Menu

logo

NENAD MILOSAVLJEVIĆ - GALIJA

PRESSING O4, JANUAR 1992.
INTERVJU : Nenad Milosavljević ("Galija")
MUZIČARI   (U)MIRU P E V A J U Ć I

Razgovarao Milorad Doderović

PRIČA O ANĐELIMA PAKLA

Hajde da pričamo na glupu temu koju nam je život na­metnuo - politika i muzika. Kako ti vidiš tu vrstu gemišta koji nam itekako iritira želudac?

Politika me u principu nikada nije zanimala, ali ne znam šta joj je, u poslednje vreme me jednostavno sačekuje iza svakog ćoška i lupa po glavi. Sav sam modar od te politike! Toliko je pro­drla u naš život, da postaje svojevrsna politika i težnja da izbegneš politiku. Ko­liko god se trudio da je skloniš, u špajz, na primer, ona te i tamo čeka i poru­čuje - špajz ti je prazan, a ti razmisli politički zašto je to tako! Štos je u tome što politika nikada nije dominirala u "Galijinim" pesmama i tek­stovima, već je uvek i samo govorila o NJOJ! NJOJ, a može i JOJ! Mi smo, dakle, neprekidno pevali o svojoj zemlji, ne očekujući da će baš toliko da je suze, ili pokušaju da JOJ to urade. Ali, kakva je takva je, i naša je. Međutim, strah me prosto da otvorim frižider, a da se to ne protumači kao ne­kakav "politički gest"...

Ali, Nešo, muzika i razni rokenrol pravci su se upravo rađali kao oblik otpora prema po­litičkoj društvenoj stvarnosti, is­točnoj ili zapadnoj, svejedno.

A to jeste! Svaka umetnost je uvek u nekoj vrsti opozicije prema dru­štvu u kome preživljava. To je neko pravilo i ja ću, mislim, uvek biti u nekoj vrsti opozicije u odnosu na vlast, bez obzira ko na toj vlasti bio. Ali, to ne može biti loše ni za vlast, ni za mene, ako se dobro razumemo i ako smo dovoljno demokrate i dovoljno civilizovani ljudi!

U posadu "Galije" politika se umešala i na vrlo direktan i pomalo ironično-tužan način. Vaš Đole, inače crnac, proglašen je za Velikosrbina i sada ga nema ni u "Galiji", ni u Jugoslaviji?!

Na žalost, to je istina. Od našeg Đoleta su prvo njegovi Hrvati, čiji je bio zet, tražili da napusti naš bend da ne bi bio "Velikosrbin"(?!). Meštani u Vrgorcu kod Makarske počeli su jednos­tavno da i njega i suprugu Nelicu i njiho­vu decu mrze zbog toga, pa je Đole prvo napustio "Galiju". Međutim, trebalo mu je samo petnaestak dana da shvati da je ovo naše ludilo toliko i takvo da mu je najbolje da napusti i Jugoslaviju. To je i učinio i sa porodicom otišao u Belgiju! A otišao bih i ja da sam na njegovom mestu i tu nema ljutiš... I možemo, svi mi u Jugoslaviji, da se stidimo zbog toga što Đole nije više ne samo u "Galiji", nego u našoj (sada već bivšoj) zemlji!

Dobro, ali šta "Gali­ja" radi bez crnca u svojim redovima?

Kompletirali smo se kao bend odmah, tu nema problema, a sada, posle singla koji smo izdali, spremamo kompilaciju naše LP trilogije koju smo izdali u toku poslednjih nekoliko godina. Na žalost, priče iz te naše trilogije su u potpunosti predvidele događaje koji su nas zadesili, počev od nekih nazi­va ploča, na primer, "Daleko je Sunce" ili "Korak do slobode", pa do onih mojih pojavljivanja u vojnoj maskirnoj unifor­mi... Pa tu je i naša tužna i emotivna priča o Makarskoj u kojoj smo svirali desetak godina, a gde više ne smemo ni da privirimo, a kamoli da pevamo, kao nekada... I zbog toga, između ostalog, odlučili smo da izboru sa trilogije dodamo i dve nove pesme, u stvari stare, ali koje su svojev­remeno bile zabranjivane. To su pesme "Pravoslavlje", koja je sklonjena sa LP-ija "Daleko je Sunce" i "Na Drini ćuprija" koja se, eto, nije našla na ploči "Istorija, ti i ja". Zato smo, pomalo u inat, snimili singl sa te dve "zabranjene" pesme, ali ga nećemo pro­davati, već će se on pojaviti samo u obliku kompakt diska koji će se zvati "Ni rat, ni mir"! Pod tim nazivom je išla jedna emi­sija na TV Beograd, a išao je i naš veliki koncert u Beogradu, u Sava centru... I time stavljamo tačku na jedan period "Galijine" muzičke plovidbe posle kojeg ćemo, najverovatnije, ući u jednu malo dužu pauzu da bismo jednostavno smisli­li našu novu "muzičku priču".

 

Ml STOJIMO POSTOJANO...

Nije li ta najava "malo duže pauze za novu priču", samo "fina" najava raspada benda, jer Čarltonova prodaja bubnjeva je u Nišu shvaćena i kao diskretna na­java na­java definitivnog razlaza vaše posade?

Nema to veze sa istinom, ma­da i "Galija" preživljava teške trenutke kao i mnogi u ovoj zemlji. Danas je vrlo teško opstati u životu samo od "Galije", pa naši ljudi moraju da se bave i raznim drugim poslovima, što znači da imaju mnogo manje vremena za rad u grupi, na koncertima i projektima. Međutim, dogovorili smo se da ostanemo i opsta­nemo uz već poznati imidž...

Da li ste možda ra­zmišljali da, na primer, svirate u nekoj našoj ratnoj bazi? Dobro­voljcima koji se obučavaju u na­šim centrima i slično?

Ni u ludilu nismo razmišljali o tome, a i odbili bismo takav poziv! Mi volimo da svoj posao odradimo pro­fesionalno i bez fola, a na takvim mestima bi nam verovatno nedostajali i osnovni tehnički uslovi, a o emocija­ma i da ne govorimo... Moje lično mišljenje je, inače, da nikome ne bi trebalo svirati bes­platno, jer ni nama niko ništa nije besplatno dao! Svaki pedalj uspeha smo strašno upornim radom, skupo pla­tili!

Izbegavali ste, koliko znamo, i stranačke koncerte, za koje biste verovatno bili i dobro plaćeni?

Jesmo i ponosimo se time!

Ali, kada bi ti Vlada Srbije zatražila da, poput tvojih kolega iz Hrvatske, napraviš neku dobru "političku tužbalicu" ili "nacionalni song", da li bi to uradio?

Zašto da ne, bih! Ne sma­tram da je to nešto ružno. Ja imam pravo da volim Srbiju, ali i on ima pravo da voli Hrvatsku! Među­tim, to počinje da bude bezobrazno onog trenutka kada ti, da bi dokazao ljubav i privrženost svojoj domovini, počinješ da bez argumenata vređaš drugi narod! Ili obučeš, kao umetnik, vojnu uniformu... Muzički gledano, inače, ja imam visoko mišljenje o tim hrvatskim pesmama i političkim EPP songovima. Odlično su to produkcijski i kompletno uradili... Zato bih i ja za vladu moje Republike to isto uradio, ali i tražio da mi plate, jer ja sam profesionalac koji samo to zna da radi! Kada su me jednom pitali da li hoću da sviram na jednom besplatnom koncertu, rekao sam: "Hoću, bez problema, ali dajte mi stan od stotinak kvadrata, rešite moj socijalni status i gotovo. Priznajte me jednom kao umetnika profesionalca!"

Jesi li konačno rešio svoj status?

Jesam, rešio sam tako što sam sve to platio, kao i svaki bozadžija što je platio. Ništa mi niko nije priznao, ali ipak sam nekako "otplatio" 19 godina radnog staža!

Jesi li, zajedno sa ostalim "Galijašima", i pre nego što smo ušli u ovaj rat, slutio da će nam se desiti ova međunacional­na pizdarija, po onome što ti se (i što vam se) dešavalo na koncer­tima "preko Drine"?

Naslućivao sam to još pre dve-tri godine, ali ne toliko po ponašanju publike, koliko po ponašanju ljudi koji drže mas-medije, a oni su produžena ruka politike... Tako se nama dešavalo da ni u snu nismo mogli da uđemo na talase Ra­dio Zagreba sa pesmama sa LP ploče "Korak do slobode", a kamoli da im damo neki intervju ili kažemo nešto jav­no za njihovu publiku! Istovremeno, mo­je kolege su tada još uvek lako u Radio Beogradu završavale takve poslove brže nego što sam mogao ja! Mnogo smo im i dugo davali, više nego što su nam uzvra­ćali, a sada - to nam je što nam je... Odavno sam video da nismo isti. Dođu oni iz Zagreba i u Beogradu održe dobar i dobro posećen koncert, a onda se sku­pimo i dobro prozezamo i proveselimo. A onda za nas u Zagrebu sasvim druga lica, drugi ljudi, suviše hladni i navodno profesionalni... I tako je pukla cela tikva zvana Jugoslavija.

 

BERBA ZABRANJENOG VOĆA

Međutim, Beograd i ostali centri u Srbiji su i u ratnim uslovima uspevali da održe neka­kav nivo muzičko-umetničkog ži­vota, pa su im laici često i zamerali u stilu - vredi li pevati i umirati?

Vredi sve to raditi, jer ne možemo ni svi ratovati istovremeno, niti trpeti pitanja tipa: "A šta si ti radio dok sam ja ratovao?" U ovoj zemlji bi trebalo sva­ko da radi ono što zna da radi. Zamisli kakva bi bila glupost da ja sada pođem na front?! Poginuo bih kao zvečka! Ili da ostali intelektualci ostave po­sao koji odlično rade i odu na front  samo da bi "junački poginuli"? Mnogo je teže reprodukovati umetnike nego ratnike i zato bi i u ratu umetnici treba da rade svoj posao, naravno, u "ratnim uslovima". Vojnik neka bude voj­nik, ali dobro plaćeni profesionalac, mu­zičar isto tako muzičar, i tako redom, neka svako odabere profesiju u kojoj je jednak stepen odgovornosti, a i jednak zakon konkurencije kvaliteta! Samo ta­ko nas ništa zaista ne može iznenaditi, kao što nas je inače iznenadilo.

Nešo, na desetak "Galijinih" LP ploča i singlica ima prilično intrigantnih teksto­va i naslova, pa - ko razume, shvatiće! Koju bi ipak pesmu (ili njen naslov) posvetio onome što vero­vatno nismo ni sanjali, ali nam se (ipak) dešava?

Uzeo bih samo našu, svojevre­meno za ploču nepoželjnu, pesmu "Pravoslavlje". A možete čitati i spojeno... To je, inače, ljubavna pesma koja govori o "pravom slavlju", povodom NJE: žene, države, vere, odlučite sami!

Pošto smo već počeli da "prevodimo" neke vaše pe­sme, o čemu onda govori "Na Dri­ni ćuprija"?

Pa, evo jednog stiha iz te pe­sme: „S medvedima bili smo u rodu, koža nam je omiljena roba, naša pesma ne voli slobodu, naša pesma dolazi iz groba“... Sve vam je valjda jasno, a autor teksta je tvorac i naše LP trologije, Radoman Kanjevac.

Znači li to da će "Galija" i ubuduće ploviti samo kroz trilogije?

Ne mora da znači, ali sigurno ćemo imati seriju ploča sa određenom temom. Imaćemo i pravo na to, jer dosta smo govorili "mi", sada je vreme da se okrenemo čoveku kao indi­vidui! U svetu je poznato da su individualci ti koji okreću sve oko sebe. Nama je potreban zdrav sistem koji može da pruži podršku umetniku pojedincu i da ja, kao jedinka, konačno mogu da shvatim da imam, ne samo nešto što mogu da dam, nego i pravo da nešto očekujem.

Vama umetnicima je sve teže, jer jugoslovenski pros­tor još malo pa će se podeliti na suverene MZ koje kao takve hoće u Evropu.

Ha, ha, ha! Pa jeste to pro­blem, tržište je sve uže, ali ima to i dobru stranu. Ako naša MZ, kao suverena, uđe u Evropu, ostvariće nam se davnašnja želja da budemo evropski bend! Ha, ha, ha! Naša MZ član EEZ! Idi bre, gde će nam biti kraj!

Da se opet malo uo­zbiljimo i da te pitam jesi li u kon­taktu sa svojim nekadašnjim prijateljima iz "lijepe njihove", na primer?

Niko više nije u kontaktu sa kolegama iz Hrvatske, sve linije su pot­puno u prekidu. Strašno teško je doći do bilo kakve informacije o nekome. Ne smeju ljudi ni da se javljaju, jer ako nisu uz aktuelnu vlast, mogu biti proglašeni za antidržavni element i to su strašno tužne i ružne stvari. Nikako ne bih voleo da sam u njihovoj koži! Na neki način ih i razumem, ali šta ja znam, ipak mislim da bi čovek trebalo da bude mudar u ovoj situaciji i da ni po cenu slobode ne podleže nacionalističkoj euforiji i politici. Umetnost od takvih gadosti mora da se strogo čuva. Na kraju krajeva, svi koji su bili "državni umetnici", bez obzira na svoj vek trajanja, nisu ostavili ozbiljnije tragove u umetnosti.

 

NI RAT NI MIR?!

Dobro, ali posle sva­kog rata mora doći mir. Hoće li se pokidane veze moći ponovo us­postaviti?

Sigurno je da nikada više neće biti kao što je bilo. Ali u obnovu saradnje verujem, jer makar i deset godina posle rata, u mnogima će se javiti nostalgi­ja za Jugoslavijom. Proći će nas proći ta ošamućenost od nacional-romantizma i nacionalne samoljubivosti. Međutim, ipak će se videti da je kalemljeno, švajsovano... Mnogi muzičari su poslednjih ra­tnih meseci zbrisali preko granice, najviše u London, gde se viđaju i druže kao nekada u svojoj bivšoj zemlji. Zato London postaje drugi jugoslovenski i srpski grad po veličini. Ha, ha, ha! Naš narod je naučio na druženje, takav nam je temperament i ovaj ratni otrov nikome ne odgovara, bar ne većini običnih građa­na Juge, jer o političarima neću da govo­rim. Tada mnogo psujem i ne bi bilo lepo da sve te moje psovke objavite! Teško je raditi u ovakvoj situaciji. Zato za one koji su pobegli, kao Čutura i mnogi, ja kažem - ne nisu pobegli, otišli su, jednos­tavno, jer ne žele ovde da čekaju da im bomba padne u krevet ili u tanjir, dok piju pivo u nekom restoranu. Zanimljivo je ipak da su koncerti retki, ali prepuni. Beže ljudi od stvarnosti ka muzici i ume­tnosti, da odmore mozgove od vesti i TV dnevnika, ratnih izveštaja i mirovnih konferencija, razmena zarobljenika ili razmena pretnji. Zato ljudi beže u po­drume ili na koncerte. Ja strašno vodim računa da što manje gledam TV da bih jednostavno ostao normalan. Jer, sada je najveća fora ostati normalan! Sad se vrlo lako skreće sa kursa i libele.

Razmišljaš li o bezbednosti na koncertima? Jer bombe već, makar i u neslanim igrama, eksplodiraju sve češće i po kafićima. Govori se i o terori­zmu. Plaši li te to?

Ne razmišljam o tome, pravo da ti kažem. Ako bi neki rezervista u veselju, uz „Kopaonik“, na pri­mer, pomislio da povuče fitilj na "kašikari", pa neka povuče ako baš i on hoće sa nama da leti u vazduh... Ne, ne plašim se, čak mislim da bi sada trebalo što više raditi. Ja, na primer, već od početka ove godine počinjem da radim muziku za dve pozorišne predstave i jednu akustičarsku ploču sa Ljubom Ninkovićem. Hoću da se što više umorim uz muziku, pa da dok spavam kratko, spavam slatko.

Nešo, osim u Nišu, obično ne pristajete da svirate na malim koncertima, u klubovima. Je li to znak nekog vašeg lokalpatriotizma prema rodnom gradu?

Da, jer Niš je naš grad. Gde god živeo, uvek ću govoriti da sam Nišlija i nema šanse da me neko natera da se toga odreknem. Ja, evo, godinama uglavnom živim u Beogradu, ali govorim niški.

Dežurno je pitanje odnos "Galija" - "Kerber". Ima li na toj relaciji nečeg novog?

Osnovni štos je u tome što mi nikada međusobno nismo imali loše odnose. Bili smo i ostali dobri prijatelji. Delili smo slične sudbine proboja na mu­zičku pozornicu, mukotrpno, kao bendovi iz unutrašnjosti. Jednostavno, vrlo smo korektni jedni prema drugima.

 

NEČISTOĆA "NEČISTE KRVI"

Jesi li pomagao mla­dim niškim bendovima, ako su ti pomoć uopšte tražili?

Tražili jesu, ali imam sve ma­nje vremena za tako nešto. Jer, prava je pomoć ako im pomogneš dežurajući od početka do kraja na nekom njihovom projektu. Ako to ne stižem, onda i ne volim da im kobajagi pomažem nekim sitnim savetima koji mogu više da im štete nego koriste. Bendu je bitno, na početku karijere, da stvori svoj identitet, a pojedine pesme ili nekorektnosti u nji­ma i nisu toliko bitne u toj fazi razvoja benda. Ljudi moraju i da veruju u ono što rade.

Ljudi obično malo znaju o tvom radu na muzici za pozorište. Šta sada radiš na tom planu?

Trebalo je da radim muziku za film "Nečista krv", ali sam odbio! Za­što? Zato što sam brzo ukapirao da je ekipa koja želi da napravi taj film totalno raštimovani orkestar! Čim sam prvi put video reditelja koji je jedva sklopio dve prostoproširene rečenice, upalio sam auto i vratio se nazad... Šerbedžija je, inače, non-stop pijan i ne verujem da tačno zna šta se sve dešava oko njega. Možda i nije siguran u kom filmu igra i da li to režira Serđo Leone, na primer?! Totalni haos i ludilo! I mno­gi glumci su odustali od tog projekta. Ostali su Šerbedžija i Ceca Veličković. Ako je, inače, Ceca najviše love uložila u film, a na tom principu nešto kao rade, lako se može desiti da Ceca počne i da režira "Nečistu krv"! Ha, ha, ha! Što se pozorišta tiče, odlično nastavljam saradnju sa pozorištem u Vranju i njihovim rediteljem Radivojem Radivojevićem. Muzika za njihovu predstavu "Nečista krv" je četvrta stvar koju za njih radim. Zdravi su tipovi i maksimalno zaljubljeni u pozorište. Radio sam, inače, ranije mu­ziku za pozorišta u Banja Luci, Zenici, Novom Sadu, Sremskoj Mitrovici, nešto i za Dubrovnik, svojevremeno.

Ima li nečeg što si strašno želeo da radiš, a nisi još radio?

Biće ti smešno ako kažem da mi je upravo žao što nisam uradio muzi­ku za film "Nečista krv", jer sam već imao sjajnu ideju kako da to zvuči, kompletnu sliku za ceo projekat... Ipak, pobegao sam iz ekipe u kojoj očigledno jebe lud zbunjenog! Lako može da od Bore Stankovića ispadne Lav Tolstoj!

Dobro, a jesi li sujeveran?

Ne, ali sam u poslednjih ne­koliko godina počeo da pratim sve ono što je religija značila u prosvećivanju naroda. Volim freske, crkvenu muziku, onaj hiljadugodišnji miris crkava i manastira...

Je li tačno da ste se ti i Radoman Kanjevac pre neku godinu zvanično krstili u jednoj beogradskoj crkvi?

Jesmo, jesmo, pa šta? Slo­mio sam jezik čitajući neku glagoljicu, po sistemu - Pontije je bio Pilot, a on je, u stvari, bio Pilat! Ha, ha, ha! Bilo je zanimljivo, čak sjajno. Planiram, inače, da sebi priuštim i doživljaj da svoju malu ćerku Janu krstim u manastiru Ostrog.

Koji si znak u horoskopu?

Ja sam vodolija, čovek koji je u stanju da lebdi, ali i da sve žrtvuje za ideju... I privatno živim baš nekim čudnim živo­tom, a neko bi, da je bio na mom mestu, verovatno do sada imao stan od hiljadu kvadrata, besan auto, vile, vikendice, gli­sere... Ja, u materijalnom smislu, nisam ništa postigao, ali sam imao hiljadu du­hovnih zadovoljstava zbog onoga što ra­dim. Ne kajem se, jer kad dođem Bogu na istinu, pamtiću šta sam jeb'o, jeo, pio, pušio, a ne koliku sam vilu sagradio. Najveća privilegija u životu je da čovek ostvari san da se bavi poslom koji voli i sa kojim se ne muči zbog para i zarade...

Add comment


Security code
Refresh