Menu

logo

OTO OLTVANJI

TRASH 03, 2006.
Intervju: Oto Oltvanji
NISAM IZDAO ŽANR
Razgovarali: Dejan Stojiljković i Dejan Kostić

Stiven King je za mesto dešavanja većine svojih romana odabrao Kesl Rok u Mejnu, Den Simons Elm Hejven na američkom srednjem zapadu... Da li ti je činjenica da živiš u Srbiji u vreme koje umnogome podseća na horor roman pomogla, odnosno, koliki je uticaj sve ovo što se dešava kod nas u poslednjih dvadeset godina imalo na tebe kao autora, ali i kao ličnost?
I u mnogo srećnija vremena trudio sam se da živim u svetu koji sam sam sebi omeđao, tako da sam, u meri u kojoj je to uopšte moguće, bio gerilski spreman da preživim devedesete zdravog razuma (recimo). Svako ko je želeo da se sačuva, smislio je sebi neku vrstu odbrambenog mehanizma od užasa koji su ga okruživali. Pritom ne mislim na neko aktivno bežanje od stvarnosti, koje je kontraproduktivno, već više na terapiju, za svakog drugačiju, koja nas je terala da izdržimo i ne posustanemo u svakom smislu. Rezignacija je najgora moguća stvar. Za mene su to, s jedne strane, bili moji prijatelji, a s druge knjige, muzika, film i strip. U to vreme pisao sam nekakave vanvremenske, univerzalne priče, odvojene od realnosti u kojoj živimo.

Posle nekog vremena, međutim, morate da prihvatite taj bizarni svet oko sebe, najpre kao izvor dobre crnohumorne šale, a onda i, u profesionalnom smislu, kao dobrodošao i nepresušni izvor inspiracije. Za jednog žanrovskog pisca, uz to još i fantastičara, uvek je mnogo zahvalnije da živi u, uslovno rečeno, dosadnom okruženju, jer tada njegovo umeće mnogo više dolazi do izražaja. Ali, kad već ne možeš da biraš, grehota je odbaciti mogućnost (i obavezu) ovekovečenja „zanimljivih vremena” u kojima smo živeli i, na žalost, još živimo.

A da ono što pišem na kraju ne bi ličilo na puko prepisivanje crne hronike, osmislio sam mehanizam kojim sve to malo iskarikiram, iskrivim, istaknem neke stvari a potisnem druge. Pretvaram našu stvarnost u stripovsku egzotiku i to za sada funkcioniše.

Romanom „Crne cipele“ postigao si nesvakidašnji uspeh, s obzirom da je u pitanju žanr roman. Da li to znači da se čitalačka publika u Srbiji promenila ili su za uspeh zaslužni kvalitet i adekvatan marketing?
Verovatno sve pomalo (bar se nadam za taj kvalitet). Da je tako nešto uopšte moguće zaslužni su, pre svega, globalni fenomeni. „Žanrovski trogloditi“ (u koje i sebe ubrajam) najčešće nisu svesni koliko najšira publika svakodnevno i na svakom koraku prolazi osnovnu edukaciju za žanr. Uvek se setim one tvrdnje zlih jezika da je Majls Dejvis „svirao džez za ljude koji ne vole džez“. E pa, što se pokretnih slika tiče, vi skoro svake večeri na televiziji imate neku prijemčivu žanrovsku seriju ili film. U popularnoj književnosti, tu su serijal o Hariju Poteru, "Da Vinčijev kod" i slični. Većina obožavalaca fantazijskog serijala Džordža R.R. Martina, koji je pre svega vrhunski žanrovski pisac, uopšte nije svesna da čita žanr, a i ne treba da bude. Oni se svi sjajno provode, a za to im nije potrebno nikakvo predznanje ili svest o tome šta zapravo čitaju. („Crne cipele“ su, u tom smislu, nešto hermetičnije, jer imaju svesnu notu pastišizma koja može da oteža doživljaj neiniciranima). A tu je i taj potpuno prirodan proces brisanja granica između žanrova, jer gomilu savremenih knjiga nije više tako lako ni klasifikovati. I, na kraju, domaći izdavači, pa i samo tržište (ako kod nas uopšte možemo da govorimo o formiranom tržištu), shodno svemu ovome, poslednjih se godina otvaraju ka žanru ili delima sa žanrovskim primesama. Doživljavaju ih ozbiljno i na adekvatan način predstavljaju publici. Publika i kritika neće više olako odbaciti kompetentno napisano popularno štivo kao nekada.

U kojoj meri „Crne cipele“ pripadaju korpusu, zadnjih godina izuzetno popularne, „urbane“ književnosti?
Ako i spada u tu kategoriju, nisam svesno jurio za tim. Krimić je podjednako „urban“ i „ruralni“ žanr. Moje rane priče bile su više „provincijske“, zbog sredine u kojoj sam odrastao, ali čak su se i tada bavile tzv. urbanim mladim ljudima. Pravu tranziciju ka velegradu postigao sam sa „Crnim cipelama“, ali i tada samo zato što mi je ona bila neophodna za priču koju sam želeo da ispričam. Beograd u „Crnim cipelama“ više je „moj“ nego pravi Beograd, ali još uvek poseduje dovoljno prepoznatljivih elemenata da prođe i kao univerzalna lokacija. A njegov potencijal za „žanrovski prostor“ time nije ni izdaleka iscrpljen. Vrlo lako bi mogao da postane nešto slično Grinovom Beču, Čendlerovom Los Anđelesu ili Elrojevom Los Anđelesu, grad epohe prelomljen kroz autentičnu viziju. Dopao mi se komentar jedne čitateljke koja je izjavila da posle „Crnih cipela“ više ne gleda kraj oko novobeogradskog buvljaka i brodogradilišta istim očima. Pisac živi za takvu opasku.

Zašto žanrovska književnost u nas još uvek tavori na marginama i nije priznata od zvanične kritike i tzv. književnog establišmenta? U kolikoj meri su tome doprineli sami „žanrovski“ pisci svojim hermetizmom i decenijskim zadržavanjem u tzv. „fandomu“ iz koga, očigledno, nemaju nameru uskoro da izađu?
Pitanje je koliko je to priznanje od književnog establišmenta uopšte bitno, pogotovo za žanrovsku književnost. Ako je knjiga iole dobra, ona će se pre ili kasnije iskobeljati iz „fandomskih“ lanaca. Iako je nezahvalan primer, zbog bitno drugačijih tendencija (čak i za vreme zajedničkog života), pogledajmo susednu Hrvatsku - tamo je krimić, zahvaljujući imenima kao što su Pavao Pavličić i Goran Tribuson, vremenom stekao kakvo-takvo poštovanje. Naučna fantastika i kod njih još uvek manje-više kuburi s priznanjem, možda zato što joj nedostaje neko s jakim i jedinstvenim glasom ko će, kao kod krimića, ozbiljno skrenuti pažnju na žanr i popularisati ga u najpozitivnijem mogućem smislu. Iako mi imamo popriličan broj imena s takvom probojnom snagom, kod nas se to još nije dogodilo, najviše sticajem zlosrećnih okolnosti među kojima su generalno nesnalaženje u „novom književnom svetskom poretku“, pa i pomenuti hermetizam. Sada je trenutak da se to promeni, a verujem da i hoće.

Kako to da je, i pored velikog broja žanrovskih pisaca, po ocenama kompetentnih ljudi, mesto najboljeg domaćeg žanrovskog romana još uvek rezervisano za „Besnilo“, koje je, da ironija bude veća, napisao jedan „mejnstrim“ pisac - Borislav Pekić?
„Besnilo“ je odlična knjiga. Kad god je u svetu žanrovska knjiga doživela pozitivne ocene „kompetentnih ljudi“, radilo se o odličnoj knjizi. Međutim, i tada je to priznanje dolazilo kao poslednje; pre toga, knjiga je pružala ogromno zadovoljstvo nebrojenim čitaocima. Do nekavog pomaka doći će čak i kod nas kada ljudi prestanu toliko da vode računa o kontekstu iz koga pisac ili knjiga dolaze, a više obrate pažnju na ono što je napisano. Borislav Pekić nije usamljen slučaj u svetu kada glavnotokovski pisac širokih vidika shvati da mu, paradoksalno, žanr nudi veće platno, veću mogućnost da se razmahne, nego „književna matica“. Tek sam nedavno, čitajući „Uporište“ Stivena Kinga, shvatio da Besnilo nije nikakav incident u domaćoj književnosti. Kao prvo, nagoveštaje da bi Pekić mogao da napiše takvu knjigu imate i u njegovom prethodnom stvaralaštvu. Kao drugo, on je bio i te kako svestan kakve su knjige u tom trenutku pisala imena kao što su King, Artur Hejli ili Džon D. Mekdonald (da pomenem neke, istaknute po pričama o velikim ansamblima likova zatečenim usred „prirodne“ katastrofe).

Na poslednjem „Beokonu“, u okviru okruglog stola, izvesna grupa žanrovskih pisaca iznela je kontroverznu tezu kako „književni establišment“ ugrožava žanr. Takođe je neko pomenuo da si „izdao žanr“ zato što ti je roman objavio mejnstrim izdavač, a pritom je od strane pojedinaca izražena i sumnja u njegov veliki tiraž. Kakav je tvoj komentar?
Da književni establišment na bilo koji način ugrožava žanr samo je jedna od starih paranoičnih teza koja se u žanrovskim krugovima vrti kao pokvarena ploča poslednjih dvadeset i kusur godina. Tako nešto bilo bi istina jedino u slučaju da je žanr dao sve od sebe da se predstavi na najbolji mogući način. U svakom esnafu odvajkada imate tu kuknjavu, uvek je neko drugi kriv za nedostatak truda ili inicijative. Najbizarnije od svega je što naučna fantastika, na primer, i te kako ima potencijal za proboj na površinu. To prosto treba uvideti i iskoristiti. Međutim, ako ne postoji želja za ličnom inicijativom, ako pisci nemaju želju da pišu, i to najbolje što mogu, a onda to i da objave, neće biti ni efikasnog zajedničkog nastupa.

U ovoj zemlji, i ne samo ovoj (setimo se stare dobre, „ko je prvi izdao pank, The Clash ili Sex Pistols?“), predugo su se stvari posmatrale kroz prizmu „izdao si/nisi izdao“, pri čemu je ovo drugo ređa pojava.
U svetu je uobičajena praksa da žanrovske knjige štampaju veliki izdavači u velikim tiražima. Ne verujem da bilo ko iskreno veruje da sam izdao žanr objavivši knjigu za uticajnog izdavača. Ako i ima takvih, greše u samoj postavci stvari. To što je Samizdat B92 objavio „Crne cipele“ nikako ne može da šteti žanrovskom kružoku, naprotiv.
Ne bavim se prebrojavanjem prodatih i neprodatih primeraka, ni svojih ni tuđih knjiga, između ostalog i zato što to nema smisla. Pisac ne može mnogo da utiče na prodaju (osim da da sve od sebe u samom pisanju, razume se). Informacije o prodavanosti su izdavačeve, a ne moje. Nakon što je ostao bez svog kontingenta prvog tiraža, izdavač je štampao drugi. On je opipljiv, pojavio se u knjižarama, a za njega sam, na kraju krajeva, i uredno plaćen. Ništa tu nije sporno.

Da li profesionalni pisac može da opstane u današnjoj Srbiji?
Pisac u Srbiji danas mora da svaštari, ili preciznije, slobodari. Uz prozni rad, tekst ili kritičica ovde, prevod onde. To je uobičajene praksa za ljude od pera. Za sada se snalazim, a koliko ću još dugo, ne znam. Najidealnije rešenje za većinu pisaca jeste ne previše zahtevno, konvencionalno i bezbedno nameštenje „socijalno, zdravstveno i redovna plata“, koje nema mnogo veze s pisanjem, pa mu ono onda dođe kao osvežavajuće isključenje (i obrnuto). Malo ljudi zna da i u razvijenim industrijama (koje podrazumevaju i književnu) samo relativno mali procenat pisaca, onaj sa vrha bestseler listi, živi od svog (proznog) pisanja. Ne sumnjam da određeni broj takvih postoji i u Srbiji, ali on je gotovo zanemarljiv. To je prosto tako.

Gde je, po tvom mišljenju, mesto srpskog horora u odnosu na savremene trendove u svetu?
Trend u svetu je da horor krije svoje noge. Naime, nakon kraha koji je književni horor doživeo u drugoj polovini devedesetih (jer su ga od kraja osamdesetih izdavači nerealno jahali dok nije lipsao), postalo je sramota plasirati se kao „horor“. Zato ćete pravi, čistokrvni horor pronaći u svakom drugom žanru, pa i u mejnstrimu (tamo možda najviše). Domaći horor mora da prihvati tu činjenicu i postavi se na sličan način, što se spontano i dešava. U savremeni domaći horor imao sam uvid preko kluba „Lazar Komarčić“, oko koga su okupljeni sjajni pisci od kojih većina čak nije ni specijalizovana za žanr, ali su, uprkos tome, neki od njih ovladali formom. To su pristupačne priče, moderne ili na zgodan način ukorenjene u našu tradiciju. Neke se, u skladu sa svetskim trendovima, mešaju sa drugim žanrovima, na primer sa krimićem (i to na bitno drugačiji način nego Crne cipele). Sada ih samo treba predstaviti široj publici.

Koga možeš da imenuješ kao uzora koji je najviše uticao na tebe?
Stiven King je ključan u svakom pogledu. Svoj život delim na period pre i posle susreta s Kingom (smeh). Bez šale, nema još jednog takvog. Od jedinstvenog stava prema zanatu, pripovedanju i ulozi pisca u današnjem svetu, preko angažovanosti svih vrsta, naročito "guranja" mladih talenata koji to zaslužuju. A sve ove godine zasluženo je ostao u vrhu. Ah, da! Tu je još jedan detalj - beskrajni niz odličnih knjiga.
Možda još i više od njega, na mene je uticao pisac po imenu Džon Faris. Zanimljivo je pomenuti ga i zato što je on uticao i na samog Kinga. Faris je počeo da objavljuje kao vrlo mlad. U pedesetogodišnjoj karijeri objavio je trideset i šest romana plus dve zbirke, što je jedinstven opus u svakom smislu. Najpoznatija knjiga mu je „Furija“ iz 1976. godine, po kojoj je De Palma snimio film. Stil mu je istovremeno poetičan, pitak i oštar. Njegovi likovi se ponašaju kao ljudi, i, za razliku od stvaralaštva većine pisaca, kao odrasli ljudi (što je očigledno u slučaju seksa, koji kod njega nikada nije jeftina atrakcija, već ozbiljna rabota). Zapleti su mu komplikovani, razrešenja neočekivana, često je odsustvo hepienda. Na kraju njegovih knjiga likovi su bespovratno izmenjeni, nema kukavičkog povratka u tačku A, iz koje se krenulo. King je pre svega od Farisa pokupio taj osećaj za savršen brak između realizma i (nagoveštene) fantastike. Drugim rečima, jedan je od pionira koji su najuspešnije „švajsovali“ mejnstrim i žanr. Faris je odumiruća kategorija pisca iz prošlih, boljih vremena, koji je istovremeno komercijalan i umetnički nastrojen. Nekada se podrazumevalo da moraš biti i jedno i drugo.

Planiraš li u budućnosti da se oprobaš i u nekom drugom književnom žanru?
Vremenom mi je pričanje priča postalo najbitnije, što automatski znači da mi je sve manje važno kom žanru priča formalno pripada. Vidim to po tome što vrsnog pripovedača prepoznajem i cenim, pa makar pisao i sapunske opere, što je dobro. Teže će dosaditi meni, a samim tim, uz malo sreće, i čitaocima. Nije li baš lepo što od mene u budućnosti mogu da se očekuju čak i sapunice?

Kakvi su tvoji dalji planovi? Možeš li da kažeš nekoliko reči o novom projektu?
Voleo bih da pišem i objavljujem što više - imam sinopsise za naredna četiri romana, ali za to postoji nekoliko objektivnih prepreka. Najvažnija je ta da sam beskrajno spor. Volim da bistrim zaplet i ono što sam već napisao, a to oduzima vreme. Dakle, ne preostaje mi ništa drugo nego da vozim svojim ritmom, pa kako ispadne.

Kao i većina pisaca, ne volim mnogo da pričam o onome na čemu radim, najviše iz sujeverja (ali i da samom sebi ne bih obesmislio zabavu). Recimo samo da sam romanom koji trenutno pišem sebi ponovo uspeo da zakomplikujem život. Struktura mu je složena i, kao da to nije dovoljno, usput dajem sve od sebe da se on što lakše čita. Opet se radi o mešavini kriminalističkog romana, nešto destilovanijeg horora i savremenog života u Srbiji, ali su sastojci smućkani u drugačijem odnosu nego u "Crnim cipelama". Kad malo bolje razmislim, mogao sam da budem i blaži prema sebi, ali takav sam. Nisam srećan dok se ne mučim (smeh).

Kakvo je tvoje mišljenje o Trashu i sličnim magazinima za mlade književnike?
Časopisa kao što je Trash nikad dosta. Stvarno. Tržište za kratku priču polako ali sigurno izumire, ne samo kod nas. Nikada niste imali više luksuznih časopisa na kioscima, a gotovo nijedan od njih ne objavljuje prozu. Ne moram da napominjem koliko je to strašno. Posebno mi je drago što vidim da časopisi za (mlade) književnike više nisu tako rigidni, bljutavi i nezanimljivi kao nekada. U moje vreme književni časopisi su bili sinonim za nešto beskrajno dosadno. Eto, konkretno ovaj broj Trasha posvećen je erotici i hororu, pa vi onda vidite koliko se toga u međuvremenu promenilo.

Add comment


Security code
Refresh