Menu

logo

PRESSING br. 54

Pressing br. 54

Poslednji uvodnik pred fajront

(BEZ)DANI

„Izbori u Srbiji su kao kad se čovek posle dužeg vremena okupa, a onda posle toga navuče na sebe one iste gaće.”
Aleksandar Blagojević, NIKO NEMA ŠTO SRBIN IMADE, Pressing br.32

Da nam već danas bude bolje, zato što život ne može da čeka. Narod najbolje zna da Srbija ima snage, jer je stručnost ispred politike. Od nas zavisi i zato se vredi boriti.
Kako je lepo živeti u Srbiji...
...
Kraj 2006. i početak 2007. godine obeležilo je nekoliko događaja.
Deset godina studentskog protesta 1996-97. I danas je mnogo toga isto. Različito je tek ponešto. U nečemu je, hvala Bogu, bolje, ali, opet, ima stvari zbog kojih se sa setom sećam tog vremena. Nije to zato što su opet svoje njuške izbacili napolje na TV oni koji su tada od sramote pobegli u svoje rupe. Nije to. Danas mnogo više boli to što oni koji su tada bili na pravoj strani nisu tu. Nema ih. Nasuprot sebe imali smo tada većinu, ali snagu nam je davala činjenica da našu manjinu čine desetine, stotine hiljada ljudi sa kojima ste mogli da se identifikujete, jer ste želeli isto. Danas nema većine i manjine, danas su svi jedno isto, a nasuprot su pojedinci koji nestaju, odlaze ili se povlače.
U ovom periodu, dva najbolja druga, jedni od retkih koji su ostali ovde, doneli su odluku da napuste zemlju. Poslednji dan 2006. proveli smo zajedno. Njihovi klinci još ni ne znaju da govore, ali će imati priliku da uče holandski i nemački. A na ovim predizbornim skupovima svi govore o Srbiji koja stari i svi se zalažu za povećanje nataliteta.
Podaci govore da u poslednjih deset godina razlika broja rođenih i umrlih u Srbiji iznosi oko 230 000, a samo u poslednjoj je 35 000. Ako se ovaj broj bude povećavao linearno, a ovi procesi ni izbliza nisu linearni, u narednih deset godina možemo da očekujemo oko pola miliona stanovnika manje.
Moji drugovi sa svojim porodicama nisu u tom broju. Oni će, kao i mnogi koji su se pre njih zaputili u pečalbu, i dalje biti «na spisku», jer su prijavljeni ovde. Ali, zašto onda ove mališane tate vode tamo, daleko od svih, kada ovde sve imaju – stan, posao i  sve drugo što nude ove čike na bilbodima.
Idu zato što...
Ma nema veze, ionako nema dovoljno prostora za nabrajanje razloga. A i počinio bih bezbroj verbalnih delikata na račun naših državnih funkcionera, rukovodioca i ostalih uglednih građana, visokokotiranih u našem društvu.
Oni odlaze, jer znaju da izbori neće ništa promeniti, da ni danas, ni sutra neće doneti ništa novo, jer ovde život previše čeka, jer narod nema pojma, jer je politika sve, a stručnost ne postoji, jer skoro ništa od nas ne zavisi, i jer, nažalost, Srbija nema snage i – ne vredi se boriti.

Jugoslav Joković


P.S.
Na prelasku između dve godine stigla je najava da će organizacija u okviru koje radi ova redakcija izgubiti finansiranje iz budžeta. Razlozi? Nema ih. Ima samo zluradih koji trljaju ruke, nadajući se da ime PRESSING prisvoje i zadenu kao značku. Oni, naravno, ne zaslužuju komentar, i ovo što imaju ne zaslužuju, ali ovim sirotanima ljudskim duhom i pozitivnim osobinama, čovek ne može da ne udeli milostinju u vidu saveta: Značka, koliko god velika i sjajna bila, ne može da sakrije golotinju.

Add comment


Security code
Refresh