Menu

logo

MILAN MUMIN

PRESSING 42, avgust 2003.
MILAN MUMIN (LOVE HUNTERS)
Razgovarala Ivana Božić Miljković

OD REŽEĆEG VOKALA DO INSTITUCIJE ALTERNATIVNE UMETNOSTI

Tako je govorio Mumin, tog 15. ma­ja u kafeu Saloon, zadovoljan večerinkom u jednoj od lokalnih birti­ja i vidno raspoložen zbog činjenice da će, nakon pet godina, Huntersi pono­vo svirati pred niškom publikom. Par poznatih taktova sa bine, euforični fanovi željni punokrvnog rock-zvuka, ogromna količina energije i dobrih vibracija... Dovoljno da jedno sasvim obično veče u gradu postane nezaboravno.

Za nama je prilično dug pe­riod bez Live Hunters-a na rok binama grada Niša. Pa ipak, bili ste dosta aktiv­ni, izdavali albume, svirali... svuda, samo ne kod nas.

Jeste, u međuvremenu smo par koncerata nišanili, jedan je otka­zan zbog slabe pretprodaje. U celoj toj priči, ma gde svirali, velika nam je stav­ka i put i kombi i sve i ne možemo se baš upuštati u svakakve kombinacije. Ova sa Saloonom je nakon pet godina čekanja ispala dobro. Mislim da Niš kao drugi-treći grad po veličini zavređuje da viđa češće i nas i ostale bendove. Ali kod vas je situacija još i dobra. Postoje gradovi gde do sada još nijednom nismo svi­rali: Čačak, Milanovac, Leskovac, Vranje, Pirot... kako bilo, vi ste u laganoj prednosti.

Poslednjih nekoliko godi­na baviš se i nekom vrstom alternativne umetnosti koja se popularno naziva performans i jako je popularna na Zapadu. Zahvaljujući tome, dosta ste proputovali i svuda gde ste se sa tom vrstom pred­stave pojavili, stvorili ste sebi šansu za ponovni dolazak. Otkrij nam tajnu ka­ko izgleda jedan performans svetskog kvaliteta?

To je dosta teško objasni­ti. Interesantno je i ovako kad pričam, međutim ipak mora slušalac i gledalac prisustvovati da bi to bio onaj pravi doživljaj. To je nešto na pragu nekog al­ternativnog teatra... može se tako nazva­ti. Konkretno performance wawer ura­dio je jedan naš novosadski umetnik koji par godina unazad živi u Budimpešti. On i ja smo došli na tu ideju '97. godine, kad smo se upoznali. Muziku smo uradili Huntersi i ja, uz gomilu gostiju, naravno, i muzika je postala ambijentalna i drugačija od svega što smo do sada radili. Dok ja na kraju ne zapevam, ne može se baš prepoznati o čemu se radi. Ovaj performans zove se "Omaž poslednjem video radu" i sastoji se od toga da autor pije po jednu votku u znak pažnje i u zdravlje poslednjem video umetničkom radu. Takvih radova ima ukupno 36 i on pije ukupno 36 votki.

?!

Da, to mu dođe preko litar i deci-dva votke, a naša za­misao koja se u principu ostvar­uje, mada moramo uvek malo pojašnjavati, bila je da na svaki slajd koji se iza njega projektuje neko iz publike izađe i pravi mu društvo, znači, nazdravlja sa njim za svaki slajd. Takvih gledalaca bude 36, nekad više, nekad man­je. U zavisnosti od toga koliko ih je, on je više ili manje ožderan... Po­tom ja izlazim i pevam svoju rolu. Muzika ide sa trake, ali ja pevam uživo i nakon toga iznosimo veliku ka­todnu cev koju razbijamo maljevima. On povraća u nju, simbolično vraćajući medijima ono što je od njih dobio.

Zaista neobično i zanim­ljivo. U medijima se u poslednje vreme pominje nešto slično pod nazivom Sah­rana ideologija i takođe se vezuje za tvoje ime...

Da, to je radni naslov drugog performansa gde pravimo piramidalnu strukturu od 50 rashodovanh televizora i šablonom i sprejom iscrtavamo razne ideološke simbole: petokrake, pentagrame, pravoslavne i katoličke krstove, muslimanske polumesece,    Davidove zvezde i razne strelice u raznim smerovima koje predstavljaju političke opcije. Potom lepimo po jedan cvet na svaki ekran i nakon toga ih bukvalno sah­ranjujemo polivajući benzinom i paleći. Taj se performans izvodi isključivo na ot­vorenom, isključivo uz prisustvo vatrogasaca i isključivo bez rasvete. Ja nas­tupam i pevam (muzika je ista u oba performansa) i potom on izlazi i lomi maljem sve to. Vidiš da je ovaj performans prepun rizika, autor se često tu ispovređuje, iseče, ispeče, ali to na kraju ispadne nešto zaista lepo i impozantno. Gotovo nijedno gostovanje nije usledilo bez nekog novog poziva za novo putešestvije. Sjajno!

Imaš li u svemu tome vremena za svoj matični bend?

Trudim se... Evo u decembru je izašao album obrada "One hunt". Relativno je svež, dugo planiran u mojoj glavi, ali tek smo ga prošle godine zapravo realizovali. Istovremeno sam pripremao knjigu poezije sa prepevima Roberta Tillya. Znači, srpski prepev engleskog originala. Knjigu je izdala kuća Prometej. Bilo je dosta posla, prošle godine nisam stigao ni na odmor da odem dve-tri nedelje. Planirao sam da odem ma­lo do Turske, ali nisam uspeo. Nadam se da će ove godine biti drugačije. Eto, sad smo se faktički zahuktali sa tom live pro­mocijom i u sklopu nje su nas i Nišlije videle.

Možeš li da nam obećaš da ovako duge pauze što se tiče svirki u našem gradu više neće biti?

Pa ne znam, to najviše zavisi od vas Nišlija, ali i od našeg vremena i obaveza. Uskoro nas očekuje priprema novog albuma. To je još uvek nedefinisano i rano je ove godine ozbiljno pričati o tome. Mene očekuje i završetak knjige proze - to je zbirka pripovedaka koju takođe odavno spremam i isto tako mis­lim da je daleko od kraja. Pokušaćemo da u svemu tome, do kraja godine, nađemo vremena za još jedno druženje sa niškom publikom.

Add comment


Security code
Refresh