Menu

logo

NIKOLA BOŽINOVIĆ

PRESSING 25, decembar 1996.
Nikola Božinović, Portparol Studentskog protesta Niš'96.
GDE JE SRCE SIJA SUNCE
Razgovarala: Marija Peternel

Ne želim da se bavim politikom.
Želim da ostatak života gledam u nebo otvorenih očiju.
Interaktivna generacija kompjutera, tehno muzike i rokenrola prva u 21. veku.
Hodam do istine.
Oduševljen profesorima.
Svim srcem verujem u uspeh!

Više od mesec dana traje studentski protest, da li si umoran?
Nikola: Mislim da nisam. Upao sam od početka u taj ritam; za divno čudo, što manje spavam, manje mi se spava. Posle 80 sati nespavanja mislio sam da ću da se srušim, ali posle samo 6 sati spavanja bio sam kao nov, guramo dalje! Nemam pojma otkud nam svima toliko snage. Ovde studiram elektroniku, u Beogradu sam na trećoj godini astro-fizike, nikada se politikom nisam bavio, niti to planiram. Sada sam, posle svega, manje ubeđen da ću da odem iz zemlje. Sve što sada radim, radim iz čisto moralnih razloga. Što je Peđa Cvetičanin rekao: "Došlo vreme da uzmem stvar u svoje ruke".

Da li se u životu neminovno opredeljujemo za neku stranu, ili se mirne savesti može plutati u sredini?
Nikola: Nije sve relativno. Ja sam siguran da postojim. Postoji dobro i loše; pravda i istina; laž i krađa. Odlučivanje za pogrešnu stranu i neodlučnost su grehovi. Isključivi spas za sve je opredeljenje za jedinu pravu stvar, za istinu. Ubeđen sam da ovo mora da uspe. U protivnom, izumiremo svi, ionako smo glavu rasuli po svetu.

Koliko je u tebi, negde duboko, ipak, postojala nada da ćeš ostati ovde i da ćeš ti upravo biti taj koji će moći da menja stvari oko sebe?
Nikola: Ja sam maštao i sanjao o tome da ću moći da ostanem ovde. Baš pre samih izbora razgovarao sam telefonom sa svojom prijateljicom Grkinjom i posle razmišljao kako je dobro planirati da ostaneš u svojoj zemlji. Kako sam joj samo zavideo!

Patriotizam?
Nikola: Možda je strašno to što ću reći, ali imam duboki strah zbog iščeznuća srpske nacije. Moji najbolji drugovi su u inostranstvu. Ko sam ne shvati kvalitet tih ljudi, njemu brojka od 300.000 ljudi ne znači ništa. Prvih dana protesta dobili smo pismo podrške ljudi iz celog sveta koji su se okupili uz pomoć kompjuterske mreže. To pismo je meni bilo dirljivo do bola! To su ljudi koje ja poznajem, koji su bili moji idoli, kojima sam se divio. Oni se nikad neće vratiti. Veliki strah imam od osipanja našeg genetskog potencijala. Nije me briga za zgradu neke fabrike ili loše telefonske veze, brine me što unuci tih mojih prijatelja više neće biti Srbi. A sa druge strane, zbog pomerenih vrednosti i uslova u kojima živimo, užasno je primetno i opadanje kvaliteta ovih novih, mlađih generacija.

Vaša generacija je interaktivna generacija kompjutera, predstavnici ste svega novog i progresivnog. Da li ti je drago što ćete upravo vi prvi u XXI vek?
Nikola: To je otprilike generacija koja je sa punoletstvom dobila pravo slobodnog izbora u vreme otvaranja političkog sistema. Mnogi su mi do nedavno pričali kako je to bilo '92. Mi smo tada upisivali fakultete. Naša generacija jeste uključena u sve svetske tokove i jako mi je drago da sam deo Studentskog protesta '96. Svih šenaest studenata, koliko ih je u Protestnom odboru, redovni su studenti, bez izgubljene godine, mnogi su najbolji na svom fakultetu. To su kreativni ljudi, jako svesni trenutka u kome smo. Trideset drugi je dan i sve dobro funkcioniše.

Do 17. novembra o studentima se pričalo da su intertni, apolitični, mrtvi... Jesi li iznenadjen reakcijom svojih kolega i svojom sopstvenom?
Nikola: Ovo što se desilo Srbiji na kraju '96. niko nije očekivao, ni mi, ni vlast, ni opozicioni lideri. Svi smo mi mislili da je ovo definitivno zemlja mraka i beznađa. Ja sam lično razmišljao samo o tome kako ću nakon diplomiranja da odem. Ovo niko nije mogao da predvidi, da će više od mesec dana na hiljade ljudi protestovati na ulicama gradova. A od koga očekivati da bude prvi, ako ne od studenata, neka su i inertni? Čak su i pesimisti poverovali. Probuđena je pozitivna svest da tvoj glas vredi i da ima nade. Ono što se dogodilo je maksimalno ozbiljno. Mi se bavimo politikom, naši zahtevi jesu političke prirode, nema dileme, nismo apolitični, ali smo definitivno autonomni i vanstranački. Nijedna stranka nije imala upliva kod nas, niti nas je iko finansirao. Sve je rađeno iz glava samih studenata. Najhitnije je bilo omasoviti protest, a to je tanka granica po kojoj se hoda. Dovođenje Partibrejkersa dovodi 10.000 ljudi, ali oni su onda došli zbog njih, a ne zbog protesta. A s druge strane, ne mogu ni da očekujem da će na hiljade studenata u znak protesta i usred decembra hodati kilometre...

Koliko vas profesori prate i koliko su avangardni?
Nikola: Ja sam profesorima oduševljen. Ono što oni rade kod nas i u Beogradu, to je prava stvar. Profesori su jedina grupacija koja je svoju egzistenciju (materijalnu) stavila pod znak pitanja. Studenti ne dolaze na predavanja, radnički bunt još nije izražen masovno, državni činovnici, vojska, privatnici... svako radi svoj posao. Mesec dana je Srbija na nogama, a oni rade svoj posao - paradoksalno! Zato profesorima svaka čast, mogu da nas prate, jako su nam dragi gosti i u šetnjama, i za govornicama. Sedam od osam Nastavno-naučnih veća podržalo je studente. Ovog puta stali su na pravu stranu, odbrane pravde i zakona.

Koraci su mera ljudskog života. "Noge su mera kojom možemo doći do Boga ili od njega otići" - citiram jednog filozofa.
Nikola: Žalosno je to što nam je u borbi za istinu ostalo još samo hodanje. Bećković je skoro rekao da je to kolektivna katarza. Dvesta pedeset kilometara koje je nas sedamnaestoro prešlo pešice jedna je ogromna želja i volja koja je krenula. Nikada se nisam osećao ponosniji što sam student i građanin Niša. Nikada nisam više voleo sve ove naše ulice nego sada. Srodio sam se sa njima, spojio. Emocije uz put bile su razne, počev od onih izazvanih umorom - rezignacija, odvratnost prema svemu, mučnina. Išla mi je i krv iz nosa. Ali ideja za koju znaš da je istina, doček svih tih ljudi usput i u Beogradu...

Trojica vas našla se na kraju za istim stolom sa predsednikom Slobodanom Miloševićem. Koje emocije su u tom trenutku vladale tobom: bes, poštovanje, praznina, nada...
Nikola: Ništa od svega toga. Mi smo strašno naporno putovali do njega, nismo spavali, možda je umor uticao na tu emocionalnu ravnodušnost. Govorim u svoje ime. Bio sam manje uzbuđen no u nekoj drugoj životnoj situaciji. Jedini osećaj bio je osećaj odgovornosti. Nismo zastupali nas trojicu, zastupali smo 15 hiljada studenata, Niš, na kraju, celu Srbiju. Eto, desilo se da mi prvi uspemo da dopremo do njega. Nadam se da smo to breme odgovornosti uspešno podneli.

Primetila sam da je predsednika posetila jedna prava rokenrol ekipa. Koliko je rokenrol kod nas uticao na buđenje studenata?
Nikola: Voleo bih da je stvar drugačija i da je uloga rokenrola ovde veća, ali nije. Novi klinci uopšte ne slušaju rokenrol, i ne bih se zakleo da su ljudi na ulici ta publika. Izašli su jer ih je muka naterala. Naravno da rokenrol u studentskoj generaciji ima važnu ulogu, u protestu to i jeste neka suština. Glavni motiv je, ipak, probuđena svest na jednom drugom nivou, ugrožen nam je sam život. Ne način života. Za razliku od '68, kada je muzika imala bitniju ulogu, na žalost to sada nije slučaj.

Posle pobeđenog straha dolazi ljubav. Ti zračiš oko sebe veliku količinu pozitivne energije.
Nikola: Došlo je do ubrzavanja vremena. Stvari se toliko brzo dešavaju, ukoliko si stalno u toku, da nemaš vremena za analizu tih emocija. One postoje, ali ti nemaš vremena da ih sagledaš. Lako je bilo u vreme Francuske revolucije kada je sve išlo postepeno. Lično kod mene straha nikada nije bilo. U ovih poslednjih deset dana sam par puta doživeo osećaj čiste sreće i apsolutne pripadnosti grupi koju vodi ista ideja. Po prvi put taj osećaj grupne slobode...

Šta bi promenio kod ljudi oko sebe?
Nikola: Ljudi, gledajte u nebo malo! Gledajte otvorenih očiju. To je najlepša slika koju čovek može da vidi, sa znatiželjom i sa srećom u pogledu... Taj čovek ne može da bude loš čovek. Ukoliko shvatimo gde smo, šta smo u kosmičkim dimenzijama, shvatajući koliki smo i kakvi smo, čovek ne može da bude loš, egocentričan, sebičan, zao. S druge strane, čovek koji razume toliku ogromnost, ima osećaj ogromnog samopouzdanja, ponosa i dobre volje. On, jedna tako malena ličnost, pojmi nešto staro 20 milijardi godina. To je, u stvari, za mene kontakt s Bogom. Kontakt sa nečim nedodirljivim, velikim... sa istinom. Ni na trenutak nisam posumnjao da postojim, mada smo za mnoge trenutno nevidljivi.

Add comment


Security code
Refresh