Menu

logo

RANKO MUNITIĆ

PRESSING 09, novembar 1992.
Ranko Munitić
S ONE STRANE SNA

Razgovarao Srđan Petrović

Ranko Munitić je jedan od naših najstručnijih filmskih kritičara. Veliki poznavalac istorije kinematografije, žanrova, filmskog miljea. I čovek koji, verovatno, najviše voli filmove strave i užasa.

Osamdesetih godina u svetskoj kinematografiji horor je nekako izrastao u udarni žanr. Štaviše, on je polako inficirao i ostale filmske vrste. Vi ste u „Filmskoj enciklopediji“ napi­sali poglavlje o filmovima strave.

Horor jе jedan, podrazumevajući njegove oblike na filmu, u literaturi, stri­pu, na televiziji, fantastičan žanr za istra­živanje. On jе, u stvari, jedinstven u odnosu na ostale žanrove. Pre svega jer raspolaže jednom jedinom osnovnom žanrovskom pričom. Gledajući tako, on jе fenomen, pošto svaki filmski rod ima određeni broj priča koje uvek prepriča­va, odnosno varira. Recimo, vestern ima tri-četiri elementarne priče i onda ih u zavisnosti od autora, bio to Džon Ford ili Sеrđo Leone, prepliće. S druge strane, kriminalistički film ili triler su vrste gde sе uvek dodaju nove stvari jer sе tema kako otkriti ubicu, špijuna ili već onog ko se skriva, po prirodi, razrađuje original­no. Tu reditelj ili pisac može pokazati svoju inovantnost i osmisliti još neki novi sjajan način na koji će se to desiti.

Koja je to priča sakrivena u osnovi horora?

To je jednostavna priča i nju nalazite u sirovom obliku još kod rodonačelnika strave i užasa, Edgara Alana Poa. „Pad kuće Ašerovih“, naime, sadrži sve karak­teristike. Radi se o jednom prostoru, ov­de je to ukleta kuća, gde prestaju da važe spoljašnji, svakodnevni zakoni, i počinje onaj drugi svet, svet strave, naravno, sa monstrumom kao nosiocem svega. Ka­snije to postoji i u „Drakuli“, samo ovde se odlazi u dvorac u Karpatima, zatim u „Psihu“, lošem romanu Roberta Bloha i maestralnom filmu Alfreda Hičkoka, pa sve do najboljeg romana Stivena Kinga, i možda najboljeg horor-romana uopšte, „Isijavanje“, u kome cela porodica odlazi u hotel „Vidikovac“. Zanimljivo je da, kada samo svedete ono što je u najboljim os­tvarenjima strave i užasa, dobijatc istovetnu priču koja nikome ne smeta. Čak su i autori toga svesni i upravo je to, verovatno, za njih svojevrstan izazov.

Ne koristi li i naučna fantastika isti model?

Ne, već i oni stoje u sličnom odnosu. Ta dva noseća žanra fantastike imaju mnogo sličnosti, ali u osnovnoj potki su udaljeni. Naučna fantastika nepresta­no manifestuje sposobnost da se unutar tema, a to su razne stvari na Zemlji, u svemiru, na drugim planetama, sa drugim bi­ćima i vremenskim dimenzijama, svede na više elementarnih priča iz fundusa žanra i do­đe do, skoro svake sezone, neke nove stvari koja ulazi u klasiku.

Za razliku od SF-a, horor raspolaže jednom pričom koja izgleda jako siroma­šno i sirotinjski u odnosu na ostale. Ali, lepota horora jeste upravo i u tome što je on uspevao da izgradi ceo jedan svet na toj priči o ukletoj kući, na priči o nekom „crnom prostoru“.

Ali horor je prirodno usmeren na naučnu fantastiku, tako da postoji neka međusfera između njih. Ponekad je preplitanje toliko da je teško odrediti grani­cu. Ipak, horor treba uvek izdvojiti jer on barata malim putovanjima u svet onostranog, za razliku od sf-a kome je potre­bno jedno veliko putovanje i ono je karakterističnije za bajke. Klasičnom SF-u kao što je Kjubrikova „2001. Odiseja u svemiru“, potrebno je upravo to dugo putovanje, čak do Jupitera, a hororu jedno kratko, recimo do najbližeg komšije pa da se izvuče čitava gomila kostura, utva­ra, sablasti i monstruma. Na jedan način, SF bi bio pogled na čoveka u prostoru, a horor na prostor koji se krije u čoveku i u njegovoj podsvesti. Naučna fantastika je, po meni, putovanje do našeg božanskog Ja, a horor do demonskog.

Međutim, prisutna je potreba horora da se udružuje sa osta­lim žanrovima?

To je normalno jer do jednog mo­menta vi možete ostati samo u svom dvo­rištu ne prateći ono što je napolju. Taj odlazak u drugi svet može se razbijati, dramaturški odlagati i nagoveštavati kroz sitnije priče, sve u zavisnosti od stvaralačkih mogućnosti autora. Recimo, u „Egzorcistu“ Vilijama Fridkina prođe poprilično vremena, izdogađaju se stvari koje nisu najčvršće vezane za osno­vu filma, dok se glavni junak, sveštenik, ne sukobi sa đavolom. U stvari, ne doko­pa se svog modela „crne kuće“ u toj vari­jaciji.

Tehnika je umnogome pomerila granice žanrova. Među poslednjim primerima je „Alien“ i „Aliens“. Tu je klasičan SF pos­tao horor.

Mnogo više volim drugi deo od osnovnog filma Ridlija Sko­ta. Mislim da, ma koliko Kamerun (redi­telj „Aliensa“) želeo da liči samo na dobrog zanatliju a ne na nekoga ko je više od toga, dobro oseća motive i maksimal­no izvlači iz njih.

Kod „Aliena“, ukoliko ga nominalno uzmemo za SF, karakteristična je ta „crna kuća“. Znate, „crna kuća“ nastaje kada se sa monstrumom zavučete u grobnicu, hotel, kuću ili svemirski brod. U ovom filmu sve se događa u nekom zatvorenom prostoru, počev od one planete gde se larva aktivira, preko obračuna u svemir­skom brodu, pa do onog konačnog duela Sigurni Viver u onoj maloj kapsuli. Sve slično funkcioniše i u nastavku.

Jer, ma koliko Melijes bio neprevaziđen u osnovnim postavkama SF-a, žanr započinje '68. godine „Odisejom“. To je divno rekao koscenarista „Odiseje“, Artur Klark, da film „koji hoće da bude bolji od toga mora biti snimljen na licu mEsta“. Znači gore, me­đu zvezdama.

Znači, Vi prevashodno vezujete SF za razvijenu tehniku. Kako stvari stoje sa hororom?

Za divno čudo, trik hororu uopšte ne treba. On može sebi priuštiti mobilne šminke, razne oblike maski koje reaguju na jačinu svetlosti, pa se pred objektivom kamere raspadaju, ali filmovi strave mo­gu bez toga. Klasik horora, Lon Čeni, sam je sebi u garderobi pravio maske čudo­višta i to je maestralno funkcionisalo. Lepo je kada raspolažete svim tim tehničkim pomagalima i čudima, ali ona nisu osnova kao kod drugih.

Jake autorske ličnosti obeležile su filmove strave i užasa. Od Lugošija, Karlofa, Čenija, pa onda, uslovno, preko srednje generacije i Hičkoka, Prajsa, Polanskog, do savremenih Krejvena, Kronenberga, Englunda.

Nižući imena dobro ste pomešali ro­ditelje i glumce, jer što se horora tiče, ukoliko ste nešto dobro zamislili kao re­ditelj, a nemate dobrog glumca, to nije to.

Selekcija imena se pravi sama. S ob­zirom na ono što smo govorili u početku, da je to naše putovanje na jedno bezazle­no mesto gde se odjednom rastvori pod i sve postane ambis užasa i opasnosti, sve zavisi od ličnosti koje to treba da dočaraju. Pored dedice Melijesa koji je u filmu nekako sve započeo, pa i horor, preko Luisa Fejada, čiji su serijali iz dru­ge decenije ovog veka u svoj onirici ho­ror, „Fantomas“, „Vampiri“, dolaze nemački ekspresionisti i „Kabinet dokto­ra Kaligarija“, Murnauov „Nosferatu“, da bi vrhunac tog klasičnog razdoblja bio u Holivudu od '31. do '36. godine. Tu imamo jednog genijalnog reditelja, Toda Brauninga, čiji je film „Nakaze“ jedno od naj­boljih ostvarenja, solidnog reditelja Džemsa Vejlija, dvojicu izvanrednih glu­maca, Borisa Karlofa i Belu Lugošija, i najboljeg majstora maske svih vremena Džeka Dirsa. On je napravio sve ono što mi sada imamo u ikonografskom nasleđu. Dizajnirao je Frankenštajnovo čudo­vište, Drakulu, Fantoma opere, Vukodlaka i taj je oblik ostao i dan-da­nas, a on je imao na raspolaganju samo malo mekog voska, pamuka i obične šminke.

Pedesetih godina kao glumci su se pojavili Vinsent Prajs, Kristofer Li i Piter Keršing, a kao reditelj Terens Fišer, koji je imao nos za sjajne scenarije i inovacije. Vremenski, paralelno sa ovim, ide i jedan podžanr horora, takozvani stvarnosni. On je nastao sa „Psihom“ koji, zahvaljuju­ći Hičkoku, pretvara živog mrtvaca u na­šeg komšiju, čoveka koga susrećemo na ulici. I to, ma koliko u prvom trenutku izgledalo kao atrakcija, kada se gleda na duže, vidi se da je prekretnica. Jer od priča gde se odmah vidi da se radi o priči, horor je prešao u jednu realističnu sferu koja mu je dala sasvim nove mogućnosti i pokazala da mu je mesto u životu, a ne u izmišljotini. Interesantno je da je Ro­man Polanski povezao ova dva pravca, bajkoviti i stvarnosni, svojim filmovima „Bal vampira“ i „Rozmarina beba“.

Govorili ste samo o klasicima.

Meni lično draži su oni prvi, stari majstori, jednostavno jer su imali daleko manje na raspolaganju nego današnji autori. To su ljudi koji su otimali horor predrasudama jer je onda bilo sramota raditi lako nešto. Znate ono „pričaš priču da plašiš malu decu“. Drugo, jer su uspeli da udare temelj veličini filmskog horora. A posebna je priča rizik koji imate kada vi jednom koji se bavi maštom treba da date pojavnost i jednu užasnu konkre­tnost. Znate, svi mi smo lepo u svojim glavama zamislili ta čudovišta, pa treba izdržati sud kada se to vidi na ekranu. To je jedan podvig o kome treba govoriti. Možda sam nepravedan prema ovim da­našnjim majstorima, ali prednost uvek dajem onima koji su dobili tu prvu bitku.

Add comment


Security code
Refresh