Menu

logo

Da li je scena mrtva

Da li je scena mrtva i četiri razloga zašto nije
Piše: Aleksandar Nikolić Coa

da li je scena mrtvaKao što je politika omiljena verbalna zanimacija kafanskih moljaca negde tamo posle pete ture (što će reći oko 11 pre podne), tako je muzičarima, organizatorima koncerata, muzičkim novinarima, pa i publici, duševna hrana polemika o vitalnim funkcijama muzičke scene. E sad, ekipu koja sedi za kariranim stoljnjacima i odaziva se na nadimke dobijene po alatima i delovima automobila niko zaista ne pita za mišljenje tako da te, mahom genijalne, teorije zavere retko kad pređu prag kafane. Sa druge strane, muzički svet ima svoje određene kanale komuniciranja sa javnošću preko medija, muzičkih portala i tribina, te zato ceo taj začarani krug raspravljanja oko scene dalekosežnije odjekuje virtuelnim i realnim prostorom. Nedavno sam tako gledao tribinu koju organizuje RTS-ova emisija BUNT na čelu sa Brankom Glavonjić. Gosti su bili kritičar Aleksandar Žikić, pisac Muharem Bazdulj i Maja Cvetković (E-Play), a teme standardne za takav tip manifestacije. Međutim, bilo je pravo osveženje čuti realne odgovore lišene preteranog lamentiranja nad umetničkom kreativnošću. Ukratko: drugo vreme-druga muzika-druga pravila. I to je zaista tako. Dokle ćemo više biti zakačeni za stadionske rok dinosauruse koji su “u ono vreme” harali, ili za relevantnost novog talasa koja je neminovno bila ogromna ali je odavno okončana smrću pojedinih ljudi i zemalja. Dosta se zanemaruje recimo i muzička scena devedesetih (“Oči boje dugeˇ”, stop!) jer uopšte ne čudi da iz najvećeg sranja niču najbolje ideje. Ta scena je i dalje nepoznanica određenom broju domaće rok publike. Ekipa koja je nastupala pod imenom „Brzi bendovi Srbije“, i koju su činili Darkwood Dub, Plejboj, Presing, Kanda, Kodža i Nebojša, Kazna za uši, Deca loših muzičara i ostali, samo je vrh ledenog brega. Tu su i Džukele, Klinički mrtav, Braća Left, Kontrabanda, Ništa ali logopedi i mnogi, mnogi drugi...

Poznavanje svega toga je muzička lektira i tu nema spora ali nije dovoljno. Potrebno je da shvatimo da nam treba NOVI novi talas, a to je teško izvodljivo sa muzičkim trenjem u glavama ljudi. Pod tim mislim i na publiku, ali i na urednike pojedinih medija. Ovde već možemo da se prebacimo u muzički mikrokosmos Niša. Prateći brojne gradske portale na onom ukletom Fejsbuku, primetio sam da svi oni barem jednom mesečno imaju manje-više iste, nostalgijom nabijene tekstove o tome kako je u Nišu nekada cvetao rokenrol i svima je bilo do jaja. To jeste naravno tačno. I meni lično kao nekom ko je u ovaj grad došao pre desetak godina tekstovi tog tipa dodatno pomažu da se upoznam sa duhom grada i imenima koja su oblikovala njegovu muzičku istoriju. Problem je što nema tekstova o aktuelnim dešavanjima i muzičarima koji se bave modernijim zvukom i konceptom (čast izuzecima). A nije da ih nema, ima ih i te kako. Možda čudno zvuče, možda sviraju “u kompjutere”, možda se “samo dernjaju u mikrofon” ali to je normalna evolucija bez koje nema nikakvog napretka niti gore pomenutog novog novog talasa sa kojim će se mlađi naraštaji povezati i prihvatiti ga kao duh svog vremena. Evo, Galija obeležava 40 godina postojanja (i to u Beogradu). Super, blago njima. Lepo je što ovaj grad ima takav bend. Možda ode ćale jednog druga. Mene više interesuje to što je Eyot završio novi album kod Steve Albinija, što Suffering's The Price nastupaju na Bleed To Death festivalu u Beogradu i što je ekipa iz Streetcore Unityja uspešno pregurala i 5. Into The Pit festival koji sami organizuju.

Postojanje interneta je omogućilo da gore navedene stvari znam iako ih nisam pročitao u medijima. Međutim, dobre i loše stvari interneta idu ruku pod ruku. Dobre su poprilično jasne, dok se negativne ogledaju u slaboj posećenosti koncerata, skoro potpunom gubljenju navike da se kupuju fizička izdanja, pa čak i u lenjosti i razmaženosti publike i samih izvođača. Jedno sa drugim, trećim i četvrtim nas ponovo vraćaju na početak vrzinog kola i na naklapanje o sceni koja nigde nije jasno definisana i od koje svi očekuju nešto različito. Publika kaže − nema bendova, bendovi kažu − nema publike i para, a svi generalno greše, sem kod ovog dela za novce. Doduše i floskula “država i grad dučine nešto”, koja se često provlači kod izvođača, diskutabilna je. Razumem te, prijatelju, ali zar zaista hoćeš da, uslovno rečeno, budeš dužnik vladajuće garniture, pa da te vuku na skupove ko Dinkić Kikija? To li je rokenrol? Ali dobro, odosmo možda previše u širinu. To samo dokazuje da je polemika o sceni ipak usko povezana sa kafanskom spikom o politici iz uvoda. Scena je kao materija, ne može se uništiti već samo može preći iz jednog oblika u drugi. Scena treba da ide protiv svih sem protiv sebe i uprkos svemu. A što se tiče Niša, on je ove godine postao bogatiji za četiri sjajna debitantska izdanja, koja su i više nego dovoljan dokaz da je 2016. godina ubila mnoge stvari, ali ne i kreativnost u našem gradu. E sad, da li ćemo to umeti da prepoznamo ili ćemo sačekati nekog drugog da to uradi jer mi nemamo muda i pameti već samo rezerve hejta i kritike, videćemo...

Igralom − Pogrešna poznanstva (Rock Svirke Records)

Ovaj trio čine dobro poznata imena sa niške muzičke scene na čijem CV-ju bismo izgubli celu stranu uglavnom zbog bubnjara Marka Tomovića (popularnog Tomketa). Ipak, zvuk Igraloma je toliko nov, svež i jedinstven da taj bendovski dosije postaje potpuno irelevantan. Iako članovi benda navode da je u pitanju hillbilly afro funk ne dajte se zbuniti. Više se radi o mističnom alternativnom roku čiju je liriku često teško dešifrovati, pogotovo ako imamo na umu da vam tribalni bubnjevi i paranoična gitara ne dozvoljavaju trenutak mira. Preko svega toga sa čudnom lakoćom vozi se bas koji zauzdava te haotične nalete energije. Da je reč o kvalitetu koji je već naišao na priznanje, istakao je nedavno u intervjuu za portal Balkanrock i Nikola Vranjković koji je Igralom naveo kao jedan od najboljih novih bendova u Srbiji a koji su mu prošle godine gostovali na koncertu u Beogradu. Na redu je lagano osvajanje regiona. Prilike za to se ukazuju kako mi je rekao gitarista Mladen Marjanović nedavno kada sam igrom slučaja (get it) prisustvovao probi u klubu Feedback. Nema sumnje da je potencijal ogroman i da je na korak od punog iskorišćenja. Uostalom, ko još može da se pohvali pesmom koja se zove “Da zalijemo stazu ljutim pićem”?

Prljave sestre − Prljave sestre (Samostalno izdanje)

Da li je scena mrtva2Najsvežiji album sa liste. U pitanju je visokooktanska rokenrol ploča utemeljena u garažnom rok zvuku. Bend je cele godine bio vredan i nastupao u Nišu i okolnim gradovima, a nadam se da će sa punim albumom u džepu dobaciti još dalje. Interesantan prvi spot koji sadrži celokupnu rok ikonografiju od oldskul automobila, preko Elvisovih odela pa do mističnih dama na zadnjem sedištu, korak je ka tome i verno oslikava vajb benda. Jer iako je u pitanju dobro poznat zvuk kojim su kod nas ovladali Partibrejkersi, Prljave sestre uspevaju da iz tog dobro poznatog špila izvuku džokera kojeg su sami nacrtali. Dodatna pohvala ide tekstovima na srpskom koji u širokom luku zaobilaze jednostavnost i bezazlenost što nekada ume da “zaškripi” kod bendova ovog tipa, mada su uspeli da zadrže i taj sitni “sleazy” momenat čisto zarad šmeka. Potencijal daljeg stvaranja ove trojke (iako je možda rano pričati o tome) leži u dve najlaganije pesme na albumu, “Ponoćna vožnja” i “Rekvijem za novi vek”, koje se izdvajaju vrlo brzo po nekom, da kažemo, modernijem zvuku koji bi bend mogao dodatno da proširi u budućnosti. Dobar provod na svirkama ovog benda je zagarantovan, ali ispod toga leži mnogo više od pukog rokenrola za ispijanje piva petkom uveče. Svi znamo čuveni naslov Branka Miljkovića “Poeziju će svi pisati”, a Prljave sestre su tu da opovrgnu jednu od svojih pesama: “Sve će zabave biti iste”.

There. − Chasing the basics (Rock Svirke Records)

Tehnički ovo nije prvo izdanje niške kosmičke post-rok ekipe ali jeste prvi LP (objavili su EP “Session 4” pre 3 godine). Koliko god je post-rok procvetao kao žanr širom sveta o čemu ste mogli da čitate i u nekom od prethodnih brojeva, Srbija je manje-više ostala imuna na njegov šarm. To ne znači da bi relevantnost ovog benda bila drastično manja u “jačoj konkurenciji”. Ovako su momci jednostavno slobodniji u svom pravcu delovanja i građenju sopstvenog zvuka koji se konceptom oslanja na kosmičke motive, ali i filmsku napetost koju izvlače mahom zahvaljujući klaviru koji uopšte nije “standard” kada je ova, poprilično šablonska, muzika u pitanju. Za one koji eventualno ne znaju, ovde vokala nema. Tako da skoro sav deo tereta pada na samu muziku i aranžmane, dok u pomoć eventualno može da priskoči vizuelna dimenzija. I There. to dobro znaju! Na njihovim koncertima očekujte svetlosne efekte, oblačenje u spavaćice i sviranje gitare gudalom. Sve to pomaže u lansiranju vas tamo negde gore gde oni lebde u bestežinskom stanju dok sviraju o snovima i kometama. Kad smo već kod snova i kometa, nedavno je objavljen i prvi spot za pesmu “Sleep! Dream!” koji vam toplo preporučujem da pogledate, čisto da znate da TO dolazi odavde.

Tevarbulebra − Ko se nađe, tu smo (Druga Stvar Records)

Priznajem da kada god treba da napišem ime benda moram za svaki slučaj da pogledam u folder s muzikom ili na netu. Uostalom, da li ćete uspeti da prelomite ime preko jezika nije od suštinske važnosti. Od suštinske važnosti je BULEVAR koji figurira i u imenu i u muzici. Ne treba posebno objašnjavati o kom bulevaru se radi, jer ukoliko iz nekog razloga ne napravite link sa Nikolom Teslom, Vizantijom ili Konstantinom svi znaju koji bulevar je u pitanju. Tevarbulebra su, kao i There., instrumentalni bend, ali tu svaka sličnost prestaje. I nije loše istaći da su generalno sva četiri ovde navedena benda apsolutno stilski različita što je, priznaćete, zaista odlično za kvalitet muzičke ponude jednog grada. Elem, Tevrabulebra sviraju neku razigranu instrumentalnu fuziju svega i svačega, ali je možda najbolje zaustaviti se na fusion-rocku. Ukoliko ste fan kragujevačkih fank-rok bendova, prvenstveno Popečitelja čija izdavačka kuća je i objavila album, onda su Bulevarci pravi bend za vas. Mada može ista rečenica i ako volite Primus jer bas Ivana Stanojevića je vidno dominantan u svim pesmama. Ceo album predstavlja polučasovnu muzičku šetnju Bulevarom Nemanjića. Album otvara “Izlaz” a zatvara “Ulaz”, između toga prosto možete da čujete šetnju između solitera, graju u Svetosavskom parku, pobesnelu decu u dvorištu škole i sve ono ostalo što je osetio svako ko se barem jednog sunčanog subotnjeg prepodneva prošetao ovim popularnim delom grada.

Add comment


Security code
Refresh