Menu

logo

Da li je scena mrtva

Da li je scena mrtva i četiri razloga zašto nije
Piše: Aleksandar Nikolić Coa

da li je scena mrtvaKao što je politika omiljena verbalna zanimacija kafanskih moljaca negde tamo posle pete ture (što će reći oko 11 pre podne), tako je muzičarima, organizatorima koncerata, muzičkim novinarima, pa i publici, duševna hrana polemika o vitalnim funkcijama muzičke scene. E sad, ekipu koja sedi za kariranim stoljnjacima i odaziva se na nadimke dobijene po alatima i delovima automobila niko zaista ne pita za mišljenje tako da te, mahom genijalne, teorije zavere retko kad pređu prag kafane. Sa druge strane, muzički svet ima svoje određene kanale komuniciranja sa javnošću preko medija, muzičkih portala i tribina, te zato ceo taj začarani krug raspravljanja oko scene dalekosežnije odjekuje virtuelnim i realnim prostorom. Nedavno sam tako gledao tribinu koju organizuje RTS-ova emisija BUNT na čelu sa Brankom Glavonjić. Gosti su bili kritičar Aleksandar Žikić, pisac Muharem Bazdulj i Maja Cvetković (E-Play), a teme standardne za takav tip manifestacije. Međutim, bilo je pravo osveženje čuti realne odgovore lišene preteranog lamentiranja nad umetničkom kreativnošću. Ukratko: drugo vreme-druga muzika-druga pravila. I to je zaista tako. Dokle ćemo više biti zakačeni za stadionske rok dinosauruse koji su “u ono vreme” harali, ili za relevantnost novog talasa koja je neminovno bila ogromna ali je odavno okončana smrću pojedinih ljudi i zemalja. Dosta se zanemaruje recimo i muzička scena devedesetih (“Oči boje dugeˇ”, stop!) jer uopšte ne čudi da iz najvećeg sranja niču najbolje ideje. Ta scena je i dalje nepoznanica određenom broju domaće rok publike. Ekipa koja je nastupala pod imenom „Brzi bendovi Srbije“, i koju su činili Darkwood Dub, Plejboj, Presing, Kanda, Kodža i Nebojša, Kazna za uši, Deca loših muzičara i ostali, samo je vrh ledenog brega. Tu su i Džukele, Klinički mrtav, Braća Left, Kontrabanda, Ništa ali logopedi i mnogi, mnogi drugi...

Južnjačka uteha

Piše: Dejan Stojiljković
Rokenrol u gradu na Nišavi, danas, juče, sutra...

juznjacka 1Još od vremena Rubinsa i Daltona, igranki i prvih singl-ploča, Niš je važio za grad u kome rokenrol ima jaku bazu i jedan zanimljiv i turbulentan život. Prosto, nema muzičkog pravca koji nije bio makar na neko vreme zastupljen među niškim bendovima, od simfo-roka, preko gotika, sve do hip-hopa i ded-metala. Bendovi su se pojavljivali, albumi izdavali, organizovale svirke... Ali evo nas, mnogo godina kasnije, a Niš je nekako i dalje na muzičkoj mapi ove sada skraćene državice ostao široj publici ponajviše poznat po Galiji i Kerberu u čijoj senci su ostali mnogi sjajni bendovi. A tako je bilo i pre više od dvadeset godina, stvari se, naizgled, nisu pomerile sa mrtve tačke. Ponekad neko zasija i ima hit za koji su čule i prestoničke radio-stanice, kao što je to bio primer sa reperima D-Fence koji su napravili odličnu stvar "Pozorištance" ili post grandž bendom Gospodin Pinokio koji je u dva navrata imao hit-nedelje na dvestadvojci, ali sve su to sporadične stvari... Jedan od nedavnih uspeha niških rokera svakako je bio nastup grupe Plastic Sunday kao neke vrste predgrupe Depeche Mode na Ušću. A tu su i džezeri Eyot koji karijeru grade i van matičnog grada, pa i države, prvi album izdat u Americi, drugi u Nemačkoj, treći sniman u Bristolu pod producentskim nadzorom Džima Bara, basiste Portisheda. A četvrti − ni manje ni više nego u Čikagu, u studiju "Electrical audio" Stiva Albinija. Članovi Stereo banane su postali prave regionalne zvezde. I tako redom...

Harmonija za ljudsku dušu

Piše: Ivana I. Božić
Koliko danas zaista slušamo muziku?
“When I die, just keep playing the records.”
Jimi Hendrix

muzikarecord collectionMuzika je oduvek zauzimala posebno mesto u životima ljudi. Vekovima unazad ona prožima čovečanstvo, njegov je neraskidivi deo i sa njim zajedno evoluira. Prema shvatanju starih Kineza, muzika odražava harmoniju između neba i zemlje. U Palestini i na području drevne Mesopotamije muzika se smatrala sredstvom za dobijanje božje naklonosti, dok su Heleni zastupali stav da muzika utiče na slušaočevu dušu moralno i vaspitno. To je bilo vreme kada se muzika prenosila usmeno, s kolena na koleno i više bila u službi obavljanja nekog određenog obreda nego zabava tokom dokolice. Period hrišćanstva muziku je odredio kao čisto tonsku umetnost koja izražava osećanje, stavove, raspoloženje i predstave o događajima.

Muzički afterlife

Piše: Ivana I. Božić
”Nevermind”, “Black Album” & “Ten” 25 godina posle
“The best revenge is to live on and prove yourself.
Be stronger than those people. And then you can come back.”
Eddie Vedder (Pearl Jam)

25 god posle nirvana nevermindGodina 2016. sigurno neće toliko ostati u sećanju po nekim sjajnim muzičkim albumima koliko po tome što su neki od najvećih muzičkih stvaralaca zauvek otišli u muzičku Valhalu. No, ove godine neki od albuma koji su napravili prekretnicu u muzici, poput Nirvaninog “Nevermind”, “Metallica (Black album)” benda Metallica ili Pearl Jamovog “Ten”, obeležavaju svoje male jubileje od četvrt veka.
Čitav svet, pa tako i muzički, odavno je na nekoj vrsti retro-reciklaže i u raljama konzumentskog vrlog novog XXI veka gde je čak i muzika pretvorena u proizvod za jednokratnu upotrebu. U prilog tome da reciklaža nije uvek loša pojava, ide povampirenje i popularizacija vinilnih izdanja. U muzičkom svetu, danas žanrovski bogatijem no ikad, i dalje se blaga prednost daje ostvarenjima koja su nastajala pre dvadeset ili trideset godina. Na pitanje zašto je to tako, većina domaćih muzičara saglasila se oko stava da je razvoj tehnologije snimanja i manipulacije zvuka (produkcija i postprodukcija) s jedne strane olakšala proizvodnju albuma ali s druge strane dovela do neke vrste hiperprodukcije. Album je moguće snimiti i u kućnoj varijanti, u nekoj vrsti improvizovanog studija, dok je nekad prava sreća bila dokopati se profesionalnog studija i nedeljama snimati.

Oduvek sam samo želeo da sviram

Vek džeza (22)
Prevela: Mimica Petrović Radovanović
Intervju: Vinton Marsalis

dzezwynton grayNemerljivi su doprinosi Vintona Marsalisa džez muzici. Rođen je u Nju Orleansu 18. 10. 1961, a sada živi u Njujorku gde radi kao umetnički direktor programa „Džez u Centru Linkoln“. Marsalis je već u svojim srednjim tridesetim godinama postao jedna od najprepoznatljivijih ličnosti u celokupnoj umetnosti. Počeo je ozbiljno da se bavi trubom sa dvanaest godina. Sa sedamnaest godina preselio se u Njujork kako bi pohađao prestižnu školu „Džulijard“. Međutim, ubrzo po dolasku prihvatio je ponudu da se pridruži bendu Arta Blejkija „Jazz Messengers“ i počeo je sa njima da odlazi na svetske turneje. Nekoliko godina kasnije, formirao je svoje grupe i od tada uspeva da ispuni nemilosrdni raspored snimanja i turneja. Dobitnik je mnogih uglednih nagrada: „Gremi“, „Pulicerove nagrade“, „Pibodi“ i drugih.

Ovaj intervju je napravljen 22. februara 1997. godine i objavljen je u knjizi „Jazz Profiles (The Spirit of the Nineties)“ Redžinalda Karvera i Lenija Bernstina.

Brooklyn Nine-Nine

Smešna strana policije
Piše: Pavle Zelić
Tvorci serije: Dan Goor, Michael Schur
Uloge: Andy Samberg, Stephanie Beatriz, Terry Crews, Andre Braugher, Melissa Fumero

brooklyn nineJedna od (retkih) prednosti dugih interkontinentalnih letova jeste iz godine u godinu sve bogatiji program na ekrančićima koji vas navodi da pogledate filmove i serije koji inačne nikako da stignu na red od prevelike ponude i opterećenja praćenja „važnih“ programa o kojima svi pričaju. Tako sam nedavno tuce sati stešnjenih u sedištu sa radošću (i mnogo kikotanja koje je budilo moje saputnike) posvetio seriji koja mi je bila dobro poznata, ali nikako da dođe na vrh „to watch“ liste – „Brooklyn 99“. Dobar uvod je ipak predstavljao film „Popstar – never stop never stopping“, „Spinal Tap“ ovog doba, sa zvezdom Endijem Sambergom, komičarskim draguljem sa kojim svinje uvaljane u holivudsku kreativnu kaljugu očigledno ne znaju šta će. Ipak, kao i u slučaju nebrojenih drugih vrhunskih glumačkih talenata, TV mreže itekako znaju da ih udome, i Sambergov, ali i talenat ostatka ekipe procvetava u ovoj fantastičnoj parodiji krimi serija. Iako etiketiran kao „Office“ u policijskoj stanici, posle par epizoda će vam biti jasno da „Brooklyn 99“ u stvari ima pravi balans pravih, neretko jako ozbiljnih slučajeva, propuštenih kroz prizmu vrhunskog sitkoma, sa dobrom dozom autentičnih međuljudskih odnosa i gegova dostojnih najboljih stend-up nastupa.

Santa Maria Della Salute

Režija: Zdravko Šotra
Uloge: Vojin Ćetković, Tamra Aleksić, Sloboda Mićalović,
Piše: Đorđe Bajić

santa marijaZdravko Šotra nepogrešivo ume da pogodi ukus domaće publike. Među deset najgledanijih srpskih filmova u XXI veku, nalaze se čak tri ostvarenja ovog reditelja – praktično njegov kompletan ovomilenijumski bioskopski opus (a ako listu proširimo na 15 naslova – na njoj su sva četiri Šotrina filma prikazana u periodu 2002−2012). Zna se: uvek je tu plejada poznatih domaćih glumaca u kostimima, te liciderski prizori srpske „bolje“ prošlosti. Tako je i u slučaju filma Santa Maria della Salute. Prvi minuti ovog dvosatnog ostvarenja nedvosmisleno ukazuju na televizijsko poreklo projekta i činjenicu da je film proistekao iz istoimene serije. Montažna sekvenca od desetak minuta u koju je, uz naraciju Nebojše Ilića, „uguran“ život Laze Kostića pre sudbonosnog susreta sa zadevojčenom Lenkom Dunđerski više podseća na neki produženi foršpan nego na film. Uostalom, ti početni minuti to i jesu − najava onog što ćemo moći da gledamo u seriji koja će biti emitovana na RTS-u tokom 2017. godine.

Stado

Režija: Nikola Kojo
Scenario: Nebojša Romčević
Uloge: Nikola Kojo, Zoran Cvijanović, Vesna Trivalić,
Piše: Zoran Janković

stadoPun svet loših filmova, a, na koncu priče, pri svakom svođenju godišnjih i inih računa, ispostavi se da je ipak podosta i dobrih ili barem zadovoljavajućih. A neku su filmovi naprosto ponajpre podatni za analizu, i taj njihov potencijal počesto ume i da natkrili priču o sveukupnom kvalitetu u kinestetičkom smislu. To bi mogao da bude prvi stepenik u priči o Stadu, i zvanično najgledanijem srpskom filmu u ovdašnjim bioskopima u 2016. godini.

Odmetnik - 1: Star Wars priča

ODMETNIK-1: STAR WARS PRIČA
Režija: Garet Edvards
Uloge: Felisiti Džons, Diego Luna, Ben Mendelson, Forest Vitaker
Piše: Đorđe Bajić

rogue one 1 star wars storyNakon što je kompanija Dizni od Džordža Lukasa otkupila prava na franšizu Star Wars, kod poklonika ovog voljenog serijala javila se skepsa ili, još preciznije, strah da će pod „novom upravom“ ova svemirska saga biti pretvorena u komercijalni projekat bez duše. Nakon premijere Buđenja sile (2015), dugoočekivane sedme epizode, postalo je jasno da čelnici Diznija znaju šta rade i da imaju plan za povratak na stare staze slave. Možda Buđenje sile nije bio previše originalan film, ali pasioniranim ljubiteljima ponudio je upravo ono što im je bilo potrebno, te Džej-Džej Ejbramsova režija predstavlja značajan napredak u odnosu na Lukasove ozloglašene epizode I-III. U tom kontekstu, popkulturna zaostavština Zvezdanih ratova je danas življa i aktuelnija nego decenijama unazad. Studio Dizni planira da nas svake godine, oko Božića, „počasti“ sa po jednim novim filmom. Nakon Buđenja sile s kraja 2015, u bioskope je u decembru 2016. stigao Odmetnik-1: Star Wars priča, film koji nije direktan nastavak sage, kako je u podnaslovu signalizirano, već priča iz iste galaksije. Isprva se činilo da će novi film biti samo još jedan projekat sklepan na brzinu kako bi se unovčila popularnost glavnog serijala, nešto slično poput televizijskih filmova o Evoksima iz 1980-ih, ali se ispostavilo da to nije bio slučaj. Naprotiv. Odmetnik-1 je začuđujuće zadovoljavajući SF spektakl koji uspeva da parira prošlogodišnjoj epizodi VII, pa čak da je u pojedinim aspektima i prevaziđe.