Menu

logo

DARKO BAJIĆ

PRESSING 19, novembar 1995.
Intervju: Darko Bajić
Razgovarao: Dejan Dabić
REŽIJA KAO UNUTRAŠNJA POTREBA

Pre tri godine festivalska publika na Letnjoj pozornici, ovacijama je dočekala protagoniste filma "Crni bombarder" (potpisnik ovih redova pamti da je samo jedan film u istoriji Festivala od 1981. godine do danas, dočekan sa većim simpatijama - "Otac na službenom putu", Emira Kusturice). Konačno je postalo jasno da Darka Bajića (odličnog debitanta iz 1982. godine filmom "Direktan prenos") najširi gledalački auditorijum ubuduće neće prepoznavati samo kao tvorca kultne televizijske serije "Sivi dom", već i kao autentičnog filmskog autora.
Darko Bajić, osim što režira filmove, televizijske serije i pozorisne predstave ("Mala", "Život Jovanov"), bavi se i pedagoškim radom na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a ove godine pripala mu je posebna čast da na tridesetim, jubilarnim Filmskim susretima bude i član žirija. Nekoliko časova pre dodele priznanja, gospodin Bajić se ljubazno odazvao našoj molbi da govori za Pressing.

Da li je u Nišu lakše biti reditelj ili član žirija?
Biti reditelj je jako teško u ovim uslovima, jer čovek mora da napravi film, a da bi napravio film mora mnoge stvari, na neki način, da mu podredi, čak i svoj privatni život. A ja volim privatni život, i volim da sam srećan u privatnom životu, tako da moram priznati da je teško. S druge strane, rediteljski posao je kod nas izuzetno težak i zbog toga što u njemu postoje ogromne "crne rupe" između dva posla koja radite i onda kada se to produži i kada, na primer, dve - tri godine ne snimite film, to je onda kao da ste ponovo postali nekakav amaterčić i jednostavno, postajete nesigurni u ono što radite. A biti član žirija je pravo zadovoljstvo, to moram da priznam, pogotovu ovde u Nišu. Naravno, ja sam siguran da smo se, verovatno, ove godine ogrešili o nekog, ali znate šta, ima malo nagrada, nema više onog ex aequo (mogućnost da u jednoj kategoriji bude više laureata - prim. D.D.), tako da smo morali da se odlučujemo za ono u šta smo svi bili sigurni da je najkvalitetnije.

Šta su, po vama, obeležja ovogodišnje produkcije?
Dok su neka ranija vremena donosila malo veselije, sentimentalnije, da tako kažem, lepše teme, ovaj Festival se odlikuje teškim filmovima koji pokušavaju da čeprkaju po našoj psihi i po nekim našim sećanjima i bliskim, bolnim tačkama koje nosimo u sebi.

Interesantno je da ove godine imamo nekoliko ostvarenja koja su rađena po motivima manje ili više uspešnih pozorišnih predstava.
Pa jeste, to je izgleda obeležje koje pokazuje da je film, ipak, u krizi. Ne mislim da nije dobro pretvarati već gotove pozorisne tekstove u filmsku storiju, nego mislim da je u krizi čitava filmska produkcija, možda baš zbog toga što ima malo tekstova koji se direktno rade za film. Dakle, nema onog normalnog i pravog redosleda stvari koji i govori o pravoj produkciji, a to je da postoje scenaristi i da scenaristi pišu dosta tekstova za film, da se stvara konkurencija i da se onda iz tog velikog broja scenarija stvara jedna dobra, velika kinematografska produkcija.

Ipak, ako je neki tekst kvalitetan, može da doživi svoju transformaciju na filmskom platnu. Međutim, postoji tu još jedan problem. Pozorišni tekstovi su vezani za jedan prostor (jedinstvo mesta, vremena i radnje) i zbog toga je izuzetno teško takve tekstove pretopiti u nešto što je slika, što je pokret, nešto što su velike promene, u ono što čini i jezik filma. I tu, čini mi se, leže glavne teškoće.

Ove godina smo u konkurenciji imali i jedan studentski film, "Paket aranžman", i čini mi se, gledajući unazad nekoliko godina, da ti studentski filmovi ne samo rediteljski, već i glumački, postaju sve zreliji i sve bolji. Mislim da je baš "Paket aranžman" glumački vrlo precizno izveden film.
Slažem se. Pošto su to bili moji studenti, bio sam prijatno iznenađen njihovom filmskom zrelošću. Mislim da je taj film, možda, malo prebrzo izašao, da je trebalo još malo vremena da odstoji, kako se to kaže. Oni su momci koji su taj film napravili na trećoj godini filmske režije. Međutim, oni su se, moram to reći, kao iskusni vukovi odbranili od svega i to vrlo hrabro; čak i u trenucima kad nijedan film u Jugoslaviji nije sniman i kada smo pomislili da će se, možda, prekinuti nekakva filmska nit proizvodnje, uleteli su u ovaj projekat i napravili jedan lep, zreo i, nadasve, pošten film.

Nakon "Direktnog prenosa", koji je debitantski film rađen po motivima vaših kratkih studentskih radova "Tragovi", pa zatim, nakon dva filma koji su nastali iz televizijske serije i konačno, nakon ovog poslednjeg "Crnog bombardera", Vi ste se sada upustili u realizaciju novog projekta, pa nam recite ukratko o čemu se radi, kad počinje snimanje i ostale detalje?
Prvo, ja vam moram reći da ni "Crni bombarder" ni "Zaboravljeni" nisu izašli iz tv-serije, nego su to bili posebni filmovi, koji su posebno smišljeni; samo je jedan jedini film izašao iz tv-serije, a to je "Početni udarac". On je naknadno napravljen, na nagovor "Avala-filma". Ja to nisam hteo da radim, ali jednostavno, takvi su bili uslovi, da sam po zadatku bio primoran da i to uradim. Ali, oba ostvarenja, i "Crni bombarder" i "Zaboravljeni", rađeni su direktno za film, a to što su oni kasnije korišćeni za tv-serije, to je, jednostavno, posledica rada kod nas, jer više ništa ne možete da snimite bez televizije. Nema para.
A što se tiče novog filma, on se zove "Balkanska pravila", već je na neki način promovisan na Kanskom festivalu pod nazivom "Balcan rules". Taj film je po mnogo čemu različit od svega što sam radio, mada sam se ja uvek trudio da moji filmovi ne liče jedan na drugi. Oni su se, možda, tematski dodirivali, ali su u rediteljskom angažmanu, u rediteljskom načinu mišljenja, bili potpuno različiti. Film "Balkanska pravila" je ljubavni triler. U centru pažnje je odnos oca i sina; priča počinje njihovim nerazumevanjem i sukobom, da bi sin, kasnije, posle očeve smrti, saznao čime se njegov otac, u stvari, bavio i da mu je spremio jednu zamku; i posle svoje smrti našao je način kako da vlada njegovim životom. To je jedna čudna priča, koja se dosta dugo nalazila u meni, sazrevala. Ima petnaestak godina kako sam napisao tri scene te priče koju sada realizujem. Ekipa je počela da funkcioniše i ja se nadam da ćemo negde početkom oktobra, uz veliku pomoć Boga da započnemo snimanje ovog filma.

Da li sam u pravu ako kažem da je to izvestan tematski iskorak, budući da ste se dosada uglavnom bavili samo mladim ljudima?
Pa jeste. Valjda zato što sam osećao neku potrebu za buntom, želeo sam da to buntovništvo ima i neku konkretizaciju, a to sam najbolje pronašao u mladim ljudima koji dolaze. Sada, pošto je moj pokušaj da predskažem da problem sistema, problem rasturanja vrednosti, problem neprihvatanja tradicije, neprihvatanja prošlosti, problem prekidanja sa nečim što je deo našeg podneblja i deo naše specifičnosti, jednog trenutka mogu dovesti do agresije, propao, okrećem se drugim temama. Okrećem se nekim svojim ličnim problemima, onome što razmišlja jedan četrdesetogodišnjak, koji je, posle svega, polupan iznutra. Sada kada je agresija tu, deo naše svakidašnjice, sada novi polupani četrdesetogodišnjak pokušava da pronađe neki novi smisao života, neku novu ljubav i neki novi razlog zašto uopšte i postoji u ovom haosu.

Nedavno ste u jednom intervjuu napravili jednu, meni simpatičnu i zanimljivu, inverziju o odnosu između borca i buntovnika. Da li biste hteli da nam to sada ponovite?
To je neka moja mala teza o kojoj razmišljam i koju uvek kada mogu negde sprovodim i pokazujem i u životu i na filmu. Buntovnici su oni ljudi koji se stalno bune, a nemaju konkretizovan cilj za šta se bore i čemu teže, a borci su oni ljudi koji se bore s određenim ciljem. Tu i jeste problem razlike između zrelosti i nezrelosti, nekih godina i vremena u kome ljudi žive.

Da li će "ružičasti talas", kako je 1992. godine nazvana stilska orijentacija kojoj su pripadali "Crni bombarder" i "Mi nismo anđeli", uskoro biti nastavljena i da li uopšte pristajete na takvu vrstu kvalifikovanja filmskih ostvarenja u okviru naše produkcije?
Znate šta, "ružičasti talas" je možda dobar, a možda i loš naziv. Ne znam. Verovatno je došao odatle što smo mi pokušavali da ovu našu stvarnost transformišemo kroz maštu, ne obazirući se na ono što se dešava oko nas. Negde smo, u suštini, u tom "ružičastom talasu" kroz jedan osmeh želeli da ispričamo priču o vremenu u kome se nalazimo, na jedan duhovit način. Želeli smo da tu realističku sliku obojimo i napravimo je neobaveznijom. Ne da gledalac kad uđe u bioskop prepozna prljavu ulicu kroz koju prolazi nego da u slici i ponašanju na platnu bude apsolutno izbačen iz ovog vremena. I da mu samo donekle, na tim drugim talasima na kojima se kreće film, ispričamo pravu priču o tome kako bi trebalo da živi.

Vaš i Dragojevićev film se razlikuju od svega što je u poslednje vreme rađeno u našoj produkciji - i stilski i ikonografski i u smislu rediteljskog rukopisa. Pre svega, oseća se naklonost ka američkom filmu i to onom žanrovskom, onom koji koristi popularne žanrovske obrasce. To je, naravno, svesno?
Naravno. Srđan Dragojević je bio moj student na trećoj i četvrtoj godini i mi smo za te dve godine zajednički došli do nekih zaključaka, mada sam ja i ranije u "Zaboravljenima" tragao za tom vrstom izraza. Naime, ne bih rekao da je u pitanju žanr, ja bih rekao da je to jedan način filmskog razmišljanja koji je precizan i ne pati od simbolike, ne traži delove filmova koji izlaze iz priče i kreću u neku modulaciju i razmišljanje o stvarnosti. Mi pokušavamo da tu stvarnost obojimo i ispričamo priču vrlo brzo i vrlo tačno, precizno, podržavajući nešto što se zove bioskopski film i komunikacija sa gledaocima, a s druge strane, dajemo svemu tome iskren i ozbiljan autorski pečat.

Vaš prethodni film bio je posvećen vašoj kćerki i nekoj srećnijoj generaciji. Kome će biti posvećen ovaj najnoviji?
Ovaj najnoviji film, s radošću i tugom istovremeno, posvetiću mome ocu Milošu (poznatom srpskom slikaru - prim D.D.), koji je preminuo na početku ove godine. On je bio moj dobri duh, divan sagovornik, jedan čovek koji je voleći mene, voleo i ono što sam zajedno kroz njegovo iskustvo iz sebe iznedrio, da tako kažem i stvorio nešto zbog čega je on bio vrlo ponosan. A on, opet, s druge strane je stvorio jednu jaku umetničku ekspresiju koja je u meni i izazvala želju da se bavim ovim poslom.

Znači, naklonost prema vizuelnim umetnostima potiče upravo od njega?
U to sam apsolutno siguran. Analizirajući kadrove, pokrete glumaca iz svojih filmova, video sam da oni potpuno liče na konstrukciju njegovih crteža, da sam negde odatle krenuo da razmišljam o filmu i da je ekspresija njegove apstrakcije, njegov ciklus "Mauthauzen" koji je, čini mi se, jedan od najinteresantnijih pravaca koji je on započeo u našem slikarstvu, da je to bila jedna energija koja je izlazila iz tih slika i da je tu, u stvari, i nekakav glavni motiv mog bavljenja filmom. I da sam tu negde pronašao pravu ideju, pravi razlog da se time bavim.

U jednom od Vaših intervjua sam pročitao da ste rekli kako ste tek onda kada ste upisali Fakultet dramskih umetnosti - postali čovek. Šta ste time mislili?
Pa, da. To je verovatno tako. Ja sam bio mangup od detinjstva, sve dok nisam upisao režiju. Bio sam, jednostavno, mladić koga baš nije mnogo privlačilo ni učenje ni studiranje. Bio sam čovek koji je tražio zadovoljstva van preciznog opredeljenja za profesiju kojom će se baviti u životu. Uz to sam bio razdragani, fini momčić, koji je pravio mnoge gluposti. A onda, u jednom trenutku, nešto me je zgrabilo i onda sam odjednom shvatio da sam pronašao nešto što će mi biti važno u životu i nešto što mi, zaista, pruža zadovoljstvo. Tada, kada se to oseti, valjda čovek i postaje - čovek.

O bavljenju filmom se može govoriti i kao o nekoj vrsti bekstva od stvarnosti, nekakvoj "crnoj rupi", kakvu ste vi u toku ovog razgovora pominjali, a koju ima i junak vašeg prethodnog filma.
Upravo tako. "Crne rupe" i služe za bekstvo. "Crne rupe" su strašno važna stvar za koju čovek mora sebe da istrenira, da nauči da je koristi. Samo je važno da u te "crne rupe" čovek ne ulazi kada je depresivan, i kada je u frci. U te "crne rupe" čovek mora da nauči da ulazi. Kada ode tamo, ima sjajne mogućnosti da "pogasi" sve informacije oko sebe, da se bavi sobom i ispitivanjem svega onoga što je doživeo u kontaktu sa drugim ljudima. Te "crne rupe" su zato i potrebne, da se čovek ne bi celog života bavio tuđim politikama, tuđim poslovima, nego da bi se u jednom trenutku bavio sobom i svim onim najlepšim stvarima koji je pokupio, uzeo, dobio u vidu energije od svojih prijatelja, obožavanih reditelja, divnih glumaca, sjajnih knjiga, pisaca, odličnih slikara, slika, znači sve to negde u tim "crnim rupama" možete na miru da "preorete" i onda napravite nešto što je pravi odraz vremena u kome živite i nečega što vas najviše interesuje.

Hvala Vam na ovom intervjuu, želim Vam da što pre snimite film i da budete podjednako uspešni kao i do sada.
Hvala i Vama što ste se sjajno pripremili za ovaj intervju i samim tim meni pružili zadovoljstvo, jer najstrašnije i najteže čoveku koji hiljadu puta priča sa novinarima, jeste to kada ga novinar pita i ne inspiriše. Ja onda odgovaram vrlo kratko i dosadno mi je dok obavljam tu dužnost. Sada mi je bilo izuzetno prijatno i ja se Vama zahvaljujem.

Add comment


Security code
Refresh