Menu

logo

Oduvek sam samo želeo da sviram

Vek džeza (22)
Prevela: Mimica Petrović Radovanović
Intervju: Vinton Marsalis

dzezwynton grayNemerljivi su doprinosi Vintona Marsalisa džez muzici. Rođen je u Nju Orleansu 18. 10. 1961, a sada živi u Njujorku gde radi kao umetnički direktor programa „Džez u Centru Linkoln“. Marsalis je već u svojim srednjim tridesetim godinama postao jedna od najprepoznatljivijih ličnosti u celokupnoj umetnosti. Počeo je ozbiljno da se bavi trubom sa dvanaest godina. Sa sedamnaest godina preselio se u Njujork kako bi pohađao prestižnu školu „Džulijard“. Međutim, ubrzo po dolasku prihvatio je ponudu da se pridruži bendu Arta Blejkija „Jazz Messengers“ i počeo je sa njima da odlazi na svetske turneje. Nekoliko godina kasnije, formirao je svoje grupe i od tada uspeva da ispuni nemilosrdni raspored snimanja i turneja. Dobitnik je mnogih uglednih nagrada: „Gremi“, „Pulicerove nagrade“, „Pibodi“ i drugih.

Ovaj intervju je napravljen 22. februara 1997. godine i objavljen je u knjizi „Jazz Profiles (The Spirit of the Nineties)“ Redžinalda Karvera i Lenija Bernstina.

Kada ste shvatili da želite da se bavite muzikom i šta vas je dovelo do takve odluke?
Otprilike kad sam imao 13 godina, zbog mog oca. To je bila ključna stvar, moj otac je svirao muziku.

Ko su neki od ljudi koji su najviše uticali na vaš život, i zašto?
Oba moja roditelja. Prvo, moj otac – imati takvu priliku da budete oko muzičara takvog ranga, takvog čoveka sa toliko integriteta a da uopšte nije uobražen. Nekog ko zaista voli muziku, veruje u nju i čije verovanje u muziku ne zavisi od njegovog položaja u njoj jer se uvek borio da sastavi kraj s krajem kako bi nahranio svoju veliku porodicu.
Ipak, nikad se nije umarao jer je i dalje verovao u muziku. Rekao bi: „Možda neću zarađivati novac, ali ova muzika je divna.“ A moja majka – uložila je dosta vremena vodeći nas na časove muzike i koncerte, što nije nužno morala da radi.
Zatim, svi oni nastavnici koje sam imao... Imao sam mnogo učitelja trube. I svi oni muzičari koje sam upoznao dok sam odrastao. Bili su mi kao stričevi, čak i ako nisu bili svesni uticaja koji su na mene imali. Uvek sam bio u njihovoj blizini.
Zatim, muzičari kao što je Art Blejki. Imao je neverovatan uticaj na mene. Omogućio mi je da radim i shvatim šta znači ići na posao svake večeri i svirati, ne zezati se naokolo, već da u svakom trenutku budete ozbiljni i svirate sa emocijama, sa izvesnim intenzitetom i osećanjem.
Muzičare kao što je Klark Teri sretao sam dok sam išao u srednju školu. Jednom mi je poslao razglednicu. Znate, takvi muzičari vas uvek inspirišu. Ima ih mnogo, mogao bih da ih nabrajam i nabrajam... Bilo ih je mnogo. Upoznao sam mnoge ljude koji su bili veoma inspirativni.

Nedavno sam imao priliku da razgovaram sa nekolicinom džez muzičara: sa Erikom Ridom, Stivom Tureom, Nikolasom Pejtonom i Kristijanom Mekbrajdom. Svi oni priznaju da je džez muzika ponovo dobila na popularnosti. I svi su ubeđeni da bi za to vi trebalo da dobijete zasluge. Želeo bih da znam da li ste u nekom trenutku, pre nekoliko godina, napravili plan: „Učiniću džez muziku popularnijom“, ili se to, tokom vaše karijere, desilo samo od sebe?
Nikad nisam pomislio: Učiniću džez muziku popularnijom. Samo sam želeo da sviram. Kadgod sam imao priliku da privučem pažnju mnogih ljudi, dosta bih pričao u korist sviranja. I naravno, znate, morali su da me desetak godina kritikuju. Jednostavno vas kritikuju. Izvrću vam reči. Uništavaju vam reputaciju i pogrešno vas predstavljaju, ali ja sam samo želeo da sviram. Želeo sam da predstavljam sve one ljude koji nikad nisu dobili šansu, kao moj otac, i sve one muzičare koje sam poznavao. Nikad nisu imali priliku da govore.
Takođe, za moju generaciju, ako pričamo o rasi, postojale su neke stvari koje nisam morao da prihvatim i nisam ni nameravao da ih prihvatim, naročito kad sam bio mlad. Tada sam, čoveče, bio pun vatre. Sad sam postao blaži jer sam ostario i umorio se. Mislim, nisam zaista umoran, ali nisam kao kad sam imao 20, ili 21, ili 19.
To mi je pomoglo da dobijem na publicitetu. I pored publiciteta, uvek sam svirao. Mnogo godina se dešavalo da je moj bend bio jedini na džez festivalu koji je svirao džez. Izašli bismo na scenu i svirali džez. Sve ostalo bio je pop, fank, R&B, fuzija, ali nisam mario.
Želeo sam da sviram i ništa nije moglo da utiče na to.
Uvek sam se trudio da što češće gostujem u školama i podučavam muzičare, znate, da govorim o muzici, jer je to bilo ono u šta sam verovao. Nije stvar u tome da pokušavam da spasem džez, već je to bilo nešto što sam video da moj otac radi. Neki kažu da sam na mesijanskom putovanju i tako to. Nije tako. Jednostavno odete u grad, odsvirate svirku, odete u školu, održite čas. Ako vam neko postavi pitanje, vi odgovorite. I to radite od grada do grada, i počnete da širite uticaj. Zatim se to probije u medije, oni to interpretiraju na svoj način, kakogod, pretvore ga u nešto drugo, i jednostavno se tako desi.

Dostigli ste nivo muzičke veštine o kojoj mnogi ljudi i čak verovatno mnogi profesionalni muzičari mogu samo da sanjaju. Imam utisak da ste to postigli zahvaljujući, očigledno, svom talentu i napornom radu... Da li je bilo teško doći do te tačke?
Da, bilo je teško. Nije to samo vežbanje, čoveče, ali ono je na prvom mestu. Prvih šest ili sedam godina, morao sam da ustanem u šest sati, odem na spavanje u dva ili tri ujutru posle svirke, pokušam da uradim domaći zadatak i da se izborim sa bilo kojom ličnom situacijom u kojoj sam se našao.

Zatim je došla selidba u Njujork. Pre toga se nikad nisam odvajao od doma. Imao sam sedamnaest godina i borio sam se, znate, trudio se da pronađem stan i posao, da se prehranim, čoveče, i živim. I sva ona suočavanja sa muzičarima. Znate, u jednom trenutku svima se dopadate. Pojavite se misleći kako ste iz Nju Orleansa i umete da svirate, a onda uvidite da nije tako. Oduvek sam smatrao da umem da sviram sve dok zaista nisam čuo sebe. Tada sam shvatio da ne umem da sviram. Zatim sam se zapitao zašto sam uopšte tužan kad sam ozbiljan po pitanju učenja sviranja. Ali, to su bile samo osnovne stvari u vezi sa muzikom koje nisam shvatao.
A onda su zbog mojih mišljenja i stavova prešli sa pohvala na omalovažavanje... Optuživali su me za antisemitizam, za rasizam. Crnci vas optužuju za tomizam. Mislim, morate biti spremni na to da se suočite sa činjenicom da će mišljenje o vama biti stvoreno na osnovu nečega što nema toliko veze sa vama.
A zatim i svi oni vrlo negativni novinski tekstovi... Godinama sam sretao ljude koji su mi govorili: „Opa, nismo znali da si bio takav.“ To me je užasno iritiralo, čoveče...
Imam trideset pet godina i na turnejama sam sa bendom od svoje dvadesete, uključujući Arta Blejkija od svoje osamnaeste. Celog života sam se bavio muzikom. To je stvar koja nema nikakve veze sa onim što je potrebno – da cele noći ostanete budni i komponujete, ili da ustanete i vežbate, odete na svirku, vozite se kombijem ili autobusom, uđete u avion, bavite se momcima koji bi radije da budu kući sa porodicama a ne na turneji, pokušavate da održite muziku... Da, teško je, čoveče. Lagao bih kad bih rekao da nije.

Imate li neke posebne planove o tome šta želite da radite u „Centru Linkoln“?
Da, dosta toga želimo da uradimo, ali sve to zahteva predstavljanje širokog asortimana muzike i predstavljanje pravila – reći, ovo su karakteristike, ovo su muzički delovi za koje smatramo da najbolje identifikuju džez muziku. Želeli bismo bar da približimo studente i one koji žele da znaju šta je džez. Imamo sve komponente programa. Stvaramo naš muzički odsek. Želimo da uradimo više stvari koje uključuju širi segment populacije i sviramo besplatne koncerte u parku. Znate, sve su to stvari o kojima Rob (Gibson) i ja stalno pričamo. To je ono čemu smo posvećeni.
Želeli bismo, takođe, da iskoristimo forum kako bismo učinili sve da što više ljudi približimo muzici i njenom osećanju. Jer, jedno je kad govorite o muzici, a kad je svirate, to je već nešto sasvim drugo. Želite i da se zabavljate svirajući je.

Add comment


Security code
Refresh