Menu

logo

ŽIVOJIN PAVLOVIĆ

PRESSING 05, mart 1992.
ŽIVOJIN PAVLOVIĆ
Razgovarao: Vuk S. PAVLOVIĆ

JAHAČ NA DUGE STAZE

Intervju sa Živojinom Pavlovićem, jednim od naših vodećih filmskih reditelja, velikim proznim piscem i profesorom filmskog scenarija na Odseku za dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, vođen u pauzi snimanja filma „Dezerter”...

Kakav je Vaš sadašnji stav prema crnom talasu s obzirom na vremensku razliku i sadašnje veličanje tog perioda – čak bih rekao i malo preterivanja na raznim stranama?

Nemam precizan odnos prema izvesnom broju filmova ili prema grupi autora obeleženih ovom etiketom, iz prostog razloga što su moji filmovi, a i ja sam, podvedeni pod nju, a s druge strane, nije mi jasno šta predstavlja definicija „crni talas“ i koje su njegove granice. Pre bih taj (ako može tako da se nazove) pokret u jugoslovenkom filmu uperen protiv administrativne, ideološki obojene kinematografije, nazvao slobodnim filmom, i takva jedna definicija mnogo elastičnije može da primi u sebe ljude sa izrazitom individualnošću, ali i ljude koji se međusobno dovoljno razlikuju, a ta ih međusobna razlika ne može sabiti u jedan čvrsto određeni prostor u istoriji filma. Isto tako, s obzirom da se ne bavim proučavanjem estetskih vrednosti filma, niti samom istorijom jugoslovenske kinematografije, teško bi mi bilo da kažem da li je opravdano veliča­nje tog perioda, ili je ono preterano. Si­gurno jeste jedno, a to je da je izvestan broj dela dosegao sam vrh koji se, vremenom, ustalio kao nekakav kriterijum.

Kakvi su bili Vaši tadašnji odnosi s kolegama na filmu i na Fakultetu dramskih umetnosti povodom prebacivanja na niže radno mesto? Mislim na ljude sa koji­ma ste sarađivali na filmu, i one na Akademiji.

Moj se odnos prema lju­dima - bilo da su u pitanju kolege, to jest reditelji ili saradnici, bilo kritičari - ne menja. Hoću reći da one ljude čija sam dela uvažavao, uvažavam i danas, bez obzira da li su oni u odnosu na moj rad na filmu, i na moju sudbinu kao pedagoga na Fakultetu dramskih umetnosti imali negativnog ili pozitivnog uticaja. Ja to ne mešam; hoću da kažem da, recimo, čvrst i dostojanstven moralni stav nekog čoveka u životu, pa i u političkom životu, ne znači da će njegov, recimo, prosečan, film, sa moje strane biti više cenjen, ili da ću značajno ostvarenje neke hulje manje uvažavati ili voleti samo zato što je on nepouzdan ili nemoralan čovek u odnosu na svog kolegu, pogotovo u nekakvim kriznim trenucima kao što je bilo 1972. i 1973. godine, u vreme obračuna sa takozvanim liberalizmom u Srbiji, kada je izvršena čistka liberalnih profesora sa izrazito individualnim obeležjima njihovih filmova – u konkretnom slučaju sa Aleksandrom Petrovićem i sa mnom. Dakle, ja te dve stvari ne mešam, ako sam dobro razumeo pitanje.

To je što se tiče njihovih dela, ali šta je sa neposrednim kontaktima koje ste imali sa Dušanom Makavejevim, Kokanom Rakonjcem, Aleksandrom Petrovićem i ostalim stvaraocima crnog talasa - da li su ti odnosi isti, s obzirom na veći vremenski period?

Na žalost, Kokan Rakonjac je umro; on nije, ako se već pominje crni talas, ni pripisan tom poglavlju u istoriji jugoslovenske kinematografije, jer je preminuo 1969. godine. A Makavejevljeva životna putanja je kosmopolitska - on se mnogo više kreće po svetskoj orbiti negoli u našem podneblju. Sa Sašom Petrovićem sam imao izvesnih, čak poslovnih, susreta, koji se, na žalost, nikad nisu realizovali. No, nema nikakvih ključnih promena u tim odnosima, a ukoliko ih je i bilo (jer, ruku na srce, ja intimnih prijatelja među filmskim rediteljima nisam ni imao, niti ih imam), moj stav prema njihovim delima ostao je nepromenjen. Tako da ne mogu da primetim neke nove boje u savremenim susretima sa njima.

Kakvi su, na primer, odnosi sa kolegama sa FDU koji su u to vreme bili tamo, a i sada su, a mogli su uticati na vaše proterivanje odatle?

Ti odnosi su sasvim službeni – oni su takvi, odnosno, oni su postojali samo na Akademiji silom prilika. Oni su, kao i ja, bili profesori na istoj katedri. Ti odnosi su, kažem, bili poluzvanični i službeni - pa su takvi i ostali, s tim što su sami susreti s tim ljudima sasvim presahli jer, posle osam godina mog prinudnog činovnikovanja na Akademiji kao referenta za učila, ja sam, na predlog Katedre za dramaturgiju, pozvan za redovnog profesora filmskog scenarija. Samim tim, našao sam se među drugim svojim kolegama, i sa njima sam u tešnjim odnosima negoli sa bivšim kolegama sa katedre filmske režije, od kojih su neki bili odlučni zagovornici moga udaljava­nja sa nastave.

Da li biste se, nakon tadašnjeg proterivanja i sadašnje zakasnele slave i priznavanja, opet bavili kritikovanjem društva, uz rizik da ponovo prođete kroz sve to?

Nikada se nisam bavio kritikom kao političkim činom, u onoj meri u kojoj su neki od filmova koje sam ja napravio obeleženi od istoričara i kri­tičara kao "politički". Pre bi se moglo reći da su to bila etička pitanja, i u toj meri sam se ja bavio, kroz svoje filmove, politikom, mada, s obzirom da su ti fil­movi preživeli, to jest, da se ti filmovi danas mogu gledati, i da izazivaju nesma­njena uzbuđenja, sa sigurnošću tvrdim da se oni nisu bavili politikom kao glavnom temom, već životom i čovekovom sudbinom, a politikom u onoj meri u kojoj je ona sastavni deo života.

Gotovo sa sigurnošću tvrdim da nije­dan film, ili knjiga, s obzirom da sam i književnik, za mene nema i političke di­menzije, dok god se društvo i zajednica ne oglase i ne obeleže ih kao politički film ili knjigu. Tako da bi odgovor na pitanje mogao da glasi: nije isključeno da se tako nešto može ponoviti mimo moje ambi­cije. Jer ovo je korozivno i mutno vreme u kome su pomešani interesi, kako politički, tako i vlastodržački i vlastoljubivi, a drama u kojoj se nalazi ova naša zajednica danas ne tiče se samo nas, nego se reference protežu i na čitav svet. Teško je pret­postaviti kako bi se u datom trenutku jedno delo, nazovimo ga aktuelnim, doživelo, i na koji način bi se na njega reagovalo, iz prostog razloga što je danas svaki trenutak do te mere uzbudljiv i izložen gotovo suštinskim promenama, da su i sudovi i odnos prema našim sopstvenim doživljajima toga vremena nes­tabilni i nesigurni, a kamoli prema jednom umetničkom delu.

Znači, da je ovo vreme isto, i da imate isto onoliko godina, i da isto želite da se bavite filmom i knji­ževnošću sa takvim rizikom kakav je postojao, Vi bi ste ga prošli i ponovili?

Da! Tačno! Samo sam hteo da malo objasnim da se priroda toga rizika s moje strane ne doživljava, niti se doživljavala tako. Tek kasnije, kad se stvar završila, ispostavilo se da to jeste bio rizik… Hoću da kažem konkretno, ovo: može se, recimo, film "Zaseda" sma­trati filmom koji je bilo rizično napravili. Ali mi, kad smo ga pravili, nismo nije­dnog časa doživljavali taj posao kao po­sao koji je, možda, politički rizičan. Kao, recimo, što i sada, kada radim film "De­zerter" koji se dotiče ovog našeg trenut­ka, taj film ne doživljavam kao nešto što predstavlja rizik. A kad film bude gotov, i kad izađe pred gledaoce, i pred našu javnost, videće se da li je to bio rizičan posao ili ne. To jest, kakve će konsekvence on možda povući.

Pomenuli ste da ste osam godina radili kao referent za učila na FDU. Šta se očekivalo od Vas, s obzirom da ste ranije bili na katedri za fil­msku režiju, u ovom manje-više činovničkom poslu?

Pa ja tamo nikakav po­sao u suštini nisam imao. To mesto je izmišljeno zato što nisam pristao na je­dnu od mogućnosti kada je donesen za­kon o moralno-političkoj nepodobnosti pod čiji sam udar pao. Imao sam izbor: ili da napustim posao, to jest, da dam otkaz, ili da se priklonim odlukama. Odluke su, ako se mere takozvanim akademskim merilima, na izvestan način bile ponižavajuće. Ali, meni ništa nije smeta­lo da prihvatim taj pomak u stranu. Za­što? Prvo zato što nisam hteo da pričinim zadovoljstvo onima kojima je bilo stalo da me udalje sa Akademije. Drugo, ne smatram da je čovekov put u životu posut cvećem, jer na tom putu koji čovek pre­valjuje ima prijatnih i neprijatnih trenutaka. I, ovo je, recimo, jedan od neprijatnih trenutaka. On je po sebi, s obzirom na teoretsko definisanje tog ra­dnog mesta, nešto što je moglo da bude čak i prijatno. A to je: proizvodnja filmo­va koji bi se koristili kao nastavno sred­stvo u kojima bi studenti režije mogli da vide, da tako kažem, pravilno ili nepra­vilno, odnosno uspešno ili neuspešno primenjivanje određenih pravila na koji­ma se zasniva filmska režija.

Kada sam došao na to takozva­no novo radno mesto, sa izvesnom radoznalošću sam se upustio u to, čak sam i napravio program rada. Kako se mnoge stvari završavaju na projektima, tako je i taj projekat završio u fioci dekana, a dekan je, umesto da se potrudi da se dođe do materijalnih mogućnosti da se tako nešto realizuje i da se to posle koristi u nastavi, okrenuo mojoj kvalifikaciji kao dekorativnog sli­kara, i dao mi u zadatak da dekorišem određene površine u novoj zgradi Fakul­teta dramskih umetnosti, što sam takode, s obzirom da je to zanat za koji sam kvalifikovan, sa zadovoljstvom uradio, te i dan-danas u slušaonicama i po hodnici­ma stoje panoi koji su nastali izborom iz starih grafika koje se tiču filma i pozorišta.

Vi ste završili Fakultet primenjenih umetnosti?

Završio sam Akademiju za primenjene umetnosti, odsek dekora­tivnog slikarstva. Prema tome, mislim, ne postoji ponižavajući posao, ako se ne ra­di pod prinudom i ako se radi s ljubav­lju. U stvari, postoji jedan jedini posao koji je u istinu po čoveka ponižavajući - to je dželatski posao.

A ko je u to vreme bio dekan?

Dejan Kosanović. On je, inače, profesor na katedri za organi­zaciju.

Maločas ste pomenuli da je bilo pokušaja da sarađujete sa Sašom Petrovićem. Hoćete li nam reći o čemu se radilo?

Pre godinu i po dana, iz jednog njegovog davno napisa­nog scenarija, koji se zvao "Pravi kraj vikenda", zajedno smo iskoristili određene elemente i izvesne karak­tere, ali u novom kontekstu, to jest, u novoj priči pod naslovom “Kalašnjikovi nisu stigli na pravu adresu”. Pokušali da ispri­čamo policijsku priču o kriminalu i mitu u čitavom društvu oko šverca oružja iz Jugoslavije nekoj afričkoj državi, i o obračunu sa glavnim junakom, višim in­spektorom Službe državne bezbednosti, koji odlazi da otkrije gde se izgubio jedan kontigent kalašnjikova, i šta se iza svega toga krije. I on u čitavoj toj prljavoj igri, iza koje, u stvari, stoji država i mnogi viso­ki funkcioneri, gubi život. Projekat je bio na putu da se ostvari, ali iz finansijskih razloga ipak nije, jer je film jednim svo­jim delom trebalo da bude sniman u inostranstvu, što zahteva veća ulaganja. Ono što je u čitavoj priči oko sudbine tog neostvarenog projekta interesantno jes­te to, da, kada se videlo da neće moći da se ostvari taj projekat, u tom času se dešava velika afera sa švercom istih kala­šnjikova iz Mađarske u Hrvatsku, koja se tada nalazila u sastavu Jugoslavije, a pri­premala se za secesiju. U jednom času nam je palo na pamet da bi trebalo napustiti čitavu ideju oko Afrike i krenuti sa istom pričom, sa istim karakterima, samo u traga­nje kako je došlo do toga da kalašnjikovi pređu granicu i vojnu kontrolu i da se sliju u Hrvat­sku. Na žalost, već su političke turbulencije bile tako jake, a finansijska situacija tako rđava, da nisu postojali nikakvi izgledi da se takav film napravi.

Dokle ste stigli sa pripremom tog projekta? Da li ste imali podelu ekipe?

Jesmo! Podela je već bi­la napravljena, sce­nografski objekti, što se Beograda tiče, u glavnim crtama predviđeni, a i što se Pariza tiče, jer se radnja, delimično, doga­đala u Francuskoj. Afrika nam je bila i ostala velika tajna, jer nismo ništa mogli saznati osim najopštijih podataka o određenim zemljama srednje Afrike gde smo mislili da bi to trebalo da se snima.

Da li možda imate u planu neke nove projekte nakon završetka filma "Dezerter"?

U TV Beogradu trenutno se nalazi projekat koji se zove „Svirep san“ za TV film od četiri epizode, iz pera Vladislave Vojnović, mlade dramaturkinje koja je diplomirala na Akademiji pre tri godine, iz čega bi se izvukao jedan film pod naslovom „Erotikon“, u izvršnoj produkciji „Centar filma“. U načelu je scenario prihvaćen, ali kada će taj projekat početi da se ostvaruje, još se ne zna

Koliko rad na filmu, koji je više nego naporan, utiče na Vaše književno stvaralaštvo, da li ga ometa, da li morate da odlažete pisanje?

Da, ali pošto nisam u prilici da često snimam (evo, recimo, između prethodnog filma „Na putu za Katangu“ i ovog, pauza je pune četiri godine), vreme između dva filma koris­tim za pisanje. U toku priprema za sni­manje, i u toku samog snimanja, o tako nečemu, naravno, nema ni govora, osim vođenja izvesnih beležaka u slobodnim časovima.

U poslednje vreme na televiziji se često prikazuju Vaši stari filmovi. Kakav je Vaš odnos prema njima?

Znate, ja već sada imam nesreću da sam polovinu svojih filmova, ako ne polovinu - trećinu sigurno, uradio u Sloveniji. Ta činjenica je bolna u ovom času, jer su ti filmovi lišeni obnovljene komunikacije. Koliko znam, neki od fil­mova koje sam napravio često se pri­kazuju na programima slovenačkih TV stanica. No, ovde je to sa njima redak slučaj. Koliko znam, neki od njih nijednom nisu prika­zani. Tako se stiče utisak (a nije utisak nego činjenica) da filmovi koji su proi­zvedeni u Srbiji, a većina mojih filmova je proizvedeno ovde, jesu češće na reper­toaru. Mada bih ja, recimo, voleo da vidim „Let mrtve ptice“, ali da li će se pojaviti prilika za to - ne znam. Sve zavisi od okolnosti na koje mi, nažalost, ne možemo uticati.

Add comment


Security code
Refresh