Menu

logo

ALEKSA GAJIĆ

Razgovarao: Marko Stojanović
ALEKSA GAJIĆ
SAZREVAM, ZEVAM, PLIVAM...

Kad upoznate Aleksu Gajića, bilo putem malih ekrana vaših televizijskih prijemnika ili uživo, jedna će vam stvar upasti u oči: naime, Aleksa se uvek, baš uvek, smeši! Pošto Aleksu znam dosta dugo, dobro znam da taj osmeh nije posledica duševnog oboljenja niti puka poza, već rezultat jednog sasvim retkog uživanja u životu i radu – sa čime ćete se, cenim, i sami složiti kad budete završili čitanje ovog intervjua.

Puno se priča o tebi, puno te ima u medijima. Ko je zaista Aleksa Gajić? Ko je Aleksa Gajić za publiku u Francuskoj, ko je on za publiku u Srbiji, a ko za svoje najbliže?

Slažem se da je lepše biti prvi u selu nego drugi u gradu. Ovde se katkad pitam za nešto... A lepo je učestvovati u raznim stvarima i upoznavati razne ljude. Ova zemlja mi je to pružila. Koliko god to ovde zvučalo neverovatno, ova zemlja mi je dala mnoge prilike. E sad, s obzirom da se od toga slabo živelo, varijanta da se radi za strance je bila krajnje primamljiva. Naravno, tamo nije bilo ni približnog odziva kao ovde. Tamo sam postao sitno ime u velikim katalozima.

S druge strane, ti ovde sloviš za našeg autora koji je, uz Zorana Janjetova, napravio najveći uspeh napolju. Je l' to ono, sve je relativno, pa i uspeh?

Svakako, mislim da je najbolji način da se dođe do uspeha ne misliti na uspeh. Na kraju, i kad postaneš uspešan, sedneš opet među četiri zida pa crtaš. Treba biti samom sebi najoštriji kriticar. A kad uspeš prijatno da iznenadiš samog sebe, e, to je uspeh. Odavno sam shvatio i žešće se razočarao, da makar postao Moebius, tinejdžerke neće držati moje postere na zidu, niti će me puštati na kasi preko reda... A bez toga, šta i imaš koji vrag da budes uspešan?

I kako si pobedio to razočaranje? Kad si to jednom shvatio, šta te je ponovo nateralo među četiri zida?

Pa eto, oženio sam se, a žena ide u prodavicu i stoji na kasi, tako da je sve ok.

Šta te pokreće, šta te tera dalje?

Činjenica da nemam šta drugo da radim... A očigledno imam i frtalj ambicije više. Uživam da gledam svoje radove s vremena na vreme. Shvatim da stalno učim nove stvari, i da su mogućnosti veće nego što se meni u stanju trenutne inspiracije čini. Važno je napredovati i iznova se stavljati u probleme. To je ono što meni ovaj posao čini jako interesantnim.

Posle toliko urađenih stvari, kako uspevaš da pronađeš nove probleme za rešavanje?

Lako, imam prijatelja koji paralelno egzistira i na inernetu, te odande donosi na hiljade i hiljade slika (bez preterivanja!). Dovoljno je udobno se zavaliti i razgledati ih, dok se sjajna ideja ne pojavi. Nekad mi se svidi kolorit, nekad kompozicija, nekad poza, sve se to lepo iskompilira i posao može da počne. Nažalost, strip ne daje toliko slobode koliko to daju ilustracije. Radeći za Zabavnik, imao sam pregršt prilika za eksperimentisanje, i na njima sam naučio mnogo više nego na svim stripovima.

Da li to znači da ti je ilustracija izazovnija i draža i od stripa?

U svakom slučaju je interesantnija i dinamičnija... Mada strip, opet, ima niz drugih problema koje ilustracija nema, a koji nisu nista manje interesantni. Ako bih se morao odlučiti, to bi bila ilustracija. Ali bi, definitivno, najidealnija bila njihova integracija, nešto između ilustrovane knjige i stripa.

Jesi li definitivno završio sa stripom? Zvuči mi neverovatno da nemaš novih ponuda iz Francuske...

O, imam i te kako... Više nego ikad. Samo sa tom razlikom, što sad mogu da biram, a to je jako važno postignuće. Stripom neću prestajati da se bavim, ali definitivno neću samo to raditi u životu. Jako je frustrirajuće bilo otkriti da table počinjem da radim rutinski. Bilo je sve manje izazova, a to je ono što autora počinje da vuče unazad. Nema više svežine, ni originalnosti ni izgaranja, već samo profesionalno odrađivanje... Rekoh sebi: "Pakuj prnje, idemo dalje"...

Šta misliš, šta je ono što će te vratiti stripu, ako mu se ikada vratiš?

Pa to će verovatno biti ono nešto što strip razlikuje od ostalih srodnih medija. Stripski jezik je meni jako interesantan, mada mi je filmski sve interesantniji. Voleo bih da kombinujem ilustraciju, film i strip u budućnosti, ne bih se zaustavio samo na jednom...

Crno-belo ili boja?

A zašto ne nešto između? Jako me je obradovala mogućnost eksperimentisanja na temu monohromatika – kolor – crno belo. Kad sam vizuelno sazreo za ovu vrstu grafizma, obilno sam ga koristio.

Kad smo već kod toga, kada misliš da si vizuelno sazreo? Možeš li precizno da odrediš trenutak i da kažeš, eto, to je taj strip, to je taj spot, to je ta ilustracija koja je prelomila stvari?

Nema šanse, tako ti ja radim i radim, i taman pomislim: "Uh, što je ovo dobro ispalo, evo sazreo sam"... A onda sutra uradim nesto još bolje pa pomislim: "Jao, sazreo sam još više." Onda se sutra izlupetam na nekom ziceru pa kažem: "A, ipak nisam." Kapiram da mu sa sazrevanjem dođe slična stvar kao i sa uspehom: sazrevaš, sazrevaš, dozrevaš, prizrevaš, prezrevaš, zevaš, plivaš, zvezdaš...

Misliš li da je skoromnost, po onoj staroj izreci, vrlina onih koji drugih vrlina nemaju? Smatraš li se skromnim?

Pa u suštini jesam skroman. Lako je kuvati za mene, ne trošim novac na materijalne stvari, uglavnom ćutim u društvu. Ali kad neko krene da me hvali, još ako i pretera (što ljudi vole da čine), onda ne mogu da se otmem želji da zaigram svoju ulogu ultra-baje koji crta k'o lud. Sva sreća, pa se takve prilike retko ukazuju, tako da se ne plašim da ću postati neki naduvani kreten.

Pitao sam te to jer si skoro bio prozivan zbog nekih izjava u Francuskoj...

Uhhh... U pravu si. Boris Lazić me je gadno bio napao zbog pogrešnog prevoda. Naime, moju izjavu da sam perjanica jugoslovenskog stripa (citat jednog teksta u Nin-u) on je preveo da sam pionir jugoslovenskog stripa i... ode sve u tri lepe...

Kako reaguješ na kritike?

Pa i nemam baš mnogo prilika za reagovanja, ali, iskreno, volim da me ljudi vole i trudim se da budem i ja prema njima fin. Ali tada mi je baš bilo teško i bilo me je jako sramota, a i drugari su me mnogo zezali: ''Alo, pionir, gde ti je kapa ?'' Onda sam napisao pismo demanta, pa mi je bilo lakše...

Imaš li cilj u bavljenju umetnošću? Zvuči možda apstraktno i glupavo, ali postoji li nešto što si sebi zacrtao, a još nisi postigao i što bi moglo da bude tačka u kojoj bi bio zadovoljan?

Imam cilj u bavljenju umetnošću, a to je da omogućim sebi da se bavim umetnošću. Ne da radim šta mi kažu i kako mi kažu, već da se kao pravi umetnik, lepo skinem go pa trčim po livadi dok mi neka ingeniozna ideja ne padne na pamet. Ili dok me ne uhapse. Ali onda im pokažem da sam član ULUPUDS-a pa me puste da trčim dalje. Inače, postoji mnogo stvari koje još nisam postigao, a hteo bih. Trenutno radim na dugometražnom animiranom filmu i želeo bih da ga završim. A posle toga opet jedan strip, pa onda jedna ilustrovana knjiga, pa onda .... Videćemo .... Možda još jedno dete?!

Kako si došao do animiranog filma? Je l' se to čovek jednog dana probudi i kaže sebi: „Dosta mi je stripa, unajmiću desetak animatora, dati im redovnu platu i raditi crtani film?“

Pa otprilike tako ide. Malo stvari krenu da se komplikuju kad kreneš da traziš taj novac za unajmljivanje deset animatora... Ali pošto sam u ovom slučaju ja i producent, onda je akcija jos opuštenija. Stvar se baš tako i desila. Pošto se sve češće pisalo i pričalo da sam ja dobar u ovome čime se bavim, najzad sam i poverovao u to. A onda, ako sam ja zaista taj, pa daj da unajmim deset animatora, pa da vidimo. Neko bi možda kupio stan, a ja sam rešio da investiram u svoju umetnost.  Napisao sam priču, pa onda i scenario, i što je vreme više prolazilo, sve sam bio ubeđeniji da se u kolo mora ući. A onda kad uđeš, onda je lako: samo igraj, tada ionako više nema napolje.

Jesi li strog šef? Je l' možeš, kad zatreba, da podvikneš? Pitam to jer kod tebe kao animator radi i Vlada Vesović, koga znaš još pre Akademije i koji je duplo stariji od tebe, pa me zanima dinamika tih odnosa...

Jako mi je drago kad vidim da je zadatak koji sam pred nekog stavio tog nekog i zainteresovao. Tada sve ide kao po loju. Na žalost, dešavaju se i neinspirativne scene koje umaraju. Znam po sebi, tada je zaista najlakše imati nekog da pritiska. I onda šta ću, pritiskam, onda se oni bune, onda ja opet pritiskam, onda oni zaćute, onda ja popuštam... I tako...

Ti si se ranije okušao u animaciji radom na nekim muzičkim spotovima. Koliko je ovo iskustvo različito?

Isto koliko je i 70 različito od 2. Naravno, pričam o minutaži. Naravno da tu ima još pregršt razlika, na prvom mestu režisersko-dramaturških, ali zbog tih razlika mi je ovaj posao i veoma interesantan. Jako je lepo kad nakupimo scene pa onda sednemo da mudrujemo kako sad to da se poređa. Još ako si gazda i imaš moć odlučivanja, onda je to prava milina.

Kako tvoja žena podnosi da joj je kuća stalno puna ljudi?

Naravno da moja žena ne bi podnosila punu kuću ljudi. Zato sam i iznajmio malu garsonjeru na čitavih 20m od moje kuće. Kao kod kuće, a nisi kod kuće...

Prisustvovao sam situacija kad su ti strip autori mlađi od tebe pokazivali svoje radove, i bio si jako strog, jako jasan oko stvari koje ti se nisu svidele. Misliš li da je to pravi način kritike?

Kreativan posao poput crtanja stripova ume da bude pun zamki za neiskusne autore. Lenjost, preterana detaljnost, loša montaža su samo neke od njih. Treba im jasno ukazati na loš put kojim su krenuli. Trudim se da uvek budem izbalansiran: koliko pokuda, toliko i pohvala.

Kako si se snašao pišući sam svoj scenario? Je l’ bilo ono: baš sam ovo želeo, ili šta mi je ovo trebalo u životu?

Zaista sam uživao. Dok nisam seo da ga pišem, rojilo mi se bezbroj ideja svakog dana i ja sam ih, kad sam bio u prilici, i zapisivao. U svakom slučaju pisanje mi je, kad sam seo, odnelo malo vremena. Pošto sam postavio kostur, posle je bilo samo popunjavanje već smišljenim scenama.

Prošlo je više od deset meseci od trenutka kad si krenuo da radiš crtać. Kako ti sad tvoje početne ambicije i ideje izgledaju iz ove perspektive? Da li je ispalo kako si očekivao?

Na svu sreću, ispalo je i bolje. Istina, uzima i mnogo više vremena nego sto sam očekivao, ali šta ćeš... Još nisam zažalio što sam ušao u sve ovo, pričinjava mi veliko zadovoljstvo da radim sa ljudima, za razliku od strip-karijere kad sam većinom bio usamljen. Već sam dosta mudriji nego što sam bio kad sam počeo film, ali i dalje sam uveren da radim pravu stvar.

Šta si konkretno naučio za ovih desetak meseci?

Uh, ne znam da li bih baš tako detaljno zalazio u deskripciju radnog procesa i njegovu demistifikaciju... Ali, recimo, da sad definitivno znam razlike izmedju stripskog i filmskog montiranja i režije. Čovek uči dok je živ, to je poznata stvar, a i dosta toga se zaboravlja... Tako da ne sumnjam da ću i u narednih godinu dana još mnogo toga naučiti.

S obzirom da si prošlih nekoliko albuma radio sa scenaristikinjom Valeri Maržan, jesi li nešto naučio od nje?

Ne toliko o scenariju koliko o svetu stripa u Francuskoj uopšte, šta i kako ide.

I? Šta i kako ide?

Pa, recimo, sve ide onako kako bi jedino i moglo da ide... Nema tu nikakvih problema. Jedino što jedan mladi autor pun želje za dokazivanjem ne razmišlja toliko o poslu, koliko o filozofiji stvaranja, anatomiji, atmosferi, topografiji lica, itd... A onda se ispostavi da o tome osim tebe niko ne razmišlja, već svi samo računaju, broje, planiraju, kombinuju...

Tvoj brat Vukašin je takođe uspešan strip crtač. Kakvo je bilo vaše odrastanje? Je l' se puno crtalo u domu Gajića?

Da znaš i da jeste. Moja prva sećanja i jesu precrtavanje omota albuma grupe Iron Maiden i čitanje onih malih Marvela i takođe precrtavanje istih. Eto, od onda se ništa nije promenilo. Tada smo crtali stripove na jednoj strani i prodavali ih majci, a sad ih prodajemo Francuzima. On je kao stariji dosta uticao i svojim primerom pokazivao da sve to i nije toliko teško. Lagano smo ulazili u sve ozbiljnije stvari i pravili sve lepše stripove. Takođe smo se mnogo igrali lego kockama i naše rasprave o dizajnu svemirskih brodova se ne razlikuju mnogo od onih kad smo imali 10 godina. Takođe mi je impresivno kad primetim, čitajući neki stari strip, da zastajem i dalje na istim mestima na kojima sam i tada. Već sa 7 - 8 godina smo znali zašto je Džon Busema majstor i gde je dobro nacrtao šaku a gde facu...

Da li je bilo nekog crtačkog nadmetanja među vama kad ste odrastali? Je l' bilo rivaliteta među vama dvojicom?

Ne mnogo. Kad smo bili mali, on je bio bolji, sad sam to ja. Videćemo kad omatorimo.

Primećuješ li neke sličnosti u vašem grafičkom izrazu, u vašem crtežu?

Da, naravno. Na potpuno istim uzorima smo iznikli. Razlike u stilovima su nastale usled razlike u tehnikama koje smo koristili. On je kompjuteraš, a ja sam manuelac, ali osim toga, nema bitnije razlike, ni u izboru tema, ni u odabiru poza, izraza lica, odeće, atmosfere... Prilično je sve slično.

Kad već spominješ uzore, koji su te crtači inspirisali na početku, a koji te inspirišu danas?

Ne bih navodio imena, ali recimo da su me prvo zanimali Amerikanci, pa Evropljani, pa onda Japanci , a sad me zanima sve. Mislim da je uzore važno imati, ali je još važnije smoći snage posle izvesnog vremena i krenuti svojim putem.

Čuo sam da za sve svoje godine prilično plodne saradnje sa Zabavnikom nisi podigao ni jedan jedini uplaćen honorar! Da li je to tačno, i ako jeste, zašto je to tačno?

Otkud ti za to znaš?! (Smeh)  Ali to je polovična istina... Istina je da ih nisam podizao godinama. Jednostavno, nije bilo potrebe, od Francuza se lepo zarađivalo, a ja se ne palim preterano na pare. Elem, kad je krenulo sve ovo sa filmom, pare su odlazile, tako da sam se jednog dana odlučio da odem i do banke da vidim ima li tamo nešto od Zabavnika, a ono...

Čisto zanatsko pitanje: čime i na čemu radiš kad radiš strip, kako izgleda tvoj radni proces?

Ok, evo ovako: uzmem prvo običan papir A2 format i na njemu uradim skicu, onda zalepim hamer na njega pa istuširam tankim flomasterom. Onda uzmem crnu temperu i celu tablu prvo ofarbam valerski. Onda uzmem akvarel ili tuševe u boji i krenem da kolorišem. Posle toga seckam maske i airbrushiram šta treba (uglavnom atmosfere i pozadine), na kraju drvenim bojicama pomalo dorađujem poneki detalj gde treba i belom temperom poneki highlight. I to je to!

Imaš li neki savet za mlade, neafirmisane autore, nešto što bi i sam voleo da si znao kad si počinjao, što bi ti olakšalo stvari?

Deco, nemojte se plašiti ovog posla, on vam je prijatelj i trudite se da ga zavolite što više. Ako primetite da ga radite zbog novca - pukli ste!

Add comment


Security code
Refresh