Menu

logo

Stado

Režija: Nikola Kojo
Scenario: Nebojša Romčević
Uloge: Nikola Kojo, Zoran Cvijanović, Vesna Trivalić,
Piše: Zoran Janković

stadoPun svet loših filmova, a, na koncu priče, pri svakom svođenju godišnjih i inih računa, ispostavi se da je ipak podosta i dobrih ili barem zadovoljavajućih. A neku su filmovi naprosto ponajpre podatni za analizu, i taj njihov potencijal počesto ume i da natkrili priču o sveukupnom kvalitetu u kinestetičkom smislu. To bi mogao da bude prvi stepenik u priči o Stadu, i zvanično najgledanijem srpskom filmu u ovdašnjim bioskopima u 2016. godini.

Čak i na nivou puke faktografije i osnovnih odrednica i postavki, Stado je dušu dalo za višekraku analizu; reč je o prvoj filmskoj režiji glumačkog superstara Nikole Koja, čime se, dakle, nastavlja tradicija avanzovanja najkrupnijih imena ovdašnjeg (ponajpre, muškog dela) glumišta u rediteljski soj, na osnovu čega bi se Stado moglo uspoređivati i sa rediteljskim radovima Ljubiše Samardžića i Dragana Bjelogrlića. Osim toga, Stado se po puno osnova, ne samo stoga što je reč o filmu koji prati pokušaj nastanka pilot-epizode za buduću seriju, da podvesti i pod okvire meta-filma; osnovna nevolja je što Stado lako i brzo gubi i pri brzopoteznijim poređenjima po dve narečene osnove – Bjelogrlićev Montevideo... (uz ogradu da tu jeste reč o filmu posve drugog tipa) vidno je superiorniji rad, a Stado upadljivo zaostaje i u odnosu na, recimo, daleko uzbudljiviji, intrigantniji i veštiji rad Srđana Karanovića, Za sada bez dobrog naslova. Ovome treba dodati i činjenicu da su Kojo i saborci pokušali da Stado postave i izguraju i kao polemički, i u neku ruku i u nekoj meri, antirežimski film. A povrh svega, ovo je i ostvarenje nedvosmislenih repertoarskih ambicija, a komunikativan, pitak i što široj publici usmeren film je bio očigledan cilj autorske ekipe.

Što se tiče poslednjepomenutog, tu stvari još i najbolje stoje – zvanični podaci (oko 170 hiljada gledalaca u bioskopima do isteka godine za nama) govore u prilog tezi da je reč o ostvarenju čiji su autori uspeli barem u delu svojih namera. I to jeste za svaku pohvalu. Uz ogradu, naravno, da je, imajući u vidu vezanost ovdašnje publike za komediju kao ovde dominantni žanr i poznata glumačka lica, a njih u Stadu ima napretek, ovaj film u tom smislu bio čist zicer. Srbiji jesu potrebni repertoarski filmovi, to mora biti osnova ovdašnje kinematografije, ali nam je, u završnici prethodne godine, na primer, Bećkovićeva Jesen samuraja pokazala da to može (znatno) bolje. Stavimo li repertoarski profil i opravdani i nesporni uspeh ovog filma na bioskopskim blagajnama po strani, Stado biva film sa prilično problematičnom bagažom; suštinski tek na mahove duhovita i smešna komedija, uz to na ne mnogo zanimljivu temu (bez obzira što je očigledno reč o temi koja je bliska i važna autorskom timu ovog filma), puna dramaturških i narativnih viškova i praznina, ziheraški odglumljena, uz punu veru u rutinizirani i prepoznatljivi polazni šarm izabranih glumaca u udarnim ulogama... Stado, međutim, donosi i nekoliko zbunjujućih manjkavosti – ovde je razočarao dosad nepogrešivi direktor fotografije Dušan Joksimović sa nizom snimateljskih propusta i nonšalancija (podsetimo se njegovog snimateljskog doprinosa Dragojevićevim filmovima ili rumunsko-srpskom ostvarenju Ako zrno ne umre reditelja Siniše Dragina, na primer), a začuđujuće je, u ovom smislu, insistiranje na narcističkoj ostrašćenosti glumaca, što je pokazano kroz gotovo potpuni izostanak interakcije glavnih junaka sa likovima izvan njihovog esnafskog kruga i svetonazora, a čime se krenulo put kulturološkog stereotipa iz kog se u ovom konkretnom slučaju nije izrodilo ništa potentno niti filmski izdašno.

Kao što je već pomenuto, Stado nastoji da bude i antirežimski i polemički film; na tom polju Žilnik je nedostižna meta, a Kojo ne prelazi ni delić puta koji je u svojim ključnim delima po toj osnovi prešao već pominjani Srđan Dragojević. Antirežimska poenta u Stadu je trapava, traljava, nedovoljno promišljena, lišena intelektualne note i zaleđa, te ni ne čudi što se sve okonča u prvoloptaškim prozivkama najbazičnijeg tipa, pa još i sjedinjenim sa povremenim nepotrebnim iskliznućima put gropss-out bižuterije. Osim toga, u konkretnom slučaju Stada postavlja se i pitanje zdravorazumske i izrazito pragmatički obojene etičnosti – koliko to pokrića za prozivku banaka zbog lihvarske pohlepnosti imaju glumci koji u Srbiji godinama unazad dragovoljno iznajmljuju svoja lica, likove i pojave i time gorku pilulu dužničkog ropstva čine barem nešto malo lakšom za progutati? I da li su najpozvaniji za kritike na račun RTS-a (kome se, naravno, svako malo može spočitati ovo ili ono) upravo oni koji su samo par televizijskih sezona unazad upravo na tom javnom servisu u udarnom terminu imali vlastite emisije i produkcije, koje su, uz to, slabo koga zanimale? Ili oni koji su dugo u nekoj formi učestvovali u vlasti, na čiju nakaradnost sada treba ukazati? Doduše, ako ćemo pošteno, etika ume da bude značajna snaga, ali ne mora nužno da bude konstanta ili važno uporište nekog filma, a često nije bila odlika ni daleko zaumnijih, značajnijih i uspelijih filmova, zar ne?

Add comment


Security code
Refresh