Menu

logo

BORIS ISAKOVIĆ

PRESSING 20, januar 1996.
INTERVJU: Boris Isaković
Vukovarske ljubavi i mržnje
Razgovarao: Dejan Dabić

U svom petom dugometražnom igranom filmu Boro Drašković, poznati pozorišni i filmski reditelj, glavne uloge poverio je Mirjani Joković i Borisu Isakoviću, filmskom debitantu, koji je već stekao pozorišnu afirmaciju kao glumac subotičkog KPGT-a Ljubiše Ristića.

Vas filmska publika ne poznaje, budući da ste do sada bili samo pozorišni glumac. Recite nam kako je došlo do toga da zaigrate u ovom Borinom filmu?
Pa, to nije ništa neobično, jer je Boro Draškovic četiri godine bio moj profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu; tamo smo se za te četiri godine dobro upoznali i družili i smatram da je sasvim normalno što je Boro ponudio ulogu meni kao svom bivšem studentu u koga je imao poverenja i ja mu se na tome zahvaljujem.

Vaša uloga je vrlo slojevita, a čitava priča ima strahovite političke implikacije. Da li ste se možda uplašili zadatka koji vam je poveren?
Kada sam dobio scenario i prvi put ga pročitao, još je to bilo sveže, izgledalo mi je kao sipanje soli na živu ranu; jesam bio oprezan, stvarno. A posle tog prvog čitanja susreo sam se sa Borom i mislim da se ne bih nekom drugom reditelju prepustio tako lako. Koliko je on poverenja imao u mene, toliko sam i ja poverenja imao u njega da ćemo napraviti dobar film. Kada sam stigao u Vukovar, više nikakvu strepnju nisam imao, jednostavno sam se prepustio ulozi i tako uradio ovaj film.

Vi igrate jednog tipičnog srpskog mladića koji odrasta i zaljubljuje se u najnezahvalnijem trenutku sveopšteg nacionalnog ludila i još je uz to prinuđen i da puca na svoje dojučerašnje komšije i prijatelje, ne bi li zaštitio pravo na budućnost - sebe, svoje supruge i svog naroda. Pošto je reč o tipičnom liku, na koji način ste ste uspeli da mu udahnete određenu dozu individualnosti, specifičnosti?
Individualnost je ovde izašla iz mene spontano. Nisam imao ni vremena ni mogućnosti da mnogo razmišljam o tome. Obično, kada igram neku ulogu, trudim se da liku dodam i neke posebne karakteristike. Ovde sam jednostavno pustio Borisa Isakovića da se prilagođava situaciji i mislim da se sva uverljivost i istinitost tog postupka odrazila i na ono što gledaoci mogu da vide na platnu.

Koliko se Borin rediteljski rad sa glumcima na filmu razlikuje od onog u pozorištu?
Boro Drašković je jedan minuciozan čovek i u pozorišu i na filmu, ume jednom blagom rečju, indikacijom, da pokrene čitav kosmos u glumcu. On to jako dobro radi i u to sam se ja uverio za četiri godine rada na Akademiji, jer smo tada zaista puno predstava uradili, da pomenem samo diplomsku, "Čekajući Godoa", gde smo se opet na neki način bavili ratnom temom. Boro Draškovic je jedan sjajan čovek koji voli glumce i ume sa njima da radi.

Koliko vam je značila pomoć Mirjane Joković, pošto je njen lik (Ane, Tomine ljubavi) direktno upućen na vas?
Mislim da boljeg partnera nisam mogao da dobijem. Samo mi je žao što nije sada ovde sa nama. Ona je stvarno jedna od naših najboljih glumica, ako ne i najbolja. Njeno iskustvo mi je mnogo pomoglo da se i ja opustim i da napravim ulogu kakvu sam napravio. Lepo smo gradili tu ljubav između Tome i Ane, postepeno...

Kako objašnjavate veliki uspeh "Vukovara...", jer ne treba zaboraviti da je on dobio preko deset internacionalnih nagrada?
Zanimljivo je da su većinu tih nagrada činile nagrade publike, što samo pokazuje da ne reagujemo samo mi emotivno na taj film. Publika na kraju filma ostaje zaleđena na svojim sedištima, aplauz se teško pokrene; ostaje neka mučnina i težina posle ovog filma, a to su osetile tako različite publike. Tako da i to valjda govori o silini emocija koje ovaj film u sebi zaista i nosi.

Da li posle ovako uspešno obavljenog posla očekujete nove filmske ponude?
Ja bih to voleo, jer sam se sada praktično zaljubio u film; i ranije sam imao neke manje uloge, ali tek sam sada osetio pravi rad na filmu i moram da priznam da mi se jako dopalo. Međutim, teško je kod nas očekivati neke posebne filmske ponude. Ako ih bude, mislim da će za to biti zaslužan ovaj film. U međuvremenu bavim se pozorištem, koje je za glumca ipak najvažnije; svakodnevne probe su neka vrsta treninga, tu se stiče kondicija za buduće poslove, između ostalog, i za film.

Pošto imate poprilično isksustvo u pozorištu, da li ste nekada razmišljali o vlastitim glumačkim afinitetima - postoje li žanrovi u kojima više volite da igrate?
Nikad nisam razmišljao ni o kakvim fahovima i voleo bih da o tome nikad i ne počnem da mislim. Radiću sve ono što mi ponude i što mi se dopadne. Nekako sam us-pevao da radim do sada stvari koje su me zanimale i zahvaljujući kojima sam mogao da se razvijam i usavršavam i samo se nadam da će se nastaviti ta vrsta kontinuiteta; onda bih i ja bio najzadovoljniji.

Da li se sećate onog kupanja ispred Skupštine grada kada ste kod nas na Ju-festu igrali u predstavi Nišlije Kokana Mladenovića "Seviljski zavodnik i kameni gost", po tekstu Tirsa de Moline?
Kako se ne sećam. Sećam se kupanja i u Subotici, i u Nišu i u drugim gradovima. Eto, i ta predstava pokazuje koliko je šteta što predstave KPGT-a i Ljubiše Ristića nisu imale duži život. One budu napravljene za poseban ambijent i za jedan festival (u ovom slučaju Ju-fest - prim.D.D.), a onda budu skinute sa repertoara. Pogotovo je šteta za Kokanovu predstavu koju smo dugo i naporno radili, a i publika ju je veoma dobro primila.
To je i neka vrsta metafore o glumačkom pozivu, jer glumac mora da igra i po kiši, i po snegu, i kad nije raspoložen...
To posebno dolazi do izražaja kod Ljubiše Ristića, jer se predstave igraju u ambijentu, na različitim mestima. Ako se, recimo, sećate "Ričarda Trećeg" smo igrali gore negde na Tvrđavi, i kao i u Kokanovoj predstavi, bilo je vrlo naporno. Te noći je bilo užasno hladno… Međutim, ja sam uvek spreman da se žrtvujem i često sam igrao predstave i pod temperaturom. Jednostavno, kad predstava počne temperatura nestane, nisu potrebni nikakvi aspirini; gluma izgleda ima terapeutsko dejstvo.

Da li je onda filmska gluma bezbolnija u odnosu na pozorišnu, jer ne morate da snimate kada niste u situaciji da nešto odigrate dobro.
Ne bih rekao da je bezbolnija. Evo, mogu da pokažem i ožiljak koji nosim sa snimanja u Vukovaru. Srećom, sve je prošlo bez ozbiljnijih posledica. Nije bezbolnije, čak je nekad, mislim, i opasnije nego u pozorištu. Pogotovo je to bilo opasno raditi u Vukovaru, morali smo stvarno vrlo dobro da pretresemo ceo teren, da slučajno ne nagazimo na nešto... A sem toga, filmska gluma nije bezbolnija u odnosu na pozorišnu ni zato što je tamo glumac prinuđen da čuva emociju koju bi trebalo da pokaže pred kamerom, često i po pet-šest sati pre nego što je odigra u jednom kadru. Prosto se čovek boji da mu emocije ne pobegnu i zato sve vreme mora da bude skoncentrisan. U pozorištu je sasvim druga stvar - znaš da ćeš tih dva sata da "igraš u kontinuitetu” a na filmu si prinuđen stalno na neko novo pobuđivanje. I tek kada se snimanje završi, shvatiš koliko si energije utrošio da bi dobro uradio posao.

Koliki je deo filma snimljen u autentičnom ambijentu?
Mi smo ceo film snimili u autentičnom ambijentu, u Vukovaru, i mislim da je to bila jako dobra rediteljska ideja. Boro je pristupio realizaciji ovog filma kao što Ljubiša radi predstave, jer on najpre insistira na tome da stvori autentičan prostor... Kada smo mi stigli u Vukovar, bio je to, u stvari, grad kulisa, scenografija je, na žalost, bila potpuno pripremljena, nije bilo potrebno da se oko toga mnogo trudimo.

Kako ste onda uspeli da postignete idiličnost prizora s početaka filma?
To je paradoksalno, jer smo se trudili da zamaskiramo nešto što je srušeno. Neki objekti su izgrađeni, kao, na primer, kuća Tome i Ane, a jedno krilo hotela smo osposobili da bismo tamo imali gde da živimo. Idiličnost je, u osnovi, dočarana sakrivanjem. U Vukovaru je jedino, koliko-toliko, ostala sačuvana prva ulica, koju smo za te scene koristili, a ne bi trebalo zaboraviti ni predivni Dunav… Ali, u osnovi je bilo sakrivanje. Uvek smo se trudili da se u kadru ne nađe nešto nepotrebno, neka ruševina ili rupa od metka; vodotoranj je, na primer, slikan iz velike daljine da se ne bi primetilo koliko je oštećen.

Toma i Ana su prošli kroz strašnu tragediju, ali su na kraju preživeli. Da li je to srećan ili nesrećan kraj?
Pa, srećan je u tom smislu što su oni preživeli, neku nadu im daje i dete koje se rodilo iz mešovitog braka, znači, još jedna generacija koja će to nositi u sebi i ja mislim da će baš zbog te dece naš zajednički život na ovim prostorima morati da bude obnovljen... A kraj je istinit. Boro Drašković je dugo, više od godinu dana pripremao scenario, i za to vreme je čuo hiljadu i jednu priču da bi napravio ovu jednu. Možda Amerikanci ne bi to ovako napravili, napravili bi neki hepiend, neku limunadu, ali ovo u našem filmu je zaista bilo istinito. Jer i ja sam se susretao sa mnogo ljudi u Vukovaru koji su se na taj način razdvojili sa ženama i rodbinom, prosto su nacija i vera odlučile da se oni podele, što ja zaista ne mogu da razumem.

Nagovestili ste još nešto što bih hteo da vas pitam. Boro Drašković je insistirajući na autentičnosti uradio film redukovanog rediteljskog izraza, reklo bi se, u evropskom maniru. Da li je to ključ uspeha u Evropi?
Taj postupak je kombinacija arhivskih snimaka, spota i drugih vizuelnih elemenata. Boro je insistirao na potpunoj autentičnosti, a ne na spektakularnim ratnim scenama u stilu "Apokalipse...". Na taj način je u priličnoj meri olakšao snimanje jer nismo ni imali dovoljno para da bismo uradili nešto spektakularno, a opet, rat je u ovom filmu dovoljno mučan i bez te spektakularnosti. Ipak je u našem filmu najvažniji sloj ta ljubavna priča; ona sve inicira.
Slažem se, s tim što vaš film nosi u sebi i jednu duboku antiratnu poruku, što je tipično obeležje dobrog ratnog filma.
On nosi tu emociju i onda je, naravno, svakom normalnom čoveku jasno da to nikom više ne bi smelo da se desi. Zato je kraj tako tužan i možda bez neke nade. Ali trebalo je pokazati ljudima šta nosi jedan rat, šta može da napravi od grada. To se vidi jako dobro u završnom kadru kada helikopter slika ceo Vukovar. Ovaj grad je postao simbol stradanja, koje prerasta u opomenu da se to više nikad ne ponovi i zato se slažem sa vama da naš film ima jaku antiratnu poruku, a samim tim, ima karakter i ratnog filma, kao što ste i sami rekli.

Add comment


Security code
Refresh