Menu

logo

ČARLS ALVERSON

PRESSING 57, jun 2008.
Intervju: Čarls Alverson
Razgovarao: Marko Stojanović
PISANJE JE PITANJE IZBORA

Za Čarlsa Alversona saznao sam na mestu od koga biste najmanje očekivali da ćete ga zapamtiti po dobru - vojnom stacionaru u Kragujevcu. Ležao sam tamo nedelju dana zbog toga što mi moj isfrustrirani potporučnik nije poverovao da me boli kičma (i stoga me poslao na terapiju sačinjenu od celodnevnog istovara sanduka s municijom), kad me je na noge podigla izjava tipa po imenu Boško koji je ležao prekoputa mene da je njegov teča „dobitnik Oskara ili možda Nobelove nagrade, nisam baš sasvim siguran...". Pošto je Boško u bolnici čitao Roberta Grejvsa i uopšte delovao prilično prisebno (onoliko koliko se to na služenju vojnog roka može od čoveka očekivati), naterao sam ga da mi ispriča priču o mužu svoje tetke koji je pisao scenario Oskarom ovenčanog filma "Brazil" i došao iz Njujorka da živi na malom salašu o okolini Novog Sada. Kad sam tragom te priče i lično upoznao gospodina Alversona, ispostavilo se da je ono što sam od Boška slušao tek vrh ledenog brega...

Kako se postaje pisac? Da li je to uopšte pitanje izbora?
Postoji mnogo načina da se postane pisac. U mom slučaju, još kao student osetio sam potrebu da pišem beletristiku i rešenje našao u humorističkom časopisu na koledžu koji sam osnovao i za koji sam pisao, što je bio put koji je sledila većina Amerikanaca moje generacije. Onda sam, nakon što sam se preselio u Britaniju, kao i većina novinara hteo da napišem roman, ali nisao znao kako da to odradim. Definitivno je to pitanje izbora. U mom slučaju prelomni trenutak je bio izbor da napustim London i preselim se u jednu kolibu u Velsu. Ne znam kako je to bilo od pomoći, ali svakako jeste. Drugi izbor je spremnost da se napiše mnogo reči koje možda nikada neće ugledati svetlost dana i za koje se neće dobiti novac. Čovek mora biti spreman da uloži vreme i trud u nešto što na kraju može ispasti samo gubljenje vremena. Još jedna vrsta izbora za one koji žele da postanu pisci je da vreme koje bi potrošili na nešto drugo, provedu čitajući. Verujem da je dobar deo pisanja, u stvari sinteza, onoga što su napisali drugi. Neki, pak, pišu direktno iz svog iskustva, što je, već, druga stvar.

Šta čini dobro prozno pisanje? Šta smatrate esencijalnim za dobro pisanje?
To je teško pitanje, ali bih rekao da je jasnoća izražavanja primarna. Puno čitam i ovih dana ne gubim mnogo vremena na romane ili faktografsku literaturu koja mi izgleda kao pisanje pisanja radi. Nestrpljiv sam i izvlačim se iz romana prilično brzo ako pomislim da pisac preteruje ili mi traći vreme. Od drugih očekujem da moje pisanje procenjuju na isti način. Mislim da pisci često nisu dovoljno kritični prema svom radu i prosto kažu: "Ma, dovoljno je dobro!". Takođe volim direktnu prozu, bez mnogo trikova ili napora da se stvori uočljiv glas koji prosto ne funkcioniše. Sve je ovo subjektivan sud. Skoro da se može reći: "Sviđa mi se jer mi se sviđa".

Prošlo je dosta vremena od kad ste objavili svoju poslednju knjigu, ali Vi i dalje pišete romane. Šta Vas čini tako upornim u tome?
Zapravo, poslednjih sedam godina i nisam bio baš uporan. Počeo sam nekoliko romana, ali nisam završio nijedan, za razliku od 2000. godine, kada sam ih napisao pet. Iako pisac piše radi lične satisfakcije, on takodje piše i da bi bio objavljivan, da što više onoga što je napisao podeli sa čitaocima. Kako se mogućnost za ovo drugo činila sve manjom, sa njom se gasio i moj poriv da dovršim ta dela...

Pisali ste romane, ali i scenarija za filmove i za strip. Da li je pristup pisanju tu drugačiji i, ako jeste, kako?
Mislim da pisanje bilo kog žanra zahteva drugačiji pristup i ujedno nameće drugačije probleme, ali i nagrade. Roman iziskuje najviše upornosti i kumulativnog napora. Ponekad deluje nemoguće napisati stotine hiljada reči, ali tempom od hiljadu reči dnevno, to i nije tako težak posao. Za mene je pisanje scenarija mnogo više vizuelno iskustvo i to što pišete mora stajati samo za sebe, bez dodatnih opisnih pasusa. Scenarija za strip i kratke priče zahtevaju, naravno, manje istrajnosti, ali s druge strane, te forme pisanja iziskuju više neposredne discipline i nude manje mogućnosti za odlazak u širinu. Mora se imati veća neposredna disciplina i kontrola nad pisanjem.

Poslednjih godina vratili ste se pisanju stripova, alternativnih stripova, zapravo. Zašto?
Poslednjih godina je to bio izazov na koji sam naišao. Zadnjih nekoliko godina pisao sam scenarija za stripove, animirane i kratke filmove, iz prostog razloga jer se baš to od mene tražilo, kao i zato što sam uživao u tom izazovu. Skoro sam napisao dve jednočinke, jer je postojala mogućnost da one budu postavljene na scenu, i ponovo, zato što sam uživao u izazovu. Takodje sam napisao i tekst za ilustrovanu dečju knjigu samo jer sam došao na tu ideju i zato što sam osetio da mogu i to da uradim. Pitanje je da li će to ikada biti objavljeno.

Šta je bilo to što vas je na početku privuklo stripu?
Odrastao sam u eri stripova od deset centi i iščitao sam svaki do koga sam mogao da dođem. Imao sam bogate rođake i od njih sam dobijao dosta stripova koje bi oni pročitali. Mislim da nikada nisam pročitao strip koji mi se nije dopao, iako moram priznati da nisam verovao u Supermena. Kad je bio toliko super, zašto nije okončao Drugi svetski rat? Bio sam u vojsci kada je časopis MAD izašao prvi put, pa sam već bio previše star da bih postao neki veliki fan. Kad sam počeo da studiram, s druge strane, američki humoristički koledž-magazini su još uvek postojali, iako već nisu bili ono što su nekad predstavljali. Na trećoj godini koledža počeo sam da pišem za University of California Pelican, a sledeće godine sam pokrenuo svoj sopstveni humoristički magazin na San Francisko Stejt koledžu. To se desilo u trenutku kada je "novi talas" strip autora - Kramb, Šelton, Stek, kao i mnogi drugi, stupio na scenu. Pošto je strip do tada bio glavno uporište humorističkih magazina, veoma sam se zainteresovao za te autore, pa sam 1967. priredio antologiju superheroja humorističkih koledž-magazina. I dalje smatram strip za veoma direktan i efikasan način komunikacije.

Harvi Kurcman, osnivač MAD magazina, bio Vam je prijatelj. Danas o Kurcmanu postoje oprečna mišljenja - za neke je bio tiranin, za druge genije. Ko i šta je za Vas bio Harvi Kurcman?
Radio sam sa i za Harvija od 1961. do 1964. kada sam se iz Njujorka vratio u San Francisko. Mislim da je, što se stripa tiče, bio genije, mada nikada nije uspeo da nadmaši posao koji je obavio za desetocentni MAD magazin. Mislim da je to bilo Harvijevo zlatno doba. Iako je kasnije radio dobre, važne stvari, nije mogao da nadmaši svoje rane kreacije. Nikada ga nisam doživljavao kao tiranina, ali je on svakako imao odličan smisao za satiru i čvrstom rukom vodio HELP! magazin. On je bio gazda, tu nije bilo nikakve sumnje. Takvi su magazini, oni nisu demokratija, i penju se ili padaju što se umetničkog aspekta tiče u zavisnosti od razumevanja ili intuicije jedne jedine osobe. Mislim da je Harvi bio vrlo stidljiv, vrlo druželjubiv, uvek spreman da pomogne, ali čvrst po pitanju svojih mišljenja ili ubeđenja. Ponekad je bio naivan i želeo da radi "opasne " stvari, kao što je bilo parodiranje Archie Andrews stripova, čega se izdavač HELP! magazina uplašio. Ali izdavač je bio biznismen - Harvi je bio stvaralac... I veliki čovek. Pošto sam u to doba bio mlad i nepažljiv, stvorio sam mu puno problema, ali mi je uvek ostao prijatelj.

Kurcmanov odlazak iz MAD-a nije se odigrao na prijatan način. Da li mislite da je ikada zažalio vreme i energiju koju je posvetio MAD-u?
Harvijev odlazak iz MAD-a bio je tragedija za samog Harvija. Nije požalio to što je stvorio magazin, ali mislim da jeste zbog nedostatka kontrole i udela u profitu u MAD-u. Bil Gejns je bio vlasnik i gazda, i pri podeli profita nije bilo važno to što je Harvi bio genije iza magazina. Mislim da je žalio što je naputio MAD, ali je Harvi bio mlad i tvrdoglav i potcenio je slavu koju je MAD stekao sa prvih 25 brojeva, to jest, u periodu u kome ga je i uređivao. Kada se posvađao s Gejnsom oko podele profita i odvukao sa sobom većinu talentovanih scenarista i crtača iz MAD-a u Humbag magazin, smatrao je da će ga njegova publika pratiti. Nije to učinila. Humbag je postao žrtva nepoštenog distributera, a MAD je postigao multimilionski uspeh sa potpuno inferiornim sadržajem koji su deca, upkos tome, gutala. Harvi nije bio poslovni čovek, ali mi se čini da će njegov rad i reputacija još dugo živeti.

Iz prve ruke ste imali prilike da vidite nastajanje i rad planetarnog fenomena pod imenom Leteći cirkus Montija Pajtona. Kako vam je to tada izgledalo i kako vam to izgleda danas?
Pošto je Teri Gilijam bio jedina osoba koju sam poznavao u Britaniji 1969, bukvalno prve osobe koje sam upoznao u Londonu bili su članovi Letećeg cirkusa Montija Pajtona. Otišao sam po novinskom zadatku na kontinent te jeseni, a kada sam se vratio - i dalje kampujući u Gilijamovom stanu u Putni Bridžu - Pajtonovci su snimali svoju prvu seriju, pa sam počeo da idem na njihova snimanja, što je bilo jako zabavno. Pajtonovci su me oborili s nogu, kao što su u narednim decenijama obarali milione i milione fanova, ali tada nisam shvatao koliko će to efekta zaista imati. Početkom sedamdesetih sam pošao na turneju s Pajtonovcima i tek kada sam video čitave redove dečaka obučenih poput likova iz skečeva, znao sam da su postali pravi fenomen. Naravno, nisam ni slutio da će postati tako slavni u Americi.

Šta je po vašem mišljenju bilo to što je držalo na okupu sve te različite ljude koji su činili Leteći cirkus Montija Pajtona?
U suštini, mislim da je u pitanju bila tradicija intelektualne i inovativne komedije Oksforda i Kembridža koja je stvorila podsticaj i jezgro genija Montija Pajtona. Svi su Pajtonovci, sem Gilijama, postali zaista i inovativno smešni dok su studirali. Klizovo učešće u postdiplomskoj komediji odvelo ga je u Njujork, gde je sreo Gilijama. Svaki za sebe, Pajtonovci su dolutali u BBC, gde su radili različite stvari dok postepeno nisu počeli da rade zajedno, u malim timovima. Ne mislim da su zaista znali šta žele da rade, ali mislim da jesu znali da ne žele da rade konvencionalne skečeve sa pančlajnovima na kraju i zabavnim programom između skečeva. Tri tima za pisanje - Kliz i Čepmen, Džons i Pejlin te Ajdl koji je radio sam - stvorili su srž materijala Montija Pajtona, a Gilijemovi crteži i jednostavna animacija dali su mu prepoznatljiv vizuelni stil.

Napisali ste dva filmska scenarija sa Terijem Gilijamom. Kako izgleda pisati u kooperaciji sa nekim?
Kratak odgovor na to pitanje bi bio - sa velikim poteškoćama. Jedina osoba sa kojom sam uspeo da uspešno sarađujem bio je Gilijam. Drugi pokušaji u tom pravcu bili su totalni promašaji, i rezultirali su međusobnim prerađivanjem napisanog. Mislim da takva vrsta saradnje zavisi od retke kombinacije kvaliteta i okolnosti u kojima se nalaze uključene osobe. Rekao bih da svaka saradnja zahteva drugačije tehnike. U našem slučaju, ja sam dao nacrte za većinu scena, Gilijam ih je preradio i onda, kao režiser, sklopio u konačnu verziju, za koju je potrebno kraćenje, preoblikovanje i disciplina koja je nedostajala u procesu pisanja. Dok smo se pisali prvu ruku scenarija, to je najveći deo vremena više ličilo na igru nego na posao, ali je bilo i nezgodnih trenutaka kada komunikacija nije davala rezultate, pa se do pristojne verzije moralo doći teškim radom.

Kako je nastao scenario za film "Brazil" i da li je vaš zajednički rad na njemu bio razlog nesuglasica s Terijem Gilijamom? Šta mislite o filmu, da li je on ono što ste od njega očekivali?
Do mog učešće u pisanju "Brazila" došlo je zato što je, posle "Jabberwocky"-ja, Gilijam osetio da može da radi sa mnom i zato što nije imao dovoljno samopouzdanja da ga napiše sam. Sam proces pisanja, iako je bio težak jer ni ja ni Gilijam nismo smatrali da je prva verzija scenarija bila kako treba, nije bio uzrok mojih nesuglasica s njim. Nakon što smo se oko scenarija mučili devet nedelja, složili smo se da ono što smo uradili nije baš dobro i da treba da ga ostavimo da odleži. Nesuglasice su počele kada se, nekoliko godina kasnije, Gilijam vratio "Brazilu" tvrdeći da je moj doprinos minimalan, da ga čak i nema. Mislim da ga je na to naveo njegov režiserski ego - film "Time Bandits" koji je u međuvremenu uradio, postigao je uspeh. Na kraju je Gilijam priznao da ne samo da sam imao ogromnog udela u nastanku prve verzije scenarija za "Brazil", nego i da sam doslovno bio uključen u stvaranje priče "Brazila". Sam film mi se ne dopada zbog istih slabosti od kojih je patila i prva ruka scenarija: slabi likovi, statičan zaplet i gotovo nepostojeća heroina. Najbolja stvar u "Brazilu" je njegov dizajn - Gilijamova vizija sveta.

Živite u Srbiji već dugo. Koje su dobre, a koje loše strane života u Srbiji?
Nakon što sam u Srbiji proveo proteklih 14 godina, mnogo sam manje idealističan po pitanju ove zemlje, ali i dalje ne postoji mesto gde bih radije živeo. Sviđa mi se najveći broj ljudi koje sam ovde sreo; sviđa mi se opšti osećaj da živim u zemlji gde novac nije vrhunski cilj niti princip života; sviđa mi se osećaj da je ovdašnja kultura nastajala kroz stalnu borbu. Sviđa mi se srpska nespremnost da se pokloni Americi i Zapadnoj Evropi; sviđa mi se srpska tvrdoglavost, na primer, to što ne žele da daju Kosovo. Većina stvari koje ne volim o Srbiji potiču od toga što nisam uspeo da naučim puno srpskog jezika za sve ovo vreme. Osećam se izolovano i frustrirano zato što je ovde teško uraditi neke stvari koje bi bilo lako uraditi u Britaniji ili Americi. U mnogim aspektima, život u Srbiji je nefunkcionalan i teži nego što to mora da bude. Ovde izgleda efikasnost nije primarna vrlina, ali zato toplina u ličnim odnosima jeste. Kad se sve uzme u obzir, mnogo više stvari mi se sviđa u pogledu života u Srbiji.

Add comment


Security code
Refresh