljica učenosti"), kako se zvanično zove najstariji univerzitet na svetu, osnovan 1088. godine, ne treba bagatelisati niti olako otpisivati. Bolonjski proces nije kafkijansko iskustvo, osim za konzervativne profesore i lenje studente. Ali, onda ne treba ni studirati. Starci poput mene trebalo bi da ohrabre mlade da ništa nije nemoguće: baba ne može da postane devojka, ali bečelor, master ili doktor može svako. Još veće ohrabrenje dobićete ako se prisetite likova i dela svojih profesora. Zar stvarno mislite da su svi oni bolji u svemu od vas? Naravno da nisu – svi odmah na učenje, i zapamtite: gorka iskustva daju na kraju slatke plodove! I obratno, ko nema strpljenja da sačeka.

p.s.
Ja čekam upis na doktorske studije, pridružite mi se. Ne u čekanju, nego u studiranju!

Add comment


Security code
Refresh