Menu

logo

GORAN MARKOVIĆ

PRESSING 07, jul 1992.
GORAN MARKOVIĆ
ŽAOKE SPECIJALNOG VASPITANJA

Razgovarao Kokan Mladenović

"Nije važno samo kako snimati, nego i kako živeti. I to baš zbog buduće trgovine magličastom robom. Da bi naš svet mogao postati svet ljudi u bioskopskoj sali, koji su se tu upili, pošto su došli iz svojih neveselih domova, vozeći se punim tramvajima i plativši poslednjim parama kartu, on mora biti svet dostojan poštovanja, častan, istinit i hrabar, u svakom slučaju, bolji od svetova onih koji sede u zamra­čenoj sali. Taj naš svet mora biti pravi, jer sve ono što ćemo raditi praveći filmove - biće laž. Režiji i svim ostalim radnjama oko filma cilj je, u stvari, da falsifikuje stvarnost. Samo smeštanje objektivnosti u filmski izraz i prećutkivanja osta­taka slike pravi je korak ka izvrtanju činjenica, da ne govo­rimo o ostalim marifetlucima ("stilizaciji"). Šta nam ostaje kao zaloga da sve te ujdurme nisu puki trik da se izmame pare i prevari istina? I to ona duboka, lična. Poštenje prema samome sebi, pre svega. A to već izlazi iz domena estetike. Ili ne? Ko je ono rekao da između estetike i etike stoji znak jednakosti?"

Goran Marković - ČEŠKA ŠKOLA NE POSTOJI

Razgovaramo posle premijere Va­šeg filma "Tito i ja". Da li je to početak novog ciklusa tema u vašem opusu i jugoslovenskom filmu uop­šte? Živeli smo četrdeset osmu, še­zdeset osmu. Da li je vreme da se okrenemo nekom novom periodu?

Ne znam da li je to otvaranje nove tema­tike ili novog opusa. Ja ne verujem više ni u kakve nove stvari. Smatram da je došlo vreme za jednu veliku pauzu i za jedno veliko mrtvilo bar kod mene ili u onom krugu kome ja pripadam. Ja sam intimno ovaj film radio kao poslednji film i tako sam se i ponašao. Bilo mi je svejedno kako će biti primljen od publike i kritike jer, kažem, radio sam ga za svoju dušu i kao da više nikada neću sni­miti ništa. Na to me je, pre svega, nago­nila ova situacija koja je za sve, a posebno za snimanje filmova, loša.

S druge strane, želeo sam da snimim film o pedesetim godinama iz prostog razloga što u našoj kinematografiji te godine uopšte nisu zahvaćene. Ono što su pedesete godine zapravo predstavljale nije ostalo zabeleženo. S obzirom da ova titoistička epoha nestaje i da je više nikada neće biti, imao sam unutrašnju potrebu da ostavim trag o tom vremenu. Naravno, ovaj film ne pledira da objašnjava čitavu epohu, a još manje titoizam i Tita, već je jedna intimna priča o dečaku koji prvi put u životu donese svoju odluku i počne da misli svojom glavom.

Koliko je Goran Marković sam glavni junak ovog filma i kolika je doza sentimenta prema prošlom vremenu?

Tih pedesetih ja sam imao deset godina i mnoge su mi se stvari koje se pojavljuju u filmu dogodile, te je doza sentimenta prema detinjstvu bila neizbežna. I nije reč o sentimentu prema detinjstvu. Treba reći, za generacije koje ne znaju, da su pedesete godine bile najsrećnije godine ove bivše zemlje i da su predstavljale vrhunac sreće i opojnog ži­vota socijalističke Jugoslavije. Tada je Tito bio na vrhuncu vlasti i mi smo svi, korumpirani ili ne, znajući to ili ne, živeli svoju šarenu lažu. Ipak, bez obzira na hipokriziju i vrhunac opšte laži meni se, bar iz dečje vizure, čini da su to bila srećna vremena, i ja sam hteo da tako tu epohu napravim, bez namere da pravim ikakav politički plakat o tome kako je Tito ždrao protivnike, što je tema za neku dru­gu vrstu filma, ali ne i za ovaj, u kome dominira ironični i samoironični pogled na svet.

Kako se kod Vas razvijao kritički odnos prema komunističkom ra­ju? Je li ta distanca nastala Vašim odlaskom u Čehoslovačku na stu­dije ili se začela još ranije?

Mi, deca rođena u socijalizmu, nismo znali o kakvoj se vrsti komunizma kod nas radi. Ja sam se, zapravo, sreo sa pra­vim komunizmom kada sam 1965. godi­ne otišao sa Karanovićem da studiram u Čehoslovačkoj i kad sam se obreo u realnom socijalizmu u njegovom najgorem obliku i početku raspada. Tada je, negde šezdesetih godina, počeo pravi raspad komunizma koji je imao svoj prvi znak u mađarskoj buni 1956. godine.

Na samom početku našeg boravka u Če­škoj desilo se nešto veoma interesantno. Pošto je Prag godinama bio zapuštan od strane komunista i ništa nije učinjeno da taj grad živi, prastare fasade su počele da trunu pod naletima novembarskih kiša i jednog trenutka su počeli svi balkoni da padaju. Ljudi su išli sredinom ulice i gle­dali naviše da im ne padne neki balkon na glavu i to je, u neku ruku, bio početak kraja komunizma, ti balkoni koji počinju da padaju. Naravno, sve to treba metafo­rično shvatiti, ali ti padajući balkoni su nagoveštali da se ruši jedna kulisa i da se ruši jedan svet.

Koliki je uticaj Kunderinih predava­nja i novog češkog filma, pre sve­ga ranog Formana, na Vaše stvaranje?

Kundera je bio moj profesor literature, ali sam ja u to vreme prilično slabo znao češki tako da sam pre slušao melodiju njegovog govora nego što sam shvatao finese njegovih predavanja. On je bio sa­svim akademski nastrojen. Na prvoj go­dini je predavao književnost XX veka analizirajući isključivo ličnosti antipoda kao što su Tomas Man i Ernest Hemingvej. Čitavu je godinu govorio o njima i ni o čemu više, ali podtekst tih predavanja bio je više nego jasan.

Tadašnji češki filmovi nove generacije predstavljali su, zapravo, jednu estetsku ili umetničku predispoziciju onoga što će se desiti kasnije na političkom planu. Oni su počinjali da krune okove komu­nizma. Neću da kažem da su to politički filmovi; uzmite samo "Crnog Petra" For­mana ili ranog Nemečeka koji je snimio "O proslavama i gostima", jedan jako interesantan film. Ti filmovi nisu imali nikakvu političku deklaraciju, ali su imali veliku ulogu u formiranju stanja duha tih godina. Učestvujući u svemu tome ja sam se neminovno politički određivao. Bio sam fasciniran estetski, a indoktriniran politički i zato što sam prihvatio tu este­tiku i zato što mi se ta estetika sviđala.

Kad ste već pomenuli slom ideala - svi Vaši junaci su predisponirani za slomljene ljude na kraju. Tako je u "Nacionalnoj klasi", "Već viđe­nom", "Tajvanskoj kanasti"...

Mislim da je film "Tito i ja" dru­gačiji od ostalih. Mene su optuživali da nemam pozitivnih junaka, da su svi apriori slabići, negativci, zlikovci, beskarak­terni ljudi, kukavice... Možda je ta­ko, ali je to odražavalo moje viđenje sve­ta. Ti likovi su slika i prilika svoje sredine. To je bio moj način prikazivanja jednog sveta bez vere i religije. Sada kad je došlo do katastrofe i kad se moj turobni svet, nažalost, obistinio i moja se predosećanja pretvorila u stvarnost, osetio sam unu­trašnju potrebu da napravim nešto što bi bilo suprotno i, ako se ovaj novi film bolje pogleda, u njemu su sve same pozi­tivne ličnosti; čak su i najveći zlikovci ovde predstavljeni kao smešni, što im daje alibi i ljudsku dimenziju.

Koje su kardinalne promene uslovljene raspadom Jugoslavije, padom kinematografskog siste­ma i filmskog tržišta?

Tržište više ne postoji. Ostalo je svega par bioskopa. Čuo sam da u Skoplju više ne postoji nijedan bioskop, a to je grad od šesto-sedamsto hiljada ljudi. Pi­tanje je šta će se destiti. Pretpostavljam da će potpuno nestati tržište filma, a sa druge strane, tehnički ne postoje uslovi da se razvija film. Sve je to već propalo. Postoji jedan jedini produ­cent koji bi mogao da finansira filmsku produkciju. To je televizija. Međutim, televizija je do te mere ceniralizovana i politički određena da pretpostavljam da će ona, u ovoj očajnoj situaciji, tražiti samo dupeuvlake koje će činiti kardinal­ne usluge režimu da preživi ili da se taj mrtvac podgreva, tako da, ako budem imao fizičkih mogućnosti, neću imati moralnih mogućnosti da radim. Postoji još jedna varijanta koju sam sa sobom raskrstio, a to je da odem da živim u inostranstvu i tamo probam da radim, kao većina mojih kolega. Recimo, Kusturica živi u Parizu gde i radi neki film, Grlić radi kao profesor u Kaliforniji, Karanović odlazi u Novu Englesku da bude pro­fesor, Šijan radi u San Francisku video-radove... Ja sam, zapravo, jedan od retkih koji su ostali ovde. Situacija je loša i ne verujem da ću raditi, ali je moj izbor da ne želim da odem odavde.

U knjizi "Češka škola ne postoji" opisujete razgovore sa Lordanom Zafranovićem o zajedničkoj do­movini koji se vode sa "svetim poštovanjem". Koliko je ta raspadnuta domovina sada sveta i koji je Vaš odnos prema domovinskom, prema naci­onalnom?

Stvarno je teško sada govoriti o tome. Taj doživljaj je nešto jako lično i individual­no. Ima traumatizovanih ljudi koji ne mogu da prihvate ove okolnosti, i ima onih koji će se sasvim brzo prilagoditi. Ja sam pokušao da stvari racionalizujem i došao sam do zaključka da u ljudskom životu postoje hitnije stvari nego terito­rijalna pripadnost određenim granica­ma, određenom zemljištu omeđenom bodiljikavom žicom. Da li je tvoja domo­vina nešto što ima 150 km ili 1500 km je, u suštini, potpuno nebitno. S druge stra­ne, ja imam jako potisnutu ili, bolje reći, nerazvijenu nacionalnu pripadnost. Mo­ram da kažem da nisam nikakav Srbin. Moji su roditelji, baba i deda rođeni u Beogradu i ako osećam neku pripadnost, ja je osećam, recimo, prema odre­đenim ulicama, krajevima u Beogradu, prema Knez Mihajlovoj, Kosančićevom vencu i to je, u neku ruku, moja nacional­na pripadnost. Već Dorćol ili Karaburma nisu moji svetovi. A da ne govorimo o Šumadincima, Užičanima... Moram da se izvinim, ali ja ne osećam nikakvu naro­čitu pripadnost, nikakvu kohezionu silu koja bi me sjedinjavala sa mojim sunarodnicima i nemam nikakvo patriotsko-srpsko osećanje. Ako imam neko osećanje, to je osećanje kosmopolitizma. Mene interesuju pojedinačni slučajevi, individue. Sa čoporom ili grupom nemam nikakvu relaciju, niti potrebu da budem deo neke grupe, čak ni najuže.

Da li je i u kojoj meri moguća kul­turna integracija bivših jugoslovenskih zemalja? Kakva je budućnost jugoslovenskih kultur­nih institucija, festivala?

Moj otac, kome su godine podarile jedan filozofski mir, ima jednu zanimljivu i ne tako apsurdnu ideju. On tvrdi da je bu­dućnost nas, ovog divljeg naroda, dakle Srba, u civilizacijskoj šansi koju ne smemo da propustimo. Mi bismo morali da kod sebe razvijemo glad za civilizacijom, za komunikacijom civilizovanog tipa. I to nije nemoguće. Sad je manje moguće pravili fabrike kamiona i cementare nego odjednom izneti na videlo naše potenci­jale, intelektualne i umetničke... Kod nas ima još uvek dosta mislećih i obrazova­nih ljudi. Ja sam, baveći se ovim poslom, obišao celu zemljinu kuglu i moj jedini zaključak je da mi nismo gori od bilo koga niti inferiorniji. Mi samo živimo u lošijim okolnostima i lošijem trenutku, ali ako se sav naboj, bes i energija ovog trenutka pretvore u nešto pozitivno, mi ćemo moći da iskoristimo tu civilizacij­sku šansu. Dovoljno je samo da nastupi jedna prosvećena era, da se pojavi čovek ili grupa ljudi koji će podsticati civilizaciju i civilizacijsko opštenje. Onda bi sve mo­glo da se jako brzo regeneriše i počne da cveta. Ali za to je potrebna klima i za to je potrebno da na čelo drža­ve dođe neko ko želi dobro, a ne želi samo vlast. Želeti samo vlast neminovno vodi u katastrofu.

Možemo li da uporedimo praško proleće '68. i beogradsko proleće '91? Tenkove onda i tenkove sada? Kolika je sličnost među re­žimima koji koriste te ten­kove?

Nažalost, ima sličnosti. Ti tenkovi su ikonografija i ritual totalitarnog sistema u odbrani. Ja sam u Staljinovim spisima našao uputstvo da se, kada oslabi boljše­vička vlast, treba odmah okrenuti ras­pirivanju nacionalnih strasti i nacionalizama. Očigledno je naše komunističko ili boljševičko vođstvo jako do­bro čitalo Staljina i jako dobro učilo od njega. Prema tome, dok god imate fizi­onomije koje su relevantne, kao npr. Borisav Jović ili neka slična faca, onda vam je jasno da ćete s njima razgovarati preko tenkovskih cevi, i da je to isto što i gene­ral koji je naredio okupaciju Češke '68. godine ili koji je spreman da pritisne du­gme i razbije Sarajevo. To su sve isti ljudi, ista ekipa, isti svet. Ja ne kažem da su oni drugi bolji, te da će nam neko invazijom promeniti okolnosti da bi nam bilo bolje. Uvek je tragedija ako sam to ne uradiš. Recimo, 1968. mladi ljudi ni­su umeli da uzmu vlast, da okrenu svoj svet i sve što se desilo je posledica toga. Devetog marta prošle godine mladi su krenuli fenomenalno, a nisu uspeli nikog da smaknu. Prema tome, dok god mi, lju­di, i to ne mi, već samo mladi ljudi, oni koji imaju želje, ideale, ludila i snage da menjaju svet - ukoliko oni ne uspeju sami da promene svet, nama nema sreće. Naša sreća je u rukama mladih ljudi. Ukoliko mladi od dvadeset, dvadeset pet godina ne uzmu stvari u svoje ruke, ne preokrenu ovu situaciju, ovi drugi to sigurno neće. Svi drugi imaju mnogo šta da izgube. Gledam, recimo, ove ljude koji su juče izlazili na izbore. Svi se oni plaše da ne izgube svoju penziju od par desetina maraka. To je njihov problem. Oni ne mogu da menjaju svet, oni su zaplašeni ljudi koji će živeti i sa tri marke. A ovaj svet mogu da menjaju samo novi Robespjeri, mladi, civilizovani, misleći ljudi in­telektualci i ukoliko oni ne kažu: "Stojte! Ovo je moj svet! Ja imam prava da ži­vim!", naša perspektiva ne postoji. Nije problem što će se gladovati, i to će proći, ali je problem što će čitave generacije mladih ljudi ostali bez mogućnosti da se iskažu, da stvore nešto, da doprinesu. I tu sam ja zapanjen jednom velikom apati­jom, jednom nezainteresovanošću mla­dih ljudi za promenom sveta.

Mladi treba da se izbore da skrše ove matorce, da im stanu cipelom za vrat i da najave svoje vreme. Starci u umetnosti nisu opasni, ali starci na vlasti su put u katastrofu. Kada su na vlasti ljudi koji nemaju ideju šta bi s tom vlašću, osim da sisaju krv drugima, onda je to već opasno.

Posle svih ovih sankcija, posle činjenica da smo najizolovanija zemlja na svetu i da to neminovno rađa jednu klaustrofobiju, dokle mislite da će "dominantna osobina srednjeevropskog duha - strah za svoje dupe", kako kažete u svojoj knjizi, moći da izdrži?

Pa sad će verovatno nastati prizori niskih strasti. I ja mislim da svaki čovek, pre svega, treba da odredi svoju intimnu koncepciju preživljavanja. Ne samo gde će bežati, kad će bombardovanjc, nego i dokle će se spuštati prag svoje samoži­vosti. Ukoliko čovek uspe da sačuva ljudski dignitet, dostojanstvo, ukoliko ne bude pao na kolena, ukoliko ne bude prosio, plakao ili podmetao drugima ili ih potkradao, ukoliko ostane čovek, onda je sve u redu. Samo je u tome drama. Kako će se ostale stvari odvijati, koliko će tehnički to trajati, ne znam. Sa užasom sam utvrdio da je tek prošle nedelje ski­nut isti ovakav trgovinski i ekonomski embargo sa Severnog Vijetnama, izglasan 1968. Moguće je, prema tome, da će ovo trajati večno, do sledećeg veka ili duže. Ali, ma šta da se desi, ne postoji ništa važnije nego da ljudi ostanu ljudi. Ja sad samo gledam otvorenih očiju da ne uradim nešto što bi bilo ružno ili nedolično.

Ja ću se, koliko mogu, snalaziti, možda režirati, što i nije najhitnije u čovekovom životu. Naći ćemo mi koji umemo da živimo neke druge sadržaje života. Možda je ovo prilika da se vrati jedan ritam ži­vota koji smo izgubili, život knjiga, poseta, druženja, tramvaja... Ali je najvažnije da iz svega ovoga izađemo kao ljudi.

Add comment


Security code
Refresh