Menu

logo

Južnjačka uteha

Piše: Dejan Stojiljković
Rokenrol u gradu na Nišavi, danas, juče, sutra...

juznjacka 1Još od vremena Rubinsa i Daltona, igranki i prvih singl-ploča, Niš je važio za grad u kome rokenrol ima jaku bazu i jedan zanimljiv i turbulentan život. Prosto, nema muzičkog pravca koji nije bio makar na neko vreme zastupljen među niškim bendovima, od simfo-roka, preko gotika, sve do hip-hopa i ded-metala. Bendovi su se pojavljivali, albumi izdavali, organizovale svirke... Ali evo nas, mnogo godina kasnije, a Niš je nekako i dalje na muzičkoj mapi ove sada skraćene državice ostao široj publici ponajviše poznat po Galiji i Kerberu u čijoj senci su ostali mnogi sjajni bendovi. A tako je bilo i pre više od dvadeset godina, stvari se, naizgled, nisu pomerile sa mrtve tačke. Ponekad neko zasija i ima hit za koji su čule i prestoničke radio-stanice, kao što je to bio primer sa reperima D-Fence koji su napravili odličnu stvar "Pozorištance" ili post grandž bendom Gospodin Pinokio koji je u dva navrata imao hit-nedelje na dvestadvojci, ali sve su to sporadične stvari... Jedan od nedavnih uspeha niških rokera svakako je bio nastup grupe Plastic Sunday kao neke vrste predgrupe Depeche Mode na Ušću. A tu su i džezeri Eyot koji karijeru grade i van matičnog grada, pa i države, prvi album izdat u Americi, drugi u Nemačkoj, treći sniman u Bristolu pod producentskim nadzorom Džima Bara, basiste Portisheda. A četvrti − ni manje ni više nego u Čikagu, u studiju "Electrical audio" Stiva Albinija. Članovi Stereo banane su postali prave regionalne zvezde. I tako redom...

Dakle, šta je problem niških rokera? Nedostatak ambicije? Nedostatak talenta?
Ne bi se reklo.
Ono što fali Nišu jeste adekvatno mesto za koncerte i klupske svirke. Nekad davno to je bio Muzički klub na Paliluli čije se renoviranje oteglo kao gladna godina. Ovo mesto u kome su redovni gosti bili najbolji bendovi stare SFRJ, od Azre, EKV-a i Pankrta, pa sve do Orgazma i grupe Leb i sol, sada je u zvaničnom vlasništvu Niškog kulturnog centra čije rukovodstvo godinama bije bitku za uvek premala sredstva iz fondova namenjenim kulturi. Dok se vrata ovog kluba ne otvore, niškim bendovima preostaje da okušaju sreću na ono malo mesta koja ne preferiraju tezgaroše sa klavijaturama što razgaljuju posetioce uz nove hitove Cece i Ace Lukasa. U Nišu takođe nema mesta za probe, što jeste veliki problem, pa se svako snalazi kako ume. Nema ni preterano kvalitetnih studija, pa ko želi iole dobar tonski zapis mora da stavi pare u džep i otputuje u prestonicu ili inostranstvo. Nekada su se brojni snimci radili u studiju Radio Niša, ali ta vremena su prošla, radio je ugašen dekretom iz prestonice a uz svojsku podršku nekih niških "lokalpatriota".

juznjacka galijaNema, na kraju krajeva, ni izdavačke kuće. Makar i male, andergraund, kakva je bila DOM ili poluambiciozne kakva je bila Sorabia Disc. Lokalni kulturni centri ponekad pokušaju da se bave izdavaštvom, i zna se da je SKC stao iza izdanja Trivalie, Arnold Lejna i Alhemije, Kitchen Asemblea i drugih... Na sreću, u Nišu je odnedavno sa radom počela nezavisna izdavačka kuća Balkan Rock Records čije prvo izdanje je imalo simboličan naslov SOS, što jeste svojevrstan poziv u pomoć, ali takođe simbolizuje bunt i nemirenje sa trenutnom situacijom, pa samim tim, u njihovoj interpretaciji ova skraćenica znači − "Sounds Of Struggle". Ovaj izdavač je nakon toga izbacio EP grupa EGO i Stereolimit, te dugosvirajuće izdanje pank legendi Totalnih klošara i album "Logos Express" grupe Metak za zlikovca. Zanimljivo je da je jednu kompilaciju niških bendova pre par godina izdao i Zdenko Franić u Zagrebu, pod svojom nezavisnom etiketom "Slušaj najglasnije!". Nekolicina srećnih i upornih uspela je da svoja izdanja objavi u prestonici pa i dalje, ali to nikad nije imalo onog uspeha i efekta kao što je to osamdesetih polazilo za rukom Galiji i Kerberu. Naravno, bilo je to drugo vreme, veća država, organizovaniji i bolji grad u kome se više vodilo računa o kulturi i talentovanim pojedincima, i naravno, činjenica da jedno pojavljivanje na državnoj televiziji može da reši problem, donese i publiku i izdavača i sve što uz to ide. Neka starija imena su se ponovo reaktivirala i počela sa svirkama i izdavanjem novih nosača zvuka. Tu svakako treba pomenuti Fleke, koje su prema kritičaru Peri Janjatoviću najvažniji rokenrol bend u istoriji niške scene (što uopšte nije preterana ocena), i koje su se vratile albumom "Rock'n'roll is like Jesus", uz stalno aktivan Novembar, to jeste dobar podsticaj za scenu. Naročito ako imamo u vidu da postoje bendovi koji stalno rade i nešto sviraju, komponuju, snimaju, objavljuju...

Snimljen je i dokumentarac o niškoj rokenrol sceni koji je dobio naslov "Mi plačemo iza tamnih naočara" po jednoj pesmi Dobrog Isaka, benda koji je osamdesetih doneo autentičan zvuk britanskog novog talasa u Niš i smatran za srpsku verziju legendarih Joy Division. Autori ovog dokumentarca su takođe muzičari, Velimir Stojanović (pevač benda Proces) i Marijan Cvetanović koji sarađuje sa mnogim niškim grupama i muzičarima. Film je naišao na podeljene ocene, neki su čak bili i otvoreno ogorčeni onim što su videli u njemu, ali s druge strane, on je ponudio i jednu realnu sliku grada i rokenrola stvaranog u njemu, kao i deo odgovora zašto jedan dobar deo niških bendova nije uspeo da doživi punu afirmaciju.
Konačno, tu je i famozna Nisomnia, pokušaj pravljenja EXIT-a na jugu, nesrećni festival čije agonija traje godinama. Svake godine novi koncept, novi ljudi u organizaciji, nove ideje i uvek ista traljava realizacija. Od festivala koji je na svojim počecima ugostio Kosheen i druga velika imena, Nisomnia se srozala do trećerazredne provincijske manifestacije na kojoj se repertoar krpi na brzinu i u poslednjim trenucima i koji publika svakog leta sve manje i manje posećuje. S druge strane, tu je džez festival Nišvil koji iz godine u godinu raste, i postaje sve ozbiljnija manifestacija, što svakako raduje, ali teško da može da bude adekvatna uteha za druge stvari koje idu nizbrdo.

Kada se povuče crta, grad na Nišavi ima šta da ponudi, ima tu i talenata, i dobrih muzičara, i nadahnutih autora... Ali nekako fali neki mali podsticaj, možda jedan jedini korak da bi jedna raznovrsna i kvalitetna scena eksplodirala. I tako, u iščekivanju tog jednog koraka, prolaze godine, mnogi talentovani ljudi su okačili gitaru o klin, mnogi su otišli iz grada, mnogi su počeli da se bave nekim drugim stvarima... A nama ostaje da se kao u pomenutom dokumentarcu pitamo šta bi bilo kad bi bilo...

Add comment


Security code
Refresh