Menu

logo

Važno je kuda ideš

kuda ides
Autor fotografije: Ivan Dinić

O lokalpatriotizmu i malograđanstvu
Piše: Vladimir Đorđević

Prilično jasno pamtim trenutak koji je odredio moju privrženost lokalnom i koji je, bez sumnje, uticao na to da se bez mnogo ustezanja i promišljanja nazivam lokalpatriotom. Kao i dosta drugih stvari važnih za moj životni put, i ova je direktno povezana sa fudbalom, tom igrom velikog društvenog naboja, protkanom politikom po svim svojim šavovima.

Bio sam sedmogodišnjak, već uveliko privržen lokalnom fudbalskom klubu „Radnički“ i već u dobroj meri uvučen u staru zamku srpskog sportskog dvoboja „Zvezda“ ili “Partizan“. Ta velika presija, ogromna važnost jedne prilično konstruisane stvarnosti, uticala je i onda, kao i sada, na društveni život prosečnog srpskog dečaka ništa manje dramatično negoli na status i mesto u društvu prosečnog odraslog Srbina. Vaspitavan da navijam za lokalni klub, inspirisan očevim pričama o Ostojiću, Sovrliću, Pakiju i Pekiju, živeo sam u kući u kojoj je atmosfera uspeha „Radničkog“ u Kupu UEFA još uvek dolazila sa sportskih strana novina uredno preklopljenih za sredu, subotu ili nedelju, i odlazak na Čair. Van kuće, mi „radničkovci“ bili smo potpuni autsajderi zalutali u sukob epskih razmera između „zvezdaša“ i „partizanovaca“.

Upravo zato smo, poput nekih ljaramana, svoju ljubav ispovedali stidljivo, a u društvu, u podeli na crvene i crno-bele, prilagođavali se kako je ko umeo i mogao.

Poraz od „Partizana“ na „Čairu“, te osamdeset i pete, bio bi dovoljan za tugu sam po sebi, a naročito jer je bio prilično ubedljiv i pogotovo jer nas je oterao u Drugu ligu, nas koji smo sanjali velike evropske snove samo godinu dana ranije. On je, ipak, za mene imao daleko veći i ozbiljniji naboj i značaj. Debakl sa utakmice, sa radio prenosa preneo se na ulicu i dočekao mene dečaka, na Kičevu, zarobljenog u maslinastozelenom „stojadinu“ mog ujaka, okruženog stotinama navijača „Partizana“ koji su na putu ka železničkoj stanici lupali i lomili prozore prizemnih stanova  u Vardarskoj ulici. Ta scena divljaštva, na koje ću godinama kasnije, naviknut na njegovu svakodnevnu prisutnost, gledati prilično pomirljivo, probudila je u meni prvo pravo osećanje ljubavi za sopstveni grad i osećanje strašne mržnje prema „njima“.

Upravo ova navijačka podela na nas i njih postaće u godinama koje dolaze osnova mog identitetskog određenja prema šizofrenoj i neuhvatljivoj pseudorealnosti Srbije devedesetih. Taj identitet Nišlije kad god bi ostajao bez argumenata u okviru svog diskursa, dobijao je potvrdu i postajao još važniji u sukobu sa identitetom Beograđana, onih koji su unutar srpskog etnocentrizma i državnog sistemskog centralizma predstavljali personifikaciju svih ovih pojava i brojnih anomalija koje je naše društvo generisalo i kojima je razaralo život provincije, a koje su od Beograda i Beograđana stvarale elite jedne takve Srbije u dronjcima. Mogao bih se pravdati još dosta dugo, ali teško je zamisliti mladog čoveka poput mene tada, koji ne bi imao svu tu gorčinu i bes zbog jedne takve elite i jedne takve dominacije glavnog grada i istovremeno bio manje nevešt, površan i slep u strasti da bi uočio sve mane svoje i tuđe identitetske uobrazilje.

Mašta o posebnosti na osnovu gradskog porekla je međutim iz sfere ličnog prelazila u sferu javnog života. Tragajući za identitetom koji bi trebalo da potvrdi posebnu ulogu i značaj Beograda, beogradski mediji su devedesetih proizveli koncept „pravog Beograđanina“ i od njega nisu odustali do današnjeg dana. Serija tekstova, natpisa, čitav jedan malograđanski oreol satkan oko lika i dela Mome Kapora, radijskih emisija Duška Radovića, boemskih noći u Skadarliji, starih beogradskih porodica rasutih po belom svetu, specijalizovani televizijski programi na ove i slične teme, kreirali su jedan svet sazdan za sebe i radi sebe, pompezan i pijan od samozaljubivosti. U tako kreiranoj stvarnosti pravi Beograđani su bili čas oni čije beogradsko poreklo vodi još pre kafane „Znak pitanja“, čas oni koji su zabiti Bosne ili Crne Gore zamenili pesničkim lutanjima po „krugu dvojke“. 

U antologijama i pokušajima pripovedanja o beogradskoj umetničkoj sceni ili rokenrolu, nezaobilazni, gotovo određujući detalji su uvek oni o porodičnom poreklu aktera scene. Deca političara i oficira iz doba samoupravnog socijalizma, koja svoj proboj u rokenrol i pop kulturu duguju činjenici da su pripadala novoformiranoj „crvenoj buržuaziji“, koja im je mogla obezbediti izbor nesvakidašnjeg poziva, predstavljaju se kao heroji i heroine velikih društvenih promena. Za njih je imanje „beogradskog duha“ bio presudan preduslov uspeha i slave. Beogradski duh, to je bez sumnje bio marketinški proizvod koji je sa uspehom prodavao posebno skrojenu mitomaniju i koji je nama provincijalcima mogao da izgleda jedino kao zloduh koji će mrak provincije pojačavati dotle dok ona ne postane sasvim nevidljiva.

U toj provinciji, po definiciji okrenutoj sebi samoj, udaljenoj od glavnih tokova života, politički poniznoj, industrijski napuštenoj, kulturno prezrenoj, formirao se jedan privid duha, lokalni pandan onom velikom „gospodskom“ beogradskom. Ta provincija mislila je da će se tim lokalnim duhom vratiti na kartu Evrope, gde je, kako je naivno verovala, nekada postojala. Mnoge su zablude i mnoge uzaludnosti u ovoj maštariji niškoj, provincijskoj. Najveća je svakako ona o „starim Nišlijama“. Da ne bude zabune, nisu „stare Nišlije“ niti je „stari Niš“ išta gnusnija izmišljotina i zabluda od „pravih Beograđana“ i „beogradskog duha“ ili one zagrebačke „purgerštine“ koju je Krleža tako oštro ismevao, a zapravo žalio.

Pokušavajući da definišem svoj identitet lokalnim pripadanjem jednom gradu, često sam i sam sebe ismevao ili žalio. Naivno verujući da je sasvim dovoljno da se, bez rezerve, svako ko je Niš izabrao za svoj grad može smatrati jednakim i ravnopravnim Nišlijom i gradeći svoj identitet na ovom uverenju, naišao sam na čitav niz apsurdnih nedoslednosti onih koji suvereno brane „staronišlijanstvo“ i koji su poricali ovu moju veru. Za razliku od „beogradskog duha“, koji je kao duh metropole sazdan u težnji za kosmopolitskim i koji se bez zazora upoređuje sa njujorškim ili pariskim duhom, patetično u „prave Beograđane“ primajući sve one koji će goditi i laskati beogradskoj samozaljubivosti, „staronišlijanstvo“ ne boluje od kosmopolitizma, a njegova „gospodska“ karakterna crta je sitnoburžujska. Niški duh je kafedžijski i on se u kafani samoostvaruje i samouništava.

On nema nameru da učini bilo šta za zajednicu, on se zadovoljava u maloj ličnoj koristi i udobnosti nepromenjivosti. Baš zato, „starim Nišlijom“ se neće smatrati onaj koji, makar i generacijama bio u Nišu, nije postao deo sitnoburžujskog staleža, onog koji veruje da mu sve privilegije jednog pijanog života pripadaju rođenjem i mrežom poznanstava i interesa.

Vratimo se fudbalu. Mnogo godina nakon osamdeset i pete, našao sam se u jednoj uobičajenoj kafanskoj debati sa par „staronišlija“, pokušavajući da dokažem kako je navijati za lokalni fudbalski klub veoma važno zbog razvoja i emancipacije lokalnog sporta, a u uslovima sveopšte centralizacije života u Srbiji. U toj raspravi prebačeno mi je kako zaboravljam da „Radnički“ nikako nije i ne može biti niški lokalni klub jer je, za razliku od nekih sada nižerazrednih niških klubova, osnovan pod okriljem Komunističke partije. Na moju opasku da su „Zvezda“ i „Partizan“ beogradski klubovi osnovani pod okriljem posleratnog komunističkog režima, te da je iz istih razloga nemoguće da njih dvojica navijaju za bilo koji od ta dva kluba iako to čine, rečeno mi je lakonski:

– Drugo je to.
U takvim situacijama, setim se stihova koje sam najpre čuo u verziji Džonija Štulića, a kasnije saznao da su izvorno potekli od Ele Ficdžerald:

“Nije važno odakle si, već kuda ideš.”
I zaista, mnogo važnije od porekla i „gradskog pedigrea“, pokazalo se poznavanje i veština putovanja kroz život, jer mnogi od naslednika predratne gospode zalutali su i otišli u peršun.

Add comment


Security code
Refresh