Menu

logo

MILORAD DODEROVIĆ

PRESSING 19, novembar, 1995.
Milorad Doderović
Razgovarala: Aneta Radivojević
VUKAO SAM IH ZA JEZIK


PRESSING: Poznat si kao novinar koji je često pričljiviji od svojih sagovornika, ali i neko ko je smeo da pita i ono što tvoje kolege nisu smele. Kako si ih to "vukao za jezik"?
DODEROVIĆ: Ne slažem se da sam pričljiviji. Jesam, pre nego što počne intervju, ali posle je glavni junak moj sagovornik. Kada sam ja počinjao novinarstvo, ljudi koji su birani za sagovornike bili su iz najviših političkih vrhova i raznih komiteta, i samo se sa njima radio intervju. Ali onda je naišlo to vreme političkog pluralizma, kada su mnoge ličnosti postajale važne i kada se intervju na neki način vraćao u novinarstvo, kao odlika pojedinih, malo luckastijih novina, kakva je bila omladinska štampa gde sam i ja dugo bio. I onda je, naravno, trebalo ohrabriti se, pa iz Niša razmišljati da sagovornik u niškim novinama ne bi trebalo da bude samo sugrađanin ili neki budža, ili neki guzonja iz Niša, već i neko iz vrha. Taj kompleks i tu privilegiju beogradske štampe da oni mogu lakše da dođu do nekih ljudi, ja nisam prihvatao i vrlo brzo sam krenuo da je razbijam, i preko Grafita i nešto kratko u saradnji sa Pressingom, i pokazalo se da je te ljude trebalo samo pozvati. Kada sam zgrabio dvojicu-trojicu onda sam postao bezobrazniji i ambiciozniji, i tako imao sagovornike koji su bili sa ove i sa one strane Drine, iz cele tadašnje Jugoslavije.

PRESSING: Počeo si u Grafitu, pa mislim da si kompetentan da govoriš o omladinskoj štampi tada i danas.
DODEROVIĆ: Mislim da je u novinarstvu invalid svako ko nije prošao kroz omladinsku štampu. To vidim po starijim kolegama koji to nisu prošli. U jednopartijsko vreme se mislilo da je to jedina štampa kojoj je dozvoljeno da bude drugačija i bezobrazna. Ja mislim da to nije tako. Tamo su sazreli mnogi izvanredni novinari koji su danas prva pera jugoslovenskog novinarstva, pekući se upravo na toj hrabrosti. Kasnije je omladinska štampa nestala, ili zato što je izgubila osnivače pa se nije snašla, ili besparicom uništena. SSO je otišao u nekakav SOS, javili su se tamo neki gorani, izviđači, ne znam šta. Onda se ona teško prestrojila i napravila novu grešku - otišla u politiku i politikanstvo. I tu je onda postala nečija štampa, a ne štampa svih, predala se nekim strujama i stranama. Nije mogla da zadrži nekakvu svoju neutralnost. Drugo, predala se nečemu što bih ja nazvao anarhizmom po svaku cenu. Znaš, sve postojeće srušiti, a posle, kad srušimo, onda ćemo plakati na ruševinama, kao u filmu "Dan posle".

PRESSING: Već šest godina si u Narodnim novinama, lokalnom listu. Primetno je da tvoji tekstovi odskaču od tekstova tvojih kolega. Zašto si se zadržao na tome ?
DODEROVIĆ: Ja sam se u Nišu, kao tadašnjem medijskom selu, izborio da budem neko u novinarstvu zahvaljujući samo svojim tekstovima. Ali sam shvatio da, ukoliko bih otišao u Beograd bez ikakvog teče ili tetke u vrhovima redakcija ili vlasti, ne bih mogao mnogo da učinim. Mislim da je moja generacija iz tadašnjeg Grafita i omladinske štampe, uspela da malo protrese Narodne novine i da nešto promeni ovde. Mislim da je to mnogo veći korak nego da u Beogradu budem jedan od mnogih bez teče i tetke, koji iznova čeka kao početnik u nekoj redakciji da se dokaže, uz neke Šćekiće i ostale sinove koje su doveli na TV i ostale medije kao totalne novinarske dunstere, a bez šanse da dobiju pravi prostor i pravo vreme.

PRESSING: Kao ratni reporter, 91. si bio u Krajini i Slavoniji. Bio si u Kninu. Naravno, pitaću te sada da prokomentarišeš ovu situaciju jer si doživeo tu atmosferu. Da li je bilo nekog nagoveštaja da će se ovo desiti?
DODEROVIĆ: Otišao sam tamo kao nekakav lažni lekar sa humanitarnom pomoći iz Niša. I da nisam slučajno tadašnjem Martićevom pomoćniku, Zelenbabi, rekao da je kamion pomoći iz Duvanske industrije i niškog zdravstva otišao u to i to selo, on bi negde zalutao. Na samom početku, još nisu sklonili balvane, oni su u Kninu počeli da se bave kriminalom i švercom. I ja sam vrlo ružne utiske poneo o toj novoj vlasti. Jer to je nekakvo prokletstvo, čim se stvara neka nova država, odmah se prvo rađa birokratija, neki profiteri, neki mangupi koji žive raskalašno u Kninu, a 20 kilometara odatle, na frontu, pitanje je da li borci imaju šta da jedu i šta da puše. Video sam sve ono o čemu se sada priča. Naravno, o nekim stvarima osim što sam pričao, nisam pisao, svestan toga da mi neće objaviti, ali i da u ratu moram pomalo da razmišljam kao patriota. Neka se ljute neke kolege, ali to je tako. U ratu je teško odvojiti šta je novinarstvo, a šta propaganda.

PRESSING: A sad nešto o medijskoj situaciji u gradu. Niš je, što se medija tiče, specifična sredina. Isuviše su jednolični, jednomisleći, nema nikakvog odskakanja u sadržini. Ne mislim samo na politiku, već i na kulturna dešavanja.
DODEROVIĆ: Niš je dugo bio medijsko selo, ne zato što je tako hteo, već zato što su odnosi u državi bili takvi, postojala je centralizovana TV, kao najjači medij. Grad se budi polako i, naravno, treba sačekati, ne može sve brzo da se izdešava. Ali ima promena, ima dosta tih televizija, radio-stanica, niko nikome ne brani da okrene drugi kanal. Naravno, mislim da bi Niš što pre trebalo da se oslobodi tog kompleksa da je mali, da ne može to što može Beograd. Čini mi se da je sada mali problem tog medijskog prostora koji se širi na privatne grane, što nemaju dovoljnu kadrovsku osnovu.

Add comment


Security code
Refresh