Menu

logo

ZORAN ĆIRIĆ

PRESSING 45, septembar 2004.
Zoran Ćirić – Pisanje je čin iskupljenja
Razgovarao Dejan Stojiljković

U opuštenoj atmosferi jednog niškog kafića, uz gusti sok od kajsije, razgovarali smo sa nekadašnjim saradnikom lista koji držite u rukama, našim poznatim književnikom i lauretaom NIN-ove nagrade, Zoranom Ćirićem. Evo šta je on, ekskluzivno za PRESSING, rekao o svom novom romanu „Slivnik“, fenomenu srpske književne stene (i svega onog što u njoj obitava uprkos zakonima logike, fizike i medicine), alkoholu i boemiji, rokenrolu, stvaralačkom procesu, pisanju kao misiji i mnogim drugim interesantnim stvarima...

U svom novom romanu „Slivnik“ pominjete polupismeni narod i polupismene pisce. Je li to ironija ili ima i istine u svemu tome?
Ima tu vrlo debelog sloja istine, nažalost. Ja sam ubeđen da je to jedan čisto empirijski podatak. Prirodni kamarad polupismenog naroda je polupismeni pisac, ne mogu oni čitati potpuno izgrađenog pisca. Ima više nego dovoljno polupismenih pisaca. Zapravo, polupismenost je jedna od dijagnoza, a to sve izvire od polutanskog duha koji je dominantno stanje svesti u Srbiji... A to je naročito kod nas u Nišu familijarno osećanje jer je Niš centar te polutanske Srbij,e tj. polutanska metropola. U stvari, u nekom metafizičkom smislu, Niš je mnogo više centar Srbije. Beograd je potpuno izolovan od Srbije.

U jednom intervjuu nazvali ste Niš "kasabom okruženom livadama i kasarnama".
Da, Niš je i kasaba, i oficirska spavaona, i živahno-pogana politikantska palanka koja umnogome funkcioniše kao svojevrsno ogledno dobro iliti marginalna laboratorija zgodna za najekstremnija istraživanja i testiranja. Ali, pored svega pobrojanog, Niš poseduje vrlo specifične urbane vibracije, urbanu energiju sa destruktivno-hedonističkim predznakom. Ovaj grad doista ima svoje urbane legende... I upravo o tim legendama sam pisao. Tragovi njihovih avantura mogu se naći rasuti po čitavom mom opusu, a nešto od tih dogodovština je sadržano i u "Slivniku". Niš je, u stvari, jedna potpuno šizofrena sredina, sinteza nespojivih stvari, što je veoma zahvalno za književni rad. Spojiti nespojivo... To deluje vrlo stimulativno na umetničku imaginaciju. Samo što u našem slučaju nije ni potrebno izmišljati u nešto većim količinama. Naprosto, život je stvorio zaumnu zabavu od onoga što se naziva istorija i sadašnjost Srbije. To ludilo je još žešće i očiglednije na primeru Niša koji je, sve u svemu, najparadigmatičniji srpski grad...

Da li odatle dolazi taj animozitet na relaciji Beograd - Niš koji se itekako oseća u "Slivniku"?
Jedna od tema u romanu jeste taj arhetipski animozitet Beograda i takozvane unutrašnjosti, gde je Niš ovaploćenje te unutrašnjosti, jer je jedini grad osim Beograda - Novi Sad je neka druga priča - koji ima stvarne odlike grada. Bez obzira na sav primitivizam i na sve ono iskonski ruralno i prigradsko što opstaje u Nišu kao takvo, ipak ovde postoji dovoljno neona, betona, asfalta - makar za gerilsko delovanje autsajdera poput mene... Jaz između Beograda i Niša se u poslednjih dvadesetak godina toliko produbio da je sada apsolutno nepremostiv. Ima u Beogradu jedan broj ljudi koji spada u moje čitaoce i za koje sam ja jedna egzotična zver, međutim, Niš kao Niš, za njih je predmet sprdnje, simbol jednopadežnog primitivizma i seoske egzotike. Mada, i u Beogradu caruju skorojevićka svest i novokomponovani duh, ta turbo folk tranzicija i ostalo... Kao što reče moj, sada već, nažalost, pokojni prijatelj Vojislav Despotov: „Beograd je centar svih naših provincija“. Ipak, ja sam hteo da se odvojim i od Niša i od Beograda kreirajući jedan novi književni toponim, jedno zaumno mesto u kome se dešavaju najšašavije perverzije koje život može da smisli i zakuva. Uspeh tih priča i romana je učinio da taj, sada već mnogospominjani Nišvil, počne da funkcioniše kao književni mit. On je u početku bio poligon za razne dogodovštine što Magičnog Ćire, što ostalih junaka i antijunaka. Ali vremenom je u samoj književnoj i ostaloj javnosti Nišvil prihvaćen kao zaštitni znak za određeno stanje svesti, određenu vrstu akcije ili humora i naprosto je izrastao u zaštitni znak vremena koje upravo živimo. U mom opusu postoje ta dva međaša koji funkcionišu kao najslavniji mitovi savremene srpske književnosti - Magični Čira i Nišvil.

Ko je u stvari Magični Ćira? Je li to Zoran Ćirić - pisac ili neko drugii?
Pa, nemoguće je više napraviti razliku. Što sam se ja više upinjao u intervjuima i javnim nastupima da dokažem da je to samosvojan lik, efekat je bio suprotan... Sve više me je ta javnost doživljavala kao ovaploćenje mog junaka, kao neku glamurozniju verziju Zorana Ćirića. Meni je drago zbog toga, jer moj junak zaista živi svoj život u književnoj i neknjiževnoj javnosti, tako da sam svoj cilj ispunio. Magični Ćira se kao junak pojavljuje još u mojim ranim radovima, u vreme kada sam hteo da pišem urbanu, herojsku poeziju, sa puno pop-referenci, sa puno rokenrol energije. I onda je, obrni-okreni, bilo nužno stvoriti nekog junaka.

Kad se desio taj prelaz sa poezije na prozu?
Kod mene je to došlo veoma rano. Kada se pojavila moja prva knjiga "Rio Bravo", već sam se bacio na pisanje proze. Mislim da sam već tokom 1991. imao nekoliko objavljenih priča, koje su nešto kasnije završile u knjizi "Zlatna dekada", objavljenoj 1992. Ta knjiga je danas prava kolekcionarska dragocenost i nešto što se vrlo traži, ali za sada ne želim da idem sa drugim izdanjem...

Hoće li biti nastavka romana "Hobo"?
Ne, to se neće desiti. Bez obzira na to što ja nisam neki situiran čovek, teško da ću doći u iskušenje da uradim nastavak jer bi to bilo skrnavljenje romana do koga mi je jako stalo i to bi bila izdaja moje vere i, uopšte, moje Misije. Jer, dokazao sam da pišući na svoj način možeš biti čitan, možeš čak i živeti od literature. Ista vrsta energije i subverzije koja je postojala u mojim prvim knjigama, postoji i u romanima nastalim posle NIN-ove nagrade. Eto, zbirka priča koju sam završio ovih dana je čitljiva, prohodna i duhovita i verna onome što sam radio do sada.

Možete li da demistifikujete stvaralački proces? Odakle piscu dolaze energija, motivi i ideje?
Ja sam sve do pre tri godine pisao "ručno", dakle, olovka i papir, odnosno, sveske i blokčići. Onda sve to natenane prekucam na "Olimpiji", pa onda nova prerada, i tako - grdan fizički rad, što samo učvršćuje veru. Inače, prvi put sam kompjuter koristio pišući prvu verziju "Slivnika“, negde u jesen 2001. "Smrt u El Pasu" je već u potpunosti urađen na kompjuteru - oseća se ta promena u samoj narativnoj strukturi tog romana. Ali sve je u suštini pitanje vere, ja sam čovek opsednut pisanjem, "pisac opsesivac", kako me nazivaju neki kritičari. Nisam čovek koji veruje u inspiraciju, moja inicijalna kapisla je ono što rade veliki književnici, filmadžije, muzičari... Čuješ, recimo, novi album Lusinde Vilijems, naprosto te slomi neka od njenih fenomenalnih pesama, i shvatiš, ako ne napišeš nešto, ako ne napišeš prosto pozdrav i zahvalnost nekom ko ti je ubrizgao još malo života - jednostavno nećeš preživeti. Kroz rad, čitanje knjiga, slušanje muzike, gledanje filmova, vraćaju se sve te pozitivne vibracije...

Šta mislite o književnoj hiperprodukciji u nas? Koliko je realno da zemlja kakva je Srbija ima toliko pesnika i pisaca?
Izgleda da se ostvarilo ono Miljkovićevo proročanstvo: "Poeziju će svi pisati". A postoji i velika produkcija od 130 do 150 romana na godišenjem nivou, to je potpuno nerealno i neadekvatno civilizacijskom nivou koji smo "dosegli". Ovde je tolika književna produkcija samo izraz skribomanije i neke čudne dokolice. Ja nemam puno lepih reči za današnju srpsku književnu scenu a, bogami, ni za onu koja je postojala ranije. Od drugog svetskog rata naovamo bilo je premalo književnosti, a suviše politike... I dalje je ključni problem koji sahranjuje domaću književnost ta akademizacija koja se kod nas sprovodi kroz politizaciju književnosti. Ista stara kvarna igra koja samo unižava književnost i vrlo me razgnevljuje i čini tužnim. Zato sam i izabrao marginu. Srpska književna scena, njeni akteri, kompletna atmosfera, sve je to na veoma niskom nivou. A uz svo neznanje koje tu vlada ide ogromna pretencioznost i ogromna alavost za statusom pisca, i to onog dvorskog pisca, koji će se šepuriti, izigravati akademika i laureata. Maltene je postao stereotip da imaš izvikana imena kojima škripi zanat.

Vi ste urednik za beletristiku u NKC-u. S obzirom da imate uvid u lokalna dešavanja, da li mislite da postoji nešto što bi moglo da se nazove niskom književnom scenom?
Ne bih da me shvate pogrešno vaši čitaoci, ali nisam siguran... Puno sam radio na tome da se formira lokalna scena, još tokom osamdesetih sa različitim ljudima. Od Mirodraga Denčića ili R.Z. Paye, do Zvonka Karanovića, a da ne pominjem jedno veliko ime, pokojnog Slavišu Nikolina Živkovića koji nikad nije doživeo neko poštovanje u ovom gradu. Mnogo više su ga poštovali u Beogradu, Novom Sadu, Zagrebu, nego u Nišu... Uvek je jeftina sujeta i parazitizam uništavao sve te pokušaje, tako da sam odavno digao ruke, jer više ne delim isti entuzijazam i optimizam. Kao što rekoh, nisam siguran da postoji književna scena u Nišu, ali postoje pojedinačna imena istih pogubljenih marginalaca kao i ja. Evo, mislim baš na Batu Stanojevića, drago mi je što sam kao urednik potpisao njegov novi roman ("Fibula Svetog Klona", NKC, 2004, prim D.S.). Zoran Pešić Sigma čini puno toga kao urednik "Gradine" i to već ima nekih rezultata. Organizovana scena podrazumeva razgovore, seanse, razmenu mišljenja, razmenu energije... To mogu da budu i kafanski i sobni razgovori, oni čine scenu, ali i ljudi koji učestvuju u tim seansama su jako bitni. Pitanje je, naravno, kako će se to činiti i koliko će se to činiti a da ne počne ponavljanje i da se sve ne završi na nekoj jeftinoj boemštini ili u nekom podjebavanju i lečenju jeftinih sujeta. Dakle, scene u pravom smislu te reči nema, pojedinaca ima. Na kraju krajeva, edicija "Tragači", čiji sam urednik, daje podršku piscima Niša i ovog regiona. Mi smo već u ovoj godini objavili četiri naslova, a trebalo bi da se pojavi knjiga jednog mladog pesnika. To je Bojan llić Bokerini koji je imao sjajne pesničke performanse i nadam se da će ta knjiga da mu pomogne u daljoj afirmaciji. "Tragači" svoju misiju uspešno vrše i ja sam zadovoljan bez obzira na veliku besparicu sa jedne, i manjak dobrih autora sa druge strane.

Pomenuli ste boemštinu. Koliki je uticaj alkohola, alkoholisanja (i svega što uz to ide) na srpsku književnost?
Taj uticaj je, nažalost, enorman, i boemština je najtruliji mit vezan, ne samo za srpsku književnost, već generalno za umetnost. Ništa dobrog alkohol ne može da ti donese, nekad sam se bavio njime i u prvo vreme je bilo zabavno, međutim, bez obzira na to, nisam nijedan jedini redak napisao u pijanom stanju. Čak ni u polupijanom. Psihijatri bi rekli da me je pisanje, u stvari, spasilo da ne potonem u alkohol. Alkohol i pisanje su za mene nespojivi. Čak i ljudi koji su bili poznati pijanci i pisali u tom transu, poput Džeka Kerua-ka ili Bukovskog, izuzeci su koji potvrđuju pravilo. Ja, recimo, smatram da Bukovski i nije bio tako notorni alkos kao što legenda kaže, jer ne bi mogao da ima onako veliki opus.

Ipak, interesantno je da se roman "Prisluškivanje" događa u kafani "Biser".
Provodio sam tamo dosta vremena. Eto, tako se desilo. Ništa manje slučajno od bembanja, odnosno, biranja meta za rokanje.

Šta čovek družeći se sa ljudima koji su dolazili tamo može da vidi i čuje i koliko je jedno takvo iskustvo važno za pisca?
Sa tog stanovišta meni je sve u redu. Mislim, bio bih sad zadnji licemer kad bih držao neku antialkoholičarsku tiradu. Ko voli, nek izvoli. Kada sam ja pio, niko nije mogao to da mi zabrani, samo kažem da mi nije pomoglo u stvaralačkom smislu. Međutim, jesam ja preko tih dogodovština upoznao razne ljude i, uopšte, imao neke situacije vrlo čudne, neobične, koje su se, bogami, pokazale kao vrlo zahvalna građa za moje pisanje. Ali to je veliki rizik... Znam gomilu ljudi koji su imali ogromnu energiju i volju za pisanjem, a na kraju su potonuli u alkohol. Ostala je samo prazna i tužna priča. A to je masovna pojava. Boemija je totalni lažnjak. To da alkohol budi neko posebno stanje u kome se može stvoriti nešto izuzetno obična je govnarska laž koja je mnoge ljude koštala života ili karijere. Možda nam je baš zbog toga književnost tako tanušna i jednodimenzionalna jer ima kafanski kvalitet. Prolazna je i trošna kao kafanski razgovori u kojima jedni drugima obećamo sve i svašta, ili se osetimo jakima, a sutra, dok lečimo mamurluk, zaboravimo na naše velike reči i obećanja da ćemo ih pretočiti u velika dela. Istorija srpske književnosti je istorija jednog neprekidnog, džinovskog mamurluka.

Kad smo već kod alkohola i kafane, ima još jedna stvar koja nekako idu uz sve to. Kakvo je mesto psovke u našoj književnosti?
Psovka je važna stvar. Ono što je bitno je pitanje slenga, pitanje životnosti jezika i teksta. Da bi ti tekst bio autentičan, mora da bude krcat životom, a to podrazumeva i sočan jezik. Ja sam uvek u svojoj prozi miksovao književni jezik sa argoom. Ponekad je to bio narkomanski argo, ponekad rokerski, zatim politički argo... Onda naš južnjački dijalekat. Trudio sam se da uvek napravim neku sintezu, neke kovanice, neke nove reči koje će imati čudno, dvostruko značenje. To je veliki književni izazov, da pisac stvori višeglasan, dvosmislen tekst, a to se ne može bez pravilnog ukrštanja književnog jezika i jezika sredine u kojoj obitavaju književni junaci. Niš ti je baš to polutanstvo, jer imaš urbani sleng i južnjački dijalekat, dakle nešto urbano i nešto totalno ruralno. Kako se sve to prelama u našoj svesti, u našem ponašanju i mentalitetu, tako se prelama i u našem jeziku. Ovde u Nišu imaš ljude koji su totalno urbani, ali vole da govore nišlijski. Recimo, ja u privatnim situacijama sa svojim prijateljima volim da ga začepim po nišlijski. Doduše, moj jezik nije niški nego srpski, ali ja te kolorite volim da koristim da bi moj tekst bio autentičan, da bi mi čitalac verovao, da bih ga zainteresovao za moj tekst.

Mnogi pisce u ovoj zemlji dele na mlađu, srednju i stariju generaciju. Kojoj generaciji vi pripadate?
To je anomalija ovog društva uopšte. Sa četrdeset godina te još uvek smatraju junošom. Rođeni otac i majka te smatraju junošom, još si kod njih na gajbi... Svi ti starci su vrlo podli, sebični u svim sferama života, pa i u literaturi. Ne daju ti da dišeš. Nikad im nije dovoljno nagrada, nikad im nije dovoljno priznanja, para, sinekura i privilegija i ti si zato uvek na margini. Jednostavno si ćušnut pod izgovorom: "Ima vremena za tebe". Sve sam ja to prošao i mogu da kažem da ako se iz pravih razloga baviš literaturom, sve perverzije i probleme možeš da preležiš kao dečju bolest. Prava stvar je kada ti je književnost pitanje života i smrti. Igra koja ti kroz svu svoju muku pruža vrhunsko zadovoljstvo. Ali moraš da budeš potpuno iskren prema sebi i da se zapitaš: "Da li želim da pišem da bih opsenio prostotu, da bi se dodvorio političarima, stekao neku lovu, bio neko komesarsko mudo u nekoj instituciji ili pišem zato što to volim, zato što hoću do ostavim neki trag o svom životu i životu svojih prijatelja... Da li pišem zato što su moji heroji pisci, umetnici, zato što hoću da budem dostojan njih?" Recimo, ja kroz svoje pisanje želim da se dokažem kao dostojan učenik Sema Pekinpoa, Voltera Hila, Džona Milijusa... Moraš da znaš šta hoćeš. A pravi način je da pisanje doživiš kao svoju misiju. Poput seksa, poput uzimanja hrane, poput disanja. Pisanje mora biti takav proces. Sa istom težinom, istim značenjem, istom zadovoljštinom i istom mučninom. Pisanje je čin iskupljenja... Mnogo sam brljao u životu, i da mi nije pisanja, bio bih mnogo veći bednik nego što jesam.

Add comment


Security code
Refresh