Menu

logo

GORČIN STOJANOVIĆ

PRESSING 23, oktobar 1996.
REDITELJ S PREDUMIŠLJAJEM – GORČIN STOJANOVIĆ
Razgovarao Dejan Dabić

Kada je producentska kuća "Sinema dizajn" iz Beograda odlučila da ekranizuje popularni Selenićev roman "Ubistvo s predumišljajem", jedan od osnovnih problema je bio kako odabrati reditelja koji će ovoj savremenoj priči očuvati oporost i žestinu u emociji, s jedne strane, a opet, s druge, i dovoljno suptilnosti i romantičnosti. Izbor je, ne slučajno, pao na Gorčina Stojanovića, jednog od najznačajnijih jugoslovenskih pozorišnih reditelja mlađe generacije; čoveka koji se u ranoj mladosti ogledao kao filmski i rok-kritičar i, što je još važnije, koji je odrastao u zanimljivom umetničkom okruženju (njegov pokojni otac Velimir S. Stojanović, bio je, pored ostalog, istaknuti sarajevski filmski kritičar i reditelj filmova "kratkog metra", a stric mu je, takođe, poznati filmski reditelj i kritičar, profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sodu, Nikola Stojanović). I desilo se što je jedino i moglo da se desi. Film je postigao veliki komercijalni uspeh u Jugoslaviji i redovno predstavlja našu zemlju na svetskim filmskim festivalima.

Kako je došlo do Vaše saradnje sa producentskom kućom "Sinema dizajn", Ljubiše Samardžića i kako je došlo do toga da debitujete kao filmski reditelj?
Došlo jc kao u filmskoj anegdoti. Jednog dana je zazvonio telefon. S druge strane žice bio je Ljubiša Samardžić. - Dobar dan. - Dobar dan. Dođite da vidite jedan tekst. Ja sam došao i posle dva dana smo se dogovorili. Bukvalno. Ništa ne preterujem. A ispred svega toga stoji jedna mala predistorija. Naime, Jovan Ćirilov, moj pozorišni producent, da tako kažem, zapravo je bio taj koji me je Ljubiši preporučio; Ljubiša je video neke moje predstave i tako je, prosto, došlo do te saradnje. Naravno, Ljubiša me je pitao šta mislim, šta bih hteo, ja sam to rekao i njemu i pokojnom profesoru Seleniću (Selenić je bio profesor na odseku za dramaturgiju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu - prim D.D.), njima se to dopalo i vrlo smo se brzo i jednostavno dogovorili. Dok smo se dogovarali, meni je to pre delovalo kao holivudska anegdota, nego kao ozbiljan dogovor za film.

Kakva su bila Vaša iskustva sa Selenićevom literaturom pre nego što ste počeli da radite film? Koliko ste prethodno čitali Selenića?
Čitao sam, naravno. Ali sam imao i malu skepsu, možda prirodnu, kada sam video naslov. Kada sam pročitao roman, koji je još i bestseler, shvatio sam da je to izazov, ali i svojevrsna zamka. Međutim, kada sam pročitao prvu "ruku" scenarija koju je napisao profesor Selenić, apsolutno sam bio siguran da je to filmska stvar, da to više nije literarna činjenica, nego buduća filmska činjenica i bio sam potpuno lišen i rasterećen svih dilema. Jer literatura na filmu retko uspeva. Ja moram da priznam da ne mogu da se setim svog omiljenog štiva koje vredi na filmu. "Ubistvo s predumišljajem" je roman koji se čita u jednom dahu, ali ne mislim da je to najbolji Selenićev roman; on je, prosto, najčitaniji. Upravo ta prohodnost u komunikaciji, koja možda može da dovede u pitanje neke literarne vrednosti, bila je pogodna za film. Ubilo se za film, što bi se reklo.

Da li ste uspeli da deo svojih nekadašnjih interesovanja kao filmskog kritičara transponujete u filmsku režiju? Jer, Vi ste na Akademiji rešavali, pre svega, pozorišne probleme.
Ja sam se filmskom kritikom intenzivno bavio od 1987. do 1989. godine, tako sam zarađivao i dopunjavao svoj studentski džeparac. Pisao sam za zagrebačko "Oko" i ne mogu da kažem da sam filmom proveravao svoje kritičarske stavove. Kao filmski kritičar imao sam osobinu koja nije dobra, jer nisam voleo da pišem o stvarima koje mi se ne dopadaju. A vrlo je teško naći baš remek-delo do remek-dela po nečijem subjektivnom mišljenju. Ja sam se zato s jednom redakcijom i razišao. Tražili su od mene da ispratim celokupnu jugoslovensku produkciju i ja sam to uradio sa po dve rečenice. Onda su mi rekli: "A sad napišite tekst o dvanaest filmova." Ja sam onda rekao da ne zavređuje dvanaest filmova tekstove, nego samo jedan ili dva. I tako smo se razišli... Ja nisam imao formiran teorijski kritičarski stav, pogotovo godinama kasnije kada sam već sasvim bio u pozorišnim vodama. Ali, u vreme kada sam se ja bavio filmskom kritikom, na vrhuncu je bila, možda, ona za mene uvek lažna i nebitna polemika između tzv. "žanrovaca" i tzv. "autorovaca". Meni se ni jedno ni drugo stado nije posebno dopadalo zbog svoje isključivosti: "žanrovci" što trećerazredne filmove pretvaraju u remek-dela, a "autorovci" zbog stava da ništa što je nastalo u uslovima industrijske filmske proizvodnje ne vredi. Ni jedno ni drugo nije tačno. Ja sam oduvek voleo De Palmu, a nisam nikada imao ništa protiv Tarkovskog. Tako da nisam imao razloga da se bilo kome priključujem.

BAVIO SAM SE PRIČOM

Ali, činjenica jc da je ono što je mene najviše zanimalo u ovom filmu je bilo to da se držim žanra. Žanrove ne delim preterano teorijski. Ja žanrove delim kao prosečni videotekar: drama, komedija, triler, akcija i pornić. To su žanrovi. I pošto je ovo bila drama, ja sam se držao ovog žanra onako kako ja mislim, i do izvesne mere, onako kako to i teorija nalaže: obilje krupnih planova, psihološki realizam i neke druge stvari, neka se time malo i kritičari bave. Bilo bi lepo reći kao „Cahiers du Cinéma“-ovci, "kajeovci" - režija proverava neke filmske stavove. Mislim, ipak, da to nije lako. Čovek se suočava sa određenim materijalom i radi onoliko koliko ga taj materijal ozbiljno dira, radi na najjednostavniji mogući način. Film je briljantno sredstvo da se ispriča priča, pozorište je malo nezgrapno. Zato sam se ja u ovom filmu bavio pričom, a u pozorištu se pričom nikad ne bavim.

Jedan od postulata Vaše pozorišne estetike je da se mizanscen nikada ne postavlja. Da li ste od toga odstupili na filmu? Da li mislite da se mizankadar postavlja?
Na izvestan način, da. Kamera je tu da prati glumca, drugim rečima, ne režira se kamerom, režira se glumcem. Kamera je oko koje bi trebalo da snimi što je više moguće, a montaža je ta koja formira konačan izgled scene. U "Ubistvu..." ima nekoliko komplikovanih mizankadrova, recimo, u sceni silovanja. Taj neprekinuti kadar traje više od četiri minuta; potom, u sceni između Branke Katić (Bulika - prim. D.D.) i Radeta Markovića (Branko Kojović - prim D.D.); sve su te stvari nastajale na snimanju. Ja sam imao gvozdenu knjigu snimanja, ali sam neke stvari pustio, jer se mizanscen nikad ne planira, po mom mišljenju, osim ako to nije film tarkovskijevske provenicijencije, mizankadar je uvek malo čudo. Mizanscen se ne postavlja i zato što treba raditi s glumcem, glumcu se daje radnja da ide levo, desno, gore, dole i sve te stvari se nekako prirodno spoje. I kad sve to isprobate, odjednom shvatite da tu nema razloga za rez. Znači, kao što postoji odgovornost pred dugačkim kadrom, mizankadrom, tako postoji odgovornost i pred rezom. Ne može se rezati samo zato što vam u tom trenutku ponestaje trake ili zato što niste u stanju da postavite kameru tako da obuhvatite sve ono što vas zanima... Tako nastaje mizankadar u ovom filmu. Sem, možda, jednog planiranog, svi ostali jako dugački kadrovi, kadrovi sa puno kretnji, nastali su tako.

Ali, ima jedna druga teorijska stvar u vezi sa "Ubistvom..." koju bih hteo da kažem. Mene su često pitali zašto tu nema mnogo pokreta kamere. Kad biste pitali mog montažera (Petar Marković-prim. D.D.), on bi vam rekao da je to film bez ijednog statičnog kadra. Zato što moj direktor fotografije, Radoslav Vladić, radi posebnim sistemom. On ne radi tvrdim stativom, nego radi stativom koji ima nekoliko elemenata, zglobova, to se zove "ruka" u našem žargonu, i ta "ruka" uvek pliva sa glumcem. Tako da ni jedan krupni plan za koji bi čovek rekao da je statičan to nije, jer je uvek kamera spremna da učini pokret zajedno s glumcem, pokret kojim, paradoksalno, kamera prestaje da se vidi. Ja ne volim kada u psihološkim dramama kao što je i „Ubistvo...“ vidim kameru. Potrebno je da imate iluziju scene i kamera u to mora da vas uvuče, a kad je tu lep kadar, lep pokret, onda se to ne ostvaruje. To je možda funkcionalno u pejzažnom filmu, ali u drami nije. Drama je, pre svega, tu da se ispriča kroz glumca i kamera se uvek postavlja prema glumcu, nikad obrnuto. To je moje iskustvo.

Vrlo ste lepo kombinovali objektivne i subjektivne kadrove. Meni se jako dopala scena Krsmanovog ubistva vidjena Jeleninim očima. Da li Vam se to odmah nametnulo kao rešenje, ili...
Prvo, cela ta sekvenca ubistva je urađena upravo onako kako je i bila napisana. Drugo, to jedan uzbudljiv teorijski zadatak za reditelja kad radi: scena koja nema tekst. U celoj toj sceni su postojale dve rečenice. Ljudi sede za ručkom i onda  jedan od njih ustane i ubije drugog, a potom sebe, i to je bilo sve što je pisalo u scenariju. Bilo je uzbudljivo rekonstruisati tu scenu i ta scena je jedina koja je matematički precizno rađena prema onome što sam ja smislio u knjizi snimanja: to rešenje je postojalo od početka. Naravno, moglo je i bez toga. Uvek postoji rezervno rešenje. Da to nije uspelo, ne bismo imali "subjektivac" Anin (misli se na Anu Sofrenović - prim. D.D.), nego bi to bilo drugačije. Ja sam vrlo zadovoljan tom sekvencom kao celinom. Ona ima vrednost malog, kratkog filma kod koga je od prvog do poslednjeg kadra sve jasno. I kada čovek  to gleda izdvojeno, može da nasluti da tu postoji drama ljubomore...

ČOVEK JE POETIKA

Kako ste uspeli da napravite balans između sopstvene i Selenićeve poetike? Jer, jednom ste izjavili da ne postoji svetost književnog dela.
Naravno da ne postoji svetost književnog dela, a pogotovo ne na filmu i u pozorištu. I naročito ne onda kad blasfemi poput pozorišnih i filmskih reditelja uzmu to u svoje ruke. To je čista jeres. Ne mogu ja da kažem da imam definisanu vlastitu poetiku, pa ne mogu ni da pravim balans. Ne mogu da dođem i kažem, znate ja sam takav i takav reditelj. Ja imam jedan nauk od svog profesora Egona Savina, mislim da sam bio na prvoj godini, kada mi je rekao: "Vaše će predstave ličiti na vas, bez obzira na to koliko se vi trudili da one liče na vas." Samo čovek koji ima komplekse može svoju poetiku da formira, pa da je posle natura drugima. Čovek je stil. Čovek je poetika. Dakle, nisam nešto posebno vodio računa o tome. Meni se dopada da radim različite stvari, a ovaj film mi se dopada zato što je narativan, dok su moje predstave sasvim drugačije.

Da li ste se tokom rada konsultovali sa nekim kada je rec o rediteljskim rešenjima? Sa starijim kolegama, ili možda Nikolom?
Konsultovao sam se sa mojim dragim prijateljem, Goranom Radovanovićem, scenaristom i rediteljem (kod nas poznatog po scenariju za "Oktober-fest"). Goran je bio neka vrsta mog ličnog supervizora, saradnika na knjizi snimanja i rekao mi je jednu bitnu stvar kad smo se dogovarali oko nekih rešenja: "Ti već razmišljaš kao filmski reditelj, ne sekiraj se." On me je tu razrešio jedne male nelagode, da l’ ću ja to umeti jer sam se ja pre ovoga bavio samo povremeno televizijom: kao gimnazijalac radio sam svoje priloge i povremeno bio asistent režije. Ali sve je to ništavno i krajnje amaterski u poređenju s ovim. Zato što prethodno nisam snimio ni jedan jedini kadar filma, imao sam pre početka snimanja nelagodu, da ne uprskam.

Kako Vam izgledaju Filmski susreti danas, imajući u vidu da ste Vi od malih nogu, na svoj način, na njih uticali. Vaš otac je, prema anegdoti za koju ja znam, zbog Vas i zakasnio na jedan od prvih Festivala.
Jeste. Sanda Langerhole i moj tata su zakasnili iz istih razloga '66.' ili '67. zato što su ih ostavile kućne pomoćnice, pa mene nije imao ko da čuva. Šalim se, naravno. Prvi put sam u Nišu. Jednom sam bio k'o klinac, ali se ničega ne sećam, i mogu da kažem da je impresivno sve to na Tvrđavi. Vrednost ovih festivala i nije u ovome što mi sada radimo, pa čak ni u filmovima, već u širokom auditorijumu, najdemokratskijem mogućem, koji jačinom aplauza i ponekog zvižduka, ocenjuje delo. Kad sam pričao sa ljudima u inostranstvu, na stranim festivalima gde se filmovi prikazuju u salama za 400, 500 ljudi, i kad sam im rekao da sam odrastao u Puli gde je u areni bilo 12.000 ljudi, da sam bio Herceg Novom i Sava centru koji primaju po 4.000 ljudi (a, evo, toliko je i u Nišu), oni su uvek bili zgranuti. Mnogi od njih sanjaju da svoj film vide i čuju pred publikom koja nije samo 500 ljudi, koliko je maksimalni kapacitet malo bolje kino dvorane. I zato smatram da je taj auditorijum, ta publika, najveća vrednost svih ovih letnjih filmskih festivala u Jugoslaviji.

Add comment


Security code
Refresh