Menu

logo

METJU HOLINGSVORT

Razgovarao: Marko Stojanović
INTERVJU SA METJUOM HOLINGSVORTOM:
IZABRAO SAM STRIP

 

Met Holingsvort je moj omiljeni američki kolorista. To nije zato što je sjajan u svom poslu (što dokazuje onaj jedan Eisner koji je odneo kući ali i onih nekoliko koje su mu za dlaku izmakli), niti zato što koloriše masu naslova koje volim (Grendel, Daredevil, Preacher, Alias, Tom Strong), već zato što je u pitanju retko otvoren i pristupačan čovek koji kao da je posvetio svoj život razbijanju predrasuda o Amerikancima, stvaranju novih prijatelja i (poslednje, ali ne najmanje važno) ispijanju što većih količina piva!

Kao prvo, ko je Žujo?

Pa, tamo gde ja živim, u Gajnicama, zapadnom delu Zagreba, puno ljudi ima nadimke. Skoro svako koga sretneš ima dva imena - svoje pravo ime i nadimak dobijen od prijatelja i pajtaša. Puno puta ti nadimci dolaze od pića. Kada sam prvi put stigao, 2006, pio samo dosta hrvatskog piva Ožujsko, a nadimak tog piva je Žuja. Tako su me ljudi počeli zvati Žujo.

Hajde da krenemo od početka. Kako je bilo biti darker u ono vreme? Da li je to bio način buntovništva ili...

Da, mislim da jeste. Odrastao sam u Južnoj Kaliforniji i bio sam deo te scene sredinom 80-ih. U Južnoj Kaliforniji postojale su raznolike grupe. Postojali su skejt pankeri, metalci, skinhedsi, darkeri, hipici... Obično, svi mi iz tih grupa smo se viđali i izlazili, s izuzetkom skinhedsa koje smo uglavnom izbegavali. Živeo sam u malom gradu sa oko šest hiljada stanovnika. Gimnazija je imala oko hiljadu učenika i bilo nas je možda pet darkera, uz pet ili šest pankera, desetak metalaca... Mi bismo pravili žurke zajedno i ljudi iz glumačke sekcije su nam se pridruživali. Uopšte, svi u ovim grupama su pušili dosta trave i uzimali tablete sve vreme. Bili smo generalno umetnički nastrojeni. Vodili smo školske novine i većina nas je bila u bendovima. U svakom slučaju, u to vreme bilo je malo drugačije. Dark se tada nije zvao dark u Južnoj Kaliforniji. Zvao se death rock, a mi koji smo ga slušali, bili smo više pankeri nego ono što su darkeri danas. U svakom slučaju, bila je zamagljena linija razdvajanja, mi smo izgledali više pankerski nego darkerkerski. Sve linije su bile zamagljene... Ali u Južnoj Kaliforniji, gde sunce stalno sija, svako ko nije preplanuo i na plaži, izgleda pomalo čudno.

Kako to da neko ko je darker postane učenik Džoa Kjuberta? Šta te je je to nateralo da potražiš karijeru u kolorisanju stripova, i da li si očekivao da ćeš jednog dana tako zarađivati za život?

Pa nisam znao da ću kolorisati... Samo sam želeo da crtam stripove ili radim na stripovima nekako. Potražio sam katalog iz Kjubertove škole kada sam imao 16 godina i tog momenta odlučio da ću otići tamo ili makar pokušati da odem. Odrastao sam čitajući stripove. Moj mlađi brat i ja smo ih voleli i to nam je bio zajednički hobi. Crtali smo svoje stripove, uglavnom kopirajući stvari iz Dardevil-a Frenka Milera i X-men-a Pola Smita ili Džona Birna i slične stvari. Znači, ja sam želeo da radim stripove još kao tinejdžer.

Kako nečija porodica reaguje kada on kaže: „Ja neću ići na pravni fakultet, ja ću zarađivati za život kolorišući stripove?“

Oni su bili OK s tim. Ja sam imao čiste petice u gimnaziji, što je u Americi u osnovi značilo da sam imao savršene rezultate u školi. Mogao sam verovatno otići na bilo koji koledž koji sam želeo... Ali nisam se ni zamarao da radim es-ej-ti test, prijemni ispit za koledž. Znao sam da želim da radim stripove. Potičem iz porodice koja pripada nižoj srednjoj klasi, tako da moji roditelji nisu imali svest bogatih ljudi koji su želeli da njihova deca takođe budu bogata. Znali su da me je crtanje činilo srećnim, tako da me nikada nisu obeshrabrivali, mada mi nisu ni pomagali. Sam sam platio svoje školovanje uz pomoć nekih stipendija i zajmova. Često sam imao posao sa strane dok sam se školovao, radio sam kao konobar ili bilo šta što je naletelo da bih platio troškove.

Mislim da sam čuo za Kjubertovu školu početkom osamdesetih. Veoma je poznata, ali niko, u stvari, ne priča o tome šta se dešava iza njenih zidova. Kakva su bila predavanja i kakav je Džo Kjubert kao profesor? Moje pitanje može verovatno biti preformulisano u: „Kako naučiti nekoga da koloriše?“

Pa, ja sam je pohađao od 1987. do 1991, tako da ću dati komentar o tome kako je tada bilo. To je program od tri godine. Prva godina se sastojala od uvoda u animaciju, dizajna, pisanja slova, šema, crtanja figura, stripovske naracije i još nekih predmete. Nakon prve moralo je da se odabere između pohađanja animacije ili grafičkog dela, što je u osnovi bio strip, za koji sam se i odlučio. Imali smo mnogo domaćih zadataka, možda trideset i pet sati domaćeg rada nedeljno. Onih noći kada nisam honorarno konobarisao, išao sam kući iz škole i samo radio domaći dok ne odem na spavanje. Broj ljudi koji je odustajao bio je neverovatan. Generacija sa kojom sam počeo je, mislim, brojala oko stotinu ljudi, od kojih je možda četrdeset diplomiralo. Kada smo otišli na Božićni raspust u prvoj godini, mnogi ljudi se prosto nisu vratili. Mislili su da žele da rade stripove, ali kada su videli koliko treba da rade, prosto su odustali. Predavanja su se dosta razlikovala. Neki profesori bi puno pričali. Neki bi sedeli, crtali, slikali i pravili demoe. Džo mi je predavao stripovsku naraciju u drugoj i trećoj godini, što znači da se predmet sastojao samo od crtanja stripova. Davao bi nam kratke zadatke koje bismo uradili, a onda bi nas prozivao jednog po jednog da dođemo do njegove katedre. Stavio bi paus papir preko stranice i pokazao bi nam kako da popravimo postavku, pripovedanje, crtanje figura i slično. Primali bismo kritike pred celom grupom. Bio je sjajan profesor, ali je, za moj ukus, možda bio previše tradicionalan u svom pristupu. Imali smo nekoliko rasprava zbog ovoga, ali ja sam ga uvek poštovao i naučio sam puno od njega. Kolorisanje je bilo u drugoj godini, počevši od akrilika. Naučio sam da kolorišem od čoveka koji se zove Denis Korigan i koji je bio definitivno najbolji profesor kog sam imao u svom životu. Denis je imao smisla za humor i zezao se u učionici, ali je bio veoma ozbiljan oko slikanja. Njegov rad je bio veoma uvrnut, baš kao i smisao za humor. Neki ljudi su stvarno vični u objašnjavanju stvari, i on je jedan od njih. Počeo je sa nama akrilik, i jedan od prvih zadataka je bio da nađemo različite teksture u magazinima i da pokušamo da ih spojimo po boji. Morali smo da radimo vatru, dim, vodu... To je bila sjajna vežba. Drugi tip koji je predavao u to vreme bio je Džordž Prat. On je dobar slikar koji najviše koristi pristupe sa pastelima. Nije mi bio profesor, ali bih izostajao sa časova da bih gledao njegove demonstrancije. On bi samo ušao i slikao za celu grupu, odgovarajući na pitanja. Poveo bi ponekad Skota Hemptona i mi bismo ih gledali kako slikaju. Profesorka sa čijeg smo časa zbrisali bi primetila da deo nas nedostaje i našla bi nas kod Prata, ali bi i ona takođe ponekad gledala njegovu demonstraciju. Džordž je slikao strip Enemy Ace za DC i bilo je sjajno gledati njegov način rada. Dosta sam tuširao u to vreme. Imao sam Marka Peningtona za profesora i puno toga sam od njega naučio. U to vreme je tuširao Shade the Changing Man preko olovke Krisa Bakala. I on je bio dobar profesor. Takođe sam imao i Rovenu Moril kao profesora slikanja. U suštini, otkrio sam da volim završavanje tuđih radova. To sam preferirao. U drugoj godini sam počeo da idem u Marvel i DC sa svojim portfoliom radova u tušu i boji. Dobio bih kritike za tuširane strane, ali su im se sviđali kolori. Na kraju sam prestao sa tuširanjem i izbacio sam to iz portfolia. Diplomirao sam jedne srede sredinom maja 1991, a u petak sam već dobio posao i od Marvela i od DC Comicsa. Ti prvi poslovi su bili Action Comics za DC i Hellraiser za Marvel.

Kako ti se sviđa to što si danas slobodnjak? Pitam to zato što si u jednom trenutku bio zaposlen u Dark Horse-u, ukoliko ne grešim?

Da, bio sam deo osoblja Dark Horse-a, ali to je trajalo samo godinu dana. Sem mog dvogodišnjeg rada na filmovima i vremena provedenog u Dark Horse-u, čitavu sam svoju karijeru proveo kao slobodnjak. Dakle, od osamnaest godina profesionalnog rada samo sam tri proveo radeći u kancelariji. U svakom slučaju, više volim status slobodnjaka, mada on podrazumeva i neke stvari koje nisu baš dobre. Kao prvo, posao je uvek s tobom. Kada odeš u kancelariju i nakon toga se vratiš kući, posao ostaviš za sobom. Međutim, ako radiš kod kuće, nikada ga zaista ne ostaviš za sobom. Trenutno imamo mali stan, tako da je posao, u stvari, u istoj sobi sa nama sve vreme. Bolje je da je radni prostor odvojen, tako da kada odmaraš uopšte ne možeš da vidiš mesto na kome radiš... Barem je tako kod mene.  Voleo sam da radim u Dark Horse-u i na filmu neko vreme, i ima tu stvari koje su super. Takav način rada nameće strukturu, a sem toga, izađeš iz kuće i u društvu si ljudi koji su takođe umetnički nastrojeni. Ljudi iz sveta stripa i filma su ponekad sjajni, tako da se možeš sprijateljiti sa više njih radeći u kancelariji ili u studiju. Kad sve zbrojim, život slobodnjaka pruža mnogo više slobode. Recimo, ja svakog dana oko četiri po podne odspavam malo. Pola sata, ne više. To mi je nedostajalo kad sam bio stalno zaposlen. Uz to, moja verenica i ja imamo veću slobodu u planiranju putovanja. Dok god oboje postižemo rokove, možemo da lunjamo unakolo. A lepo je i kad si svoj gazda i možeš da odbijaš poslove - ako radiš za nekoga, moraš uvek da pristaneš.

Zašto si prešao iz stripovske industrije u filmsku, a potom se vratio stripu?

Previše dugo sam radio previše naporno i prosto sam pregoreo. U to vreme sam živeo u Los Anđelesu i zbog preteranog rada sam prestao da uživam u stripovima. Jedan moj prijatelj po imenu Bruce Tartaglia, koji je radio u Dreamworks Animation-u, često je ručao sa mnom. Pitao bi me ponekad da li sam zainteresovan da radim na filmu i uvek sam odgovarao da nisam. Kada me je jednom pitao, odgovorio sam potvrdno, pa me je posavetovao šta mi je činiti - rekao mi je da naučim Maya-u i još poneki softver vezan za kompjutersku grafiku, te da bi trebalo da složim nešto što bih mogao da pokažem filmskim studijima. Bacio sam se na savladavanje Maya-e. Upisao sam nekoliko kurseva u Gnomonu, školi za CG u Holivudu, i drastično skresao svoje stripovske poslove kako bih provodio dovoljno vremena učeći kompjutersku grafiku. Radio sam... Pa skoro svaki dan, po ceo dan, na kompjuterskoj grafici i napravio u Maya-i unutrašnjost paba kao nešto što će poslužiti za moj portfolio. Savladao sam i puno drugih softvera, Linux, JavaScript i MEL skriptu za programiranje... Potpuno sam se tome posvetio. Otprilike sedam meseci otkako sam počeo sam učenjem, dobio sam svoju prvu šljaku na filmu Sky Captain and the World of Tomorrow, i to u studiju Stan Winston-a. Dve godine sam se bavio isključivo filmom, radeći za to vreme na sedam filmova u tri različita studija, bez pauze. Kada sam završio posao na filmu Surf’s Up za Sony, otpustili su me, što je način na koji rad na kompjuterskoj grafici funkcioniše, ukoliko niste deo osoblja (a ponekad čak i tada!). E sad, mogao sam da probam da nađem drugi posao na filmu, i imao sam dobre veze koje bi mi to omogućile, ali sam nešto pre toga počeo da preuzimam male stripovske posliće, i pazi čuda, otkrio sam da ponovo uživam u radu na stripu. Tako sam odlučio da se vratim stripovima i životu slobodnjaka. Poslao sam mejl Edu Brubejkeru, koji mi je sredio šljaku na Iron Fist-u, a onda je kolorista Dardevil-a odmah nakon toga otišao, pa sam se vratio naslovu koji sam kolorisao više nego išta drugo. Ubrzo potom, zvali su iz Sony-a i pitali me da se vratim i radim na filmu I Am Legend Will-a Smith-a, ali sam ih odbio i ostao u stripu. Nudili su mi još nekoliko filmova u narednih nekoliko meseci, ali sam ih uporno odbijao. Ima oko tri godine kako sam se vratio stripu i još uvek uživam u njihovom kolorisanju. I dalje mi se ne dopadaju neka poslovna sranja, tipa stripova koji kasne, ali stvari prosto tako stoje u ovom poslu, i to je to.

Da li se američka strip industrija promenila od vremena kad si počinjao, i ako jeste, na koji način?

Naravno. Puno ljudi u velikim kompanijama se promenilo, a ima i mnogo više uspešnih nezavisnih kompanija. Štampa je hiljadu puta bolja. Honorari su bolji. Prodaja se dobro drži, takođe. Stvari, sve u svemu, izgledaju prilično dobro. Imam i veći stepen kontrole nad time kako moji završeni kolori izgledaju. Koristimo FTP umesto fedeksa. Rokovi su duži jer stripove predajem neposredno pre trenutka kad idu u štampu, dok sam ranije morao da završim ranije i pošaljem ih fedeksom. Puno toga je drugačije.

U Beogradu si mi pričao o tri pravila koja imaš kad razmatraš da li ćeš preuzeti neki posao ili ne...

Ma, bio sam pijan! Ne mogu da se setim nikakva tri pravila o kojima sam ti pričao - ali evo šta sada mislim o tome: najvažniji je, verovatno, crtač. Ukoliko mi se sviđa njegov rad, stvar je gotovo izvesno rešena na licu mesta. Ako mi se ne sviđa, sigurno odbijam. Drugo, bitno je o kom se naslovu radi - i ne mislim da to mora da bude veoma poznat naslov ili tako nešto. Mora, prosto, da bude nešto što me interesuje. Ne mora da me zainteresuje konkretan scenario kao takav, ali ako me sveska ne zanima, to takođe utiče na stvari. Na primer, volim da sarađujem sa Kevinom Nolanom i radio sam s njim često tokom svih ovih godina. Ali kad bi me, recimo, nazvao i pitao da kolorišem Transformers-e koje bi trebalo da crta, verovatno bih ga odbio. Ne samo da me boli dupe za Transformers-e, nego bih morao da se oderem od posla da to uradim kako treba. E, ali kada bi rekao da radi Batman-a, tu bih već pristao. Kad je Nolan u pitanju, iskreno, pristajem gotovo uvek - ovo je samo da steknete sliku. Treće, naravno da visina honorara utiče na odluku. Ako je honorar manji od od onoga što obično zarađujem, skoro bez izuzetka ću odbiti - ali me dobro plaćanje neće naterati da prihvatim šljaku za koju mislim da je sranje. Ako je honorar nešto niži, ali je u pitanju saradnja sa sjajnim crtačem na sjajnom projektu, tada prihvatam. Četvrto, ono što takođe može da me zainteresuje, jeste posao koji mi nudi izazov. Eto, ovo su stvari koje mi sada padaju na pamet.

Posle kolorisanja hiljada i hiljada tabli, šta te motiviše danas (osim honorara, naravno)?

Pa, prošli odgovor to verovatno pokriva. Volim da radim sa dobrim crtačima na naslovima koji su mi interesantni. Neke šljake ispadnu nešto drugo od onoga što si očekivao, a neke prosto zamrziš, ali imam prilično dobar procenat preuzetih poslova koje sam na kraju zavoleo. Što se mene tiče, užasno puno zavisi od crtača. Imam dobru ekipu crtača sa kojima radim, a zaista uživam u bojenju i, što je jako bitno, nikada ne kasnim!

Nikada ne kasniš, kao što kažeš, i pričajući nedavno sa našim zajedničkim prijateljem, Goranom Sudžukom, saznao sam da se to zaista visoko ceni u tvom poslu. Šta još, po tvom mišljenju, čini dobrog koloristu?

Pripovedanje. Toliko je prosto. Na ceni su ljudi koji umeju da postave scenu i pomognu da se priča ispripoveda. Ljudi koji kolorišu svaku scenu na isti način i ne vode računa o različitim pozadinama i uslovima osvetljenja nisu dobri koloristi, bez obzira na to koliko dobro boje. Izbor boja je mnogo važniji od samog bojenja. Bojenje ima svoje mesto. Ukoliko ne znaš anatomiju i oslikaš nešto sa pogrešnom formom, to će izgledati usrano, ali ukoliko možeš da postaviš scenu svojim izborom boja, vladaš igrom.

Šta te je dovelo u Hrvatsku, a šta te je u njoj zadržalo?

Nakon što sam završio sa poslom u Soniju i napustio filmove, posetio sam mog drugara Esada Ribića na punih mesec dana i za to vreme prilično dobro upoznao Hrvatsku. Dopala mi se, za razliku od mog života u Los Anđelesu, pa sam se preselio. To je sve. Ubrzo nakon toga sam upoznao svoju verenicu i zaista smo lepo organizovali svoj život ovde. Planiram da ostanem, pošto mi se, jelte, sviđa. Naravno da mi se ne dopada sve u Hrvatskoj, ali mi je život bolji ovde nego u Los Anđelesu. Ne planiram povratak.

O pivu uopšte pričali smo nadugačko i naširoko u Beogradu, a otkrio si nam i to da si po Ožujskom pivu dobio i nadimak u Hrvatskoj. Kroz sve to sam stekao utisak da si dobar poznavalac alkoholnih pića. Skoro sam od zajedničkih poznanika čuo da si u jednom periodu svog života pravio sopstveno pivo. Da li je to istina?

Pa, ne bih baš rekao da sam poznavalac svih vrsta alkohola. Ne volim puno žestoka pića poput rakije, recimo. Mislim, volim je ponekad, ali ne baš često. I vino mi ponekad prija takođe, ali da, sa pivom stvar stoji sasvim drugačije. Kad sam živeo u Portlandu, pravio sam pivo u kućnoj radionosti, a bio sam i sudija na takmičenjima ljudi koji prave pivo kod kuće. I sam sam se takmičio, s tim što, naravno, ne sudiš u onim kategorijima u kojima se takmičiš. Dobro sam prolazio - takmičio sam se svega oko godinu dana i u četiri različite države osvojio sedamnaest medalja, od kojih je većina bila zlatna. Nisam imao svoju marku piva. Na jednom od takmičenja na kome sam pobedio, nagrada je bila prilika da odem u veliku pivnicu i u okviru njihovog sistema proizvodnje napravim svoje pivo. E sad, kada dobiješ tu šansu nakon osvajanja nagrade, možeš ili samo da  nadgledaš, ili da pomogneš. Kad sam ja otišao, rekao sam gazdi pivnice da ću sve uraditi sam… Što i jesam. Da, rekao mi je kako se koristi oprema i kako da uradim određene stvari, ali sam ceo fizički posao oko proizvodnje piva (uključujući tu i ulazak u mešalicu i njeno čišćenje) odradio sam. Napravili smo dvadeset četiri buradi piva, negde oko 1400 litara, i prodavano je u Portlandu isključivo po barovima, nismo išli na flaširanje. U glavnom baru za tu pivnicu u prvih 24 časa od kada su ga pustili u promet, otišla su tri bureta, što znači da su prodali 372 pinte piva! Pinta vam je negde oko pola litra, pa mi je bilo super sto smo u jednom baru uspeli da prodamo toliko mog piva za samo jedan dan. Nije dugo potrajalo, ali sam, dok ga je bilo, išao u taj bar i pio onoliko svog piva koliko sam mogao. Ukoliko na Google ukucate “matt hollingsworth hop nation” naći ćete podatak o tom pivu. Prestao sam da pravim pivo u zadnjih sedam godina zato što živim u stanu, a to otežava stvari. Pravio sam oko 90 batches na mojoj kućnoj aparaturi u Portlandu, tako da bih rekao da imam neko iskustvo s tim. Sada u Zagrebu polako sastavljam svoju kućnu pivnicu i na jesen krećem sa poslom, tako da će prve boce biti spreme za piće negde oko Božića… Bar se tako nadam.

Za kraj, koji bi savet dao mladim autorima koji pokušavaju da se probiju na scenu?

Pa, ne znam... Nisam baš dobar kao savetodavac. Ako volite da crtate, crtajte više figura čak i ako mislite da time već dovoljno vladate - nikada niste dovoljno dobri. Idite na časove crtanja po modelu, crtajte nago ljudsko telo. Nemojte prosto kopirati fotografije... To baš i ne funkcioniše. Radite table stripova, nemojte se zaustaviti na ilustracijama. Isto važi i za kolor i linijski crtež. Nemojte samo da crtate i bojite likove. Uradite strane u nizu koje pričaju priču. Gledajte i druge vrste umetnosti sem stripa - stripovi se previše napajaju stripovima. Idite u muzeje i gledajte knjige, ne samo stripove. I da, nemojte kopirati tuđe stilove - radije razvijajte sopstveni. Ono što je najbitnije, puno crtajte i bojite. Radite ovo makar deset sati nedeljno ako imate drugi posao. Pokušajte da radite i puno više od toga. Ukoliko ne radite, nećete postati bolji. Neko je jednom rekao da moraš uraditi deset hiljada loših crteža pre nego što napraviš jedan dobar. Brojka možda izgleda jako visoka, ali poenta je da se u crtanju ne napreduje razmišljanjem - napreduje se crtanjem. Zato, k’o što to Nike lepo kaže: JUST DO IT!

Prevod: Marko Stojanović, Andrija Stojanović

Add comment


Security code
Refresh