Menu

logo

Devojka na vrhu

stasa gejo

Intervju: Staša Gejo

Razgovarala: Tatjana Đukić

Nišlijka Staša Gejo je ljubav prema sportu nasledila od roditelja, a penjanjem se bavi od ranog detinjstva. Svira violu, obožava nauku, igra fudbal i želi da dan traje duže od 24 sata.

Kao svoje najznačajnije uspehe u karijeri ističe osvajanje titule juniorskog omladinskog prvaka 2015. godine u Arku, u Italiji. Iste godine, ali i u toku sledeće sezone, Staša je osvajala zlatne medalje na svakom takmičenju evropskog juniorskog ranga. „Izašavši iz juniorske kategorije, postala sam aktivna učesnica na seniorskim svetskim kupovima, na kojima sam uvek u prvih deset, a najbolji plasman mi je 4. mesto u švajcarskom mestu Meiringenu, u prvom kolu ove sezone“, kaže Staša. Pored toga, Staša je osvojila i zlatnu medalju u slobodnom penjanju na ovogodišnjim, desetim po redu Svetskim igrama održanim u Vroclavu.

U samom vrhu sporta je, kako ističe, zbog svoje upornosti, samodiscipline, ljubavi prema penjanju, želje za uspehom i za pokazivanjem veština koje je čine posebnom što se tiče penjačkog stila. Staša kaže da je eksplozivna, borbena, ali i samokritična. Ističe da je osim fizičke spremnosti za vrhunskog sportistu psihička priprema od velikog značaja:

Psihička priprema se stiče iskustvom, sigurnošću u vlastitu snagu, vežbanjem samokontrole, uspostavljanja unutrašnjeg mira. Treba osloboditi telo da radi ono što najbolje zna kako ne bi pravilo greške. Tanka je granica između krajnje opuštenosti i zgrčenosti, ni jedno ni drugo nije produktivno, zato treba balansirati. Svi takmičari imaju uspone i padove, retki su oni koji su konstantno na vrhu. Razlozi oscilacija su različiti − događa se da pad fizičke spremnosti ograniči takmičara, ali najčešći ražlog je reagovanje na pritisak, na psihofizički stres koji nosi takmičenje.“

Stašin predah uglavnom kratko traje, kako kaže „toliko da se telo odmori od takmičarskog stresa i velikih napora“. U tom dvodnevnom ili trodnevnom predahu ona postavlja nove ciljeve, preoblikuje stare i pravi planove do sledećeg takmičenja. Kako bi postigla sve što zamisli najviše joj pomaže porodica.

„Najveća podrška su mi roditelji, posebno zbog toga što su i sami penjači i odmalena me prate na takmičenjima. Puno mi znači i podrška prijatelja iz niškog penjačkog kluba P.A.E.K. Niš, uz koje sam odrastala, podrška braće i sestara, kao i nekoliko veoma bliskih prijatelja. Imam i podršku od sponzora, Ministarstva omladine i sporta, Olimpijskog komiteta, Sportsko-penjačkog saveza Srbije, Grada Niša, zatim od prijatelja iz celog sveta, porodice, kolega sa treninga, trenera...“

Takođe ističe da je oduvek imala punu podršku profesora, kroz celo školovanje. „Uvek sam se trudila da vredno radim kako bih stekla njihovo poverenje. Trudila sam se da uskladim svoje obaveze sa odsustvom, te sam testove radila pre ili posle putovanja, učila u autu, avionu. Do sada mi je uvek uspevalo da se uspešno organizujem.“

Na pitanje da li ima vremena za hobi, Staša kaže: „Recimo da je fakultet moj najveći hobi.“ Studira elektrotehniku i trenutno je na prvoj godini studija na Univerzitetu u Mariboru. Kaže da je nauka oduvek bila njena velika strast. „Uživam u istraživanjima, pronalaženju veza između različitih prirodnih pojava. U srednjoj školi sam bila veoma aktivna u području hemije i nedavno sam bila na Intel ISEF sajmu istraživačkih radova kao predstavnica Druge gimnazije u Mariboru, sa istraživačkim radom o bioplastici iz skroba. Ne volim da se posvećujem samo jednoj stvari u životu, dosadno je. Ako se čovek usavršava u samo jednom polju, onda gubi na širini, ograničava domet razmišljanja. Ja volim da se bavim i drugim sportovima − odmalena igram fudbal, uživam u svim aktivnostima, ali nažalost, dan ima samo 24 sata i moje telo nema dovoljno energije za sve što moje srce želi.

Staša je u mlađem uzrastu pohađala muzičku školu, smer viola, ali je zbog preseljenja u Maribor i tolikih sati penjanja i studiranja zapostavila muziku. Kaže da se preseljenjem u Sloveniju njen život potpuno promenio. „Počela sam rad sa trenerom Gorazdom Hrenom i treniram u timu drugih penjača. Zatim, skoro sam otpočela samostalan život. Sama moram da brinem o plaćanju računa, kupovini namirnica, ishrani, vešu, čišćenju prostora u kom živim, o prevozu. Čine se kao jednostavne obaveze, ali kada se dodaju na raspored ostalih aktivnosti, onda postaje gusto. Sreća je što je Maribor mali grad i biciklom mogu brzo da stignem svuda.“

Upoređujući Maribor i Niš, Staša kaže da je u Nišu imala mogućnost lakog kombinovanja prirodne i veštačke stene. Ističe da je, iako stene nisu ni približno grandiozne kao u ostatku Evrope, imala mogućnost napretka na više polja. „U Mariboru mi je dostupna samo bolder stena, za odlazak na trening na prirodnoj steni treba organizovati ljude, prevoz, putovati. Više nije tako jednostavno, ali je izvodljivo. Ali zato, sa druge strane, imam kvalitetnije uslove, više sati treninga, trenera koji planira program u konsultacijama sa roditeljima i sa mnom. U Nišu smo otac Slobodan, majka Vesna i ja radili sami, kreirali treninge, prilagođavali ih i krojili planove.  Sada imam i više dostupnih rekvizita kojima se podiže penjačka snaga, kao i dodatnu motivaciju i pozitivnu konkurenciju sa vršnjacima sa kojima mogu ravnopravno da treniram.“

Staša smatra da sportu u Nišu pre svega nedostaje infrastruktura, zatim visoki stručni kadar i podrška mladima na putu ka velikim ostvarenjima. „Često nemamo dobar temelj za napredak. Ako ne investiramo u sport, nikada nećemo imati uspeha. Ali, ako Grad ipak prepozna potencijal, postoji način da se pomogne sportisti u njegovom napredovanju, kao u mom slučaju. Takođe, često se dešava da mladi prerano odustanu od svojih ciljeva ili sporta uopšteno, zato što nisu spremni da se predaju radu, nisu spremni na odricanja, a ni njihove porodice, dok treneri često dozvoljavaju da im mladi talenti iskliznu iz ruku.“

Stašu raduje što mladi prate srpske sportiste i bodre ih, što su ponosni na uspehe sportista, ali kaže da je brine što imamo sve manje izuzetnih mladih talenata koji će odrasti u uspešne ljude. Možda smo vremenom kao nacija promenili sistem vrednosti i ne težimo ka sopstvenom nadgrađivanju. Kao da je mladima postalo svejedno čime će se baviti i šta će postići u životu. Nadam se da će se entuzijazam ponovo probuditi.“

Staši entuzijazam svakako ne manjka. Uživa u treniranju, i kaže da je svako takmičenje priča za sebe i da obožava što stalno upoznaje nove ljude. „Dobro se sećam većine takmičenja jer svako sa sobom nosi neki deo iskustva, neki trenutak koji ostaje urezan u srcu doveka. Ipak, najradije se sećam finala svetskog juniorskog prvenstva u Arku 2015. kada još uvek nisam znala da sam pobedila. Nestrpljivo sam čekala u izolacionoj zoni, dok je na zadnjem bolderu penjala konkurentkinja Miho Nonaka iz Japana. Mislila sam da sam druga, nisam verovala kada je glavni sudija došao po mene, zbog doping kontrole. Rekla sam mu: "Ali Tim, zašto mene vodiš kad sam druga?" Čudno me je pogledao, a zatim počeo da se smeje. Izveo me je ispred takmičarske stene, izvan izolacione zone i pokazao mi rezultate sa mojim imenom na vrhu. Zanemela sam... Od silne radosti sam ga zagrlila, jer mi je bio najbliži za slavlje. Tada smo postali dobri prijatelji. Zatim me je odveo do roditelja, navijača, prijatelja koji su čekali u redu da mi čestitaju, mnogi suznih očiju. Neverovatan momenat za pamćenje.“

Iako je još uvek veoma mlada, Staša ima jasno postavljene ciljeve. „Moj san je da dostignem visoku formu u kojoj ću se osećati moćno, da znam da mogu da zadržim svaki hvat, da izvedem svaki pokret koji zamislim. Takav osećaj mi daje puno samopouzdanja i izuzetne rezultate. Uživam u kontroli, u lakoći. Što se tiče sezone 2017. ostaju mi još dva svetska kupa u bolderu, u Vejlu (SAD) i u Minhenu. Osim toga, po posebnom pozivu učestvujem na Svetskim igrama u poljskom Vroclavu i na Adidas Rockstarsu u Štutgartu.“

U nastavku karijere želi i da širi svest o važnosti sporta u životu, u razvoju, kako fizičkom, tako i mentalnom. A devojčicama kojima je uzor, Staša poručuje: „Cure, ne slušajte ih ako vam kažu da je sport za muškarce. Uvek su me ubeđivali da je fudbal muški sport, nisam slušala, a i dalje ga rado igram. I da, mišića se ne treba sramiti, oni daju primamljivu notu ženskom telu.“

Nakon razgovora ostajem inspirisana da ne odustajem ni u čemu, jer koliko god ciljevi bili visoki, poput vrhova koje Staša osvaja, dostižni su.

Add comment


Security code
Refresh