Menu

logo

DEJAN BODIROGA

PRESSING 45, septembar 2004.
DEJAN BODIROGA – POSLEDNJI HEROJ MEDITERANA
Razgovarao Boško Obradović

Dejan Bodiroga je više od sportiste, Bodiroga je novi evropski mit, savremeni heroj Mediterana i snažna reafirmacija srpskog imena u Evropi i evropskog identiteta u svetu. U senci njegove sportske veličine ostali su njegovi ljudski kvaliteti: Bodiroga je veliki dobrotvor naše Crkve i naroda, duboko verujući čovek i čuvar zavičajnog sećanja. Zbog svega toga je od naše Crkve nagrađen Ordenom Svetoga Save prvoga reda.

Mnogo se pričalo i pisalo o neodazivanju velikih košarkaških imena na poziv selektora reprezentacije. Vi ste u svojoj sportskoj karijeri osvojili sve što se moglo osvojiti. Zašto ovog leta, recimo, niste otišli na odmor i posvetili se porodici (kao što znamo, u vreme Olimpijade u Atini očekujete naslednika), već ste se javili da igrate za nacionalni tim?
Za mene je reprezentacija uvek bila nešto posebno. Nositi dres reprezentacije za mene je bila posebna čast. To nije moglo da se poredi sa igrama u klubu, niti uspesi koje smo imali sa reprezentacijom sa nekim klupskim trofejom. Jednostavno, osećaj da predstavljaš svoju zemlju, zatim, da imaš priznanje koje dolazi od tvog naroda i od tvojih navijača: to je ipak najveće priznanje. I to je za mene uvek bio neki poseban motiv. Od 1992. godine, kada sam pozvan prvi put u reprezentaciju do sada (evo, samo prošle godine sam izostao i to u dogovoru sa ljudima iz Košarkaškog saveza), to me prati i jednostavno želim da igram i da imam kontinuitet dok god to mogu, a to je do iduće godine i Evropskog prvenstva u Beogradu, kada želim da se oprostim od reprezentacije.

Naši veliki sportski talenti simbol su odlivanja srpskih talenata u rasejanje. Posle odlaska često dolazi do zaborava otadžbine i utapanja u potrošačku samodovoljnost. Vi se često vraćate zavičaju. Zašto?
Zato što tu crpim snagu i punim baterije i svu svoju energiju. Moj odlazak u Trebinje i povratak kući, povratak ljudima koje izuzetno cenim i volim, daje mi snagu za dalje. Pošto najveći deo godine provedem u inostranstvu, kad se vratim, to mi daje neku realnost. Vidim kako ljudi u stvarnosti žive i kakve probleme imaju, sa čim se sve susreću ovde i kakvi su im životi. Imam jako malo vremena i drago mi je da to vreme provedem u razgovoru s njima. Povratak kući, prvo kod roditelja a posle kod prijatelja, nešto je što volim i što me ispunjava. S druge strane, u Hercegovinu, odakle su moji, volim da odem da to vreme provedem sa vladikom i sa ljudima tamo.

Manje je poznato da ste veliki dobrotvor naše crkve i naroda u Republici Srpskoj, kao i da ste svoj kapital uložili u srpsku poljoprivredu i prehrambenu industriju u Vojvodini?
Voleo bih kad bi neke stvari bile mnogo čistije, jer ja volim da ulažem u svoju zemlju i da od toga imam i ja dobra i mnogi ljudi koji su tamo zaposleni. To je bila jedna investicija u koju sam ušao sa svojim kumom i sa svojim prijateljima i oni sada više vode računa o tome zbog mojih obaveza. Nadam se da ću kad završim karijeru imati više vremena da se posvetim tome i da posle košarke ostaje nešto čime ću se baviti. Razmišljam već sada o tome šta bi moglo da me očekuje posle toga i to je bio razlog što sam uložio u „Žitokombinat" u Bačkoj Topoli i A. D. „Hleb" u Novom Sadu. Mislim da je to kod svakoga čoveka posebno, ali meni je drago da mogu da pomognem, da mogu da budem dobrotvor Srpske pravoslavne crkve. To je lična stvar svakog čoveka, ali mislim i da je jedna obaveza svih nas. To me čini zadovoljnim i srećnim i ispunjen sam zbog toga.

Takode je manje poznato da ste nosilac Ordena Svetoga Save prvoga reda, koji dodeljuje Sveti Arhijerejski Sinod Srpske pravoslavne crkve. Izjavili ste da to priznanje ne može da se poredi ni sa jednim trofejom koji ste osvojili?
Pa i ne može da se poredi. Ja sam osvojio dosta toga na klupskom, reprezentativnom i, da kažem, ličnom planu. Osvojio sam dosta trofeja, ali to ne može da se poredi sa tim da su me Sveti Sinod i naš patrijarh odlikovali tim ordenom. To je za mene najveće priznanje koje sam dobio, tako da ne mogu da ga svrstam u red ni sa jednim trofejom koji sam osvojio.

Vrhunski ste sportista, slavan i materijalno zbrinut čovek. To je san mnogih mladih ljudi u Srbiji danas. Međutim, manje je poznato da Vi niste zanemarili duhovne osnove života, da se niste odrekli vere svojih predaka. Šta je uspeh u ovom svetu, šta je sreća i koji duhovni zakoni vladaju tim kategorijama?
Mislim da je unutrašnji mir nešto čemu bi svako trebalo da teži. To je za mene najvažnija stvar. Sama reč bogat, odnosno, obezbeđen, znači da si bogat koliko imaš Boga sa sobom - ja to tako gledam. Materijalna stvar i taj neki novac bitni su u današnjem životu, ali nisu sve. Ja želim da budem kompletan kao ličnost i sa druge strane se obogatim, odnosno, produhovim i tako nađem neki balans i unutrašnji mir. Mnogi danas u Srbiji razmišljaju i gledaju kroz materijalno. Ja mislim da ima ipak i ova druga strana koja je mnogo važnija, a to je ta duhovna strana: da ljudi teže ka boljem i da nađu unutrašnji mir. To je za mene najvažnije: ako možeš da pomogneš drugim ljudima i ako možeš da se preispituješ u svakom momentu - šta si pogrešno ili šta si dobro uradio. Da preispituješ sebe i da polaziš od sebe. Mislim da bi nam tako u Srbiji bilo bolje. Nama je često u Srbiji falilo sloge i dogovora i u zadnje vreme i kod političara imaš neko osuđivanje: ovaj je iz ove stranke, ovaj je iz one stranke, ovaj je odavde, ovaj je odande. Potrebno je da se svi ujedinimo, potrebno je da svi radimo za jednu Srbiju koja bi sutra bila bolja. A to polazi od svakog čoveka, dakle, da se lično svi založimo za jednu stvar. Mislim da je potrebno da svako napravi jednu autokontrolu, autoispitivanje i da vidi šta bi to mogao da uradi da bi bilo bolje svima. Ako je samo tebi dobro, a okolini loše, niko ne može da bude srećan. Mislim da je to ono o čemu bi trebalo svi da razmišljamo i da težimo ka tome da bi Srbiji bilo bolje.

Možda je košarkaški tim koji dobro funkcioniše pravi uzor za tu vrstu ujedinjavanja različitih talenata od kojih mnogi žele da budu vođe tima, ali sa jednim pravim trenerom to može da funkcioniše kao dobar tim. Da li neko poređenje tog tipa možemo da napravimo?
Možemo. Ja mislim da je reprezentacija bila skup izvanrednih pojedinaca, izvanrednih kvaliteta igračkih i ličnih. Da bi jedan tim funkcionisao, svako mora svoju ličnost da podredi kolektivu i to je ono što dovodi do rezultata. Mislim da je ovaj zadnji primer kad je Grčka osvojila Evropsko prvenstvo u fudbalu dovoljan. Taj timski duh doveo ih je do uspeha, iako su drugi imali pojedince koji su po kvalitetu bolji od Grka (i Zidan i Anri i Pires, i u polufinalu Česi koji su imali izvanredan tim, izvanredne pojedince, ali nisu imali taj timski duh i tu, možda, disciplinu koju je Grcima dao trener). Dakle, pokazali su da na taj način možeš doći do evropske titule. Nije dovoljan samo pojedinac.

Igrali ste samo na Mediteranu: Jugoslavija, Italija, Grčka, Španija, a izdanak ste srpske filozofije košarke. Mediteran je kolevka antičkih i hrišćanskih temelja Evrope. Evropa se toga polako odriče. Kako vidite srpski put u Evropu koja gubi mediteranski identitet?
Srbija bi danas trebalo da teži tom putu, ali kako da teži? Ne mislim da bi trebalo da ostanemo na margini, ali nije danas u Evropi med i mleko. Živim već deceniju i po u Evropi i živeo sam u lepim zemljama i u lepim gradovima u Italiji, Grčkoj, Spartiji. Najlepše mi je bilo u Grčkoj: pravoslavna zemlja, najbliskije sam kontakte ostvarivao i tamo imam najviše prijatelja. Ali ono što sam hteo da kažem je da mi ne smemo da zaboravimo našu istoriju, da zaboravimo šta nam se desilo i dešava nam se po ko zna koji put. Mi ne smemo da izgubimo nacionalni identitet, ono što smo. Vladika Atanasije je lepo govorio o tome: ne možemo mi da izgubimo naše pismo, našu ćirilicu, koja je zaštita srpskog naroda i istorije. Nisu ni drugi narodi izgubili svoje pismo i istorijsku zato što su kasnije napravili kontakt sa Amerikom i sa Evropom. Znači, od nas se traži da sve zaboravimo. Kad oni dođu, da im se jednostavno poklonimo kao velikim gazdama. Ja nisam pristalica toga. Ne znam šta bismo stvarno dobili ulaskom u Evropu po svaku cenu. Treba da sarađujemo, ali kakav je to vid saradnje i pod kojim uslovima ćemo mi da uđemo - to je veoma bitno. Samo se traži nešto od Srba. Evo ovo što se dešava na Kosovu. Dakle, ljudi neće da vide pravu istinu i postavljaju ti neka pravila koje, mislim, ne možemo da prihvatimo. Mislim da imamo dosta kvaliteta kao narod, mislim da imamo i mana, ali moramo prvo sami sebi da pomognemo. Srbija je zemlja koja ima 10 miliona ljudi i kad tu zemlju raščlaniš na ne znam koliko stranaka, kad gledaš da li je neko iz ove ili one stranke - jednostavno nemamo toliko kvalitetnih ljudi u politici. Ja mislim da bi trebalo uzeti ono što je najbolje u politici, ono što je najbolje u sportu, ono što je najbolje u ekonomiji, bez obzira na stranačku pripadnost. Taj bi kvalitet trebalo ujediniti, taj kvalitet će dovesti do toga da zemlji bude bolje.

Jedan italijanski novinar napisao je da je Bodiroga dokaz da se košarka igra i van NBA lige. Nikako da odete u Ameriku. Na taj način ste postali simbol evropske košarke, naspram robotizovane američke zabave koju ste u jednom intervjuu nazvali „neobaveznom košarkom"?
Paspalj je odigrao jedno sjajno finale i stvarno na jedan njegov atipičan način. Samo sad kad se malo sećam te utakmice, Palja je stvarno bio pakleni igrač, sa neobičnim šutem, ali to je bilo tako produktivno.
Prvo moram da kažem da, uprkos svemu, ja ipak cenim NBA ligu. Biznis i marketing sve više ulaze u sport. Međutim, mislim da sport ne sme da izgubi taj takmičarski deo. A sport je ipak takmičenje: takmičiš se sa rivalom, publikom... Tražiš poštovanje i želiš da pobediš. Sport je oduvek bio to igra u kojoj se pobeđuje i gubi. Mislim da se u NBA taj deo izgubio poslednjih godina. Dok ne dođe plej-of, polufinale i finale, igraju se neobavezne utakmice, i njima je svejedno da li su izgubili 50 ili 60 utakmica u sezoni. Imaš klubova koji imaju skor 30:50. On gubi 50 utakmica i to je njemu normalno. Igra neobavezno: ako uđe u plej-of jedne sezone, biće dobro, ako n,e opet dobro. Nema pozitivnog stresa, pozitivne tenzije. Znači, to je jedan od razloga što nisam otišao. A i ponude koje sam imao iz Amerike nisu nadmašivele one iz Evrope. S druge strane, hteo sam da se borim za trofeje u Evropi i da obogatim sebe na jedan drugi način, a to je da upoznam druge kulture (živeo sam u tri različite zemlje), da kroz kontakte s ljudima steknem iskustvo koje će mi kasnije biti dragoceno u životu i da usput naučim jezike.

Na već legendarnom „sudaru civilizacija" odigranom na protivničkom terenu u Atlanti 1996. godine, 100 godina posle prvih Olimpijskih igara, koje su tada simbolički izmeštene iz Mediterana u Koka-kolino carstvo, Amerikanci nisu umeli da zaustave trojicu naših igrača: onog koji je znao njih i sa njima (Vlade Divac), i još dvojicu, koji igraju različito od njih, koji su svoji: Paspalja i Bodirogu. Da li sačuvati to svoje i kako?
Mislim da je potrebno sačuvati. Ja se divim Divcu, jer on igra tamo 15 godina. On igra s njima "na mozak" i jednostavno ih je shvatio. Ja isto tako gledam: ne možemo mi da "skinemo" prirodne kvalitete kakve imaju njihovi igrači, mada se mnogi klinci danas pale na to. Diki igra u Americi jer igra na mozak i ono što on pravi u Americi je zaista fantastično. Čoveku od 36 godina kaji doda loptu onako kako je doda, i koji igra i poentira kako on poentira - jednostavno treba skinuti kapu. To je naša posebnost. Znači, mi znamo sa loptom. I kad ti vidiš nas kao naciju, koje sportove mi igramo? Mi, uz svo poštovanje, nismo neki trkači maratona. Nije nam to u genima da izađemo trčimo maraton. Mi volimo caku i mi igramo na caku i na nadmudrivanje. I mi smo u sportovima gde je lopta između najjači: u košarci, u fudbalu, u vaterpolu, odbojci, rukometu. Tu smo bili i evropski i svetski prvaci mnogo puta. Mislim da tu leži trik, jer mi volimo da se nadmudrujemo i tu je ta naša posebnost. Paspalj je odigrao jedno sjajno finale i pokazao sav svoj talenat. Za mene je bio veliki izazov da igram sa svim tim pravim zvezdama. Imao sam tremu pred početak, ali posle, kad sam prvi put dotakao loptu, to se izgubilo i već sam hteo da se nadmećem sa njima.

Jedno pitanje se neizbežno nameće. Glavni ste nacionalni junak u nekoliko navijačkih pesama. Navijači Vas smatraju košarkaškim „bogom". U nekoliko navrata ste istakli da Vam to poređenje smeta?
Ja verujem u Boga i mislim da je Bog jedan i to sam već rekao. Svako poređenje i svako takvo navijanje meni smeta i para mi uši. Jednostavno, ne osećam se tako. Lepo je kad te ljudi bodre i navijaju za tebe, ali to može da bude i na jedan drugi način. Tako da bih voleo i ovim putem da poručim da ipak meni sve to pomalo smeta i, kažem, ima i drugih načina da budu uz mene i da navijaju za mene.

Ideju za ovaj naš razgovor, na posredan način, dao nam je Vaš prijatelj, Preosvećeni vladika Zahumsko-hercegovački i primorski g. Grigorije, kada je rekao da bi mladim ljudima danas trebalo prirediti jedno saborovanje na kome bi o sportu govorio vladika Atanasije Jevtić, a o veri - Dejan Bodiroga. Šta biste tada rekli mladima?
Nisam gledao kako vladika Atanasije igra fudbal, ali sam gledao vladiku Grigorija i oduševio se. Mislim da ima veliki talenat. Gledao sam i kasetu kad su igrali protiv „Zvezde" u Trebinju i uživo smo par puta igrali. Ali u zadnje vreme smo počeli da igramo i košarku, tako da će vladika kroz te naše košarkaške utakmice malo da se poboljša u košarci, jer u košarci nije toliko dobar kao u fudbalu.
Kakvu bih poruku imao? Ja bih voleo kad bi mladi danas mogli da slušaju vladiku Grigorija i vladiku Atanasija i da dođu do Trebinja. Jer mene ti razgovori ispunjavaju. Danas, iako ima dosta iskušenja, iako ima dosta nevolja, mislim da ima više dobrih ljudi nego loših i da će dobro na kraju da pobedi, kao i uvek. Ima dosta mladih koji se nalaze na nekoj prekretnici. U mojoj generaciji, kad je počeo taj rat 1990-91, sa 18, 19 godina otišli su van i nisu videli neku budućnost. Međutim, ja mislim da se ljudi polako vraćaju i mislim da bi trebalo prevazići sva iskušenja i zadržati veru. Ta vera će nam doneti bolje sutra. Ono što će nas posle čekati zaslužuje takav trud. Za mene je lep osećaj kad vidim da na Božić ili Vaskrs ima sve više mladih ljudi u crkvi. U Srbiji ipak ima budućnosti i ima mladih ljudi koji će izneti sve to napred i koji će izaći iz ove situacije u kojoj smo se našli.

Add comment


Security code
Refresh