Menu

logo

MARKO VIDOJKOVIĆ

TRASH 02, 2005.
Intervju: MARKO VIDOJKOVIĆ, pisac i pobornik pank filozofije
NE BIH DA OSTANEM INCIDENT U SRPSKOJ KNJIŽEVNOSTI
Razgovarao: Dragan Drobnjak

Ako me sećanje ne vara, početak tvog novinarskog i književnog rada vezan je za časopis "Duga". Kako je došlo do toga da upadeneš u ekipu u kojoj su Vanja Bulić, Mirjana Bobić Mojsilović, Nebojša Jevrić?
Čim sam se pojavio i Vanja Bulić, tadašnji pomoćnik urednika, i urednik Zoran Marković, odmah su stali iza odluke da mi se da prostor gde ću da objavljujem svoje priče, koje su tada izlazile u ediciji "Bg bluz", i to su moji prvi književni koraci. Uvek ću pamtiti Dugu kao svoju prvu stepenicu u književnoj afirmaciji i ostvarenju i žao mi je što te novine više ne postoji...
Poslednjih nekoliko brojeva, uoči njenog samog gašenja, „držao“ si pola magazina.

Ma, više od pola. Na kraju ni ja nisam mogao više da izdržim. Onog momenta kada sam rešio da izađem iz "Duge", prestala je da postoji. Bukvalno se gasila u tom trenutku, možda baš zbog toga što tadašnji glavni urednik i direktor Bigza nije imao više bilo čime, bilo koga da dovede da piše za novine i bilo mi je glupo da se ponižavam držeći pola novina, ne primajući ni dinara za to. Tako je "Duga" prestala da postoji. Ja sam, na neki način, bio njen grobar.

Ali zahvaljujući svom radu u Dugi, koja je u svoje vreme bila ime, danas pišeš za Plejboj, Književni magazin i putuješ u Dubai.

Ha, ha, ha, ovo ti je dobro! Putujem u Dubai zahvaljujući tome što mi maćeha tamo radi. Teško da od pisanja za bilo koje novine, ili od bilo kakvog drugog pisanja u Srbiji, može da se zaradi za put od Beograda do Niša, a kamoli za Dubai! A za srpski Plejboj pišem zahvaljujući tome što je Duška Jovanić, koju sam upoznao u vreme dok sam još radio za Dugu, postala glavni urednik. Svideo joj se moj dotadašnji rad i zvala me da sarađujem. I pre toga sam objavio jedan tekst u Plejboju, ali je došlo do nesporazuma sa tadašnjim urednikom, Dernekom. Nisam mogao da radim u uslovima u kojima ne postoji osnovna komunikacija na relaciji novinar - urednik.

Književni magazin su novine Srpskog književnog društva čiji sam član. To je udruženje koje okuplja oko sto pedeset najznačajnijih srpskih pisaca u ovom trenutku. Tu su i dosta tiražni pisci i dobitnici svih mogućih nagrada u Srbiji, bitnih za književni establišment. SKD je nastalo kao pokušaj pravljenja kontrapunkta terorističkoj organizaciji smeštenoj u Francuskoj 7. Mi nemamo sedište i niko nas ne dotira. Imamo manje-više dobru komunikaciju sa gradskim vlastima, pa smo od njih dobili neke prostorije u Zmaj Jovinoj. To sada funkcioniše kao klub entuzijasta, koji i dalje ne može svojim članovima da uplaćuje zdravstveno i penziono osiguranje. Ipak, glupo je biti član Udruženja književnika Srbije, dok je ovakvo kakvo je sada.

Tvoj najnoviji roman „Kandže“ doživeo je veliki uspeh kod publike. To je trenutno jedna od najprodavanijih knjiga i donela ti je Zlatni bestseler. Šta je, po tvom mišljenju, doprinelo da to bude tako, s obzirom da je tema studentskih protesta iz '96/97. na prvi pogled potrošena i da vlada mišljenje kako je o tome sve rečeno?
Mislim da je, sa svake strane gledano, tema o životu u Srbiji devedesetih i danas aktuelna. Ja sam to u svom romanu oslikao kroz studentske proteste. Što se tiče uspeha koji je knjiga doživela, postoje dva aspekta priče. Prvi je izdavač, koji raspolaže moćnim medijima i mogao je lepo da isprati knjigu u smislu marketinga, a posle toga došao je do izražaja sam kvalitet knjige. Posle mesec dana kampanje počela je da se prodaje samo na osnovu preporuka, tako da je doživela već tri izdanja. Za pet meseci prodalo se oko šest hiljada primeraka, što je za srpske uslove nepojmljivo. Marketing bitno utiče na prodaju knjiga, ali je ipak presudan kvalitet. Ne sećam se, recimo, da je bila neka velika reklama za „Spletkarenje sa sopstvenom dušom“ Marije Jovanović, a to je takođe veoma tiražna knjiga. Tih šest hiljada čitalaca imao bih i bez reklame, samo što bi se to prodalo za šest hiljada godina. Reklama je tu samo da ubrza proces. Mislim da nema smisla to što se mnoge dobre knjige prodaju u tiražu od deset primeraka, samo zato što niko nije čuo za njih.

U javnosti se u poslednje vreme mnogo govori o masovnoj pojavi tzv. "ženskog pisma". Stiče se utisak da su takve knjige trenutno najprodavanije.
Ja to ne bih vezivao za pol. Ima ih koje nisu tiražnije od, recimo, mene, a ja sam ipak muško. Izgleda da je ženska čitalačka publika brojnija i samim tim upućenija na pisce ženskog pola. Mislim da je u tome tajna. Ako pogledamo da mene u ogromnoj većini čitaju žene i devojke, dolazimo do apsurda da sam možda ja sa svojim stilom ženski pisac!? Prema tome, mislim da je samo stvar ugla iz koga posmatraš ono što je napisano. Protivnik sam deljenja na muško i žensko pismo. Nije sva proza koju pišu žene ista. Postoje ženski pisci koji su Paolo Koeljo u ženskom obliku, a ima ih koje pišu vrhunska umetnička dela. Sad, da li tako više pišu žene ili muškarci, sekundarna je stvar.

Ima li, po tebi, dovoljno prostora na srpskoj književnoj sceni za mlade pisce ili ćeš ostati jedini „adrenalin u telu srpske književnosti“?
Ja se nalazim u opasnosti da ostanem incident u srpskoj prozi, a ne bih voleo da se to desi. Srpska književna javnost jako teško prihvata nešto što je novo i drugačije. Naravno, ne može da bude još deset ovakvih kao što sam ja, ali dovoljno je da se pojavi još jedan i već smo duplo jači. Novi pisci trebalo bi da se regrutuju od ljudi koji su nešto proživeli, a ne od onih pored kojih je život prolazio. Mi smo devedesetih u Srbiji stvarno imali prilike da preživimo sve i svašta. Ko je dozvolio da sedi kod kuće, da život prolazi pored njega i da se ni malo ne bori, taj ne može da postane pisac, niti bilo koja druga vrsta umetnika. Evo, imamo situaciju da je mene podržalo nekoliko veoma jakih književnih kritičara, tako da verujem da je to dovoljan podstrek ljudima, koji su možda pomislili da se bave pisanjem, da nastave, da pokušaju da se proguraju, jednostavno da prolaktaju svoj put kroz mlaku krv srpske književne scene. Na žalost, kod nas se i dalje guraju stilovi koji su potpuno retrogradni na globalnom nivou, na primer, taj postmodernizam. To je totalna prošlost na Zapadu. Vidi se to, donekle, i po tome kako se moje knjige prevode na strane jezike. Tamo je aktuelni mejnstrim, ono što je ovde na ivici avangarde.
Pisanje nije tvoj jedini umetnički izraz. Kaži nam nešto više o muzici kojom se takođe uspešno baviš i koliko su te dve stvari povezane u tvom radu.

Pevam u pank bendu On The Run. Mi smo grupa pop-pank usmerenja, to je pravi naziv. Neko to zove i melodični hardcore. Postojimo još od '95, ali smo se tek u poslednjih par godina značajnije aktivirali. Pevanje i pisanje su neodvojivi delovi moje ličnosti. Sve je to Marko Vidojković. Nikad nisam imao potrebu da postanem ovo ili ono. Jednostavno, ja jesam pisac i jesam, da kažem, panker. Pobornik sam pank filozofije, te apsolutne slobode koju, naravno, ne možemo u potpunosti da dostignemo, ali možemo da joj težimo, da se za nju borimo i da je propagiramo na svakom koraku. Da li kroz sviranje u bendu, pisanje romana ili kroz nešto treće, stvar je ličnog izbora.

Add comment


Security code
Refresh