Menu

logo

ŽELJKO MITIĆ – ZERKMAN

PRESSING 56, decembar 2007.
Intervju: ŽELJKO MITIĆ – ZERKMAN
Razgovarao: Velibor Petković
ČOVEK PEVA POSLE RATA

Svaka vremena su moderna za one koji u njima žive. U eseju „Evropa danas" koji je Miroslav Krleža napisao tridesetih godina prošlog veka, primećuje da ljudi imaju običaj da, prelistavajući stare foto-albume, upiru prstom u sebe i naročito u druge, i zacenjuju se od smeha pokazujući kako su se smešno oblačili i izgledali sa tadašnjim frizurama, kapama, naočarima. Isto je, verovatno, i sa idejama. I tako u krug, čovek je sklon zaboravu i samozaboravu, ali jedna stvar uvek opstaje, biblijska sujeta sujetstva. Pokušao sam da se što manje uplićem u pesnikov doživljaj stvarnosti i umetnosti, time što je u ovom intervjuu uvod napisao autor, a jedino su pitanja moja, pomalo nevešta kao i sve ostalo „što sanjam i što mi se događa". Zato, hajde da najpre saznamo ko je Željko Mitić. Za mnom, čitaoče!

Rođen sam pred kraj 1976. godine u Nišu gde živim i danas... ali najvažniji momenat za moj istinski život bio je kad sam sa 15 godina otkrio muzičku prodavnicu Нарру House i umesto odlaska u srednju školu počeo svakodnevno da odlazim u tu, za mnoge slične meni, najvažniju gradsku kulturnu instituciju. Tu sam otkrio Ramonese, Igija Popa i mnoge druge koji će kasnije postati moji omiljeni bendovi, časopise kao što je Неу Joe i izdanja Četvrtog talasa Voje Despotova, a sa njima i američku andergraund i bit književnost. Taj osećaj i duh neograničene slobode održavao me je u životu u godinama opšte izolacije na početku 90-ih. Rezultat tinejdžerskih fascinacija bila je moja neuspešna karijera muzičara u rok-bendu, potpuno napuštanje gimnazije i početak bavljenja pisanjem, najvećim delom podstaknut, tada već kultnom, pesničkom knjigom Zvonka Karanovića "Srebrni surfer", koji je ujedno bio i vlasnik Нарру Housea... Vremenom su u moj život ušli i novi heroji koji su zamenili one tinejdzerske, umetnici koji su izvršili definitivno najveći uticaj na mene, a to su tri Džona: Ford, Milijus i Keš i uz njih jedan Džek - Keruak.
Pod njihovim uticajem počeo sam da proširujem oblasti interesovanja, počeo da razmišljam i o temama kao što su ljubav, smrt i Bog. Budio sam se svakog dana u kući u kojoj sam rođen i razmišljao o svim tim stvarima, a onda mi je jednog jutra doprlo do svesti ono što godinama nisam primećivao, iako je bilo očigledno: jednosmerna ulica ispod mog prozora vodi pravo na Staro groblje. Bila je to očigledna metafora, znak postavljen odozgo da bi mi svakodnevno ukazivao na neminovnost kraja. I tako sam umesto na filmskom, za koji sam se pripremao, završio na teološkom fakultetu. I eto, da li zahvaljujući Bitnicima, Džoniju Kešu ili prstu sudbine oličenom u življenju u neposrednoj blizini groblja, posle svih turbulentnih i problematičnih tinejdžerskih godina, posle 11 godina u srednjoj školi i gubljenja vremena u gluvarenju po ulicama, danas imam srećan brak, dva sina i objavljenu zbirku poezije u prestižnoj biblioteci Matice srpske. To bi, u najkraćem, bila ta priča. I na kraju, kako to jedan filmski junak reče: "Najvažnije je poznavati prave ljude."

Opet ja, indijanski vrač Bor koji govori. Željko Mitić alijas Zerkman poznaje istog pisca kao i ja. Tako se dogodilo da meni, starom novinaru sveopšte prakse, pripadne čast da postavim nekoliko pitanja, pokušavajući da budu suvisla. Ništa nije menjano, jer naknadna pamet me zamara više od pametovanja. Zbog čega se izražavaš kroz pisanje pesama, a ne kroz prozu ili muziku?
Zbog toga što mi je izražavanje kroz poeziju ipak bilo najjednostavnije. Dok sam se aktivno bavio muzikom bio sam bubnjar, a prilično je nezahvalno govoriti o izražavanju u paradidlovima, strouk-rolovima i flamovima. Bubnjar je specifična vrsta muzičara. Kao golman u fudbalu. Ne može se bez njega, u igri je, ali nije fudbaler.

Za prozu mi je trebalo više daha, mnogo više rada, neko iskustvo u pisanju... Ne mogu a da odnos poezije i proze ne uporedim sa filmom. Ako je napisati roman isto što i snimiti film, onda je napisati pesmu isto što i fotografisati. U prvom slučaju potrebno je mnogo više posla, truda, utrošenih sati, dok je kod fotografije potrebno samo da uhvatiš trenutak u jednoj slici. Zato u Holivudu za film kažu „motion pictures" tj. pokretne slike. Uostalom, možda i pređem na prozu u budućnosti, ali dotle moram još da se razvijam kao pisac, da vežbam mišiće... Pisanje se vežba kao što se vežba i memorija, mašta, svakodnevni život...

Rokenrol i Holivud su tvoje ikone: da nema ni jednog ni drugog, da li bi i dalje bio pesnik?
Ikona nije dobar izraz za objašnjenje odnosa kojeg imam sa gore pomenutim fenomenima. Odrastao sam na američkoj kulturi, pre svega na rokenrolu i filmu. Tako je izvršen presudan uticaj na oblikovanje mog načina razmišljanja, mojih snova i vizija, pa i pesničkog izraza. Da nije Holivuda i rokenrola možda bi nešto drugo uticalo na moj književni postupak. Na primer, fudbal ili preferans. Tada bih, verovatno, iz te vizure "fotografisao" život. Rokenrol je svoju priču završio krajem sedamdesetih i onda je više od decenije bio veštački održavan u životu, priključen na aparate muzičke industrije. Agoniju je okončao Kurt Kobejn u svojoj garaži, uspešno ga eutanazirajući sačmarom.  Ta scena me neodoljivo podseća na jednu od završnih scena Finčerovog filma "Fajt klab", kad Edvard Norton puca sebi u glavu ne bi li tako ubio svog demona, svoju lošu stranu ličnosti, Breda Pita. Kurt Kobejn je pokušao da ubije Mika Džegera u sebi. Uradio je ono što je morao, ali rokerska mitomanija je svojevrsna igra ogledala.

Ističeš da si jedanaest godina išao u srednju školu. Da li je to bio otpor režimu, porodici ili neka vrsta parcijalnog samoubistva, poput pušenja, alkohola i drugih opojnih sredstava?
S godinama dolazi do promene perspektive, tako da danas mislim da je tih 11 godina možda supstanca dragocenog iskustva iz koje crpim pesničke slike ili možda specifičan pogled na svet, bez kojih bi moje bavljenje poezijom praktično bilo nemoguće. Tih godina sam smatrao da je ići u školu gubljenje vremena, da boraveći tamo mogu da propustim neke meni bitne stvari. Donekle je tako i bilo, ali život zna da bude prilično komplikovan ako se neke stvari ne rešavaju na vreme. Možda nije bio u pitanju svestan otpor, ali je donekle bio moj pokušaj da umaknem ozbiljnom životu - rano ustajanje, posao, odgovornost. A i studentkinje iz provincije su znale da uvek mogu da računaju na mene. U ostvarivanju odnosa baziranog na poverenju između pisca i čitaoca važno je da se pisac ne petlja sa stvarima koje ne poznaje. Mislim da su ljudi sa problematičnim detinjstvom, oni koji su gluvarili ulicama, opijali se, krali, upadali u tuče i imali  česte  ljubavne  avanture, verodostojniji pripovedači ako govore o takvim temama koristeći vlastito iskustvo, od onih koji su bili "primerni članovi zajednice" ili puki posmatrači.

Uklopio si fascinaciju američkom kulturom, muzikom i filmom, sa studiranjem teologije i na putu si da postaneš pravoslavni katiheta. Nije li to kontradikcija poput "drvenog gvožđa"?
Zvanje koje se stiče po završetku studija je ipak teolog, a ne katiheta. Uglavnom mi postavljaju jedno malo drugačije pitanje kad čuju čime se bavim, a pročitali su moju knjigu: kako mogu da pišem ovakvu poeziju, a u isto vreme studiram na Teološkom fakultetu? Ono što se ovde najčešće smatra autentično pravoslavnim ispovedanjem vere je, u stvari, uticaj zapadnog moralističkog bogoslovlja koji je uvezen iz Rusije i prihvaćen zdravo za gotovo. Krajnja posledica je potpuna zbunjenost ljudi koja prouzrokuje pogrešno shvatanje vere i fanatičnost u stavovima. Moje shvatanje života i sveta je takvo da ne nalazim prepreke u tome da neko bude član Crkve, a da pritom bude konzument ili stvaralac neke drugačije muzike ili književnosti nego što je duhovna. Naravno da zbog toga imam problema, ali sudbina umetnika je da znaju da sebi zakomplikuju život. Pravoslavno hrišćanstvo nije religija, nije ideološki sistem, nije skup etičkih ili nekih drugih načela. Hrišćanstvo je Crkva, konkretna zajednica, ikona buduće realnosti u kojoj će biti pobeđena smrt.

Koje pisce ceniš, a koje zaista voliš, odnosno, ko je zaista uticao na tebe kao ličnost i tvoje pisanje?
Na mene je pop kultura ipak imala mnogo jači uticaj od same književnosti. Verujem da je temelj bio postavljen nešto ranije, u svakom slučaju pre nego što sam počeo da se ozbiljnije vezujem za književnost. Od nekih ličnih heroja istakao bih najzaslužnije za svoj duhovni razvoj. To su bez sumnje četiri Džona - Ford, Milijus, Ramoun i Keš. Mnogo je pisaca čija dela cenim, ali nemam omiljenog. Trenutno proučavam nemačke pesnike s kraja '60-ih i početka 70-ih a koji su se nastavljali na bitnike: Ralfa Brinkmana, Jerga Fauzera, Fridriha Deliusa, a od naših tzv. novosadski krug: Vojislava Despotova, Vujicu Rešin Tucića i Vladimira Kopicla.

Moderno je da svaka knjiga ima svoj soundtrack, ima li ga i "Neonska nesanica"?
Mislim da svako može da bira muziku za nju u zavisnosti od raspoloženja, afiniteta, muzičkog ukusa. Kao lični poraz bih doživeo da čujem da neko čita moju knjigu uz muziku domaćih rokera. Lako je biti umetnik, ono što je teško jeste svakodnevni život i obaveze koje nameće, počev od porodice do proklete potrebe da se svaki dan jede i pije, makar voda.

Koliko se ovakva misao poklapa sa tvojim pisanjem i disanjem?
To da je lako biti umetnik rekao je Bukovski u trenutku self-marketinga. Ako postoji talenat i ako je bavljenje pisanjem isplativo, onda je lakše od, na primer, rada na građevini i sličnih fizičkih poslova. U Srbiji ne može da se živi samo od pisanja. Kad završiš sve dnevne poslove, ispoštuješ obaveze prema porodici i surovoj egzistenciji, ostaje ti nešto malo vremena za pisanje i još manje energije. Znači da se pisanjem ovde bavimo uglavnom iz hobija, u trenutcima slobodnog vremena. A tada nema govora o ozbiljnoj književnosti.

Savremena srpska književna scena liči na tendencije u savremenoj američkoj psihologiji: „everything goes“. Gde je tu tvoja knjiga, vidiš li sebe u nekoj grupi ili kao usamljenog jahača, poput likova iz vesterna?
Teza „everything goes“ meni ne smeta. Uglavnom je dobro da postoji raznovrsnost žanrova, tema, stilova, postupaka i izraza. Srpska književna scena se širi i ide u takvom pravcu da će postati ozbiljan konkurent i većim jezicima i većim kulturama nego što je naša. Danas imamo Zvonka Karanovića sa specifičnim pristupom tragediji '90-ih ili Magičnog Ćiru bez koga neće moći da prođe nijedna buduća antologija kratke priče, pa Igora Marojevića, Srđana Valjarevića, Dejana Ilića, Nenada Jovanovića... Sve je to kvalitetnog književnog sadržaja, a opet u duhu vremena. Takođe imamo i knjige koje su pisale zvezde Velikog brata, ratni zločinci, ostavljene i zlostavljane žene, folk pevaljke i tračare i njima slični koji se podređuju zakonima tržišta. To je sve legitimno i tako i treba da bude. Sve što je nekvalitetno biće zbrisano vremenom, a ostaće samo prave vrednosti. Čak će i poezija, iako većina to ne misli, naći put do čitaoca ukoliko poseduje ono što poeziju mora da odlikuje u današnje vreme - brzinu, komunikativnost, ironiju. U Srbiji je problem što nedovoljan broj ljudi uopšte i čita ono što zovemo književnošću.

Add comment


Security code
Refresh