Menu

logo

ZVONKO KARANOVIĆ

TRASH 03, 2006.
Intervju: Zvonko Karanović
NEMA IZGOVORA ZA ODUSTAJANJE
Razgovarali: Dejan Stojiljković i Dejan Kostić

Zašto si se ovako kasno odlučio da počneš da pišeš prozu, nakon dvadeset i pet godina u svetu poezije i dvadeset godina aktivnog objavljivanja?
Pisanje poezije i proze se umnogome razlikuju. Poezija može da se piše sporadično, kada naiđe inspiracija, potreba, kada se pesma iznutra složi po nekim svojim nevidljivim zakonitostima. Često se sve to odvija na nesvesnom nivou, svestan je samo proces kasnije obrade i montaže. Proza traži aktivan odnos prema tekstu, svakodnevni rad. Za to je potrebna mentalna snaga, iskustvo, talenat i, naravno, priča, dok se velika količina vremena naprosto podrazumeva. Mislim da moje uključivanje u prozu nije prekasno. Fokner je rekao da svaki čovek u sebi nosi jedan ili dva romana, a da je sve ostalo samo put da stigne do njih. Pisanje je avantura za koju pisac ne zna gde ga može odvesti.

Kakvo bi bilo stvaralaštvo Zvonka Karanovica da se nisu desile devedesete, s obzirom da se njima bavi roman „Više od nule”?
Da smo nastavili putem kojim smo išli krajem osamdesetih, odavno bismo već bili u EU. Tada bih verovatno mnogo više putovao i uživao u životu, a mnogo manje pisao. Ovako, naše živote su obeležile devedesete. Uzele su nam dostojanstvo i donele mnogo gorčine, ali nama koji pišemo dale su neiscpan tematski materijal. To iskustvo je veoma dragoceno i samo onaj ko ne može da prepozna prave književne motive i teme, može da ih prenebregava. Skoro sam čitao da aktuelna nemačka književnost pati od manjka životnosti, da je dosadna i iskonstruisana. To je zato što Nemci žive u uređenoj, i samim tim, „dosadnoj” državi. Srpski pisci nemaju taj problem, građe za zanimljiva književna dela ima na pretek. Dovoljno je samo prisetiti se šta nam se sve dešavalo i na šta smo sve morali da pristajemo. Ne treba bežati od života, naprotiv, treba ga zagrliti, ma kakav on bio. Da je kojim slučajem Nušić živeo u devedesetim u Srbiji, pisao bi najmanje po dve antologijske drame godišnje. Nije bilo potrebe da se išta izmišlja, bilo je dovoljno samo otvoriti dnevne novine i videti dokle dosežu ljudska glupost, neznanje, kukavičluk, moralni sunovrat. Takođe, mislim da srpski pisci treba da se odrede prema tom vremenu. Književnost još nije dala relevantno određenje tog perioda i odgovore zašto nam se sve to desilo.

Kakva je bila niška književna scena kada si ti počinjao i kakve su paralele sa današnjom scenom? Da li se nešto promenilo?
Kada sam počinjao sa objavljivanjem poezije, a to je bilo sredinom osamdesetih, još je vladalo mišljenje da su književnici svete krave, da su veliki i značajni samim tim što postoje i objavljuju. Taj privilegovani status umetnika u socijalizmu mnogi su želeli da zadrže po svaku cenu. Urednicima, koji su u najvećem broju slučajeva istovremeno bili i književnici, nije se baš mnogo sviđala pojava mlađih autora. U svakome od njih kad-tad proradi diktatorsko-monopolistički gen koji bi da održi status quo na književnoj sceni po svaku cenu. Teško i sporadično objavljivanje po periodici, prećutkivanje i marginalizovanje novih glasova, sve su to bila opšta mesta. Književni tron se čuvao samo za nekolicinu politički odabranih. Rukopis moje druge zbirke pesama „Mama melanholija” ležao je u fioci urednika niške „Gradine“ od decembra 1993. do februara 1996. godine, uzalud čekajući da bude objavljen. Na kraju sam morao da ga povučem. Za moju knjigu tada nije bilo para ili, možda, dobre volje. Tri godine zakočenja u nečijoj književnoj karijeri je težak faul da bi bio zaboravljen i oprošten. No, ne želim da lamentujem nad prošlošću. Danas je situacija mnogo bolja, mediji i književna periodika otvoreni su za nova imena. Mlade niške književne autore čekaju bolja vremena i isključivo od njihovog talenta i upornosti zavisi da li će opstati, jer više nema opravdanja za odustajanje. Tu su novi književni časopisi, omladinska štampa, internet izdanja, samizdati, u Nišu odavno postoji i Grupa za srpski jezik... Književna infrastruktura je kompletna, sve ostalo je na talentu, upornosti i veri u književnost samog pisca.

A odnos prema mladim stvaraocima, tada i sada? Da li je istina da postoje neki lobiji koji su hermetični i nepristupačni za nove ideje?
Ako su nekad i postojali lobiji, a postojali su, jer su se pisci iz komunističko-socijalističke nomenklature odlično povezali i premrežili čitavo niško književno nebo, omogućujući sebi i svojim kolegama prevode, književne nagrade i sve one privilegije koje uz to idu, danas je situacija mnogo bolja i prohodnija. Ono što danas nije dobro je to što se odnos prema književnosti promenio. Književnost sve manje znači ljudima i mali je broj onih koji su spremni da joj posvete svoj život. Civilizacija napreduje velikom brzinom i književnost, kao spor medij, sve je manje interesantna čitaocima. U jurnjavi za materijalnim, sve veći broj ljudi zaboravlja na važnost duhovne strane egzistencije.

Kakvo je tvoje mišljenje o Trashu i sličnim magazinima za mlade pisce?
Treba otvarati nove prostore za kreativno izražavanje, pogotovu alternativne prostore, of magazine, zbornike. Kreativnost nema granica i zašto je zatvarati u oficijelna glasila? Trash je sjajan primer novoosvojenog književnog prostora, a vrednost književnog dometa onih koji objavljuju u njemu odrediće, kao i uvek, vreme.

Da li profesionalni pisac može da opstane u današnjoj Srbiji?
Srbija je mala zemlja. Dosta je nepismenih, mnogi ne čitaju ni novine. Knjige čitaju uglavnom žene, srednjoškolci i studenti. To je mali segment društva i zato se u Srbiji ne može živeti od pisanja. Tiraži knjiga su do hiljadu primeraka. Ako neko i probije te granice, dobije neku književnu nagradu, možda može da živi od toga, ali samo tu sezonu. Potrebna je nova knjiga, novi hit, nova nagrada. Ili prelazak na estradu i besomučno reklamiranje i gostovanje po medijima, a i to nije nikakva garancija. Zbog toga su danas pisci u Srbiji uglavnom zaposleni u institucijama kulture, i svako od njih sanja da može da živi od svog pisanja, što je prirodno. Najveća želja svakog pisca je da se u potpunosti preda književnosti i da ne troši energiju na svakodnevne stvari kao što je odlazak na posao, ma kakav on bio.

Koliko su seks i erotika bitni u tvom stvaralaštvu? Da li je, po tvom mišljenju, neophodna eksplicitnost u opisu seksualnih scena ili je dovoljna i nagoveštajna, tzv. lajt erotika?
Seks i erotika su neodvojivi deo života, samim tim, to su i krucijalne teme književnosti. Eksplicitnost opisa ili samo nagoveštaj - zavisi pre svega od žanra književnosti. Poezija, kao prefinjenija forma, ne trpi eksplicitne opise seksa - erotika je uvek vrhunac dobre poezije. Proza trpi i meke i tvrde varijante, ali tvrđe varijante moraju da budu u funkciji karaktera glavnog lika. Ako, na primer, lik u romanu ide do kraja u svom poimanju života, onda i scene seksa treba da budu eksplicitne. Takođe, veoma je teško pisati takvu vrstu književnosti, jer se lako sklizne u banalnost, pornografiju, tako da se mnogi pisci i ne usuđuju da se bave tom temom.

Jedan ugledni kritičar je nedavno napisao da je „Više od nule“ prva knjiga koja se na pravi način „obračunala“ sa vremenom bivšeg režima. Da li se slažeš sa tim?
„Više od nule“, pored životne priče glavnog junaka, ujedno je i retrospektiva devedesetih, njihove tamne strane koja nas je razjedala i nije nam dozvoljavala da živimo normalno. Meni je ta socijalno-ideološka ravan romana bila vrlo bitna. Vodio sam računa da ona bude u pozadini priče, da je što manje vidljiva. U prvom planu su sama priča i likovi koji se kreću po toj crnoj pozadini, po tom nesigurnom i opasnom vremenu, oslonjeni na sebe i svoju snalažljivost, spuštenog garda, ali sa dobrim refleksima. Oni su sebe dobrovoljno izbacili iz svakodnevnog okruženja, pokušavajući da žive po svojim pravilima, ne prihvatajući svakodnevicu kao poslednju odrednicu sudbine. U tim stalnim kontrastima svetlog i tamnog, individualnog i kolektivnog, humora i akcije s jedne, i totalne bespomoćnosti s druge strane, trudio sam se da budem nepretenciozan i što više zabavan.

O čemu govori tvoj novi roman „Četiri zida i grad“?
Kao i prvi roman, „Četiri zida i grad“ govori o nezaustavljivosti života. Glavni junak romana je sitni narko diler, ratni vojni invalid koji se bavi prodajom trave i trodona, dakle, klasičan antiheroj. Iz romana saznajemo njegovu životnu priču, njegov životni udes koji on stoički podnosi i pri tom uspeva da se dobro i provodi. On je izraziti individualac u sukobu sa kolektivitetom, čovek koji je živeo godinu dana u Amsterdamu, konzument je pop kulture, filma, stripa i rokenrola. U Nišu pod bombama 1999. on ide po niškom andergaundu, pokušavajući da osvoji devojku kojom je opsednut, ali ništa nije onako kako mu se čini. Pored slike vremena i jednog života koji egzistira na „tamnoj strani“ grada, roman razmatra i neke aspekte egzistencije, pitanja kao što su Bog, sudbina, ljubav, ali opet u jednoj nepretencioznoj formi i, naravno, u funkciji priče.

Koliko lično iskustvo ima uticaja na stvaralaštvo jednog pisca i u kojoj meri je ono presudno?
Iskustvo biblioteke i lično iskustvo odavno su izjednačeni u pisanju. Više uopšte nije važno ko odakle crpi građu, bitan je samo finalni proizvod. Ja, lično, prednost dajem iskustvu. Lakše mi je da pišem o nečemu što sam video, doživeo i osetio. Lično iskustvo ne mora da bude presudno, ali ako pisac celi život provede u sobi, za pisaćom mašinom ili računarom, onda mu je vrlo teško da oživi svet koji prolazi pored njega. To se na kraju i oseti u samom delu. Jedan je Marsel Prust, a mnogo onih koji su mislili da mogu da opišu život, a da ne učestvuju u njemu.

Ono što ti radiš pripada korpusu tzv. urbane literature. Svedoci smo da se mnogi veliki urbani centri poslednjih godina pretvaraju u velika sela. Kako i koliko jedan ovakav način umetničkog izražavanja može da opstane u takvom okruženju?
Urbana literatura je, pre svega, odraz vremena i tehnološkog napretka. Spoljašnje karakteristike takve literature jesu i rok i džez muzika, i seks, i droge, i otpadnici od društva, i otuđenje, i gluvarenje, i preživljavanje od danas do sutra, čitav niz toponima koje je grad produkovao; skoro da spada u žanrovsku književnost. Međutim, to je samo aranžman, oblanda u koju se smešta priča koja treba da nadilazi tu žanrovsku odrednicu. Ako je pesma dobra, možeš da joj dodaš i gudače, a možeš i da je svedeš na ogoljenu pank svirku, ona će uvek biti dobra jer ima melodiju. Paralela važi i za književnost. Priča mora da bude interesantna, da je životna, potpuno je nebitno da li će se upakovati u urbane toponime ili će buti smeštena u klasičan kontekst. Urbana literatura će opstajati, uprkos ruralno-folklornom okruženju u Srbiji, sve dok bude zanimljiva i kvalitetna.

Mnogi te nazivaju „rokenrol piscem“. U kolikoj meri je to određenje tačno i šta u suštini znači?
To je nesrećna kovanica onih koji nisu mogli da me smeste u adekvatan kontekst srpske književne scene i ta sintagma „rokenrol pisac“ mi je oduvek samo odmagala. Tačno je da je moja prva zvanična knjiga pesama „Srebrni surfer“ puna referenci na rok-kulturu, ali ona je istovremeno i priča o odrastanju i mnogo više ima veze sa bit-poezijom, nego sa rokenrolom. No, to više nije ni važno, opet govorimo o ljušturi, o malo pre pomenutom aranžmanu u koji se pakuju istinske teme književnosti. Teme mojih zbirki pesama bile su i odrastanje, i prolaznost, i melahnolija, i ljubav, i rat, i erotika, i smrt, sve klasične teme egzistencijalista. Mene, u stvari, zanima život u svim njegovim aspektima i to je univerzalna tema moje poezije, a evo, sada i proze. Ja sam čovek svetla, a ne tame i trudim se da kroz književnost afirmišem život.

Ti si rođeni Nišlija i, po poetici, stilu i poreklu, autentični predstavnik našeg grada. Kakvo mesto ovaj grad ima u tvom stvaralaštvu?
U oba moja romana Niš je jedan od najvažnijih likova, i zbog toga što ga previše volim ne mogu da mu oprostim neke stvari. Niš bi bio idealan grad za život da nije tog provincijskog mentaliteta koji on uspešno neguje svih ovih godina. Nažalost, grad čine ljudi, a ne zgrade, i utoliko mi teže pada što moram da se obračunavam sa tim našim mentalitetom zavisti, pohlepe, ogovaranja. Imam previše godina i predugo već živim ovde da bih iznova zatvarao oči svaki put kad dobijem neočekivani šamar iz mraka i udarac po cevanicama od svojih komšija, kolega, sugrađana. Ne tolerišem da mi neko viri u život, u porodicu, u bračni krevet, u novčanik - onda dobijam želju da dvostuko uzvratim. Celog života se sklanjamo u stranu i puštamo iskompleksirane i neiživljene psihopate da nam kroje politiku i kulturnu politiku. Verujem u svetlu stranu čoveka, ali u ovom mulju takvo shvatanje te čini slabim, možda čak i naivnim. Jedna od suštinskih stvari u književnosti jeste istina i borba za tu istinu, ma koliko to delovalo retrogradno. Nažalost, Niš je već uspeo da celu jednu generaciju pisaca potpuno zatre, pružajući šansu samo podobnima i prosečnima. A to je neoprostiv greh.

Add comment


Security code
Refresh