Menu

logo

SAŠA STOJANOVIĆ

TRASH 02, 2005.
Intervju: SAŠA STOJANOVIĆ, pisac i proizvođač kondoma
PISANJE JE POTEZ OČAJNIKA NA AGNOSTIČKOM PUTU PREMA BOGU
iliti "Jebeš roman bez priče, jebeš priču bez snova"
Razgovarao: Dejan Stojiljković

Kakva je pozicija pisca u današnje vreme? Da li je on neka vrsta javnog dobra, pojedinca koji se izdvaja iznad „proste svetine" ili običnog čoveka-zanatlije kome je pisanje posao?
Šugava, kao i vreme koje spominješ. Na žalost, izgleda da nikada nije ni bilo drugačije, bez obzira na „preporode“ i „zlatne vekove“ književnosti. Od Sokrata, koga su „objektivna politička situacija“ i kukuta-đus parti sprečili da zabeleži rađanje racionalnog u filozofiji, pa sad „majka svih nauka“ počiva na svedočenju gluperde Ksenofonta. Ako ne veruješ meni, eto ti ga Bertrand Rasel, pa ga pitaj. Preko Puškina, naguženog od Nikolaja I i Trećeg odeljenja carske policije, kopredsednici odeljenjske zajednice Benkendorf i Dubeljt, i preko Oskara Vajlda, osuđenog i utamničenog zbog svoje različitosti, a kome će Meredit, sjajan pisac i govno od čoveka, uskratiti svoj potpis na molbi za pomilovanje, pa sve do Pazolinija, autora „Gramšijevog pepela“, i, pazi sad, face koja će javno braniti „jadne policajce“ u okršajima sa „agresivnim studentima“, Ezre Paunda, napaljenog manje na Dučeovu frizuru a više na njegove političke stavove, i Knuta Hamsuna, intravenski priključenog na Adolfa i Kvislinga.

Ukoliko pretpostavljaš da je u „Zemlji čuda“ situacija malo drugačija, grdno si se zajeb'o. Na ovim prostorima, argumenti sile samo su dosledno augmentirani shodno nedoslednosti i deficitu testosterona pojedinaca nespremnih da se odupru. Marin Držić koji će, ogorčen na aristokratsku vlast, pokušati državni udar u Dubrovniku, jeste jedan od retkih primera književnika sa čukom i mudima, dovoljno velikim da nešto pokuša. Opoziciju ovom stavu, bez obzira na značaj književnog dela, čine Crnjanski koji gladuje, Andrić u kućnom pritvoru, Kiš u dobrovoljnom izgnanstvu, Ćopić koji bandžira u suicid. Ruku na srce, ako će književna revolucija biti delo Marka Ristića, možda je i treba zatući u začetku. Sa istim onim nadrealističkim entuzijazmom sa kojim je Koča Popović naredio „dopunsko“ bombardovanje Leskovca u jesen 1944. Da baci, između partija bridža i tenisa, još neku „konfetu“ na „srpski Mančester“. Na kuće i fabrike Teokarevića, Ilića, Vranjkića, Kostića i mnogih drugih. Da se ne baci. Na nesreću, tu su i sluzavi egzemplari talentovane književne faune: smešni Nušić koji, žalosno, moli za milost, rigidni Krleža sa, pravoverno i elastično, savijenom kičmom, „izbeglička majka“ Crnčević uhvaćen, in flagranti, u protivprirodnom bludu sa svojim šefom, Domanović koji šibicari Boru Stankovića, uskraćujući mu pare za povratak iz Pariza. Ako je svet jedna tepsija, a izgleda da jeste, nikakve granice ne mogu sprečiti prelivanje vaćaroša iz zagrejanog kraja pleha u onaj drugi, jajarskiji i komforniji.

Pisac kao javno dobro? Okej, ako pod tim terminom podrazumevaš deo inventara u javnoj kući pod nazivom „država“. Druga mogućnost, da je pisac „ubermensch“, negirana je sistematski: „zasenjivanje prostote“ odavno je postalo deo folklora srpskih političara, te književnicima ostaje samo autorsko pravo na plagijat. Što se tiče treće opcije, stvar je još jednostavnija: postoje mnogo pošteniji zanati, uključujući i najstariji, a zbog kojih čovek ne mora da se stidi dok zarađuje za život.

Pisanje je, dakle, potez očajnika - trenutak kada neko, godinama tovaren obaveznom lektirom i neobaveznim stupidarijama u broširanom ili tvrdom povezu, pokuša da se, onako samurajski, razračuna sa svetom oko sebe, pri čemu je rezultat ove nameštaljke od meča unapred poznat, već stolećima.
Ali, pisanje je i, koliko god to apsurdno zvučalo, jedan od retkih puteva agnostika prema Bogu, duboko sahranjenom u svakom od nas.

Roman „Krvoslednici" mnogi smatraju postmodernističkim romanom. Koja je tvoja definicija postmodernizma?
Opet se vraćam Njegovom Veličanstvu Apsurdu: nema realizma bez postmoderne et vice versa. Vreme u kome živimo obavezuje na sumnju u verodostojnost svakog „realističkog“ postupka, posebno ako epilog pišu pobednici. Baš tu svaki realizam poprima svoju postmodernističku dimenziju. S druge strane, događaji oko nas brišu granice između fantastičnog i realnog, između hiperbole i stvarnosti. Nešto što je danas nezamislivo, sutra je na vestima. A u tom slučaju, postmoderna postaje surova realnost. Jedan kritičar mi je zamerio na „skarednosti“ tekstova. Njegovo pravo, priznajem. Ali bih, iskreno, voleo da čujem originalnu terminologiju, posle njegovog „paket-aranžmana sa punim pansionom“ u mardelju. Gospodin sumnjivih moralnih kvaliteta ili pička od čoveka? Osoba sklona otuđivanju tuđe imovine ili ogavna lopina? Nedostatak karaktera ili običan smrad? Ja sam odabrao, a on neka razmisli.

Isti izvođač estetskih radova zameriće mi na dužini eseja o Sokratu. „Predugačak je“, reče kritičar. To beše isti onaj argument kojim penzioner ubeđuje studentkinju da se od predugačkog i pretvrdog dobija rak na materici? Predugačak i prekratak su argumenti srpske književne kritike? E, onda, neka nam je Bog na pomoći!

Ipak, najveće prostituisanje književnost je pokazala u svojim podelama, kanonima, definicijama. Ako Milorad Pavić, jedan klasični tradicionalista koji ume da ispriča savršenu priču, slovi za postmodernistu, a Danilo Nikolić, koji je prvi uveo inkorporaciju dokumenata u tkivo romana - čisti postmodernistički postupak - važi za okorelog tradicionalistu, onda nešto nije u redu ili sa svima nama ili sa kriterijumima uvaženih esteta-troglodita. Ova sveopšta „travestija“ kritičarske terminologije zbunjuje čak i mnogo pametnije od mene. Recimo, Čarlija.

Elem, na jednoj strani su okoreli postmodernisti koji ne znaju da sastave koherentnu priču, a da ona nema efekat ujeda cece muve, dok drugi tabor čine tradicionalisti, bulumenta sumnjivog talenta, čiji realizam i bežanija od oniričkog poprimaju patološku formu. Da rezimiram: jebeš roman bez priče i jebeš priču bez snova. Sve ostalo je jedno uporno i dosadno sviranje kurcu.

Sastavljen od više slojeva, roman „Krvoslednici“ ima i svoj realni, dijaloški tok sa linearnom naracijom. Ali, ovaj roman ne beži od onirije: naprotiv, ovaj svet bi, bez snova, bio jedno dosadno i predvidljivo mesto, bez šanse da od njega, ikada, ispadne nešto o čemu vredi „pera krvaviti“. Da skratim: realnost postmoderne je mrtva. Živela postmoderna realnog!

Opet o odnosu provincija metropola. Da li sebe doživljavaš kao „zavičajnog pisca“ i da li takva jedna odrednica ima bilo kakvog smisla?
Termin „zavičajnost“ upućuje na „lokalpatriotizam“, u čijoj je osnovi, ipak, samo „patriotizam“. Po Embrouzu Birsu, „zapaljivo đubre spremno da bukne na plamen svakog ološa željnog da osvetli svoje ime“. U dajdžestiranoj verziji, „poslednje utočište hulja“. Na drugoj strani su polumilenijumsko pripadanje Leskovcu, po porodičnim korenima, i tragovi koji vode do mene. Sa svim obavezama koje iziskuje pripadnost dubrovačkoj lozi markiza de Bone i kasnije Bunićima, zatim generalu Đuri Horvatoviću, i, naravno, porodici Stojanče Mladenovića, najvećeg leskovačkog zemljoposednika. Težak izbor, priznajem.

U odnosu provincije i metropole, stvar je još komplikovanija. Provincija: niski kriterijumi sredine kojoj pripadaš, deficit prave konkurencije, uljuljkivanje u svoj pseudostatus. Metropola: samoljublje, hermetičnost, samodovoljnost. Uz sve to, treba i da ostaneš živ posle objavljivanja knjige, što od lokalnih polutalenata, što od prestoničkih eksperata opšte prakse. „Ol majn tu majn“, rekao bi Čarli. Ili: „Golemo čučanje za malečak kup“.

Treba da čuješ kako izgleda pokušaj objavljivanja prvog rukopisa, i to romana, u metropoli. Nadobudni profesor, urednik jedne izdavačke kuće, odbija rukopis jer je njegov „rider“ začuđen što sam se opredelio za noviju srpsku istoriju. Bezveze, sem što sam u „novijoj srpskoj istoriji“ bio u zatvoru, izgubio ćaleta zbog sekiracije i odlepio u ratu na Kosovu. Drugi urednik, sledeća izdavačka kuća, tera me da čekam „do daljeg“. Treći glodur traži da nađem „sponzora“. Hvala Bogu da nije pod tim podrazumevao minić, crni lak za nokte i haltere, jer bih morao da mu se najebem majke, onako neknjiževno. Podrazumeva se da niko od njih i ne spominje kvalitet rukopisa, stil, mane, greške, moguće izmene. Sve je to vrlo „sekundarno“ u odnosu na broj šlajfni, količinu potrebnog papira i, naravno, sumu novca koja će mi „dokazati“ da sam postao pisac. Dam im kurac! I sujetnim, i nesposobnim, i alavim „korifejima“ srpske pisane reči. Аl’ da mi ga vrate, posle upotrebe. Njima, bezmudićima, ionako nije potreban.
A onda, zvrrrr: „Izdavačka kuća "Filip Višnjić" ovde. Direktor Jagoš Đuretić i urednik Mladen Vesković odlučili su da štampaju vaš roman“. „A uslovi?“, opet sam ja skeptičan. „Uobičajeni“,  čujem plakat, promocije i honorar. I nagrada, ako se tiraž proda. E, tad sam hteo da se onesvestim.

Dakle, opet je sve u ljudima i njihovoj sličnosti sa makaronama: sa jajima i bez. A u tom slučaju, podela na metropolu i provinciju postaje veštačkija od plastičnih osmomartovskih gerbera.
Da li veliki broj književnih nagrada kod nas i način na koji se one dodeljuju poništava sam njihov smisao?
Lagodna pozicija u kojoj sam, „laureat nijedne književne nagrade“, što je i slogan na plakatu za drugo izdanje „Krvoslednika“, omogućava mi da o nagradama govorim bez lukrativnog obzira prema bilo kom nosiocu titule „njegova preosveštenost član žirija“. Ali minimum pristojnosti ne dozvoljava pljuvanje po onome što nisi dosegao. A zaslužili su, nije da nisu. Od priznanja koje dodeljuje uža familija, preko lovorovog venca fabrike uložaka sa krilcima, do „magna lauda“ pod radnim nazivom „ti meni, vojvodo, ja tebi, serdare...“. Ipak, o tome nekom drugom neprilikom. Na primer, prilikom dobijanja neke od ovih nagrada.

Na sve to dodaj i večno pitanje ko je taj ko sme da bira „najboljeg“ u umetnosti? Na stranu vrednovanje umetničkih dela, mada je i taj čin problematičan po samoj definiciji, ali pošten i pravedan izbor između osobenih poetika dijametralno različitih autora? Eto nas, opet, na početku priče o književnim prvosveštenicima, stilskim gromadama, kritičarskim genijima i ostalim govnima.

Koliko su politika i politikantstvo naneli štete srpskoj književnosti u poslednjih nekoliko decenija?
Prekinuo si me kod fekalija i srodnih im ekskremenata. Dakle, u inače šizofren atar srpske književnosti nahrupila je bulumenta novih literopata, pseudopatriota i kvazimondijalista. Prvi su bili dosledni u glasnom puštanju vetrova rata, drugi su nas čašćavali nečujnim puštanjem golubova mira. Svi zajedno, uspeli su da nas spreče da napustimo blindirani i smradom zagađeni proscenijum domaće književne scene. Sa aromatičnim indolima i skatolima u nozdrvama i sa noktima polomljenim od grebanja po vratima.

I dok su nama oticali guzovi od njihovog podjebavanja: „Oni se jebu, a ja trudan“, rek'o bi Čarli, „patriotska“ stoka nije propuštala priliku da skače na zadnje noge, uz prve taktove bilo koje koračnice, dok su „mondijalističke“ seka-perse zauzimale početni stav za felacio čim čuju reči „prodžekt“ i „badžet“. Oni rodoljubi, a ja plaćam porez i idem u rat? A ovi drugi, kao, kosmopoliti što se ubiše od deviznih dnevnica i honorara, dok meni muda treba da se otegnu do kolena da dobijem običan kredit? A ti budi normalan, ako možeš. I ako smeš. Čarli, Čarli, ju stjupid ful...

U javnosti se u poslednje vreme mnogo govori o masovnoj pojavi tzv. „ženskog pisma“. Stiče se utisak da su takve knjige trenutno najprodavanije.
Rizikovaću da budem optužen za „političku nekorektnost“ i muški šovinizam. Sa zadovoljstvom. Ako neki pileći mozak može da me, celom polovinom svog romana, gnjavi o tome kako se oseća njena vagina, spremam, na impozantnom broju strana i u impresivnom formatu, tvrdopoveznu osvetu: roman o tome kako se oseća moja kara koja je, siguran sam, upoznala više pički od njene glavne junakinje. Nećemo o kvalitetu; lako je da karaš prvu klasu, 'ajd' fircaj treću, ako si šmeker, rekao bi glavni junak „Krvoslednika“.

Paradoksalnu situaciju, u kojoj neki muški opisi izazivaju moj mužjački zaštitnički nagon, dok neki ženski rukopisi pokazuju tendenciju izrastanja testisa do kolena, dodatno je zatalasao „politički korektan“ gay-upliv. Njihova lična stvar, priznajem, ali ako se desi, a desilo se, da jedan magazin odbije moj rukopis zbog uzgrednog komentara o pederima, tada to postaje i moj problem. Sve u svemu, postoje samo dobri i loši pisci. A ukoliko je dobar pisac još i lepa žena, eto dabl pležra: malo opisi prirode, malo dekolte; ćef ti refleksije, ćef ti nogare; parče poetike, pis ov pusi. Opet naglašavam, nemam ništa protiv ženskog pokreta. Pod uslovom da je originalan, talentovan, kružan i ritmičan.

Ima li, po tebi, dovoljno prostora na srpskoj književnoj sceni za mlade pisce i one koje svrstavaju u „mlade“?
Prvo i osnovno: izgubljen je, zauvek, prostor za normalne ljude, pa tek onda za sve ostale. Da parafraziram Teslu, od hiljadu normalnih jedan je pisac, od hiljadu „pisaca“ jedan je mlad. Na žalost, ne preterujem nimalo. Sa svojih četrdeset godina, mogu da budem mlad samo za svekineski narodni kongres, sovjetski Prezidijum i srpsku književnost. Da ne računam one sa Kavkaza, trajno navučene na kefir i izvorsku vodu. U uslovima institucionalizovane „gerontokratije“ senilnost postaje obavezan i neophodan uslov za objavljivanje rukopisa-prvenca. Ova divna bolest zbog koje svakog jutra ustajete u „novoj“ gajbi, svakog dana vozite „nov“ auto i svako veče treskate „novo“ meso, preti da poprimi razmere epidemije.

Ako je književnost arena, a jeste, tada srpsku književnost čine krezubi lavovi, gladijatori sa gihtom i parkinsonom umesto mreže i trozupca, i imperator sa fiskalnom kasom i ukočenim palcem. Odluka ili smer izvrtanja palca delom je posledica sklerotične zakasnele reakcije, a delom posledica progresivnog reumatizma. Svaki ulazak u njihov zabran atak je na „stil“, diverzija na davno uspostavljene „kriterijume“, subverzija na planu ličnih i finansijskih interesa.

Dakle, preporučujem strpljenje: prva penzija, prvi roman. A onda i slava nije daleko. Slava mu.

Pisanje kao umetnički izraz ili nešto više?
Kakav izraz, kakva umetnost, kakvi bakrači! Izraz je mrtav u ovoj državi, ako ne postoji neko, finansijski ili porodično zainteresovan da ti pomogne u „uobličavanju“ lične ekspresije. O umetnosti neću da trošim reči. Da izobličim malo smisao stava jednog pokojnog američkog predsednika o mišljenju: problem umetničkog izraza je što je kao dupe - svako ga ima. I Savonarolino roštiljanje na sajmu zvanom "lomača taštine" takođe je svojevrstan umetnički izraz. Ili, bar, sopstveni stav o tuđim izrazima.

Šta nam preostaje? Misija? Bojim se da ovaj termin, za narod izgubljenih iluzija, poprima posprdan prizvuk. Umetnost koja potkazuje život? U zemlji potkazivača, konkurencija je više nego žestoka. No chance! Pokušaj da se ostavi trag svog postojanja? Besmisleno. Duže ćete, makar po zlu, pamtiti i komšija, zbog međe, i kanarinac o kome si brinuo. Društveno priznanje? Taj šit od argumenta smo već apsolvirali, bar se nadam.

Preostaje samo psihoterapija. Sučeljavanje sa samim sobom, opet, i opet, sve dok se ne pogube granice između  preživljenog  i  napisanog. Između empirije i literature. Bunilo koje tera da vrištiš na papir, kad već ne postoji niko ko želi da tvoje zatvorske ili ratne priče sluša po stoti put. Pravo da sve stvari nazoveš pravim imenom i obaveza da ne budeš smrad prema ljudima koji to ne zaslužuju. Junaštvo da naučiš budale redu, makar u epilogu, i čojstvo da razlikuješ one koji te razumeju od onih koji ionako ništa ne razumeju.

Okršaj iz koga je nemoguće izaći bez novih ožiljaka. Rat u kome se boriš protiv jedinog dostojnog protivnika - samog sebe. Pobuna, kad već ne znaš da mudro ćutiš i lukavo trpiš. Krik od koga tvoje drugo ja, koje se pretvara da te ne čuje, treba da ogluvi. Ili pročuje. Svejedno.
Pisanje kao način opstajanja i pisanje kao razlog postojanja.

Add comment


Security code
Refresh