Menu

logo

MIRJANA BOBIĆ MOJSILOVIĆ

PRESSING 10, decembar 1992.
Mirjana Bobić Mojsilović
MI VIŠE NEMAMO DRŽAVU
Razgovarao: Srđan PETROVIĆ

Ona je jedna od najpoznatijih novinarki na ovom, sada nešto suženom prostoru, koja nikad ne koristi svoje pljuvačne žlezde za neargumentovano šibanje, ali se ne ustručava da potpraši i svoje prijatelje, bliske i daleke, jer njoj je najvažniji stav.
Lupkala je svojom mašinom sudbine mnogih političara, ljudi iz senke, otvorenih i moćnih poput Tuđmana, Miloševića, Draškovića, Šešelja, Mitevića, Vučelića, sve do podjednako uticajnih ljudi iz podzemlja, ponekad ne uspevajući da shvati gde počinje politika a gde kriminal i kojim se neznanim kanalima mešaju do nerazlikovanja.

Dosta toga ste napisali o ovom ratu. Šta je on, u suštini, doneo Srbiji i Srbima?
Bolje da ste me pitali šta je rat uzeo. Doneo je samo patnju, tragediju, užas. A uzeo je sve dobro što su imali; miran san, poštovanje sveta, želju da prave nove Srbe i da ih, znate ono, u sreći i radosti gaje. Uzeo je sve, a doneo jednu pravu tragediju. Mislim da je to kao sistem spojenih sudova. To je nešto strašno i ljudi koji su dopustili da budu izmanipulisani medijima mogu da veruju da je ovaj rat doneo nešto dobro Srbima.

U jednom od svojih poslednjih tekstova, Vi ste napravili paralelu između političkog establišmenta i sveta kriminala. Rekli ste da se ta dva sveta dodiruju i međusobno spajaju.
Mi, na žalost, više nemamo državu. Verovanje da je imamo je samo jedna fiks-ideja jer je daleko više ljudi koji su je rasturili. Pravna država ne postoji i prisustvujemo, kako mi ovde u Beogradu tako i vi u vašem gradu, stravičnom podržavljenju kriminala. Odnosno, prisustvujemo svakodnevnim slikama, dokazima kako ova "država" toleriše kriminal. Prvo u svojim redovima, a potom i ono što smo u kolokvijalnom govoru navikli da nazivamo kriminalom.
I sve je to izmešano. Od prodaje preduzeća i fabrika u bescenje do otimanja deviza građana ove zemlje. Inače, strana sredstva informisanja za te otete devize tvrde da su završila na privatnim tajnim računima u bankama na Kipru i u Švajcarskoj. I sve tako do nenormalnog sistema bogaćenja, pljački i malverzacija u okvirima koje sistem, društveno-pravni sistem, toleriše.
A izvan sistema postoje kriminalci kojima je, vidimo, dopušteno da nose oružje. To oružje je postalo svakodnevni deo jedne urbane narodne nošnje. Policija je apsolutno nemoćna...

Intervencija republičke policije u prostorijama savezne je ipak stručno izvedena?
Kako biste Vi protumačili taj upad i nereagovanje države u konstelaciji sa tim kako policija "obavlja" ostale dužnosti? Na primer, javna je tajna da postoje agencije koje vam prvo ukradu auto, a onda, ukoliko ih unajmite, „pronađu“ ga. To su stvari u zemlji za koje se zna, a niko ne reaguje. Mi prisustvujemo jednoj strašnoj predstavi prevare, malverzacije, krađe, bogaćenja na nesreći drugih.

U tome, znači, učestvuju i kriminalci i vlast.
Kriminal je nešto što egzistira u svim sistemima i državama. Mi ovde imamo i pravi kriminal i državu koja dopušta da pojedini poslanici vitlaju pištoljem usred bela dana, da mlate ljude, imamo stotine nerazjašnjenih ubistava, otmice i kidnapovanja ljudi. I nikom ništa. Nikad se običan građanin nije osećao nesigurnije na ulicama svog grada. U svakom pogledu.

Istovremeno sa ovim promenama u sistemu pojavila se ideja o sveopštoj zaveri protiv Srba. Da li su one u nekoj uzročno-posledičnoj vezi?
Znate šta, toliko je ova vlast svirala tu muziku o sveopštoj zaveri da je, verovatno, svet u jednom trenutku shvatio, pa što da se i ne zaveri protiv Srba. Danas je teško, na žalost, reći da neke male zavere nema, s obzirom da nećete naći čoveka u Srbiji koji će reći da su sankcije preterane, da je za rat u Bosni krivo samo srpsko rukovodstvo. Ali to su stvari koje ne mogu da skinu sankcije.

Kako Vi gledate na život u blokadi?
Ja ne spadam u one ljude koji će reći: „Super što smo dobili sankcije, super što će da nas bombarduju!“ I tako dalje, jer što je gore, to je bolje. Kao svaki normalan čovek i ja sam očajna zbog tih sankcija. Ali daleko od toga da sadomazohistički uživam u ideji da nas ceo svet mrzi, što rade ovi SPS-ovci, koji nam javljaju da smo genijalni i da ćemo to sve da bolje preživimo nego u vremenu kada smo u samoposlugama imali deset vrsta majoneza i džabe benzin. Ta teorija zavere nas je možda i negde dovela do neke zavere.

Da li razmišljate i o nekom vremenu u kome će biti uspostavljen mir?
Toliko želim da dođe mir i neko normalno vreme, ali zaista ne znam kada će to da se dogodi. Pa danas je, recimo, na TV Politici govorio Šešelj, koji predviđa krvavi rat u Makedoniji. I on kaže da će taj novi, eventualni rat biti još krvaviji nego rat u Bosni. Pitam se da li je stvarno moguće, s obzirom da je u Bosni za šest meseci ratovanja ranjeno trideset hiljada dece. I to samo što je registrovano i zabeleženo. A poginulo je oko sto hiljada ljudi. Cifre su u stvarnosti mnogo veće. A on predviđa nešto mnogo krvavije i od toga.
Daj Bože da taj mir dođe već sutra, a kako će on da izgleda ne znam. Ja sam spremna da se zlopatim u ime mira, ali u ime rata ne.

Add comment


Security code
Refresh