Menu

logo

NJEGOVA SVETOST, PATRIJARH SRPSKI PAVLE

PRESSING 44, april 2004.
NJEGOVA SVETOST, PATRIJARH SRPSKI PAVLE
AKO BUDEMO LjUDI
Razgovarao: Boško Obradović

Za čitavo ovo vreme, pogotovo posle Drugog svetskog rata kad su na vlasti bili ljudi raspoloženi materijalistički i ateistički, u mnogome se naš narod udaljio i od onoga puta kojim su išli naši preci i od one nauke koja je njih održala i koju su oni održali. Hristos nas opominje, ne obećava da će nam biti lako na ovome svetu, pa kaže: „Evo vas šaljem kao ovce među vukove". Hristos nas ne šalje kao ovce među vukove da nas vukovi raskinu, odnosno, da nas onemoguće, nego nas šalje da vukovi vide šta znači biti ovca Hristova pa da, ako hoće, svi oni postanu ovce Hristove - ako hoće. A ovca među vukovima u opasnosti je sa dve strane: prvo i prvo, da je vuci onemoguće, raskinu: Hristos je, rekoh, ne šalje zato; ali ovca je, sa druge strane, u opasnosti da zaključi da se među vukovima ne može opstati drugačije nego samo kao vuk, pa da naoštri zube, da papke pretvori u kandže, da nauči da urla i od ovce postane vuk. To je ta druga opasnost. Hristos nam daje rešenje za obe ove opasnosti, pa kaže: „Evo vas šaljem kao ovce među vukove. Budite mudri kao zmije a bezazleni kao golubovi". Zmija je simbol mudrosti, u opasnosti čuva glavu, jep zna, ako se rep i otkine - narašće, ali glava neće. Golubovi simbol bezazlenosti. Dok se sve živo oko hrane tuče, golubovi se, kad je hrana u pitanju, ne biju.
E sad vidite: mudrost će vas sačuvati da vas vuci ne onemoguće, a dobrota će vas sačuvati da vi ne postanete vuci, drugim rečima, ljudi treba slobodno da razvijaju svoje umne sposobnosti, slobodno što god mogu više, ali pod uslovom da paralelno razvijaju i dobrotu. Jer um je hladan, on ponekad seče posred srca, a dobrota je topla ali glupa. Dobar i lud braća, što se kaže: ako je samo dobar a slabe pameti svako ga iskorišćava, ismeva i podmeće mu nogu. Kada se razvijaju paralelno i razum i dobrota, onda će u dugom veku održati ravnotežu: da um ne pređe u zloću (znate, svi ti veliki zločinci imaju često velike sposobnosti i razvijene doktorate redom), a da dobrota ne pređe u glupost. A upravo to je nama najteže jer ako krenemo u jednom pravcu idemo često do kraja, a mora se čuvati i jedno i drugo. E, o tome je reč. Dakle, udaljili smo se umnogome od toga principa evanđelskog.


Bio sam na Kosovu trideset četiri godine, pa je bilo teško dobiti dozvole u ono doba da se obnovi neka crkvica porušena u tursko doba, groblje i slično. Ali kad bismo ipak dobili ponekad, sastanemo se. Dođem i ja, sveštenik, oni odbornici, i kao među ljudima: da vidimo kakvu ćemo crkvu da gradimo, koliko imamo sredstava, kolika da bude, da li će da ima kube, od kakvog materijala - sve kao što i biva. I reče jedan: "Najbolje i najbrže će biti da radimo od onih blokova, to je najjeftinije i najbrže". A drugi će reći: "Ma jeste od blokova, ali nećemo mi kroz deset godina ponovo da gradimo crkvu, bolje da gradimo od malo trajnijeg materijala". A treći će na to: "Pa dobro, evo imamo kamena, 'ajde od kamena". A onda će jedan da kaže: "Ma znaš, ako budemo mogli posle nekoliko vremena da je živopišemo, da metnemo freske po kamenu i sadašnjem malteru, teško će to biti." Onda će onaj reći: "Nek spolja bude od kamena, a iznutra od cigle". Vidite koliko različitih gledišta i svako ima svoju logiku i smisao.

Najbolji bi bio odnos između crkve i države da vlasti državne vode računa i brigu o svojim članovima, građanima, kao ljudima ovoga sveta, a crkva da vodi računa o tim istim ljudima kao svojim vernicima. U carstvu nebeskom nismo samo tela, nismo samo zemaljski, nego smo i duše i nebeski. Kad to bude sistem simfonije, saglasnosti jedne, onda će biti dobro i za crkvu i za državu, odnosno, za sve građane te zemlje.

Pre jedno šest-sedam godina bio sam u Beču na proslavi stogodišnjice tamošnje crkve Svetog Save, koju su naši preci onde živeći podigli. Ujutru, kad sam došao sa drugim episkopima i pratnjom, u novinama je bilo članaka u kojima se govorilo da je srpski patrijarh došao da baci svetu prašinu u oči, da brani svoju krivicu, a u stvari i on, i srpska crkva, krivi su za sve ratove, jer su pozivali srpski narod u rat da bi se održala velika Srbija. Tu, na jednom skupu, ja sam govorio, i, između ostalog, pomenuo ovo što se pripisuje, prebacuje srpskoj crkvi i meni lično. A ja kažem: ako bi trebalo da se održi velika Srbija zločinom, ja na to pristao ne bih nikada; neka nestane velike Srbije, ali zločinom da se održava - ne. Ako bi bilo potrebno i nužno da se jedino zločinom održi mala Srbija, ja i na to ne bih pristao. Neka nestane i male Srbije ali zločinom da se održi - ne. I kad bi trebalo da se održi poslednji Srbin, ja da sam taj poslednji Srbin, a da se održi zločinom - ne pristajem, neka nas nestane ali da nestanemo kao ljudi, jer nećemo onda nestati, živi ćemo otići u ruke Boga Živoga. To je, dakle, taj način i to je taj put, bez želje da svoje slabosti pravdam ili bacam na druge, ali istina je ona koja nas obavezuje.

Reč je Hristova: „Podajte caru carevo a božje Bogu". Nikada nije bilo da je Bog tražio ono što pripada caru, a da je car tražio ono što pripada Bogu - to je bilo uvek, i u vizantijsko doba, pa i u vreme Nemanjića i drugih vlasti, a posebno danas. Dakle, treba znati tu granicu: koliko pripada vlastima kao takvima, zemaljskim, a koliko pripada Bogu. I obratno, koliko pripada telu, a koliko duši. Jer ako dajemo telu više nego što mu pripada, moramo oduzeti od duše, a ako damo caru više nego što mu pripada, to jest, vlastima više nego što im pripada, mi ćemo oduzeti od onoga što pripada Bogu. E vidite, znati gde je ta granica koliko zaista treba dati Caru Carevo a Božje Bogu.

Često nam prigovaraju materijalisti i ateisti da mi sveštenici propovedamo smrt i da govoreći o strahu od smrti, da nas smrt čeka, držimo vernike u strahu, kao ono milicija što u strahu od kazne drži građane u jednom odnosu pristojnom. Evo šta kaže sveti Vasilije Veliki: u duhovnom uzrastanju uglavnom su tri stupnja. Prvi stupanj je stepen roba. U ono doba kad je živeo sveti Vasilije bio je robovski sistem. Rob je bio čovek uhvaćen u ratu ili čovek kupljen na pijaci, odnosno prodat jer nije mogao da vrati zajam koji je nekom uzeo i taj zajmodavac je imao pravo da ga proda, i njega i njegovu porodicu da bi naplatio svoj dug. I onaj koji bi kupio tog roba bio je vlasnik tog čoveka, njegovog života i smrti; mogao je da ga ubije i nikome ne bi odgovarao. Na duhovnom planu, veli sveti Vasilije Veliki, na tom je stepenu roba onaj hrišćanin koji iz straha od pakla vrši ono što Bog naređuje. Ne isplati mu se da čini ma kakve grehe hiljadu godina, a posle celu besmrtnost da se muči. To je taj prvi stepen gde čovek ipak vrši zapovesti, ali motiv je taj. Drugi je stupanj stepen najamnika. I u ono doba bilo je slobodnih ljudi koji su za svoj rad primali platu (ako imaš da mi platiš da ti radim, a ako nemaš, nisam ja rob, traži ko će!). Na duhovnom planu na tom je nivou onaj hrišćanin koji želi da i u raju bude na višem nivou (nisu ni u raju svi jednaki, zavisi koliko su se trudili i koliko su dospeli). To je drugi stepen: taj je viši od onoga prvoga, ali nije najviši. Treći je stupanj sina ili kćeri. Sin izvršava volju očevu, ne iz straha od kazne da će ga otac ubiti - nije on rob, ne iz želje da mu otac plati - nije on najamnik, nego iz želje da otac bude zadovoljan. Dok ona dvojica stavljaju sebe u centar (da ja ne budem kažnjen, da meni bude plaćeno), ovaj ne stavlja sebe, nego oca u centar. Na duhovnom planu na tom je nivou onaj hrišćanin koji iz ljubavi prema Bogu izvršava njegove zapovesti, da Bog bude zadovoljan. Niko ne može doći do tog stepena dok ne pređe prva dva. Koliko će se on baviti na onom prvom, pa na onom drugom dok dospe do trećeg, zavisi od njega.

Jedan mlad čovek postavlja pitanje Albertu Ajnštajnu, direktno: kakav je cilj i smisao ljudskog života? On kaže: „Imati odgovor na to pitanje znači biti religiozan". To jest, nauka nam daje odgovor kako ćemo mi provesti ovaj život, kako ćemo proizvoditi, kako deliti, kako ćemo ce oblačiti, lečiti. Odgovor na celokupni smisao života nauka neće moći da nam da. A mladić onda kaže: ,.Ne bi li bilo bolje da mi to pitanje uopšte ne postavljamo?" Jer ako ga postavimo moramo odgovoriti na njega, to jest, postoji li Bog, ne postoji li, postoji li duša, ne postoji li duša, besmrtan si ili ne, a kad ga ne bi postavljali ne bismo morali ni odgovoriti. Evo, konkretno, i životinje i biljke to pitanje svakako ne postavljaju a postoje. Jednostavno, zadovoljiti se faktom: postojim, pa šta ima veze smisao i cilj. E, ali kad bi biljke i životinje imale razum koji ima čovek, da li bi se one zadovoljile faktom: postojim, pa šta ima da pitam. E, tu je put. Ajnštajn odgovara na to pitanje (ne bi li bilo bolje da mi to pitanje ne postavljamo?) i kaže: „Čovek koji ne bi shvatao da njegov život i život njegovog bližnjeg ima cilj i smisao, ne samo da bi bio nerećan nego jedva sposoban za život." I vi ste došli ovde, znate zašto, i ja sam došao ovde, znamo, i toliki drugi. Svaki naš postupak ima svoj cilj. A sad, ako svaki naš postupak ima smisao, a život kao celina nema nikakvog smisla, to ćemo onda teže shvatiti. Kad nađemo smisao i cilj života onda će nam biti mnogo lakše, i po Ajnštajnu, a evo i po, dabome, Bibliji.

Vladika Nikolaj (Velimirović) i otac Justin (Popović) su, zaista, dva velika svetilnika, dve zvezde nezalazne koje su nam nauku Hristovu na savremeni način savremenim rečima i primerima produbili i pojasnili i doveli nas do toga da nam je mnogo jasnije ono što je u evanđelju pisano. Trebalo bi da znamo da će istina ne može zameniti veštinom, ali istinu moramo i treba u datom vremenu na dati način primerima i dokazima da iznosimo. To je kao ono, što će kaže, da provedemo lađu između Scile i Haribde, a tu su oni bili veliki. Najpre, bili su veliki i duboki bogoslovi jer su zaista živeli tom naukom koju su propovedali, a pored toga bili su obdareni besednici. Otac Justin je bio profesor (bio je i meni profesor na fakultetu), predavao je dogmatiku, tako da i sada, u današnje vreme a biće za vreme i posle nas, njihova dela će moći umnogome da nam objasne ona pitanja koja stoje pred svakim čovekom.

Add comment


Security code
Refresh